Односи Србије и Црне Горе

Односи Србије и Црне Горе су инострани односи Републике Србије и Црне Горе.

Односи Србија-Црна Гора
Map indicating locations of Црна Гора and Србија

Црна Гора

Србија

Историја односаУреди

Пад под турску власт у 15. векуУреди

Црна Гора је била дио Српске деспотовине, све док није освајањем југа Србије (доцније под називом Стара Србија) од стране Османлија 1455. године, одвојена од остатка земље. У то вријеме била је под влашћу Бранковића. Из ове диобе потиче настанак двије одвојене државе - савремене Србије и Црне Горе, које су биле одвојене више од три и по вијека, што је довело до стварања извјесних разлика међу њима, али и очувавања постојећих духовних и културних истовјетности. Црнојевићи су добро осјетили турску најезду и окренули се Венецијанској републици за заштиту. Србија је коначно окупирана од стране Османлија падом Смедерева у вријеме Котроманића 1459. године, а правно је у потпуности опстанак њених династа и велможа у Угарској престао 1537. године. Црна Гора је наставила да живи као посљедњи неосвојени дјелић старе српске средњовјековне монархије, чувајући њене култове и насљеђе, све до 1496. године, када пада под контролу Османског царства, које је и формално укида 1499. године и присваја Скадарском санџаку.

Обнова Србије и односи са Црном ГоромУреди

Првим српским устанком почиње процес стварања српске државе центриран у шумадијским крајевима под вођством Ђорђа Петровића Карађорђа, и одмах по избијању и ту почињу планови о границама обновљене српске државе. 1809. године српски устаници побуђују велики дио данашње Црне Горе, знатно већи него што је тада и био слободан, дижући и Васојевиће на буну.

У та времена буђења националне свијести, одвија се и црногорско национално буђење али под српским именом.

Најочигледнији корак ка уједињењу Србије и Црне Горе у једну државу су направљени склапањем Тајног споразума од 27. септембра 1866. У ту сврху влада Србије је послала Милана Пироћанца по споразуму на Цетиње.

Ослободилачки ратови (1876—1878)Уреди

 
Владари и војсковође кнежевина Србије и Црне Горе 1876.

Књажевство Србија и Књажевина Црна Гора су заједно на видовдан 1876. прогласиле Турској рат у којем се дошло до међународног признавања независности и територијалног проширења две државе на Берлинском конгресу 13. јула 1878. Али се није дошло до жељене заједничке границе.

Односи Краљевине Србије и Црне ГореУреди

Књаз Никола I Петровић је посјетио Београд на Видовдан 1896. Краљ Александар Обреновић је наредне 1897. посетио Цетиње на крсну славу Петровића Ђурђевдан.[1]

У спољној политици, односи између Црне Горе и Србије су тас на ваги политичких струјања и у самој Црној Гори, у тзв. уставном периоду. Тај период у политици Црне Горе су обележили прогони политичких противника, монтирани судски процеси и афере.[2]

Поводом проглашења Црне Горе за краљевину на Цетиње је допутовала и делегација Србије на челу са престолонасљедником Александром Карађорђевићем, краљевим унуком. У делегацији краљевине Србије налазио се и генерал Степа Степановић, командант 9-ог пешадијског пука који је носио име књаза Николе I Петровића Његоша.[3]

У Задужбину краља Петра I на Опленцу пренета је 15. марта 1912. Љубица (Зорка) Карађорђевић.[4]

Ослободилачки ратови (1912—1918)Уреди

Балкански ратовиУреди

Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија су били савезници у Првом балканском рату, коначном рату за ослобађање од турске власти на Балкану. У том рату је успостављена заједничка граница између две државе

Црна Гора је такође била у савезу са Србијом против Бугара у Другом балканском рату. Она је послала помоћ од 12000 људи, од којих је српска Врховна команда, после допуне артиљеријом и осталим потребним деловима, образовала Црногорску дивизију.

