Односи Србије и Црне Горе
Односи Србије и Црне Горе су инострани односи Републике Србије и Црне Горе.
Црна Гора |
Србија |
---|
Историја односа
уредиПад под турску власт у 15. веку
уредиЦрна Гора је била дио Српске деспотовине, све док није освајањем југа Србије (доцније под називом Стара Србија) од стране Османлија 1455. године, одвојена од остатка земље. У то вријеме била је под влашћу Бранковића. Из ове диобе потиче настанак двије одвојене државе - савремене Србије и Црне Горе, које су биле одвојене више од три и по вијека, што је довело до стварања извјесних разлика међу њима, али и очувавања постојећих духовних и културних истовјетности. Црнојевићи су добро осјетили турску најезду и окренули се Венецијанској републици за заштиту. Србија је коначно окупирана од стране Османлија падом Смедерева у вријеме Котроманића 1459. године, а правно је у потпуности опстанак њених династа и велможа у Угарској престао 1537. године. Црна Гора је наставила да живи као посљедњи неосвојени дјелић старе српске средњовјековне монархије, чувајући њене култове и насљеђе, све до 1496. године, када пада под контролу Османског царства, које је и формално укида 1499. године и присваја Скадарском санџаку.
Обнова Србије и односи са Црном Гором
уредиПрвим српским устанком почиње процес стварања српске државе центриран у шумадијским крајевима под вођством Ђорђа Петровића Карађорђа, и одмах по избијању и ту почињу планови о границама обновљене српске државе. 1809. године српски устаници побуђују велики дио данашње Црне Горе, знатно већи него што је тада и био слободан, дижући и Васојевиће на буну.
У та времена буђења националне свијести, одвија се и црногорско национално буђење али под српским именом.
Најочигледнији корак ка уједињењу Србије и Црне Горе у једну државу су направљени склапањем Тајног споразума од 27. септембра 1866. У ту сврху влада Србије је послала Милана Пироћанца по споразуму на Цетиње.
Ослободилачки ратови (1876—1878)
уредиКњажевство Србија и Књажевина Црна Гора су заједно на Видовдан 1876. прогласиле Турској рат у којем се дошло до међународног признавања независности и територијалног проширења две државе на Берлинском конгресу 13. јула 1878. Али се није дошло до жељене заједничке границе.
Односи Краљевине Србије и Црне Горе
уредиКњаз Никола I Петровић је посјетио Београд на Видовдан 1896. Краљ Александар Обреновић је наредне 1897. посетио Цетиње на крсну славу Петровића Ђурђевдан.[1]
У спољној политици, односи између Црне Горе и Србије су тас на ваги политичких струјања и у самој Црној Гори, у тзв. уставном периоду. Тај период у политици Црне Горе су обележили прогони политичких противника, монтирани судски процеси и афере.[2]
Поводом проглашења Црне Горе за краљевину на Цетиње је допутовала и делегација Србије на челу са престолонасљедником Александром Карађорђевићем, краљевим унуком. У делегацији краљевине Србије налазио се и генерал Степа Степановић, командант 9-ог пешадијског пука који је носио име књаза Николе I Петровића Његоша.[3]
У Задужбину краља Петра I на Опленцу пренета је 15. марта 1912. Љубица (Зорка) Карађорђевић.[4]
Ослободилачки ратови (1912—1918)
уредиБалкански ратови
уредиКраљевина Црна Гора и Краљевина Србија су били савезници у Првом балканском рату, коначном рату за ослобађање од турске власти на Балкану. У том рату је успостављена заједничка граница између две државе
Црна Гора је такође била у савезу са Србијом против Бугара у Другом балканском рату. Она је послала помоћ од 12000 људи, од којих је српска Врховна команда, после допуне артиљеријом и осталим потребним деловима, образовала Црногорску дивизију.
После Балканских ратова 1913. Краљевина Србија уступа Пљевља Краљевини Црној Гори.[5]
Први свјетски рат
уредиКраљевина Црна Гора је објавило рат Аустроугарској 5. августа 1914.
