Портал:Народноослободилачка борба/Личности/Босна и Херцеговина

White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg Full Star Red.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg

На овој страници налазе се биографије личности везаних за Народноослободилачки покрет у Босни и Херцеговини, о којима није сакупљено довољно података да би били написани самостални чланци или неке од ових личности нису релевантне за општу енциклопедију, већ се само спомињу у оквиру чланка о Хронологији револуционарног радничког покрета, Комунистичке партије Југославије и Народноослободилачке борбе или у чланцима о истакнутим личностима радничког покрета, Народноослободилачке борбе и народним херојима.

Милутин ЈазбецУреди

Милутин Миша Јазбец (1916—1942) авио-механичар и стрелац и један од пионира ратног вазудухопловства НОВ и ПОЈ.[1]

Радио је на аеродрому у Бања Луци, где се повезао са Народноослободилачким покретом (НОП) и постао његов сарадник. Заједно са пилотом Рудијем Чајавцем, 21. маја 1942. године, авионом тима „Бреге 19“, прелетели су из Ваздухопловства НДХ на припремљено летелиште Урије, код тада ослобођеног Приједора. Убрзо потом, 4. јуна 1942. године Јазбец и Чајавец су извршили свој први ратни задатак — бомбардовали су непријатељске положаје у Орахови, код Босанске Градишке и једну колону усташке Црне легије, која се кретала у правцу Међеђе, код Босанске Дубице.

Током извршавања борбеног задатка, били су погођени од стране противавионске одбране, па је рањени Чајавец морао принудно да слети у близини села Кадињана, код Лакташа. Након принудног слетања, на територију коју су контролисали четници, Чајавец је извршио самоубиство да не би био заробљен, док је Јазбец успео да умакне, али су га ухватиле усташе и као дезертера стрељале у Загребу исте године.

Раде ПравицаУреди

Датум рођења(1912-00-00)1912.
Место рођењаБијелач, код Требиња
  Аустроугарска
Датум смрти27. јун 1942.(1942-06-27) (29/30 год.)
Место смртиУгарци, код Требиња
  Независна Држава Хрватска

Радослав Раде Правица (1912—1942) револуционар и учесник Народноослободилачке борбе.[2]

Рођен је 1912. године у селу Бијелач, код Требиња.

Током студија на Правном факултету у Београду, припадао је револуционарном студентском покрету. Био је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Био је један од организатора устанка у јужној Херцеговини и јужној Далмацији. Налазио се на дужности политичког комесара Шумске партизанске чете. Као члан Среског комитета КПЈ за Требиње, током 1941. и 1942. године, обављао је разне политичке и војне дужности у јужној Херцеговини.

У селу Звијерина, код Билеће, 29. маја 1942. године био је заробљен приликом упада требињских и билећких четника у партизанску болницу. Следећег дана је био предат Италијанима у Требињу, где се у затвору сусрео са својом сестром Драгицом. Потом су били у италијанском затвору „Казбек“ у Дубровнику, где су били мучени. Половином јуна су били враћени четницима, који су их страшно мучили и потом стрељали 27. јуна 1942. године у селу Угарци, код Требиња, заједно са Стевом Братићем

Јован РупарУреди

Датум рођења(1921-08-22)22. август 1921.
Место рођењаДоња Трусина, код Берковића
  Краљевина СХС
Датум смрти29. април 1944.(1944-04-29) (22 год.)
Место смртиДоња Трусина, код Берковића
  Независна Држава Хрватска

Јован Рупар (1901—1944) вођа херцеговачких устаника и учесник Народноослободилачке борбе.

Јован Рупар је рођен 22. августа 1901. године у селу Доња Трусина, више Дабарског поља у Херцеговини. Пре Другог светског рата је завршио Трговачку школу, али се због немогућности да нађе посао бавио земљорадњом у родном месту. Касније је ступио у жандармеријску службу. Истицао се у устанцима против окупатора још прије формирања организованих покрета. Залагао се за ослобађање Херцеговине а и све Југославије од њемачког окупатора и хрватских усташа.

За време Априлског рата 1941. године, био је мобилисан у Југословенску војску, а после њене брзе капитулације, избегао је заробљеништво и вратио се у родно место. Пошто је и Херцеговина, била укључена у састав новостворене усташке Независне Државе Хрватске, 1941. године, ту су већ првих месеци окупације отпочели масовни покољи Срба. После првих усташких покоља, над српским становништвом Дабарског поља, јуна 1941. године, Јован се заједно са осталим народом склонио у оближњи збег. Ту је позвао сељаке на оружје и борбу против усташа. Користећи своје знање, стечено у војсци, обучавао је младе сељаке који нису служили војску. Учесник Народноослободилачке борбе је од 1941. године.

Под његовом командом, устаници су на Трусини 3. јула 1941. године разбили јаке усташко-домобранске снаге. Тада је Јован Рупар смртоносно ранио познатог усташког злочинца Мија Бабића Ђованија, кога је Анте Павелић послао у Херцеговину да угуши устанак. Мијо је био десна рука Анте Павелића, и најозлоглашенији усташки командант, те је његова смрт у народу дочекана као нада и искра ка слободи.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Требињци пали у борби за слободу 1941—1945. Требиње: СУБНОР Требиње. 1974. 
  • Čuvari našeg neba. Beograd: Vojnoizdavački zavod. 1977.