После Балканских ратова 1913. Краљевина Србија уступа Пљевља Краљевини Црној Гори.[5]

Први свјетски ратУреди
 
Краљ Никола са својим Начелником Штаба, генералом Божом Јанковићем.

Краљевина Црна Гора је објавило рат Аустроугарској 5. августа 1914.

Аустроугарска војска први пут је ушла и окупирала Пљевља на Преображење 19. августа 1914, потом је заузела Пријепоље и продужила ка Сјеници да гони српску војску. Падом Пљевља настала је велика криза на овом дијелу српско-црногорског ратишта. Од пораза Црну Гору је спасила побједа српске војске на Церу и на Јадру, послије које се аустоpоугарска војска из Рашке области повукла у Босну.[6]

Српски генерали Божа Јанковић и Петар Пешић су били начелници штаба црногорске Врховне команде.

Зиме 1915/1916. српска војска се након тројне инвазије на Србију повлачи преко Црне Горе и Албаније на грчко острво Крф.

Ослобођење Црне Горе 1918.Уреди

Црногорски комити који су од 1916. до 1918. водили борбу против аустро-угарске окупције су се придружили српским трупама у ослобођењу Црне Горе 1918. и црногорском уједињењу са Србијом, док је мањина 1918. наставила комитску борбу у циљу обнове Црне Горе као државе.

Српске трупе су преко црногорске територије укорачиле и на тло Аустроугарске ушавши и заузевши цијелу Боку Которску.

После ослобођења у Подгорици се састаје изабрана скупштина која проглашава збацивање црногорске династије Петровић у корист династије Карађорђевић и проглашава присаједињење Црне Горе Краљевини Србији.

Унутар ЈугославијеУреди

Црна Гора је са Србијом била у саставу исте државе у раздобљу од 1918. до 2006.

Федерализацијом Југославије под комунизмом Црна Гора и Србија су конституисане као две засебне републике.

1992. Србија и Црна Гора одлучиле су ипак да чувају југословенску државу. Донесен је устав са снажним конфедералним елементима.

Односи Републике Србије и Црне ГореУреди

 
Црна Гора 2017. постаје део Нато пакта

Црна Гора је приступила НАТО пакту 2017.

Обе државе воде политику приступања ЕУ где обе државе имају статус кандидата за чланство.

Билатерални односиУреди

Србија и Црна Гора су успоставили званичне дипломатске односе 22. јуна 2006. године.[7]

16. октобра 2016. поводом парламентарних избора у Црној Гори 20 држављана Србије је приведено због сумње да припремају терористички напад у Црној Гори укључујући бившег команданта Жандармерије Србије Братислава Дикића.

Отворена питањаУреди

Косово и МетохијаУреди

Црна Гора је признала једнострано проглашење независности Косова.

Црна Гора је гласала за пријем Косова у УНЕСКО 2015.

Питање двојног држављанства у Црној ГориУреди

Ни после десет година од мајског референдума и разлаза Подгорице и Београда, питање двојног држављанства оптерећује две државе, јер су Црна Гора и Србија на различите начине законски регулисале ту област. Ово питање годинама је предмет полемика, пошто се Влада Црне Горе одлучила за рестриктиван закон којим се чува "ексклузивитет". С друге стране, прописано је да "обични грађани", који су стекли услове и већ дуго живе и раде у Црној Гори пре добијања црногорског држављанства обавезно морају да се одрекну претходног држављанства. Коначно, Подгорица, није пристала да у закон унесе Могућност двојног држављанства које је, нарочито, интересовало све који су хтели да имају српско.[8]

Положај Српске православне цркве у Црној ГориУреди

Непостојање званичне стратегије Владе Црне Горе о односима са црквама и вјерским заједницама, и као најспорније у свеукупним односима државе са црквама и вјерским заједницама у Црној Гори апострофирано је питање положаја Митрополије и епархија Српске православне цркве, које имају канонско утемељење, легитимитет и признање и континуитет правног субјективитета, и тзв. „Црногорске православне цркве“, коју је, „мимо свих канонских прописа Православне Цркве, 2000. године основала група грађана“[9]