Аустроугарска војска први пут је ушла и окупирала Пљевља на Преображење 19. августа 1914, потом је заузела Пријепоље и продужила ка Сјеници да гони српску војску. Падом Пљевља настала је велика криза на овом дијелу српско-црногорског ратишта. Од пораза Црну Гору је спасила побједа српске војске на Церу и на Јадру, послије које се аустроугарска војска из Рашке области повукла у Босну.[6]
Српски генерали Божа Јанковић и Петар Пешић су били начелници штаба црногорске Врховне команде.
Зиме 1915/1916. српска војска се након тројне инвазије на Србију повлачи преко Црне Горе и Албаније на грчко острво Крф.
Ослобођење Црне Горе 1918.
уредиЦрногорски комити који су од 1916. до 1918. водили борбу против аустроугарске окупације су се придружили српским трупама у ослобођењу Црне Горе 1918. и црногорском уједињењу са Србијом, док је мањина 1918. наставила комитску борбу у циљу обнове Црне Горе као државе.
Српске трупе су преко црногорске територије укорачиле и на тло Аустроугарске ушавши и заузевши цијелу Боку Которску.
После ослобођења у Подгорици се састаје изабрана скупштина која проглашава збацивање црногорске династије Петровић у корист династије Карађорђевић и проглашава присаједињење Црне Горе Краљевини Србији.
Унутар Југославије
уредиЦрна Гора је са Србијом била у саставу исте државе у раздобљу од 1918. до 2006.
Федерализацијом Југославије под комунизмом Црна Гора и Србија су конституисане као две засебне републике.
1992. Србија и Црна Гора одлучиле су ипак да чувају југословенску државу. Донесен је устав са снажним конфедералним елементима.
Односи Републике Србије и Црне Горе
уредиЦрна Гора је приступила НАТО пакту 2017.
Обе државе воде политику приступања ЕУ где обе државе имају статус кандидата за чланство.
Билатерални односи
уредиСрбија и Црна Гора су успоставили званичне дипломатске односе 22. јуна 2006. године.[7]
Спорови између српске и црногорске културе настали су из политичких и државних разлога. Културолошки ништа не разликује Србије и Црногорце, осим политичке историје.[8]
16. октобра 2016. поводом парламентарних избора у Црној Гори 20 држављана Србије је приведено због сумње да припремају терористички напад у Црној Гори укључујући бившег команданта Жандармерије Србије Братислава Дикића.
Отворена питања
уредиКосово и Метохија
уредиЦрна Гора је признала једнострано проглашење независности Косова.
Црна Гора је гласала за пријем Косова у УНЕСКО 2015.
Питање двојног држављанства у Црној Гори
уредиНи после десет година од мајског референдума и разлаза Подгорице и Београда, питање двојног држављанства оптерећује две државе, јер су Црна Гора и Србија на различите начине законски регулисале ту област. Ово питање годинама је предмет полемика, пошто се Влада Црне Горе одлучила за рестриктиван закон којим се чува "ексклузивитет". С друге стране, прописано је да "обични грађани", који су стекли услове и већ дуго живе и раде у Црној Гори пре добијања црногорског држављанства обавезно морају да се одрекну претходног држављанства. Коначно, Подгорица, није пристала да у закон унесе Могућност двојног држављанства које је, нарочито, интересовало све који су хтели да имају српско.[9]
Положај Српске православне цркве у Црној Гори
уредиОвај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Непостојање званичне стратегије Владе Црне Горе о односима са црквама и вјерским заједницама, и као најспорније у свеукупним односима државе са црквама и вјерским заједницама у Црној Гори апострофирано је питање положаја Митрополије и епархија Српске православне цркве, које имају канонско утемељење, легитимитет и признање и континуитет правног субјективитета, и тзв. „Црногорске православне цркве“, коју је, „мимо свих канонских прописа Православне Цркве, 2000. године основала група грађана“[10]
Положај српског језика и ћирилице у Црној Гори
уредиУ Црној Гори Срби немају пуно право на школовање на свом језику.[11] После преговора 2011. постигнут је договор о називу наставног предмета у образовном систему – наставни предмет у школама зове се „Црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност“. Међутим, договор о језику није у потпуности операционализован. Док се рад Комисије за израду програма за наставни предмет црногорски-српски, босански, хрватски језик одуговлачи, што представници српске стране у Комисији оцењују планским задржавањем statusа quo „како се у школама ништа не би мењало и деца наставила да уче искључиво на црногорском језику“, односно како би се заобишао принцип равноправности језика.[12]
Без обзира на то што Устав Црне Горе чланом 13 ћирилично и латинично писмо ставља у равноправан положај, ћирилица је у Црној Гори готово у потпуности изопштена из државног и административног комуницирања.[13]
Посете високих званичника
уреди- Посете Председника Републике Србије:
- 21. јула 2015. реализована је радна посета председника Републике Србије Томислава Николића Црној Гори.
