Мијо Керошевић

мијо керошевић
мијо керошевић
	Мијо Керошевић Гуја
Лични подаци
Датум рођења	4. јун 1920.
Место рођења	Хусино, код Тузле, Краљевство СХС
Датум смрти	3. децембар 1946. (26 год.)
Место смрти	Чађевица, код Бијељине, НР Босна и Херцеговина,; ФНР Југославија
Професија	рудар
Деловање
Члан КПЈ од	1942.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије; Југословенска армија; 1941 — 1946.
Чин	капетан
Херој
Народни херој од	5. јула 1951.
Одликовања

Мијо Керошевић Гуја (Хусино, код Тузле, 4. јун 1920 — Чађевица, код Бијељине, 3. децембар 1946), рудар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 4. јуна 1920. године у селу Хусино, код Тузле. Потиче из познате рударске породице Керошевић. Године када је рођен, у Хусину је избио рударски штрајк, познат као „Хусинска буна“. У овом штрајку учествовао је Мијин отац Фрањо, као и његови стричеви, међу којима и Јуро Керошевић, који је после слома штрајка оптужен за убиство жандарма и најпре осуђен на смрт, а касније помилован на двадесетогодишњу робију.

После завршетка школе, Мијо је као и већина мушких чланова његове породице, постао рудар. Радио је најпре у руднику Креки, а пред рат је радио у Бановићима. Прва сазнања о радничком покрету, Мијо је понео из своје породице, која је активно учествовала у револуционарном радничком покрету. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је у годинама пред рат.

Априлски рат и окупација Краљевине Југославије, 1941. године затекли су га у Бановићима, одакле се вратио у родно место. Као члан СКОЈ-а, активно је учествовао у припремама за оружани устанак. У договору са Обласним комитетом КПЈ за Тузлу, група рудара Хрвата предвођена Петром Миљановићем и Ивом Бојановићем, а у којој је био и Мијо, се пријавила у Усташки табор у Букињу. После извесног времена проведених у усташама, где су добили униформе, оружје и муницију, они су у августу пребегли партизанима на ослобођену територију на Озрену. Од ове групе рудара, као и других рудара који су већ били на Озрену, формирана је Хусинска рударска чета унутар Озренског партизанског одреда. Међу борцима ове чете био је и рудар Пејо Марковић, у чију је част испевана песма „Коњух планином“. Од свих рудара-бораца ове чете једино је Мијо дочекао крај рата. У чланство Комунистичке комунистичке партије (КПЈ) примљен је 1942. године.

Мијо је био веома храбар борац, због чега су му његови другови дали надимак „Гуја“. Крајем 1942. године је ступио у Шесту источнобосанску бригаду, а од октобра 1943. је ушао у тада формирану Осамнаесту хрватску источнобосанску бригаду. У њој се налазио на дужности команданта Трећег хусинског батаљона. Као командант батаљона, истакао се у борбама током Шесте непријатељске офанзиве, крајем 1943. године. Заједно са својом јединицом, по великој зими је неколико пута прелазио реку Кривају, обезбеђујући тако Штаб Трећег босанског корпуса. Истакао се и у борбама око Тешња, Фоче, Вучјаку, Добоја, око Кладња и Тузле.

Крајем 1944, као искусан и проверен борац, био је пребачен у Корпус народне одбране Југославије (КНОЈ), који се налазио под командом Одељења за заштиту народа (ОЗН). По завршетку рата, пребачен је у Озну и постављен за опуномоћеника Озне у Тузли, а касније на дужност референта у Окружном одељењу Озне у Тузли. На терену око Тузле, као и подручју Посавине и Мајевице, учествовао у потерама за остацима усташких и четничких банди.

Смртно је страдао 3. децембра 1946. године, у селу Чађевица, код Бијељине током потере за четничким одметницима — Драгом Аничићем и Јоцом Зарићем. Сахрањен је на Спомен-гробљу у Хусину, где су сахрањени рудари учесници Хусинске буне, као и његови другови из Хусинске партизанске чете, који су пали током Народноослободилачке борбе.

Носилац је Партизанске споменице 1941., а одлуком Президијума Народне скупштине ФНРЈ, 5. јула 1951. године је проглашен за народног хероја Југославије.

Литература

Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.
Осамнаеста хрватска источнобосанска бригада. „Универзал“ Тузла, 1988. година.