Византијска књижевност

Византијска књижевност назив је за средњовековну књижевност на грчком језику, која почиње око 330. године, када је римски цар Константин Велики посветио Визант, древну колонију Грка из Мегаре на пелопонеском Истму, за нову престоницу Римског царства, изградио га као Нови Рим, у свему изједначио са старим и дао му своје име ― Константинопољ, и траје до 1453. године, када је погинуо Константин XI Палеолог, зван још и Драгаш, син византијског цара и властелке Српкиње, од свих напуштен, безнадежно бранећи Царски град од Мехмеда II Освајача и његових османских Турака. На своме је почетку византијска књижевност једноставно грчка књижевност касног царства. Одликује је само то што је у потпуности срасла са хришћанском књижевношћу грчког језика и што ова више не живи засебним животом скривено од државне и службене јавности. На свом крају византијска књижевна предаја постаје битна подлога за стварање модерне грчке нације, а важне је и занимљиве везе вежу и за европски хуманизам.

Утицаји

Ако се византијска књижевност схвати као израз интелектуалног живота хеленизованог становништва Источног римског царства током хришћанског средњег века, онда се она мора посматрати као вишеслојан организам, у коме се старогрчка и хришћанска цивилизација комбинују на темељима римског политичког система, постављеног у интелектуалну и етнографску атмосферу Блиског истока. У византијској књижевности учествују четири различита културна елемента: на хеленистичку интелектуалну културу и римску управну организацију наслањају се и емотивни живот хришћанства и свет оријенталне имагинације, при чему овај последњи елемент прожима преостала три

Грчки

Најстарија од ове три цивилизације јесте грчка, која се није развијала само у Атини, него и у Александрији, па и у читавом хеленистичком свету. Током овог периода Александрија је била средиште и грчког интелектуалног живота и грчко-јудејске свакодневице, па је свој поглед управљала како ка Атини тако и ка Јерусалиму. Овај интелектуални дуализам учене и народне културе прожима цео византијски период. Чак и хеленистичка култура показује две различите тенденције, једну рационалистичку и научну, и другу романтичарску и народну: прва је настала у школама александријских софиста и свој врхунац доживела у реторским романима, док је друга свој корен имала у Теокритовим идилама и свој врхунац доживела у романима с идиличном тематиком. Обе ове тенденције опстале су у Византији, али је прва, будући званично прихваћена, задржала доминацију све до пада Цариграда 1453. године. Реакционарни лингвистички покрет познат као атицизам пружао је подршку овој ученој тендендији. Атицизам је превлађивао од 2. века п. н. е. и задржао контролу над целом потоњом грчком културом, тако да је живи облик народног грчког језика био потиснут у позадину и само повремено је долазио до изражаја у приватним документима и народној књижевности.

Римски

Александрија као интелектуални центар има свој пандан у Риму као управном средишту владе. Наиме, Византија на историјску сцену ступа као Римско царство: њени грађани себе су, све до пада Цариграда 1453, називали Римљанима или Ромејима (Rhomaioi), а свој су град често звали Новим Римом. Византијски су закони по карактеру били римски, а таква је била и организација византијске владе, војске и владајућег сталежа, приватни и јавни живот, а у почетку је и званични језик био латински. Организација државе одсликавала је управну организацију из доба Римског царства, заједно са њеном хијерархијом и бирократијом.

Хришћански

Византијско Еванђеље из 11. века

Грчко-оријантално хришћанство настало је управо у Александрији. Тамо је настала Septuaginta, тамо је настала мешавина грчке филозофије и јеврејске религије која је свој врхунац доживела у Филону, тамо је цветао мистичко-спекулативни неоплатонизам уз који се везују имена Плотина и Порфирија. У Александрији су велики грчки црквени писци деловали упоредо са паганским реторима и филозофима, а неколико њих се ту и родило, на пример, Ориген, Атанасије и његов супарник Арије, Кирил Александријски и Синесије Киренски. На египатском тлу је настало и процветало монаштво. Након Александрије, велики је значај имала Антиохија, где је под Јованом Хризостомом цветала једна школа хришћанских коментатора и где је касније настала хришћанска светска хроника као књижевна врста. У Сирији налазимо праве бисере грчке црквене поезије, док је из суседне Палестине потицао Јован Дамсакин, последњи од великих црквених отаца.

Оријентални

Грчко хришћанство имало је изразито оријентални карактер. Египат и Сирија заправо су истинске колевке грчко-оријенталне цркве и византијске цивилизације уопште. Египат и Сирија су, заједно с Малом Азијом, за тамошњу аутохтону грчку цивилизацију постали места где је настало на стотине напредних градова и где је до изражаја могла доћи сва енергија која је у домовини била скучена или осиромашена. Не само да су ови градови по материјалном богатству превазишли грчку земљу-матицу, него су ускоро постали и много већим средиштима интелектуалног живота. С обзиром на то није чудно да око девет десетина свих византијских писаца током првих осам векова византијске књижевности потиче из Египта, Сирије, Палестина и Мале Азије.

