Петриња
Петриња је град у Хрватској, у Сисачко-мославачкој жупанији. Према првим резултатима пописа из 2011. у граду је живео 24.671 становник, а у самом насељу је живело 15.683 становника.[1]
| Петриња | |
|---|---|
 Главна улица у Петрињи | |
.gif) Грб
| |
| Административни подаци | |
| Држава |  Хрватска |
| Жупанија | Сисачко-мославачка |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2011. | 15.683 |
| — густина | 392,08 ст./km2 |
| Агломерација (2011.) | 24.671 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 45° 26′ 26″ С; 16° 16′ 42″ И / 45.440502° С; 16.278355° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 106 m |
| Површина | 40 km2 |
  Петриња Петриња на карти Хрватске | |
| Остали подаци | |
| Градоначелник | Магдалена Комес (ХДЗ) |
| Поштански број | 44250 |
| Позивни број | +385 44 |
| Регистарска ознака | SK |
| Веб-сајт | |
| www.petrinja.hr | |
Географија
уредиНалази се у горњем дијелу Баније, на ушћу рјечице Петрињчице у Купу, 13 км југозападно од Сиска и 60 км југоисточно од Загреба.
Историја
уреди
Име Петриња има коријен у латинској ријечи petrus — камен. Претпоставља се да је град постојао у римско доба на подручју Зринске горе богате каменом. Петриња се помиње у XII вијеку. Тада се налазила нешто јужније него данас, на подручју села Јабуковац. Пошто су Турци спалили првобитну, на том мјесту се развила нова Петриња која је постала значајно војно и трговачко средиште у оквиру Војне крајине.
Нову локацију Петриња добија 1592. године[2] изградњом турског утврђења на ушћу Петрињчице у Купу. Утврђење је требало да послужи Турцима у освајању Сиска, Туропоља и Загреба. Током времена у Петрињу се досељава све више занатлија и трговаца и тада почиње бржи привредни развитак града. Петриња је у саставу Наполеонове Илирије од 1809. до 1813. године када град постаје значајно трговачко и саобраћајно средиште, а на војном полигону француска војска сади велелепне липе које и данас свједоче о том историјском тренутку, као и неке зграде у Штросмајеровој улици.[3]
Петриња је у саставу Хабзбуршке монархије, а нагодбом 1867. године, улази у састав Краљевине Угарске, а укидањем Војне крајине улази у састав аутономне области Хрватска и Славонија, која је све до распада монархије била провинција са територијалном аутономијом (није представљала искључиво Хрватски национални ентитет) у саставу Краљевине Угарске са сопственим Сабором у Загребу, који је доносио одређене самосталне одлуке и уредбе о аутономном животу, али је врховна реч припадала Угарској скупштини у Пешти. Петриња припада Загребачкој жупанији.
У Петрињи се 1905. године налазе и Учитељска школа, Реалка, Виноградарска школа, Стручна женска школа и комунална основна школа. Такође ту су и пошта и телеграм.
По распаду Хабзбуршке Монархије, Петриња је ушла у састав (Краљевина Срба Хрвата и Словенаца), Краљевина Југославија, Социјалистичка Федеративна Република Југославија). Била је дио Приморско-крајишке области 1922-29, Савске бановине до 1939. и на крају Бановине Хрватске.
Други свјетски рат
уредиУ тзв. НДХ, Петриња је седиште Велике жупе Гора, од 1944. део Велике жупе Гора-Пригорје са седиштем у Загребу. У Петрињском срезу само у Банском Грабовцу крајем јула 1941. године убијено је око 2.000 Срба из истог места и око 2.000 Срба из других крајева. У исто време, у Марин-Бријегу, убијено је око 2.000 Срба. На Петрињском православном гробљу, на сам дан Божића, 7. јануара 1942. године стрељано је 45 Срба из села Јошевице и Дејановића, међу којима су биле и две жене, изведене на стрељање из болнице. Усташе су их све заједно повезали и терали кроз град на стрељање, при чему су "морали стално да певају". У самом граду Петрињи од 1.000 и више Срба остали су и преживели рат само четворица јер су им жене биле Хрватице, а сваки од њих био је стар преко 60 година.[4]
У Петрињском срезу из села Мале Градусе покренуто је 36, а из села Блињски Кут 80 породица. На њихова имања насељени су Хрвати из Загорја.[5]
У масовном насилном покатоличавању Срба у Петрињи и околини нарочито се истицао жупник Мијо Разум из Петриње. Он је позивао поједине Србе затворене у логору да пређу у римокатоличанство, да би били пуштени на слободу и враћени својим кућама.
У петрињском срезу порушене су цркве у Брђанима, Кињачи, Тремушњаку, Шушњару, Петрињцима, Старом Селу, Думачи, Градуси, Великој Градуси, Свиници, Четвртковцу и Петрињи.[6]
Распад Југославије
уредиПетриња је била у саставу Републике Српске Крајине од распада Југославије 1991. године до августа 1995. Након жестоких борби током септембра 1991. Петриња улази у састав САО Крајине. У наредном периоду је неколико пута гранатирана од стране хрватске војске. Упркос жилавом и снажном отпору СВК пред улазом у град током агресије на РСК, 6. августа 1995. године хрватска војска заузела је Петрињу протеравајући већинско српско становништво у граду и околини. Након тога Петриња је ушла у састав Сисачко - мославачке жупаније Републике Хрватске.