Положај српског језика и ћирилице у Црној ГориУреди

У Црној Гори Срби немају пуно право на школавање на свом језику.[10] После преговора 2011. постигнут је договор о називу наставног предмета у образовном систему – наставни предмет у школама зове се „Црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност“. Међутим, договор о језику није у потпуности операционализован. Док се рад Комисије за израду програма за наставни предмет црногорски-српски, босански, хрватски језик одуговлачи, што представници српске стране у Комисији оцењују планским задржавањем statusа quo „како се у школама ништа не би мењало и деца наставила да уче искључиво на црногорском језику“, односно како би се заобишао принцип равноправности језика.[11]

Без обзира на то што Устав Црне Горе чланом 13 ћирилично и латинично писмо ставља у равноправан положај, ћирилица је у Црној Гори готово у потпуности изопштена из државног и административног комуницирања.[12]

Посете високих званичникаУреди

  • Посете Председника Републике Србије:
    • 21. јула 2015. реализована је радна посета председника Републике Србије Томислава Николића Црној Гори.
    • 18. јануара 2013. Председник Томислав Николић боравио је у радној посети Црној Гори,
  • Посете Предсједника Црне Горе:
    • 13. јула 2016. Филип Вујановић се у Београду састао са председником Србије Т. Николићем, којом приликом су заједно отворили „Црногорску кућу".
    • 2. и 3. јуна 2015. реализована је радна посета председника Црне Горе Филипа Вујановића.
    • 29. маја 2014. Председник Црне Горе Филип Вујановић посетио је Србију.
  • Посете Предсједника Владе Црне Горе:
    • 3. и 4. фебруара 2017. Душко Марковић је био у дводневној посети Србији.
    • 16. децембра 2014. Мило Ђукановић је учествовао на Самиту Кине и земаља централне и источне Европе у Београду.
    • 31. октобра 2014. Мило Ђукановић је учествовао на Трилатералној комисији у Београду.
    • 9. и 10. децембра 2013. Председник Владе Црне Горе Мило Ђукановић посетио је Србију.
    • 30. маја 2013. Председник Владе и МВПЕИ Црне Горе Игор Лукшић посетио је Републику Србију.
  • Посета Председника Владе Републике Србије:
    • 20. септембра 2013. Председник Владе Ивица Дачић боравио је у посети Црној Гори.
  • 20. октобра 2014. Председник Народне скупштине Републике Србије Маја Гојковић посетила је Црну Гору.
  • 11-12. јула 2013. Председник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић боравио је у посети Србији.
  • Посете појединих министра:
    • 3. и 4. децембра 2015. Потпредседник Владе и министар иностраних послова и европских интеграција Црне Горе Игор Лукшић учествовао је на Министарском савету ОЕБС у Београду.
    • 18. фебруара 2015. у функцији председавајућег ОЕБС, први потпредседник Владе и министар спољних послова Ивица Дачић посетио је Црну Гору.
    • 26. октобра 2014. Потпредседник Владе и министар иностраних послова и европских интеграција Црне Горе Игор Лукшић учестоввао је на Конференцији Западни Балкан - ЕУ у Београду.
    • 17. јуна 2014. Потпредседник Владе и министар иностраних послова и европских интеграција Црне Горе Игор Лукшић посетио је Србију.
    • 19. априла 2013. Министар спољних послова Иван Мркић боравио је у посети Црној Гори.

Економски односиУреди

Србија остварује значајан суфицит у робној размени са Црном Гором.