Књижевне врсте

Историје и хронике

Ове две врсте секуларне прозне књижевности јасно указују на двојни карактер византијског интелектуалног живота у његовим друштвеним, религијским и лингвистичким аспектима. С те тачке гледишта историографска и хронографска књижевност надопуњују једна другу: прва је више аристократска по својим ауторима и секуларна по карактеру, док друга и по ауторима и по карактеру више припада црквеном и манастирском окружењу. Византијске историје припадају ученој књижевности, док су хронике ближе народној књижевности и народном грчком језику. Историје су пажљиво компоноване, док хронике углавном дају само сирову грађу. Историје се ограничавају на описивање савремених и тек минулих догађаја, док хронике обрађују целокупуну светску историју, онако како је она била перципирана у средњем веку. Стога су историје значајне пре свега за политичку историју, а хронике за историју цивилизације.

Историографија

Византијска историографија у најширем смислу речи представља наставак и неговање античких грчких традиција. Античка историографија (Херодот, Тукидид, Ксенофонт и Полибије) била је, дакле, непосредан узор византијској историографији, и она је све до Лаоника Халкокондила настојала да одржи континуитет историјског приказивања, у истом духу и на истом нивоу. У томе је Византија дала своја најбоља, "најлитерарнија" књижевна дела, која се могу мерити само са остварењима у црквеној поезији и неким делима теолошке литературе. Античке и хеленистичке традиције у историографији настављају непосредно византијски историчари, не само они из рановизантијског односно позноримског периода, или историчари 6. и 7. века (Приск, Прокопије, Агатија, Менандар Протектор и др.) него и они из каснијег доба све до 15. века. Историчари саопштавају грађу својега или непосредно протеклога времена: њихово подручје је заправо савремена историја. Публика којој су ова дела намењена састављена је од високо образованих људи византијског двора и цркве. I мада византијски историчар пише да би своју публику упознао са чињеницама историјских збивања, он те чињенице саопштава на начин који је литераран, језиком свежим и пластичним. Личност је у средишту историјског приказивања, а с тиме и читаво то приказивање бива обојено литерарно-субјективном интерпретацијом њенога карактера, како то иначе бива у књижевном стварању. За византијског историчара, историја је пре свега историја људи, не друштва, и законитости историјског збивања своде се, наравно, најпре на метафизичке законе, а онда на психолошке и моралне законитости понашања појединих личности. Зато личност овде даје основни тон.

Византијска историографија броји многа крупна имена, без чијег бисмо дела у познавању Византије имали ненадокнадивих празнина. Ови су историчари, поред тога, имали и непосредних заслуга за развитак византијске државе и културе уопште, представљајући културну и политичку елиту, врхунац на друштвеној лествици. Већина византијских историчара заузимала је највиши положај и имала врло одговорне функције царских саветника, секретара, дипломата, правника, логотета и сл., па међу њима налазимо правнике као што су Прокопије, Агатија, Евагрије, Михаило Аталијат, државнике као што су Јован Кинам, Никита Хонијат, Георгије Пахимер, Лаоник Халкокондил, официре и дипломате као што су Нићифор Вријеније, Георгије Акрополит, Георгије Сфранцес, па чак и цареве и чланове царских породица као што су Константин Порфирогенит, Ана Комнина, Јован VI Кантакузин и други.

Византијски историчари, према томе, представљају не само социјални него и интелектуални бисер свога времена, наликујући на своје античке претходнике, Херодота, Тукидида, Ксенофонта и Полибија, које су узимали за узоре. Понеки византијски историчар одабира једног античког писца да му служи као узор у стилу и методу, али најчешће се за узоре узимало више писаца, а тај је обичај допринео изградњи особеног мозаичког стила, карактеристичног за византијску књижевност, који је онемогућавао развој неког индивидуалног ауторског стила. Да су тако значајни историчари какав је био Прокопије своја дела састављали по узору на Полибија, а не Тукидида, византијске би историје можда наставиле традиционални стил и методологију хеленскога доба. Међутим, хеленистички атицисти су каснијим генерацијама снажно наметнули свој укус и осећај дивљења према златном добу Атине. Није случајно ни то што су војни официри као Никифор Вријеније (11-12. век) и Јован Кинам (12. век) подражавали Ксенофонта у прецизности дикције, нити што је један филозоф какав је био Нићифор Григора (13. век) за свој узор узео Платона. С друге стране, несумњиво је управо случајност то што су неки теолошки писци као Лав Ђакон и Георгије Пахимер одабрали да се ослањају на хомерски стил. У сваком случају, управо код историчара каснијег периода највише долази до изражаја дуалитам византијске цивилизације: црквено-политичка тематик заоденута у стил класичне прозе.

Премда су византијски историчари највише зависили од античких модела, па се стога чини да они представљају један континуирани низ у коме се на претходника наставља његов наследник, они се ипак не стапају у једну униформисану целину. Већина историчара припада или периоду 6. и 7. века, дакле током владавине источноримских царева, или периоду од 11. до 14. века, дакле у доба владавине династије Комнина и Палеолога. На свом врхунцу, који пада у време владавине македонске династије (9. и 10. век), византијски је свет дао многе велике јунаке, али не и значајне историчаре, осим усамљене личности цара Константина VII Порфирогенита.