Земљотрес 2020.
уредиПетриња је током 29. децембра 2020. у 12:19 часова, била епицентар снажног земљотреса јачине 6.3 рихтерове скале, након чега је до наредног дана забележено још накнадних удара.[7] Том приликом у Петрињи је дошло до тешког оштећења инфраструктуре, а такође је уништен и велики број кућа.[8] Током земљотреса у Петрињи је страдала једанаестогодишња девојчица српске националности.[9]
Срби у Петрињи
уредиКултурни летопис Срба у Петрињи исписују читаоци књига и листова. Године 1814. узело је неколико њих једну мудру књигу преведени на српски језик. Претплатили су се из Петриње: Симон Кавић купец, Јован от Кунић, Василије Кнежевић, Јован Тодоровић и Петар Чакоје.[10] Вуков српски речник доспео је 1818. године до петрињских читалаца Срба. Купили су свој егземплар мештани: Петар Чакоје трговац и Симеун Живковић учитељ.[11]
Почетком 20. века Петриња је велика православна парохија којој припадају као филијале околна места: град Сисак, Гора, Цапраг, Галдово, Прашно, Будичина, Цепелић, Дренчина, Небојан, Глинска Пољана, Мокрице, Слана, Палањак, Ријечица, Церје и Жунци. У Петрињи тада има 240 српских домова са 1686 православних душа.[12] Срби поседују 2112 кј. земље. Од јавних здања ту је православна црква посвећена Св. Спиридону чудотворцу из 1875. године и једна српска народна школа. Православни имају чак пет гробаља. Парохија је прве платежне класе са једним свештеником, који ужива парохијски дом, а од државе прима накнаду уместо сесије земље. Парох је поп Радомир Пајић (рукоп. 1888), а председник Црквене општине др Душан Пелеш. Православно парохијско звање је основано 1784. године а црквене матице се воде од 1785. године. Народну основну школу похађа 69 ђака, а пофторну иде још 23. Учитељ је Светозар Вукашиновић родом из Великог Будмира, завршио је Сомборску препарандију и у месту ради последњих 14 година.
Становништво
уредиПопис 2011.
уредиПрема попису из 2011. године, општина Петриња је имала 24.671 становника, од којих су:
Сам град Петриња има 15.683, а приградско насеље Мошченица 2.470 становника.
Попис 2001.
уредиПрема попису из 2001. године, општина Петриња је имала 23.413 становника, од којих су:
Сам град Петриња имао је 13.801, а приградско насеље Мошченица 2.348 становника.
Пописи 1961, 1971, 1981, 1991, 2001, 2011.
уредиПо попису становништва из 1991. године, општина Петриња је имала 35.565 становника, распоређених у 57 насељених места.
| Година | Укупно | Хрвати | Срби | Остали |
|---|---|---|---|---|
| 1961. | 27.517 | 14.942 (54,30%) | 11.955 (43,45%) | 620 (2,25%) |
| 1981. | 33.570 | 14.621 (43,55%) | 12.617 (37,58%) | 6.332 (18,86%) |
| 1991. | 35.565 | 15.791 (44,40%) | 15.969 (44,90%) | 3.805 (10,70%) |
| 2001. | 23.413 | 19.280 (82,35%) | 2.809 (12,00%) | 1.324 (5,65%) |
| 2011. | 24.671 | 20.925 (84,82%) | 2.710 (10,98%) | 1.036 (4,20%) |
Попис 1991.
уредиНа попису становништва 1991. године, насељено место Петриња је имало 18.706 становника, следећег националног састава:
Привреда
уредиТемељи првој хрватској фабрици саламе, сушеног меса и масти постављени су 1792. године, а данас је фабрика „Гавриловић“ носилац привредног развитка петрињског краја и добро позната по квалитету својих гастрономских производа.
Референце
уреди- ^ „Попис становништва 2011.”. Државни завод за статистику РХ. 2011. Приступљено 3. 2. 2014.
- ^ "Невен", Загреб 1856.
- ^ "Политика", 3. феб. 1938
- ^ Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991), стр. 252
- ^ Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991), стр. 119
- ^ Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991), стр. 174
- ^ Cvijic |, Snjezana (2020-12-30). „Земљотрес Петриња-накнадни удари (after shocks)”. Републички хидрометеоролошки завод (на језику: српски). Архивирано из оригинала 30. 12. 2020. г. Приступљено 2020-12-30.
- ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Petrinja i Glina bez struje, pomoć stiže iz svih delova Balkana”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Архивирано из оригинала 30. 12. 2020. г. Приступљено 30. 12. 2020.
- ^ Online/Beta/N1/Index.hr/Jutarnji.hr, Piše: Danas. „Snažan zemljotres u Hrvatskoj, ima žrtava, podrhtavanje se osetilo i u Srbiji (VIDEO)”. Dnevni list Danas (на језику: српски). Архивирано из оригинала 29. 12. 2020. г. Приступљено 30. 12. 2020.
- ^ Стефан Живковић: "Прикљученија Телемака сина Улисова", превод, Беч 1814. године
- ^ Вук Ст. Караџић: "Српски рјечник...", Беч 1818. године
- ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910.
Литература
уреди- Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9.
Спољашње везе
уреди- Званична презентација града (језик: хрватски)
- Туристичка организација града Петриње (језик: хрватски)
