Шеста пролетерска источнобосанска ударна бригада

Шеста пролетерска источнобосанска народно-ослободилачка ударна бригада била је бригада Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), формирана наредбом Врховног штаба НОП и ДВЈ 2. августа 1942. у Шековићима, од три источно-босанска пролетерска батаљона. На дан формирања имала је 620 бораца. Први командант бригаде био је Војо Љујић, а политички комесар Цвијетин Мијатовић.[1][2]

Шеста пролетерска
источнобосанска ударна бригада
Yugoslav Partisans flag 1945.svg
Југословенска партизанска застава
Постојање2. август 1942 — крај рата
Место формирања:
Шековићи
Формацијатри батаљона
Јачина620 бораца[а]
ДеоНародноослободилачка војска Југославије Народноослободилачке војске Југославије
Ангажовање
Војне почастипролетерска од 29. октобра 1944.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден братства и јединста
Команданти
КомандантВојо Љујић[а]
Политички комесарЦвијетин Мијатовић[а]

Бригада је имала велики значај за одржање устанка у источној Босни у периоду његове највеће кризе, током 1942. и 1943, као и у поновном распламсавању устанка у овој области и бројним подухватима у источној Босни, Црној Гори, Србији, Хрватској и Словенији. Дала је велики број војно-политичких и партијских руководилаца, као и народних хероја.[2]

Од формирања до априла 1943. налазила се под непосредном командом Главног штаба НОП одреда Босне и Херцеговине. Потом је до 9. маја 1943. садејствовала са јединицама Главне оперативне групе, а 15. маја је стављена под команду Прве пролетерске дивизије, у саставу Дринске оперативне групе. Након битке на Сутјесци, почетком јула 1943. ушла је у састав 17. источнобосанске дивизије, где је остала до краја рата.[1]

Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ за постигнуте успехе у борби, 29. октобра 1944, проглашена је пролетерском. За заслуге у Народноослободилачком рату одликована је Орденом народног ослобођења и Орденом братства и јединства, а поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци 3. јула 1958. и Орденом народног хероја.[2]

Борбени пут Шесте источнобосанске бригадеУреди

Од формирања до 9. априла 1943. бригада је била под непосредном командом Главног штаба НОП одреда за Босну и Херцеговину, иако је новембра 1942. наредбом Врховног штаба НОВ и ПОЈ стављена под командом Првог босанског корпуса. Током августа и септембра 1942, водила је борбе на Требави, Коњуху, Романији и Мајевици. Одржала се у Бирачу упркос јакој офанзиви 718. немачке дивизије, усташко-домобранских и четничких снага од 25. августа до 9. септембра.[1][2]

Након борби на Требави и у Бирчу, један батаљон бригаде је остао на Мајевици, а остатак бригаде од два батаљона је 5/6. октобра прешао преко Саве у Срем. Овде је бригада, заједно са Сремским партизанским одредом, водила једномесечне борбе — разбила је непријатељске посаде у Врбањи и Кузмину и батаљон 718. дивизије у Босутским шумама. Ојачана једним батаљоном сремских партизана, заједно са Сремским партизанским одредом 4/5. новембра разбила је и делом уништила четничке снаге на подручју Семберије и Мајевице. У борби код села Малешеваца, 28. новембра 1942, разбијени су четници Мајевице, Посавине и Требаве (преко 250 погинулих и рањених и око 600 заробљених). Истовремено су разбијене домобранске посаде на путу ТузлаЛопареБрчко. Све ово имало је велики значај за даљи развој Народноослободилачког покрет у источној Босни.[1][2]

У децембру 1942. бригада је са Сремским и Мајевичким партизанским одредом у захвату друма Тузла—Зворник, после вишедневних борби, разбила непријатељске снаге (два немачка, два усташка и пет домобранских батаљона и четнике) које су изводиле операције „Тузла II". Потом је учествовала у разбијању четника у Бирчу, након чега је продрла на Романију и тамо разбила неколико четничких и усташко-домобранских јединица. Јануара 1943. нарасла је на седам батаљона јачине 1.300 бораца.[1][2]