У првом периоду (6. и 7. век) најзначајнији је Прокопије, како због теме коју обрађује тако и због књижевне вредности његова дела. Његова Тајна историја, типично византијско дело, напада цара Јустинијана с једнако снажним патосом с којим га његово дело О грађевинама уздиже и слави. Међутим, у књижевном стилу и начину историјског излагања он следи античке узоре, као што се види по прецизности и луцидности његовог приповедања моделованог према Тукидидовом те у поузданости обавештења која даје, што су све веома значајни квалитети за једног историчара. Прокопије, а у великој мери и његов следбеник Агатија, остали су узорима овог дескриптивног стила све до 11. века. Прокопије је први представник узвишеног стила у византијској књижевности, а у томе га је превазишао само Теофилакт Симоката у 7. веку. Међутим, упркос некласичном облику њихових дела, ови историчари приближавају се антици по својој слободи од црквених и догматских тенденција.

Учени цар Константин VII Порфирогенит, представљен како га крунише Исус Христ

Између историјских дела првог и другог периода стоји једна изолована скупина дела, која по тематици и облику представљају јасну супротност обема овим групама. То су дела сачувана под именом цара Константина VII Порфирогенита (10. век) и која обрађују управу над царством, његову политичку поделу и церемонијал византијског двора. Ова дела баве се углавном унутрашњим приликама у царству, те представљају важне изворе за етнографске информације и историју цивилизације, а нека су значајна и по томе што се служе и изразима из народног говора.

Друга група историчара представља класични еклектицизам испод кога се скрива некласична традиција пристрасности и теолошког фанатизма. Премда су писали у раскошним класичним облицима, историчарима доба Комнина и Палеолога недостајало је класичног духа. Иако су многи од њих имали јаче и привлачније личности него писци Прокопијеве традиције, сама снага личности ових појединаца и њихове блиске везе са царском владом нарушиле су објективност историјског приказивања и произвеле субјективна и пристрасна дела. Тако Алексијада, педантно дело принцезе Ане Комнине, слави њеног оца Алексија I Комнина и реорганизацију царства коју је он започео. Историјско дело њеног супруга, Нићифора Вријенија, описује унутрашње сукобе који су пратили успон Комнина у облику својеврсне породичне хронике (крај 11. века). Јован VI Кантакузин самозадовољно приповеда о својим властитим достигнућима (14. век). У овој групи историчара налазе се и снажне антитезе, како личне тако и објективне. Насупрот Јовану Кинаму, који је искрено мрзео све што долази из западне Европе, стоје толерантни Никита Хонијат (12. век) и помирљиви али достојанствени Георгије Акрополит (13. век). Насупрот теолошком полемичару Георгију Пахимеру (13. век) стоји грађанин света Нићифор Григора (14. век) са својим дубинским познавањем филозофије и античкога света. Премда субјективни у унутрашњим питањима византијске историје, ови и други историчари овога раздобља ипак су објективни у приказивању спољашњих догађаја, а посебно су вредни као историјски извори за појавз Словена и Турака на историјској позорници Европе.

Хронографија

Хроничарски вид историјског приказивања развио се у Византији до савршенства, и постао карактеристичан за византијску историографску књижевност уопште. То је последица чињенице да хроника, која жели да пружи заокружену историју света како би свет у своме динамичком процесу могао опет бити схваћен као једна целина, највише и одговара византијској (можда уопште средњовековној) потреби да властиту историјску стварност изведе – преко божанске космогоније – из акта божје воље и дејства божје промисли, или, како би то Византинац најрадије рекао, из Божје "икономије" (= плана). У хроници се опет срећемо са оним што је изразито византијски, средњовековни колорит: са религиозном, односно историозофском интерпретацијом света. Историја је драма, а хроника приручник са грађом која треба да омогући реконструкцију те драме и разумевање њене основне поруке. Зато хроника најчешће, и по правилу, настаје у црквеној средини, и то управо у монашкој средини. Византијска хронографија по свом је основном карактеру лектира за широке слојеве, лектира која треба да поучи и забави. Зато је њен тон дидактичан, али и приступачан и читак. Писана је једноставним језиком, који се у многим елементима приближава народном говору. Захваљујући тим особинама, хроника је раширенија од "чистих" историјских дела: она је прешла границе грчког језика и, преведена на латински, старословенски и неке оријенталне језике, одиграла је значајну улогу у формирању историјске свести многих европских народа. Од читаве византијске историографске књижевности једино су хронике превођене на старословенски. Због свега тога је с правом речено да је културно-историјски значај хроника далеко већи од значаја "правих" историјских дела.