- 18. јануара 2013. Председник Томислав Николић боравио је у радној посети Црној Гори,
- Посете Предсједника Црне Горе:
- 13. јула 2016. Филип Вујановић се у Београду састао са председником Србије Т. Николићем, којом приликом су заједно отворили „Црногорску кућу".
- 2. и 3. јуна 2015. реализована је радна посета председника Црне Горе Филипа Вујановића.
- 29. маја 2014. Председник Црне Горе Филип Вујановић посетио је Србију.
- Посете Предсједника Владе Црне Горе:
- 3. и 4. фебруара 2017. Душко Марковић је био у дводневној посети Србији.
- 16. децембра 2014. Мило Ђукановић је учествовао на Самиту Кине и земаља централне и источне Европе у Београду.
- 31. октобра 2014. Мило Ђукановић је учествовао на Трилатералној комисији у Београду.
- 9. и 10. децембра 2013. Председник Владе Црне Горе Мило Ђукановић посетио је Србију.
- 30. маја 2013. Председник Владе и МВПЕИ Црне Горе Игор Лукшић посетио је Републику Србију.
- Посета Председника Владе Републике Србије:
- 20. септембра 2013. Председник Владе Ивица Дачић боравио је у посети Црној Гори.
- 20. октобра 2014. Председник Народне скупштине Републике Србије Маја Гојковић посетила је Црну Гору.
- 11-12. јула 2013. Председник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић боравио је у посети Србији.
- Посете појединих министра:
- 3. и 4. децембра 2015. Потпредседник Владе и министар иностраних послова и европских интеграција Црне Горе Игор Лукшић учествовао је на Министарском савету ОЕБС у Београду.
- 18. фебруара 2015. у функцији председавајућег ОЕБС, први потпредседник Владе и министар спољних послова Ивица Дачић посетио је Црну Гору.
- 26. октобра 2014. Потпредседник Владе и министар иностраних послова и европских интеграција Црне Горе Игор Лукшић учествовао је на Конференцији Западни Балкан - ЕУ у Београду.
- 17. јуна 2014. Потпредседник Владе и министар иностраних послова и европских интеграција Црне Горе Игор Лукшић посетио је Србију.
- 19. априла 2013. Министар спољних послова Иван Мркић боравио је у посети Црној Гори.
Економски односи
уредиСрбија остварује значајан суфицит у робној размени са Црном Гором.
- Робна размена је у 2018. години износила 976 мил. $ (извоз 905 - увоз 71)
- Робна размена је у је 2019. износила 959 мил. $ (извоз 881 - увоз 78)
- Робна размена је у 2020. години износила 858,4 мил. $ (извоз 784,5 - увоз 73,8)[14][15]
Србија је један од најважнијих економских партнера Црне Горе. Постоји обострана заинтересованост за унапређење економске сарадње и за реализацију заједничких инфраструктурних пројеката (реконструкција пруге Београд-Бар и изградња аутопута Бар-Београд), као и у енергетици (слив Дрине, река Комарница), а могући извори финансирања би били фондови ЕУ. Други састанак МК за економску сарадњу одржан је у Београду, 2. марта 2015. године.
Значајан број држављана Црне Горе живи и ради у Србији, првенствено у Београду, и обратно држављани Србије живе и раде у Црној Гори посебно у летњој туристичкој сезони.
Туризам
уреди- У 2012. години у Црној Гори је боравило 337 245 туриста из Републике Србије, који су остварили 2 353 370 ноћења.
- У 2011. години у Црној Гори је боравило 299 617 туриста из Републике Србије, који су остварили 2 109 159 ноћења.
- У 2010. години у Црној Гори је боравило 314 836 туриста из Републике Србије, који су остварили 1 097 051 ноћења.[16]
Просвета
уредиМноги држављани Црне Горе, првенствено српске националности, долазе у Србију ради стицања вишег и високог образовања.[17]
Дипломатски представници
уредиСрбија није имала амбасадора у Подгорици до 2008.[18]
У Београду и Нишу
уреди- Ана Ражнатовић, отправник послова, 2021. -
- Тарзан Милошевић, амбасадор, 2019. - 2021.
- Бранислав Мићуновић, амбасадор, 2014. - 2019.
- Игор Јововић, амбасадор, 2009. - 2014.
- Анка Војводић, амбасадор, 2006—2008.
- Лазар Мијушковић, посланик, 1913—1915. -У периоду 1914-1915. због избијања Првог светског рата посланство је пребачено у Ниш.
- Јанко Вукотић, књажев и владин изасланик, 1908.
У Подгорици
уреди- Небојша Родић,[19] амбасадор, 2023—
- Јелисавета Чолановић, отправница послова, 2022-
- Мићо Роговић, отпр. послова, 2021-2022.
- Оливер Стаменковић, отпр. послова, 2020-2021
- Др Владимир Божовић, амбасадор, 2019-2020
- Проф. др Зоран Бингулац, амбасадор, 2013-2019
- Зоран Лутовац, амбасадор, 2008—2013
Код црногорске владе у егзилу
уреди- Тихомир Поповић, отправник послова, 1918.
На Цетињу
уреди- Љубомир Михаиловић, посланик, 1915—1916.
- Михаило Гавриловић, посланик, 1911—1914.
- Тодор Петковић, отправник послова (од 1910 акредитован посланик), 1909—1911.
- Јован М. Јовановић Пижон, отпр. послова, 1907—1909.
- Милош Васић, посланик, 1902—1903.
- Василије Антонић, посланик, 1901—1902.
- Александар Машин, посланик, 1898—1899.
- Јеврем Велимировић, заступник, 1897.
Поређење
уредиЦрна Гора | Србија | |
---|---|---|
Становништво | 620.029 | 9.024.734 (са КиМ), 7.243.007 (без КиМ) |
Површина | 13.812 km² | 88.361 km² |
Главни град | Подгорица - 150.977 (185.937 шире подручје) | Београд - 1.182.000 (1.659.440 шире подручје) |
Облик владавине | Парламентарна република | Парламентарна република |
Галерија
уреди-
Кнез Петар Карађорђевић у емиграцији на Цетињу
-
У кругу шире родбине: краљ Никола I Петровић и престолонасљедник Александар Карађорђевић 1910.
-
Српски и црногорски официри у Ђаковици
Види још
уреди- Срби у Црној Гори
- Српски језик у Црној Гори
- Српски национални савјет Црне Горе
- Српска православна црква у Црној Гори
- Етнички Црногорци у Србији
- Држављанство Србије
- Држављанство Црне Горе
- Црногорска православна црква (1993)
- Црногорска православна црква (2018)
- Пруга Београд—Бар
- Покрет за европску државну заједницу Србије и Црне Горе
- Одбор за одбрану једнаких права држављана Црне Горе
Референце
уреди- ^ ПОСЈЕТА КЊАЗА НИКОЛЕ ПЕТРОВИЋА БЕОГРАДУ, НА ВИДОВДАН 1896.
- ^ Вукић Илинчић, Бомбашка и Васојевићка афера[мртва веза], стране 9 и 16
- ^ НАРОДНА СТРАНКА У КЊАЖЕВИНИ И КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ 1906—1918. ПРИЛОГ ПОЧЕЦИМА ПАРЛАМЕНТАРИЗМА У ЦРНОЈ ГОРИ, Јован Б. Маркуш
- ^ „Црна Гора[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 28. 06. 2017. г. Приступљено 13. 07. 2017. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ КРАЈЕВА ПРИСАЈЕДИЊЕНИХ СРБИЈИ ПОСЛЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА 1912- 1913, Владимир Д. Вучковић, Београд, 2013
- ^ „Austrougarska uprava u Pljevljima | MOSTOVI KULTURE - blog Dragana Paldrmića[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 19. 10. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2016. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ „Билатерални односи са Црном Гором”. Архивирано из оригинала 03. 02. 2015. г. Приступљено 03. 02. 2015.
- ^ Аврамовић, Зоран (2013). Родољупци и родомрсци: Савремени српски патриотизам и национално дезинтегративна мисао и пракса. Београд: Службени Гласник. стр. 222.
- ^ Dupli pasoš menja zakon?, 2016.
- ^ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић: Црква и држава у Црној Гори Архивирано на сајту Wayback Machine (28. март 2016), 8. Март 2016.
- ^ УНАПРИЈЕТИТИ ПОЛОЖАЈ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2014), СРНА
- ^ СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ ПОСЛЕ РАЗДВАЈАЊА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ 2006. ГОДИНЕ, ЗОРАН ЛУТОВАЦ, 2014.
- ^ Рушење ћирилице у Црној Гори[мртва веза], СРПСКЕ НОВИНЕ, 28. фебруар 2017.
- ^ „Serbia Exports to Montenegro”. TRADING ECONOMICS. Приступљено 31. 12. 2021.
- ^ „Serbia Imports from Montenegro”. TRADING ECONOMICS. Приступљено 31. 12. 2021.
- ^ Билатерални односи > Србија Архивирано на сајту Wayback Machine (20. децембар 2016), Министарство иностраних послова
- ^ Политика: 19.08.2015.
- ^ Srpski ambasador još nije u Podgorici, 29. јануар, 2008.
- ^ „РТС :: Политика :: Небојша Родић нови амбасадор Србије у Црној Гори”. rts.rs. Приступљено 2023-12-21.
Литература
уреди- Андријашевић, Живко М. (1999). „Књаз Никола о Србији и србијанско-црногорским односима у "Мемоарима" војводе Симе Поповића”. Перо и повест: Српско друштво у сећањима. Београд: Филозофски факултет. стр. 129—142.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1951). Србијанска штампа о Његошу и Црној Гори (1833-1851). Београд: Научна књига.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1957). Србијанско-црногорска сарадња (1830-1851). Београд: Научно дело.
- Elezović, Sanja, ур. (2005). Pravni aspekti referenduma u Crnoj Gori u kontekstu međunarodnog prava i prakse (PDF). Podgorica: Institut za otvoreno društvo: Predstavništvo u Crnoj Gori. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 07. 2019. г. Приступљено 15. 07. 2019.
- Љушић, Радош (1999). „Добри брат и кум Никола или Гавро Вуковић о црногорско-србијанским односима”. Перо и повест: Српско друштво у сећањима. Београд: Филозофски факултет. стр. 143—162.
- Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Љушић, Радош (2008). „Србијанско-црногорски односи”. Енциклопедија српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 1054—1055.
- Маркуш, Јован Б., ур. (2007). Бијела књига: Референдум у Црној Гори 2006: Зборник докумената. Подгорица: Народна мисао.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
- Перовић, Радослав (1939). „Неколико прилога за историју србијанско-црногорских односа у XIX веку”. Записи: гласник Цетињског историјског друштва. 12 (21): 147—154.
- Поповић, Павле М. (1920). Генеза србијанско-црногорског питања. Рим: Црногорска државна штампарија.
- Ракочевић, Новица (1961). „Став Црне Горе према уједињењу Бугарске и српско-бугарском рату 1885. године”. Историјски записи. 14 (18/4): 623—636.
- Ћупић, Драго, ур. (2001). За заједничку државу Србије и Црне Горе. Београд: Одбор за одбрану једнаких права држављана Црне Горе.