Отворите главни мени

Раде Башић (Доњи Гаревци код Приједора, 21. март 1919Београд, 22. април 1991), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Босне и Херцеговине, књижевник и народни херој Југославије.

РАДЕ БАШИЋ
Rade Basic.jpg
Раде Башић
Датум рођења(1919-03-21)21. март 1919.
Место рођењаДоњи Гаревци код Приједора
Краљевина Југославија Краљевство СХС
Датум смрти22. април 1991.(1991-04-22) (72 год.)
Место смртиБеоград, Социјалистичка Република Србија Србија
 СФР Југославија
Професијаправник
Члан КПЈ од22. јуна 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чинпуковник у резерви
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 21. марта 1919. године у селу Доњим Гаревцима, код Приједора. Основну школу је завршио у суседном селу Горњи и Доњи Орловци, Нижу гимназију у Приједору, а више разреде гимназије у Бањалуци.

Још као ђак приједорске гимназије, упознао се са многим друговима који су припадали револуционарном омладинском покрету. За време школовања у Бањалуци, укучио се у рад организације средњошколске и редничке омладине, која се окупљала око културно-уметничког друштва „Пелагић“ и радничког спортског друштва „Борац“.

После завршетка матуре уписао је Правни факултет у Београду. За време студија био је повезан са другим студентима-комунистима и у учествовао у свим акцијама студентске партијске организације. За време распуста, развијао је револуционарну делатност у околини приједора и међу радницима Љубије. Због учешћа у против ратним демонстрацијама септембра 1940. године, које су уједно биле у подршка љубијским рударима у штрајку, био је ухапшен и провео је петнаест дана у затвору. Крајем септембра 1940. године примљен је у Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а 22. јуна 1941. године у Комунистичку партију Југославије (КПЈ).

По директиви приједорске партијске организације, заједно са Есадом Миџићем и Илијом Стојановићем, напустио је Приједор, јуна 1941. године, и отишао у поткозарска села, због рада на припреми устанка. Био је један од првих устаничких борца на Козари, а септембра 1941. године је ушао у сатав тек формираног Другог крајишког партизанског одреда, којим је руководио Младен Стојановић. У Одреду је био најпре политички делегат вода, затим заменик политичког комесара чете и комесар чете.

Учествовао је у многим борбама које су у то време вођене на Козари. За време велике офанзиве на Козари, у лето 1942. године био је рањен при пробоју обруча, али је остао у чети и даље учествовао у жестоким борбама. Због умесшног командовања за време немачке офанзиве, септембра 1942. године постављен је за помоћника Михајла Гачића политичког комесара Четвртог батаљона тек формиране Пете крајишке козарачке бригаде. После борби за ослобођење Бихаћа, новембра 1942. постављен је за политички комесар батаљона.

Са Четвртим батаљоном Пете козарачке бригаде учествовао је у борбама на Грмечу за време Четврте непријатељске офанзиве. У пролеће 1943. године заједно са својим куриром Драгутином Марјановићем, убио је седам немачких војника и на тај начин омогућио групи бораца свог батаљона да заплене четири хаубице. Септембра 1943. године постављен је за политичког комесара Дванаесте крајишке ударне бригаде, која се налазили у саставу Једанаесте крајишке дивизије. За изванредно руковање у борбама око Травника, октобра 1944. године, а посевно за уништење две усташке бојне на падинама Влашића, Радета Башића је похвалио генерал-мајор Славко Родић, командант Петог крајишког корпуса и поставио га за политичког комесара Десете крајишке дивизије. На овој функцији остао је до краја рата, маја 1945. године. Читава његова породица учествовала је у Народноослободилачкој борби од првог дана устанка на Козари, а два његова рођена брата Ђорђе и Славко, су погинули током рата.[1]

После ослобођења Југославије, обављао је разне одговорне дужности у Југословенској армији — био је политички комесар Пете дивизије ЈА, с те дужности прешао је у Југословенско ратно ваздухопловство, где је био начелник Политичке управе. Демобилисан је у чину пуковника и пребачен у резерву.[1]

После демобилизације најпре је био председник Народног одбора среза Приједор, а потом генерални директор Железаре у Зеници, члан Републичког одбора Социјалистичког савеза радног народа Босне и Херцњеговине и др. Био је народни посланик скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине и члан Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине.[1]

Умро је 22. априла 1991. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951.[1]

Књижевна делаУреди

Још као гимназијалац, Раде Башић се бавио приповедачким радом, али је тек 1949. године озбиљније ушао у литературу. Објавио је књиге хроника „Прича крјишких пролетера“ (Београд, 1952) и „Козара љета четрдесет друге“ (Сарајево, 1956); војно-политичку студију „Устанак и борба на Козари 1941-1942“ (Београд, 1957); збирку анегдота из НОБ под називом „Анегдоте из ослободилачког рата“ (Сарајево, 1957); збирку приповедака „Дјеца Козаре“ (Београд, 1969) и романсирану биографију др. Младена Стојановића под називом — „Доктор Младен“ (Београд, 1969). Објавио је и више чланака у Војноисторијском гласнику.

Написао је сценарио за филм „Доктор Младен“ редитеља Мидхата Мутапџића 1975. године, а сарђивао је и при изради сценарија за филм „Козара“ редитеља Вељка Булајића 1962. године

РеференцеУреди

ЛитератураУреди