Чињеница да су византијске хронике, за разлику од "чисто" историјских дела, биле намењене широкој публици утицала је на разлике које између ова два корпуса постоје у погледу њиховог порекла, развоја, раширености, те карактера, методологије и стила. Премда корени византијске хронографије још увек нису поуздано утврђени, њихово релативно касно појављивање (6. век) и потпуно одсуство хеленистичке традиције у њима значе да оне представљају релативно нову творевину. Хронистика је првобитно била нешто страно грчкој цивилизацији, па је и прва хроника која се појавлила у Византији била је дело једног необразованог Сиријца. Њен претпостављени прототип, Хронографија Секста Јулија Африканца, указује на оријенталне хришћанске изворе. Неповезана са људима од угледа и положаја и без додира са светом двора и аристократије, она прати моделе ограничене на своју властиту уску сферу. У 9. веку византијска хроностика доживљава свој врхунац, управо у доба када долази до опадања историјске књижевности. Након тога хронографија убрзано пропада; каснији мањи хроничари, којих је било све до 12. века, угледали су се делом на савремене, а делом и на старије историчаре. За време Палеолога више се не појављују хронографска дела.

Илустрација и текст из хронике Јован Скилице из 11. века.

Хронике нису само важан извор за историју византијске цивилизације, него су и саме утицале на ширење те цивилизације према новопридошлим Словенима, Мађарима и Турцима. Обрађујући оно што је занимало обичан народ – чудесне и застрашујуће догађаје описане живим бојама и протумачене терминима хришћанске интерпретације – хронике су извршиле значајан утицај. Методологија обраде историјске грађе сасвим је примитивна: иза сваког њиховог дела налази се неки старији извор који је само мало модификован, тако да целина наликује неком зборнику сирове грађе а не брижљиво обрађеном мозаику византијских историчара. Хронике су богати извор за проучавање компаративне граматике, јер су писане народним језиком, који одаје сиромашно образовање и њихових аутора и публике којој су биле намењене.

Најзначајније византијске хронике написали су Јован Малала, Теофан Исповедник и Јован Зонара. Малалино дело представља први примерак једне хришћанске византијске хронике настале у манастирском окружењу, а саставио ју је у Антиохији у 6. веку хеленизирани Сиријац и монофизитски теолог. Првобитно замишљена као градска, проширила се у светску хронику и постала популарно историјско дело, пуно фактичких и хронолошких грешака, али ипак главни извор за већину каснијих хроничара као и за неке црквене историчаре. Та је хроника истовремено прва народна историја која је преведена на старословенски језик (почетком 10. века). Боља је у обради и распореду грађе, и више историјска, јесте Хроника коју је написао Теофан исповедник, монах из 9. века, рођен у Малој Азији, која је такође постала узором каснијих хроничара. Она садржи много вредних информација које потичу из извора који нам се нису сачували, а посебно важном за Западну Европу чини је чињеница да је већ до краја 9. века била преведена на латински језик. Кратка историја Јована Скилице написана је као повест византијских царева, па је и класификација грађе изведена на том принципу. Универзална хроника Јована Зонаре (12. век) донекле одсликава атмосферу комнинске ренесансе: не само да приповедање тече лепше и лакше него Теофаново, него су у текст укључени и многи одломци из античких писаца. Та је хроника била преведена не само на старословенски и латински, него и на италијански и француски језик (16. век).

Хагиографија

Посебну врсту историјске књижевности, која уједно припада и религијској књижевности, чине житија светаца, односно хагиографија. Овај се књижевни род обично и ставља у групу теолошких списа, јер његов основни циљ више и није спасавање људских догађаја од заборава путем писаног бележења, већ чиста религиозна поука. Житија светаца припадају, строго узев, литургијској књижевности: историја није њихов основни задатак и смисао. Међутим, хагиографија се може сврстати и међу дела историјске књижевности због историографске генезе и теолошко-дидактичке еволуције овог књижевног рода, што представља једну карактеристичну појаву за византијску и средњовековну књижевност уопште. Метафизичко-морализаторске тенденције византијског историјског приказивања дошле су овде до свог пуног изражаја и однеле потпуну победу.

Хагиографија почиње као истинита прича о мучеништву и храбрости, о суђењу, тортури и смртној казни стварних, историјских особа – мученика. Понекад су то чак и сачувани судски записници, дакле непосредна документација, својеврсни досијеи процеса. Понекад је то, опет, сведочанство присутних, повест непосредног очевица, нека врста веродостојне судске репортаже. Таква ацта мартyрум (кратки извештаји о појединим мученицима) представљају аутентичан историјски извор. По угледу на ова историјска саопштења наслеђена из превизнатијског, римског периода црквене историје, рановизантијско житије је писано трезвено, о реалним историјским личностима, у оквирима могућег. Међутим, у својој даљој еволуцији, житије као историја, историја појединих личности – дакле као биографија или документ о мучеништву – све више губи на веродостојности, историјска истина у њему се одева у рухо привлачно за машту средњовековног човека и бива оптерећена чудесима, демономанијом и сујеверјем. У читавом свом вишевековном постојању византијска се хагиографија креће између та два пола: историје и легенде. Баш та промена казује врло много о византијском поимању историје, управо о оном схватању које је условило појаву и чак неку врсту победе византијске хронистике. Колико год се "чисти" историчари трудили да у својим историјским делима пруже само историјску чињеницу, то ни њима не успева у потпуности. Хронографија је већ рађена у библијским оквирима, тако рећи са библијском претензијом: у њој је историја и видљиво обележена као процес који почиње стварањем света, дакле актом божјим, и који води циљевима идентичним са циљем стварања – успостави царства божјег.