На пространој територији око Хан-Пијеска, Олова, Кладња, Тузле и Зворника, током јануара и фебруара 1943. извела је више успешних напада на непријатељска упоришта. У марту 1943. одбила је напад Романијског четничког корпуса на Бирач и водила борбе са усташама у Милићима, Хан-Пијеску, Жљебовима и око Сокоца. Крајем марта, извршавајући раније упућено наређење Врховног штаба НОВ и ПОЈ, повезала се са Главном оперативном групом. Водећи борбе, 9. априла 1943. избила је у рејон Устиколине.[1][2]

Више од месец дана, до 15. маја 1943, деловала је на сектору Фоче и Калиновика, штитећи, са Мајевичком бригадом, Централну болницу НОВЈ и снаге Главне оперативне групе у западном Санџаку од напада непријатеља из долине Дрине. У току битке на Сутјесци, од 15. до 20. маја 1943, водила је тешке борбе са непријатељем који је наступао према Челебићу, па је заједно са Групом бригада у изузетно тешким борбама зауставила наступање непријатеља и направила први покушај пробоја непријатељског обруча (јужно од Фоче). Ове борбе омогућиле су извлачење Централне болнице на Пиву и у знатној мери олакшале стање у долини Сутјеске. Након овога, водила је тешке борбе на Вучеву, у долини Сутјеске, на Кошуру и Зеленгори.[1][2] Пред битку на Сутјесци имала је 817 бораца (785 мушкараца и 32 жене), а у току битке погинуло је 185 бораца.[3]

У противофанзиви Главне оперативне групе, са Зеленгоре се пребацила у источну Босну и 2. јула 1943. ушла у састав 17. источнобосанске дивизије. У току лета и јесени 1943. учествовала је у разбијању четничких снага на Требави, ослобођењу Модриче, Градачца, Шамца и Орашја. Посебно се истакла у борбама за ослобођење Тузле, од 29. септембра до 7. октобра 1943, када је похваљена од Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита. Учествовала је у ослобођењу Вареша 20/21. октобра, где је потпуно уништен домобрански пук. Током немачке операције у источној Босни у зиму 1943/44. борбом на Бетњу, од 6. до 9. децембра 1944, онемогућила је потпуно опкољавање Пете крајишке и 27. источнобосанске дивизије. Учествовала је у другом нападу на Тузлу, од 17. до 20. јануара 1944, у борбама око Сребренице, у Бирчу и на Романији.[1][2]

Крајем маја 1944, у саставу 17. дивизије, прешла је у Црну Гору и у току јуна учествовала у борбама код Жабљака и Пљеваља, а у јулу у Андријевичкој операцији. У току продора Оперативне групе дивизија у Србију, учествовала је у разбијању четничке Четврте групе јуришних корпуса на Копаонику, у борбама у долини Западне Мораве, у борбама за ослобођење Крагујевца, 21. октобра. За постигнуте успехе, 29. октобра 1944, проглашена је пролетерском. У зиму 1944/1945. водила је тешке борбе у источној Босни (Бијељина, Зворник, Брчко). У завршним операцијама Југословенске армије учествовала је у борбама у Славонији, Мославини, Загорју и Словенији. Код Дравограда је 15. маја 1945. завршила свој ратни пут.[1][2]

Након рата прикупљени су подаци за укупно 6.239 бораца, који су се у саставу бригаде борили у току рата и подаци за 2.243 погинула борца.[4]

Командни састав бригадеУреди

  • Политички комесари бригаде:
    • Цвијетин Мијатовић Мајо — од формирања бригаде до јуна 1943.
    • Ђоко Вујошевић Сегеда — од јуна до октобра 1943.
    • Дане Олбина — од октобра 1943. до марта 1944.
    • Реља Лукић — од марта до августа 1944.
    • Неђо Богићевић — од августа 1944. до јануара 1945.
    • Мишо Ковачевић (в.д.) — током јануара и фебруара 1945.
    • Звонко Жардин — од фебруара 1945. до краја рата

Народни хероји бригадеУреди

Укупно 54 борца Шесте пролетерске ударне бригаде проглашена су за народне хероје, а неки од њих су:[5]

НапоменеУреди

  1. ^ а б в Приликом формирања бригаде

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з Leksikon NOR 2 1980, стр. 1090.
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и Narodni heroji 2 1982, стр. 412.
  3. ^ Kučan 1996, стр. 541.
  4. ^ Петовар & Трикић 1982, стр. 21.
  5. ^ Петовар & Трикић 1982, стр. 675.

ЛитератураУреди