Милан Антончић Велебит

Милан Антончић Велебит (Госпић, 2. октобар 1918Београд, 24. октобар 1997), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

милан антончић велебит
Милан Антончић Велебит
Лични подаци
Датум рођења(1918-10-02)2. октобар 1918.
Место рођењаГоспић, Аустроугарска
Датум смрти24. октобар 1997.(1997-10-24) (79 год.)
Место смртиБеоград, Србија, СР Југославија
Професијавојно лице
Породица
СупружникМилена Антончић
Деловање
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411976.
Чингенерал-потпуковник
У току НОБкомандант Прве бригаде
Шесте личке дивизије НОВЈ
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем Орден партизанске звезде са сребрним венцем
Орден за храброст Орден за војне заслуге са златним мачевима Партизанска споменица 1941.

Биографија

уреди

Рођен је 2. октобра 1918. године у Госпићу. Потиче из сиромашне радничке породице. У Госпићу је поред основне школе, завршио и четири разреда ниже гимназије. Због тешког материјалног стања није могао да настави школовање у гимназији, па је уписао Подофицирску школу Југословенске војске.

После завршетка школовања службовао је у Скопљу, као руководилац администрације артиљеријске батерије. Ту је дошао у додир с револуционарном омладином и радничким покретом. Године 1939. одбио је да са својим водом пуца у демонстранте који су на скопским улицама протестовали због окупације Албаније од стране фашистичке Италије. Због тога је био ухапшен, и после изласка из затвора премештен у Краљево. Ту се повезао с радницима из Фабрике вагона и укључио се у рад њиховог спортског друштва „Железничар“.

Народноослободилачка борба

уреди

После Априлског рата и капитулације Југословенске војске, 1941. године, Немци су га два пута заробљавали, али је оба пута успео да побегне и врати се у Краљево. Чим су почеле припреме за оружани устанак, Милан се укључио у припреме и по задатку Партије, отишао је на планину Гоч. Тамо се придружио групи партизана и учествовао у првим оружаним акцијама на подручју Краљева.

После Прве непријатељске офанзиве и налазио се међу партизанским јединицама које су се повукле у Санџак, крајем новембра 1941. године. Када је 21. децембра 1941. године у Рудом формирана Прва пролетерска ударна бригада, постављен је за командира Чете пратећих оруђа, а затим је био заменик команданта Четвртог крагујевачког и командант Шестог београдског батаљона. Учествовао је у свим великим борбама које је Прва пролетерска бригада водила на подручју Босне, Херцеговине и Црне Горе. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1942. године.

Приликом напада на Теслић, на Нову 1943. годину, налазио се на челу батаљона, када је јурнуо у град и заробио топове. Затим је гађајући из стрељачког строја помогао у заузимању утврђених зграда и гранатама из топа уништио оклопни воз. Тиме је омогућено другим јединицама, које су тада нападале на град, да га лакше изврше свој задатак. У нападу на Шујицу, децембра 1943. године, био је рањен.

У пролеће 1944. постављен је за команданта Прве бригаде Шесте личке пролетерске дивизије. Њом је командовао у току борби и маршева од десанта на Дрвар до продора јединица НОВЈ у Србију, затим у разбијању четника у Србији, ослобођењу Ваљева и Београдској операцији. После ослобођења Београда, примио је дужност команданта артиљерије Шесте личке пролетерске дивизије, а затим и њене артиљеријске бригаде, и на тој дужности учествовао на Сремском фронту.

Послератни период

уреди

После ослобођења Југославије, завршио је Вишу војну академију „Ворошилов“ у Совјетском Савезу и Вишу војну академију ЈНА. Обављао је високе војне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА) и у Савезном секретаријату за народну одбрану (ССНО). Пензионисан је 1976. године у чину генерал-потпуковника ЈНА.

Био је у браку са Миленом Антончић Цврчак, рођеном Бокић (1923—2007), борцем-болничарком Прве чете Краљевачког батаљона Прве пролетерске бригаде, с којом се венчао децембра 1942. године.

Умро је 24. октобра 1997. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден за храброст и Орден за војне заслуге са златним мачевима. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.[1]

Референце

уреди

Литература

уреди