Хагиографија је отишла у томе до краја. Од историје је у њој остало само језгро, извесна несумњива фактографска подлога – мање или више аутентична у зависности од тога о коме се пише, ко пише и када пише. Заправо, није то једино што је у житију остало од историје, и свако житије је – поред све своје евентуалне фантастике – у другом смислу историјски аутентично: оно је сведочанство времена и средине, у објективном смислу; а у субјективном, у томе шта хоће да пружи па и шта пружа, оно је симболично и алегоријско или чак сасвим непосредно саопштавање неке етичке идеје. Ту, дакле, византијска историјска књижевност прелази у теолошку, претвара се у теологију, а у исто време добија и обележја неких других књижевних врста, пре свега песништва, и песничке драме посебно, а затим реторике (елементи панегирика, паренезе и др.).

Византијска хагиографија би живнула кад год је неко велико збивање у цркви актуализирало било исповедничку смелост мученика или бизарност пустињачког подвига. У тим приликама хагиографија се увек враћа на своју полазну тачку, на темељ реалних историјских чињеница, те и поред све своје панегиричности, садржи увек убедљиво језгро историјске истине. Хагиографска легенда настаје тек када се житије одвоји од актуелног збивања, било исто то житије од свог архетипа, или читава једна група житија од догађаја због којих је настала. С обзиром да се догађаји везују за једног главног јунака, житија се често налазе на граници романескног. Најчешћа сцена у којој се одиграва живот свеца је пустиња, а главни центри жанра су Египат, Палестина и Сирија, где је подвижништво и највише цветало; то су уопште центри теолошких збивања. Хагиографија опада средином 7. века, као и византијска књижевност у целини, а до обнове долази почетком 9. века.

Поезија

Раније се сматрало да Византија никада није имала своје песништво, да је поетски дух стран византијском књижевном стваралаштву, да је све што нам је од Византинаца остало на том подручју проза, или у најбољем случају имитација, и то увек лоша, великих класичних узора хеленске поезије. Класично образоване генерације историчара књижевности, све до каснога 19. века, тражиле су у песништву средњег века – нарочито у песништву грчком – присуство класичних поетских мерила и врста, пре свега стих организован у духу квантитативног начела према дужини слога. Такве поезије Византија, заиста, скоро да нема, а уколико је и има, онда је то углавном покушај да се мање или више коректно подражава класични узор. Али је зато Византија створила песму слободну од квантитета класичне метрике, кретану чистим, изворним ритмом језика – књижевног или народног, поезију црквену и религиозну, и песму писану језиком демоса, у оно доба презреног али једино способног да преживи горку судбину византијске културе. У ствари, византијско песништво је велико по обиму и значајно по вредности. Поготово од тренутка када је у грчкој црквеној поезији откривена ритмичка законитост химни и канона, и када је њеном религиозном песничком језику призната вредност искреног и надахнутог уметничког израза, увидело се да је византијским песништвом поетика обогаћена једном новом категоријом.

Осим тога, песништво је у овом случају најбољи пут да се схвати сав комплекс књижевног стварања једног друштва далеког од нас не само временом него и једним огромним културно-историјским хијатусом који нас чини неспособним да – у своме времену – доживимо једно другачије време, не наше и не нашим схватањем света прожето. Песништво је, поред историографије, управо она врста књижевног стваралаштва кроз које се најбоље може разумети византијска култура, њен дух, поглед на свет, њене вредности, преокупације. Ту ће се видети да Византинац није хладан, досадно учен, неинвентиван, иако и то уме да буде. Он јесте обузет црквом, али он није само теолог: његова религиозност достиже и сублимне висине лирског доживљаја у коме се религиозно спаја с естетским, Логос са Лепотом. Византинац је и политичар, али не само ватрени навијач дема него и пажљиви посматрач историјског збивања. Он је у свему песник више но приповедач. I када хоће да каже своју реч о људима с којима живи, рећи ће то кроз песму, пре свега кроз епиграм. Песничке творевине писане на народном, димотичком језику, откриће свежину народног духа кроз читаво доба Византије, све изразитије што се оно књижевно, и нарочито – учено стварање буде ближило своме крају.

За разлику од црквеног песништва, самосталног у своме настанку и развитку, византијска профана поезија наслања се на антику. Она је заправо профана по својој нелитургијској немени, с једне стране, и по античкој форми, с друге, али је та поезија добрим делом и даље религиозна по својој тематици или бар по колориту у који је одевена. У ствари, и профана поезија Византије тек је својим мањим делом у правом смислу речи профана. У посебну групу, у односу на црквено ритмичко песништво, издваја га недвосмислено надовезивање на античку књижевну традицију, пре свега у формалном смислу. Квантитаивна метрика је полазни принцип, мада не сасвим доследно спроведен и нарочито не у својим чистим првобитним стопама. I профана поезија, заправо, раскида своје везе са метричким нормама антике. Она је у Византији развила нову метричку форму, тзв. политички стих. Политички стих је грађен према акценту, и истоветни стихови се понављају један за другим, за разлику од ритмичке песме у којој се с периодом мења и стопа. По речима Крумбацхера, политички стих је најважнија концесија коју византијска профана поезија чини духу свога времена. Порекло политичког стиха није сасвим разјашњено. Мишљење да је тај стих настао у 10. веку кориговано је открићем овог стиха у пословицама наведеним у делима 7. века (Лествици Јована Лествичника и Лугу духовном Јована Мосха). Могуће је да се у политичком стиху певало и пре 7. века. Као што се није могло потпуно надовезати на антику у својој метрици, тако профано песништво није могло оживети ни извесне песничке врсте које су обележавале античку књижевност. Ни епика, ни драма, чак ни лирика класичног периода у Византији нису могли да опстану.

Епиграм

Епиграм је одговарао укусу Византинца због своје орнаменталног карактера и могућности да се кроз њега изрази ауторова интелектуална домишљатост. Тај књижевни облик у потпуности је одговарао минијатури у уметности која је доживела велики процват у Византији. Епиграм од аутора је није захтевао неку велику имагинацију, а главна се тешкоћа састојала у техници и постизању најбоље могуће прегнантности у изразу. Међу византијским епиграматичарима могу се разликовати две скупине: једна класицистичко-хуманистичка и друга хришћанско-религијска. Најзначајнији представници прве групе јесу Агатија (6. век) и Христифор из Митилене (11. век), а друге теолошки писци Георгије Писида (7. век) и Теодор Студита (9. век). Између ове две скупине, како хронолошки тако и по карактеру, стоји Јован Геометар (10. век).

Основне фазе у развоју византијског епиграма могу се видети на примеру Агатија, Теодора Студите и Јована Геометра. Агатија, који је значајан и као историчар, као епиграматичар показује особености књижевног правца који је започео полу-Византинац полу-Египћанин Ноно (око 400). Писао је афективним и помпезним стилом у класичним хексаметарским стиховима, али ипак обилује брилијантим идејама и вешт је у подражавању античких узора, посебно у еротским епиграмима у којима надилазе већину епиграматичара царскога периода. Агатија је саставио и један зборник епиграма, у који је уврстио и своје епиграме али и епиграме других аутора, од којих су неки касније ушли у Палатинску антологију, па су нам тако и сачувани. Монах Теодор Студита у сваком погледу представља супротност Агатији: дубоко побожан са добром моћи запажања природе и живота, пун осећаја, топлине и једноставности израза, слободан од ропског подражавања античких писаца, премда донекле под Ноновим утицајем. Премда у епиграмима обрађује најразличитије ствари и ситуације, за историју цивилизације посебно су занимљиви они који говоре о животу и људима у његовом манастиру. Јован Геометар комбинује аспекте ова два епиграматичара. Током свог живота он је вршио и секуларне и црквене дужности, а његова поезија има универзални карактер. Премда дубоко религиозне нарави, он ипак цени величанственост античке културе. Поред епиграма о античким песницима, филозофима, реторима и историчарима, писао је епиграме о црквеним оцима, песницима и светитељима. С књижевне тачке гледишта епиграми на савремене и секуларне теме бољи су му од оних који се бави религиозним и античким темама, а они најбољи описују историјске догађаје и ситуације у којима је сам учествовао.

Панегирик

Чак су и најбољи писци састављали званичне панегирике о царевима и њиховим достигнућима. Типичне су за ову врсту књижевности комеморативна песма Павла Силенцијарија о посвећењу цркве Свете Софије и песма Георгија Писиде о принчевој слави. На основу тога о карактеру ових писаца не треба доносити негативне закључке, јер су такве похвале састављали не само дворјани као Михаило Псел и Манојло Фил (13. век), него и такве независне личности какви су били Евстатије и Михаило Хонијат. Та је песничка врста постала традиционална, па се пренела из царскога Рима у Византију као део античке реторике са свом екстраваганцијом једне декадентне књижевности. То је била нека врста неопходног уступка деспотизму, која није вређала укус византијске публике.

Сатира

Претеча византијске сатире био је Лукијан, чији су прослављени Дијалози мртвих представљали узор за два дела, од којих сатиру Тимарион (12. век) карактерише помало сиров хумор, а сатиру Мазарисов пут у Хад (почетал 15. века) бритка сатиричност. Обе сатире описују пут у подземни свет и разговоре са мртвим савременицима; у Тимариону њихови недостаци критикују се са дозом добронамерности, док се у Мазарису, под кринком покојника, једноставно стигнатизују још живи људи и савремене прилике, посебно на византијском двору. Тимарион је више књижевна сатира, а Мазарис политички памфлет, с оштрим личним нападима без много књижевне вредности, али ипак веома занимљив за историју цивилизације. Тимарион је писан искрено популарним тоном, а Мазарис једноставно вулгарним и сировим. По угледу на ова два дела у 16. веку састављене су две народне сатире које такође описују силазак у подземни свет. Тимариону одговара Апокопос, која представља сатиру мртвих на рачун живих, са доста поетичких делова (нпр. процесија покојник) и одаје утицај италијанске књижевности. Мазарису пак одговара сатира Пиццаторес, подуже метричко дело, али не бас поетично.

Друга група сатира има облик дијалога између животиња, који се очигледно развио из популарне хришћанске књиге која је позната под насловом Physiologus. Те сатире описују окупљања четвороножаца, птица и риба које изговарају разне жалопојке на рачун клера, царске бирократије, страних народа који живе о царству итд.

Овде припадају и пародије у облику црквених песама, у чијем је стварању учествовао и сам клер, нпр. епископ Никита из Сере (11. век). Један пример овакве "богохулне" књижевности, премда он није сасвим разумљив, јесте Исмевање једног безбрадог човека у облику опсцене литургије (14. век).

Просјачка песма

Најчуднији профани песник Византије живео је у 12. веку, за време царева Алексија I, Јована II и Манојла I Комнина у Цариграду: то је Теодор Продром, чувени „просјак” византијске поезије, назван Птохопродром (= сироти Продром), песник двора и улице, раскоши и крајње беде, слуга аристократије и вечни припадник демоса. Продром је био необично плодан и разноврстан писац. Његова прозна дела значајнија су и срећнија од поетских састава, али је ових последњих много. Песме су му кратке или веома опсежне. Најопсежнији му је роман у стиховима Роданта и Досиклеј, у девет књига са укупно 4616 јампских стихова, чији узор треба тражити у Хелиодоровим Етиопикама. Друго важније дело је Рат мачке и миша, драмска пародија у 384 стиха, инспирисана такође антиком. Занимљиву алегорију развија Продром у Прогнаном пријатељству (јамб), а алегорију даје и у песми О слици живота, као и у Стиховима о дванаест месеци. Као песник сатира дао је два дела: Сатиру против похотљивог старца и Сатиру против једног брадатог старца, обе са по 102 јампсха стиха. Највећи му је број пригодних песама, посвећених личностима двора, у којима се приказује као просјачки песник који богоради и захваљује до изнемоглости. Тих неколико просјачких песама испеваних димотиком свеже су и трајне попут песама старофранцуског песника Рутебеуфа (умро 1280), и својим сетним хумором на рачун материјалне бесплодности научних студија способне су да и у наше време изазивају живе асоцијације.

За разлику од Теодора Продрома, други типично дворски песник, угледни дипломата Манојло Фил (око 1275–око 1345) бавио се искључиво поезијом. Писао је песме о природословним предметима (нпр. о особинама животиња, биљака и др.), дијалошке комаде, епиграме о црквеним светковинама, описе уметничких дела (екфразе) и епиграмске пригодне песме. Многи од његових епиграма су захтеви за помоћ у намирницама, нарочито у дивљачи, а упућени су истакнутим личностима, па се по томе приближавају Продромовој "просјачкој песми".

Црквена поезија

Не рачунајући народно песништво, црквена поезија је, по речима Крумбахера, једина песничка новотворевина позногрчко-византијског доба, управо она група византијских песама која има властити развитак, која се као узајамно повезана целина органски, по својим унутрашњим законима развија, цвета и опада. Ту византијска књижевност достиже потпуно оригинални домет, и ствара нешто што нема корена у антици и не представља подражавање старих образаца. Истина, почеци црквене поезије, "доба припреме", настају према овим обрасцима, како у погледу језика и израза тако и у метричком смислу: у химни Климента Александријског (150–215) долази до изражаја класични анапест, у Методијевом (умро 311) Симпосиону – хорска односно драмска композиција песме и јампска стопа, мада с много одступања. Међутим, то су још хеленистички утицаји, и ове песме никада нису биле у широј црквеној, литургијској употреби. Није се могао одржати ни антички манир Григорија из Назијанза (338–390), који се обилно и не без успеха служи хексаметром, трохејем и јамбом. Немају следбеника ни Аполинарије Млађи (умро 390) и Синесије Киренски (умро око 413), а ни Ноно (почетак 5. века), који метрички парафразира Еванђеље по Јовану пошто је већ пре тога написао свој Спев о Дионису.

Премда ће се античке форме покаткад срести и касније, код једног Јована Дамаскина, Игњатија Ðакона, Лава Мудрог, Продрома, Манојла Фила и других, црквено песништво ипак није могло бити изграђено на античким формалним основама. Изгледа да узрок тој појави треба тражити у новини религиозне инвенције и старојеврејским односно ранохришћанским утицајима (Псалми) те у потреби за новим, квалитативно другачијим изразом, а никако у заборављању песничке вештине наслеђене из античког доба. Византијска црква није могла певати скандирајући кратке и дуге слогове, јер јој то није допуштала ни нова мелодија грчког језика, заснована на новим гласовним вредностима дифтонга и временском изједначавању кратких и дугих вокала и слогова подвргнутих закону нагласка а не трајања, али ни тип религиозног надахнућа византијског човека – емотивни, пекторални више но интелектуални. Право византијско црквено песништво јесте песништво ритма, где се као главни принцип узима број слогова и акценат: слогови се броје без обзира на краткоћу и дужину, хијат се занемарује, као и елизија, а разлика између акута и циркумфлекса остаје непримећена. То су све управо разлози због којих је византијској црквеној песми врло дуго оспоравана њена поетска суштина, и што се све до недавно сматрало да је форма грчких црквених песама у ствари – проза. Томе је можда допринео и естетички став самих Византинаца, који су црквене химне, насупрот класицистичкој метрици, држали за прозу. Али управо они су откривали да се те химне састоје из одређеног броја слогова, акцента и риме те да се од обичне прозе потпуно разликују. Крумбахер примећује: „Да су своје химне Византинци сматрали за прозу у обичном смислу речи, не би њихове ауторе називали мелодима, певачима, песницима”. Управо је већ за Византинце појава ритмичке песме била нова појава, коју ни сами нису могли објаснити у складу са до тада, и тада још увек важећим поетским нормама.

У формалном погледу, у ритмичкој црквеној поезији истичу се два вида као главна: то су химна и канон. Химне (назив је новијег датума, док се у византијској поетици употребљава назив кондак) јесу песме састављене од већег броја строфа (20 и више) исте конструкције, са рефреном и једним општим уводом; строфе се зову "тропари". Канони су песме сложеније него химне, јер се састоје од осам или девет "ода", а свака ода од више строфа (тропара); тема сваке оде садржана је у првој строфи, која се зове ирмос и представља образац за прављење песама тематски узет из тзв. девет "библијских" песама, које су се певале још од најранијих времена хришћанства; сваки тропар у оди мора одговарати по броју слогова и акценту схеми ирмоса. Нарочито у канонима примењен је тзв. акростих (први још код Методија, затим код Григорија из Назијанза и у Акатисту, али највише тек у канонима), који је оријенталног и античког порекла. Античког је порекла и рима, која је углавном реторска фигура и не одговара у свему рими модерне поетике, а примењена је често у химнама.

Роман

Главни чланак: Византијски роман

Византијски роман представља неку врсту наставка античке епике у оквиру уметничке књижевности Византије, али је то и најмање успели наставак хеленистичког епског стваралаштва. Неуспех византијског романа објашњава се његовом нестварношћу: он је далек од живота и извештачен. Уосталом, све до појаве неколико значајнијих романописаца у доба хуманистичке ренесансе Комнина (Теодор Продром, Константин Манасије, Никита Евгенијан и Евстатије Макремболит) не пише се на овом пољу ништа већ се приписују и читају углавном романи хеленистичког раздобља.

Литература

• Р. Беатон, Тхе медиевал Греек романце (Цамбридге). 1989. ISBN 978-0-521-33335-1..
• Х.-Г. Бецк, Кирцхе унд тхеологисцхе Литератур им бyзантинисцхен Реицх (=Хандбуцх дер классисцхен Алтертумсwиссенсцхафт 12,2,1) (Муницх). 1977. ISBN 978-3-406-01416-1..
• Г. Хорроцкс, Греек: а хисторy оф тхе лангуаге анд итс спеакерс (Лондон). 1997. ISBN 978-0-582-30709-4..
• Х. Хунгер, Дие хоцхспрацхлицхе профане Литератур дер Бyзантинер (=Хандбуцх дер классисцхен Алтертумсwиссенсцхафт 12,5) (Муницх, 1978) [тwо волумес]. ISBN 978-3-406-01427-7.; ISBN 978-3-406-01428-4..
• А.П. Казхдан, А хисторy оф Бyзантине литературе (650-850) (Атхенс). 1999. ISBN 978-960-371-010-3..
• К. Крумбацхер, Гесцхицхте дер бyзантинисцхен Литтератур (Муницх, 1897).
• M.D. Лауxтерманн, Бyзантине поетрy фром Псидес то Геометрес (Виенна). 2003. ISBN 978-3-7001-3150-2..
• Г. Моравцсик, Бyзантинотурцица (Берлин, 1958) [тwо волумес] (А децептиве титле: ин фацт тхе мост импортант хисторy оф Бyзантине сецулар литературе бефоре Хунгер).
• Панагиотис Роилос, 'Ампхотероглоссиа': А Поетицс оф тхе Тwелфтх-Центурy Медиевал Греек Новел (Цамбридге, Масс., 2005).
• Ј. Росенqвист, Дие бyзантинисцхе Литератур: вом 6. Јахрхундерт бис зум Фалл Константинопелс 1453 (Берлин). 2007. ISBN 978-3-11-018878-3..

Спољашње везе

• Цатхолиц Енцyцлопедиа, с.в. Бyзантине Литературе
• Бyзантине Литературе Соурцес
• Бyзантине Теxтс Архивирано на сајту Wayback Machine (9. април 2007)