  • Робна размена је у 2013. години износила 744,7 мил. € (извоз 630,8 - увоз 113,9)
  • Робна размена је у је 2014. износила 618,6 мил. € (извоз 568 - увоз 50,6)
  • Робна размена је у периоду јануар – новембар 2015. године износила је 608,2 мил. € (извоз 558,6 - увоз 49,6)

Србија је један од најважнијих економских партнера Црне Горе. Постоји обострана заинтересованост за унапређење економске сарадње и за реализацију заједничких инфраструктурних пројеката (реконструкција пруге Београд-Бар и изградња аутопута Бар-Београд), као и у енергетици (слив Дрине, река Комарница), а могући извори финансирања би били фондови ЕУ. Други састанак МК за економску сарадњу одржан је у Београду, 2. марта 2015. године.

Значајан број држављана Црне Горе живи и ради у Србији, првенствено у Београду, и обратно држављани Србије живе и раде у Црној Гори посебно у летњој туристичкој сезони.

ТуризамУреди

  • У 2012. години у Црној Гори је боравило 337 245 туриста из Републике Србије, који су остварили 2 353 370 ноћења.
  • У 2011. години у Црној Гори је боравило 299 617 туриста из Републике Србије, који су остварили 2 109 159 ноћења.
  • У 2010. години у Црној Гори је боравило 314 836 туриста из Републике Србије, који су остварили 1 097 051 ноћења.[13]

ПросветаУреди

Многи држављани Црне Горе, првенствено српске националности, долазе у Србију ради стицања вишег и високог образовања.[14]

Дипломатски представнициУреди

У БеоградуУреди

У ПодгорициУреди

Србија није имала амбасадора у Подгорици до 2008.[15]

Код црногорске владе у егзилуУреди

На ЦетињуУреди

 
Некадашње српско посланство на Цетињу

ПоређењеУреди

  Црна Гора   Србија
Становништво 620.029 9.024.734 (са КиМ), 7.243.007 (без КиМ)
Површина 13.812 km² 88.361 km²
Главни град Подгорица - 150.977 (185.937 шире подручје) Београд - 1.182.000 (1.621.396 шире подручје)
Облик владавине Парламентарна република Парламентарна република
Званични језик Црногорски Српски

СликеУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ ПОСЈЕТА КЊАЗА НИКОЛЕ ПЕТРОВИЋА БЕОГРАДУ, НА ВИДОВДАН 1896.
  2. ^ Вукић Илинчић, Бомбашка и Васојевићка афера[мртва веза], стране 9 и 16
  3. ^ НАРОДНА СТРАНКА У КЊАЖЕВИНИ И КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ 1906—1918. ПРИЛОГ ПОЧЕЦИМА ПАРЛАМЕНТАРИЗМА У ЦРНОЈ ГОРИ, Јован Б. Маркуш
  4. ^ Црна Гора
  5. ^ ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ КРАЈЕВА ПРИСАЈЕДИЊЕНИХ СРБИЈИ ПОСЛЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА 1912- 1913, Владимир Д. Вучковић, Београд, 2013
  6. ^ „Austrougarska uprava u Pljevljima | MOSTOVI KULTURE - blog Dragana Paldrmića[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 19. 10. 2016. Приступљено 30. 12. 2016.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  7. ^ Билатерални односи са Црном Гором
  8. ^ Dupli pasoš menja zakon?, 2016.
  9. ^ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић: Црква и држава у Црној Гори, 8. Март 2016.
  10. ^ УНАПРИЈЕТИТИ ПОЛОЖАЈ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2014), СРНА
  11. ^ СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ ПОСЛЕ РАЗДВАЈАЊА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ 2006. ГОДИНЕ, ЗОРАН ЛУТОВАЦ, 2014.
  12. ^ Рушење ћирилице у Црној Гори[мртва веза], СРПСКЕ НОВИНЕ, 28. фебруар 2017.
  13. ^ Билатерални односи > Србија Архивирано на сајту Wayback Machine (20. децембар 2016), Министарство иностраних послова
  14. ^ Политика: 19.08.2015.
  15. ^ Srpski ambasador još nije u Podgorici, 29. јануар, 2008.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди