Операција Коридор 92

(преусмерено са Operacija Koridor)

Операција Коридор 92, позната и као Пробој „коридора живота”, била је највећа операција Војске Републике Српске (ВРС) спроведена током рата у Босни и Херцеговини против Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Хрватска војске (ХВ) у Босанској Посавини. Операција је вођена од 24. јуна до 6. октобра 1992. године, а циљ је био поновно успостављање путне везе између западног и источног дијела Српске Републике Босне и Херцеговине. Разлог за покретање операције било је заузимање Дервенте и Модриче од стране ХВО и ХВ — потез којим је блокиран једини копнени пут између територија под контролом ВРС. Циљ тих напада био је да се Срби у Крајини одвоје од Србије и приморају на предају. А окидач за доношење одлуке о пробијању коридора била је смрт 12 бањалучких беба и умирање бубрежних болесника у бањалучком Клиничком центру због немогућности допремања кисеоника.[1][2]

У првој фази операције Коридор 92. Војска Републике Српске је успјешно ушла у Модричуи Дервенту, одбијајући снаге ХВО и ХВ на сјевер, заузимајући притом неколико градова. У другој фази операције, ВРС је избила на ријеку Саву, тј. на границу са Републиком Хрватском, уништавајући мостобран који су држали ХВ и ХВО у Босанском Броду. У првој фази операције на обе стране је учествовало око 67.000 војника, а у завршној трећој фази учествовало је око 22.000 војника.[3] То је узроковало велике губитке у људству на обје стране, нарочито међу припадницима ХВО. Битка за Коридор показала је да су официри и војници Војске Републике Српске способни да поразе оба војна противника у најважним биткама 1992. Хрватско Национално вијеће за сигурност поручило је извјештај о губитку Босанске Посавине и као разлог пораза су наведени унутрашњи сукоби, дупли ланац заповједништва и неефикасна контраобавјештајна служба.

УводУреди

Након одбијања српског напада на Босански Брод у марту, ХВО, појачан припадницима ХВ, потискује снаге ВРС и ЈНА јужно од града и до краја маја заузима Модричу и Дервенту. Заузимањем Дервенте прекинута је посљедња путна веза између западних и источних области под контролом ВРС. Прекидом путне везе спријечено је снадбијевање Бање Луке и великог дијела Републике Српске Крајине (РСК), што је довело до противнапада ВРС на снаге ХВО и ХВ.[4]

У исто вријеме, ВРС и ЈНА су ослободиле Добој и Босански Шамац, градове који се налазе јужно и источно од подручја које су држале хрватске снаге. У јуну, 1. крајишки корпус ВРС покренуо је прелиминарне акције на подручја које су држале хрватска снаге око Дервенте, покушавајући побољшати положај ВРС потребан за покретање великог напада. До 20. јуна, ВРС је заузела села Которско и Јоховац сјеверно од Добоја и постигла главни циљ прелиминарне акције.[5]

 
Мапа продора хрватских снага у Босанској Посавини, у пролеће 1992. године

Смрт дванаест новорођенчади у бањалучкој болници због недостатка боца са кисеоником сматра се непосредним поводом покретања операције Коридор 92.[6]

ОфанзиваУреди

Ток биткеУреди

ВРС је распоредила 40.800 војника на почетку операције Коридор 92, а број је повећан на 54.660 војника до краја почетне фазе офанзиве, а у трећој фази смањен на мање од 20.000 војника.[3] ВРС је за главног носиоца ратног циља навела 1. крајишки корпус, организован у четири тактичке групе, 16. крајишку моторизовану бригаду и Оперативну групу Добој. Корпус и операција су били под заповједништвом генерала Момира Талића. Српска Крајина је са својим снагама такође учествовала у офанзиви. Добровољне снаге од 780 припадника, састављене од специјалних јединица МУП-а, пристигле су у јуну, а тим снагама је непосредно заповједао министар унутрашњих послова Милан Мартић.

ХВО и ХВ су имале око 25.000 војника у региону на почетку офанзиве ВРС, а број војника се до октобра смањио на мање од 3.000.[3] На почетку, ове јединице су организоване у Оперативну групу Сава и Оперативну групу Источна Посавина. Од средине маја биле су организоване у Оперативну групу Источна Посавина, на челу са пуковником Винком Штефанеком, која је била потчињена заповједништву Славонског бојишта на челу са генералом Петром Стипетићем. Јединице ХВО су биле 101, 102, 103, 104, 105, 106, 107, 108. и 109. бригада. Снаге су такође укључивале елементе великог броја јединица ХВ: велики дио 108. пјешадијске бригаде са сједиштем у Славонском Броду и дијелови 139. бригаде и 3. гардијске бригаде. Јединице ХВ из Славоније и средишње Хрватске су такође повремено биле укључене: дијелови 109, 111, 123. и 127. бригаде са сједиштем у Винковцима, Ријеци, Пожеги и Вировитици, као и неколико јединица са сједиштем у Осијеку. Око 200 припадника Хрватских одбрамбених снага (ХОС) учествовало је на фронту, дјелујући самостално или под командом 108. бригаде ХВ. Хрватске снаге су оружје углавном добијале из логистичке базе ХВ у Славонском Броду. Дана 15. маја 1992, Савјет безбједности ОУН је усвојио резолуцију 752, захтјевајући повлачење ХВ из Босне и Херцеговине. Страни посматрачи су стално приговарали на присуство јединица ХВ, па је 7. јула 1992. године министар одбране Хрватске Гојко Шушак издао наредбу да се у БиХ могу распоредити само добровољци.

Руководство ВРС је процијенило укупну снагу противничких снага на око 25.500 војника. У својим процјенама они су рачунали и на 110. и 111. бригаду ХВО из Усоре и Жепча, као и на три бригаде АРБиХ из Градачца, Маглаја и Тешња. Иако те јединице нису учествовале у борбама у Посавини, везале су дио снага ВРС за своје положаје. Поред људске снаге, ВРС је такође имала предност у наоружању. Док су хрватске снаге имале 47 борбених возила, од чега је 35 било тенкови (9 Т-34, 22 Т-55 и 4 М-84), ВРС је имала 163 борбена возила, укључујући три ПТ-76, 18 Т-34, 71 Т-55 и 24 М-84. ВРС је такође имала предност и у артиљеријском оружју.

Упркос забрани летова у операцији „Коридор-92” обе стране су употребиле авионе и хеликоптере, 726 а оборена су три авиона.[7]

ХронологијаУреди

 
Напредовање српских снага током лета

Дана 24. јуна, 1. крајишки корпус ВРС је отпочео офанзиву кондног назива операција Коридор 92. Примарни циљ операције је био пробијање кроз положаје које су држале ХВО и ХВ између Модриче и Градачца, и повезивање са Источнобосанским корпусом ВРС. Секундарни циљ били су напади у правцу Дервенте и Босанског Брода. Примарни циљ је остварен 26. јуна 1992. солобађањем села Милошевац, код Модриче, послије два дана тешких борби. Након тога, снаге ВРС су кренуле у правцу Модриче и 28. јуна су заузеле град. Секундарни циљеви суочени са јачим отпором ХВО и ХВ, спорије су остваривани.[4][8]

Друга фаза офанзиве покренута је 4. јула. Састојала се од напредовања ВРС према Дервенти, Босанском Броду и Оџаку, с циљем избијања на ријеку Саву, а тиме уједно и на границу са Републиком Хрватском, која се налази сјеверно од ова три града. Дервента је убрзо заузета 4–5. јула, а ВРС је наставила да наноси ударце хрватским снагама. Дана 12. јула, ВРС је заузела Оџак и изашла на обалу Саве код града два дана касније. До тада, снаге ВРС су напредовале 10–15 км и достигле положаје на 10 км од Босанског Брода. Снаге ХВО и ХВ су сведене на мостобран око града.[8]

У августу и септембру, ВРС је покренула неколико напада на мостобран у Босанском Броду. Средином септембра, снаге ХВО и АРБиХ распоређене у близини Брчког, напале су исти пут који је ВРС осигурала кроз операцију Коридор 92. Противнападом је успјешно заузет дио пута јужно од Орашја, на источном крају Брчанског коридора. Међутим, ВРС је убрзо повратила контролу над истим дијелом пута.[8]

 
Ослобађање Брода

Још један напад на Босански Брод покренут је 27. септембра. Напредак је у почетку био умјерен, све до 4. октобра када је ВРС успјешно уравнотежила своје снаге, мијењајући сектор мостобрана против кога је 1. крајишки корпус ВРС био усмјерен. Тај потез је успјешно пореметио одбрану ХВО и ХВ, а ВРС је постигла напредак, заузимајући Босански Брод 6. октобра. Као одговор на то, ХВО и ХВ су уредно повукле своје снаге и опрему,[8] а мост преко Саве између Босанског и Славонског Брода је срушен 7. октобра.[9]

ПосљедицеУреди

Хрвати су покушали да пресеку Републику Српску између Брчког и Шамца у новембру 1992. али покушај није успео.[10] Као одговор, ВРС је покренула велику контраофанзиву на мостобран ХВО у Орашју. Након неких почетних успијеха, офанзива ВРС је пропала и ХВО је одбио нападачке снаге назад на пријашњи положај. У циљу осигурања српског коридора, 1. крајишки и Источнобосански корпус ВРС кренули су јужно од Брчког и напредовали 2–3 километра кроз подручје које су држале ХВО и АРБиХ. Тај посљедњи потез проширио је српски коридор на само 3 км на најужој тачци.

Током офанзиве којом је заузето 760 км2, ВРС и њени савезници изгубили су 413 војника и још 1.509 рањених, а у јединицама ХВО и ХВ заједно погинуло је више од 1.260 војника.[7] Према Зовку, губици ХВ износили су 343 убијених и 1.996 рањених, док је ХВО имао 918 убијених и 4.254 рањених током борби у региону од априла и

Види јошУреди

ReferenceУреди

  1. ^ Пробој „коридора живота”
  2. ^ Логос 2019, стр. 168-169 са напоменом 728.
  3. 3,0 3,1 3,2 Логос 2019, стр. 168-169.
  4. 4,0 4,1 Логос 2019, стр. 167-168.
  5. ^ Логос 2019, стр. 167. У првој половини јуна 1992. Добој се нашао скоро у окружењу, али ослобађањем Которског и Јоховца (9.6.1992) град је постао сигурнији..
  6. ^ Логос 2019, стр. 167 са напоменом 709 Председник скупштине општине Бањалука Предраг Радић рекао је да је тражио одобрење за лет авиона на линији Бањалука-Београд који би донео лекове, али из СБ УН добио је одговор „да се обрати Алији Изетбеговићу и Фрањи Туђману”. СБ УН није одобрио лет који би донео кисеоник за инкубаторе, и раствор потребан за дијализу бубрежних болесника у Бања Луци. Због тога, поред беба, умрло је неколико лица са оболелим бубрезима.
  7. 7,0 7,1 Логос 2019, стр. 169.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 CIA 2002, стр. 146.
  9. ^ Zovak 2009, стр. 520.
  10. ^ Логос 2019, стр. 188.

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди