Ana Bolen

Ana Bolen (engl. Anne Boleyn; između 1501. i 1507 — 19. maj 1536) bila je prva markiza od Pembruka i kraljica Engleske, druga supruga engleskog kralja Henrija VIII Tjudora i po mnogima, najuticajnija kraljica u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva.

Ana Bolen
Ana Bolen, kraljica Engleske
Lični podaci
Datum rođenja	(1501-07-{{{day}}})jul 1501. / (1507{{month}}{{{day}}})1507.
Mesto rođenja	nepoznato, Engleska
Datum smrti	19. maj 1536. (28—35 god.)
Mesto smrti	London tauer. London, Engleska
Grob	kraljevska kapela Sveti Petar u lancima
Porodica
Supružnik	Henri VIII Tjudor
Potomstvo	Elizabeta I Tjudor
Roditelji	Tomas Bolen Elizabet Hauard
Dinastija	Bolen
kraljica Engleske markiza od Pembruka
Period	28. maj 1533 — 17. maj 1536.
Prethodnik	Katarina od Aragona
Naslednik	Džejn Simor
Potpis

Ana je rođena u aristokratskoj porodici koja je imala veliku moć na dvoru. Zahvaljujući vrhunskom obrazovanju koje je stekla na školovanju u Austriji i potom u Francuskoj, na dvoru nadvojvotkinje Margarite od Austrije, besprekornim manirima i prirodnom šarmu, lako je osvojila kralja Henrija VIII Tjudora i postala prvo njegova ljubimica ali ne i ljubavnica, sve do pred samu udaju za njega 28. maja 1533. čime je postala kraljica Engleske. Dugih 7 godina Henri VIII je opsedao Bolenovu koja je odbijala da poput svoje sestre Meri postane kraljeva ljubavnica zahtevajući da se kralj prvo razvede i učini nju svojom kraljicom što je do tada bilo nešto nezamislivo i nezabeleženo. Tek kada je Henri VIII u nastojanju da poništi brak sa Katarinom Aragonskom raskinuo veze sa Rimom i sam poništio taj brak, Ana Bolen je konačno postala kraljeva ljubavnica i ubrzo nakon toga zatrudnela i udala se za Henrija VIII. Bolenova je zahvaljujući Henrijevoj slepoj ljubavi uspela da svoju porodicu učini najmoćnijom u kraljevstvu, ali ne i da kralju podari tako željenog muškog potomka. Nakon što je rodila buduću slavnu kraljicu Elizabetu I, a potom imala najmanje jedan pobačaj (nema pouzdanih podataka o drugom pobačaju), kralj ju je prezreo, a uskoro i zamenio drugom ženom, isto kao što je i Katarinu Aragonsku zamenio njome. Zapravo, Ana nije doživela da vidi venčanje svoje naslednice sa svojim mužem — pogubljena je 19. maja 1536, nekoliko dana pre nego što se Henri VIII 30. maja 1536. venčao sa Džejn Simor. Smrtna presuda je doneta zbog navodne preljube koju je Ana Bolen počinila sa petoricom muškaraca(dvorski muzičar Mark Smiton, blizak prijatelj Henrija VIII ser Henri Noris, Viljem Brereton, ser Frensis Veston i rođeni brat kraljice Džordž Bolen) kao i zbog izdaje koja je proizišla iz tog čina i bila poduprta svedočenjem lejdi Rošfor (supruge Džordža Bolena) koja je navodno čula inkriminišući razgovor Ane Bolen i ser Henrija Norisa u kojem se spominjala mogućnost da se Ana Bolen nakon smrti Henrija VIII uda za Norisa. Budući da je tekst optužnice sačuvan do danas iz njega se jasno vidi da su optužbe bile lažne jer su svedoci tvrdili da je kraljica počinila preljube na mestima i u vreme na kojima se tada nije nalazila jer se iz drugih istorijskih dokumenata pouzdano zna da je tada boravila na drugom mestu sa kraljem.

Iako nije bila slavna i poštovana vladarka poput svoje kćerke, Ana je bila veoma uticajna i moćna. U istoriji je upamćena kao žena odgovorna za raskid Engleskog kraljevstva sa katoličkom crkvom i utiranje puta uvođenju protestantizma. Dok su je katolici proklinjali kao sramotu za katolicizam, protestanti su je slavili kao mučenicu i borca za čistu Englesku. Ipak, pamti se i u boljem svetlu: kao osoba koja je na hladan engleski dvor donela duh renesanse, francusku modu i liberalna shvatanja.

Život pre susreta sa Henrijem VIII

Porodica

Glavni članak: Porodica Bolen

Grb porodice Bolen

Roditelji Ane Bolen su bili Tomas Bolen, vikont od Ročforda i gospa Elizabeta Hauard. Njena tačna godina rođenja nije poznata, ali savremeni istoričari smatraju da je rođena između 1501. i 1507. godine; nije poznato ni tačno mesto njenog rođenja, ali se pretpostavlja da, ukoliko je rođena pre 1505, da je rođena u Blikling Holu, u Norfoku, odnosno u zamku Hiveru u Kentu, ukoliko je rođena posle 1505. godine. Imala je stariju sestru Meri i mlađeg brata Džordža.

U vreme rođenja Ane, Bolenovi su bili jedna od najmoćnijih aristokratskih porodica u Engleskoj. Iako stara legenda kaže da je Anin pradeda bio običan prodavac vune, sigurno je to da je ona bila višeg roda od kraljevih potonjih supruga Džejn Simor i Katarine Par.

Detinjstvo u Holandiji

Tomas Bolen je bio ugledan diplomata i poznavalac više evropskih jezika, zbog čega je bio miljenik Henrija VII, a kasnije ostao u službi i kod Henrija VIII. Njegov duh i profesionalnost poštovali su mnogi širom Evrope, između ostalih i nadvojvotkinja Margarita od Austrije, koja je u to vreme, kao regent, upravljala Holandijom. Oduševljena Tomasom, ponudila mu je da njegovoj mlađoj kćerki dopusti da živi na njenom dvoru. Ani je ukazana ta čast sa svega dvanaest godina (zbog čega joj je nadvojvotkinja tepala sa La Petite Boleyn). Svojim manirima i intelektom ostavila je dobar utisak u Holandiji, nakon čega je 1514. otišla u Pariz na dalje školovanje.

Život u Francuskoj

Portret naslikan u 17. veku, koji Anu prikazuje kao devojčicu obučenu u odeću francuskog dvora 17. veka

U Parizu je u to vreme na francuskom dvoru već živela njena sestra Meri kao dvorska dama kraljice Marije Tjudor, žene kralja Luja XII. Dva meseca nakon dolaska sestara Bolen na francuski dvor, kralj Luj XII je umro, pa je njihova zemljakinja (sa kojom je Ana inače bila u hladnim odnosima) prestala biti kraljica. Marija Tjudor se vratila u Englesku, a Bolenove su ostale u službi nove kraljice, Klaudije — vojvotkinje od Bretanje. Ana je tada počela da radi kao prevodilac kad god bi neki ugledan Britanac gostovao na francuskom dvoru; usavršila je svoje znanje francuskog jezika, naučila mnoge prefinjene francuske manire i običaje i istančala modni ukus koji ju je kasnije i proslavio. Tada je upoznala i kontroverznu kraljicu Margaritu od Navare, kraljevu sestru, koja je bila poznata kao pokrovitelj humanista i renesansnih stvaralaca. Ona je Ani približila renesansnu poeziju i literaturu. Njeno poznato delo, „Ogledalo grešne duše“, Ana je sa sobom ponela u Englesku, da bi ga kasnije na engleski jezik prevela njena ćerka, kraljica Elizabeta I.

Boravak na francuskom dvoru Ani je veoma pomogao u Engleskoj. Hvalili su njen modni stil i ukus, njeno plesno umeće, kao i njen renesansni duh, sazreo u Francuskoj. Pošto nije bila naročita lepotica, visoko je cenila i negovala baš te svoje osobine. Školovanje u Parizu završilo se 1521. godine, kada se, po očevoj naredbi, vratila u Englesku.

Pregovori za brak

Ana se vratila u Englesku po očevoj naredbi, kako bi pregovori za njen brak sa daljim irskim rođakom, Džejmsom Batlerom, mogli da počnu. Njihov brak je mogao staviti tačku na neprijateljstva između porodica Bolen i Batler, čiji su uzrok bile titule i zemlje koje su pripadale grofoviji Ormond. Sedmi grof od Ormonda umro je 1515. godine, ostavivši svoje dve kćerke Margaret Bolen i Ane Ledžer kao naslednice. U Irskoj je Pirs Batler, dalji rođak grofa od Ormonda, zatražio titulu za sebe. Anin otac, sin Margaret Bolen, usprotivio se tome i zatražio pomoć od brata svoje žene, vojvode od Norfoka. Ovaj se povodom toga obratio kralju, a kralj je plašeći se izbijanja građanskog rata, uredio da se Ana Bolen uda za Pirsa Batlera, pa da mu tako grofoviju donese kao miraz. Međutim, dogovori za brak su propali iz nepoznatih razloga.

Uspon na engleskom dvoru

Slika kralja Henrija i Ana Bolen u lovu na jelene

Ana se prvi put pojavila na Henrijevom dvoru 1522. godine, kao pratnja njegove sestre Marije i njegove tadašnje ljubavnice, a njene sestre - Meri Bolen. Meri se udala ubrzo pošto je Ana došla na dvor; Henri se nije potrudio da joj nađe prigodnu priliku, te se venčala sa plemićem nižeg ranga. Dobili su sina, za koga se misli da je kraljev jer ga je prozvala Henri.

Veoma brzo, Ana je dobila nove udvarače. Jedan od njih bio je i Henri Persi, sin petog grofa od Nortamberlenda. Njihov odnos je zapravo ostao nepoznat. Sveštenik Džordž Kavendiš, prijatelj mladog Persija, kome je Ana bila antipatična, tvrdio je da njih dvoje nisu ljubavnici i da njihova veza nije seksualna. Persijev otac je 1523. odbio predlog da se njih dvoje venčaju, pa je Ana nakratko napustila dvor i neko vreme provela na svom porodičnom imanju. Po povratku na dvor, okupila je oko sebe brojne prijateljice i udvarače. Postala je poznata po svojoj sposobnosti da muškarce drži dovoljno blizu kako bi održala svoju popularnost, a opet dovoljno daleko da ne bude predmet tračeva. Njen rođak ju je u tom periodu opisao kao, naizgled, tihu i mirnu, a u stvari nepokorivu i tvrdoglavu.

Henriju je Ana zapala za oko 1525. godine. Poučena sestrinim gorkim iskustvom odbačene ljubavnice, Ana je odbijala Henrija u njegovim pokušajima da je zavede, što je njega još više privlačilo. Odupirala mu se, govoreći da bi se pre odrekla života nego svojih principa.

Veza sa Henrijem

Kraljeva ljubavnica

Pre nego što je Henrijev otac, kralj Henri VII došao na vlast, u Engleskoj su se vodili Ratovi ruža. Ovaj bratoubilački sukob, koji je trajao trideset godina, trebalo je da odluči kojoj će dinastiji pripasti vlast. Henri VIII je želeo da izbegne tako nešto, pošto su sva njegova deca, osim Marije Tjudor, umrla u detinjstvu. Ana je videla svoju priliku u njegovoj opsesiji sinom, pa je zato postala odlučna u svojoj nameri da mu se poda tek kad je oženi i učini kraljicom. Londonom je u to vreme harala misteriozna bolest, koja se manifestovala naglim preznojavanjem i čije bi žrtve umirale ubrzo nakon pojave prvih simptoma. Henri se sa svojim dvorem odselio na vreme, ali je Ana ostala u Londonu pošto je bila zaražena. Uz pomoć kraljevog najboljeg lekara preživela je bolest i potpuno se oporavila u junu 1528. godine. Do tada brižljivo čuvana u tajnosti, kao potencijalna konkubina, Ana je sada postala pretendent na kraljičin presto jer je uživala povlastice veće od ijedne druge kraljeve ljubavnice. Ona bi ga sada umesto kraljice pratila na raznim svečanostima i ručala sa njim. On bi joj kupovao krzna, haljine i nakit, plaćao njene kockarske dugove. Bolenova je imala ogroman broj pristalica među dvoranima, ali najveću podršku pružala joj je njena koristoljubiva porodica.

Kraljev razvod

Henri je ubrzo nakon povlačenja bolesti počeo da traži razlog da se rastavi od Katarine i oženi Anom, za koju je verovao da će mu roditi sina. Od Pape je zatražio poništenje braka, tvrdeći da je Katarina lagala kada je izjavila da njen prvi brak nije bio konzumiran. Pošto je Katarina kratko vreme bila udata za Henrijevog starijeg brata Artura, morala je da dokaže da je ostala devica. U protivnom, njen brak sa Henrijem bi se smatrao incestom. Papa, međutim, nije bio u mogućnosti da Henriju da poništenje braka budući da je Karlo V, car Svetog rimskog carstva, kome je Katarina bila tetka, tada držao Rim u svojoj šaci. Henri tada zadatak traženja poništenja braka poverava Tomas Vulsiju, nadbiskupu od Jorka.

Papa je Henriju zabranio sklapanje novog braka sve dok se u Rimu ne donose odluka o njegovom braku sa Katarinom. Vulsi nije odobravao Henrijevu vezu sa Anom i želeo je da za kralja aranžira brak sa francuskom princezom kako bi poboljšao odnos sa Francuskom, što je trajno oštetilo njegov odnos sa Anom, te samim tim stavilo tačku na njegovu karijeru. Veoma osvetoljubiva, Ana je vršila pritisak na Henrija da otpusti moćnog nadbiskupa, što je ovaj i učinio 1529. godine, proglasivši ga nesposobnim. Vulsi je nakon toga molio Anu da mu pomogne da se vrati na svoju pređašnju poziciju, ali je ona to odbila, nakon čega Volsi započinje tajne dogovore sa papom sa ciljem da protera Anu iz Engleske. Njegovi planovi su bili otkriveni, te je Henri naredio njegovo hapšenje. Da nije umro od nepoznate bolesti 1530, vrlo je verovatno da bi bio pogubljen zbog veleizdaje. Nakon što se otarasila Vulsija, Ana je dobila veći uticaj na versku i državnu politiku. Posle smrti nadbiskupa od Kenterberija, Anu je na tu poziciju postavila Tomasa Kranmera, prijatelja svoje porodice.

Godinu dana kasnije, Henri je prekinuo bračni život sa Katarinom i nju iselio u zamak Kimbolton, a njene sobe na dvoru poklonio Ani. Narod je, međutim, podržavao Katarinu. Jedne večeri u jesen 1531. godine, dok je Ana večerala uz reku na očevom imanju, napala ju je velika grupa besnih žena, od kojih je jedva uspela da pobegne brodom.

Cela katolička Evropa je sada bila okrenuta prema Ani i gledala je kao uljeza; Katarinina skromnost i religioznost očaravale su Evropu već tri decenije. Katarina je Anu nazivala „sramotom hrišćanskog sveta“, te je imala veliki broj pristalica, ali niko se nije usuđivao da ustane protiv Henrija. U stvari, jedino što je Anu tada čuvalo bila je Henrijeva zainteresovanost za nju.

Markiza od Pembruka

Glavni članak: Markiza od Pembruka

Pre njenog odlaska u Kale, na zakazanu konferenciju, kralj Henri VIII je Ani Bolen, tada još uvek običnoj plemkinji, dodelio titulu Markiza od Pembruka. Svečanost dodele titule održana je u gradu Vindzoru 1. septembra 1532. godine. Ana je prema tome prva žena koja je proglašena za visoku plemkinju od strane monarha, odnosno prva markiza koja svoju titulu nije stekla brakom ili nasleđem. Šta više, Ana Bolen nije bila markiza, već markiz, kako bi se naglasilo da ona tu titulu nosi po svom pravu, a ne u svojstvu markizove supruge.

Zajedno sa titulom, buduća kraljica je dobila pet kuća u Velsu, dve u Eseksu, i dve u Hartfordširu. Zemlja koju je dobila, donosila je više od hiljadu funti godišnje.

Konferencija u Kaleu

Istoričar Erik Iv ovaj portret smatra najverodostojnijim opisom Ane Bolen

Za razliku od Henrijeve prve žene, Ana je ohrabrivala alijansu sa Francuskom, koja joj je još u detinjstvu prirasla srcu. Uspostavila je prijateljski odnos sa francuskim ambasadorom, uz čiju je pomoć organizovala međunarodnu konferenciju u Kaleu 1532. godine. Henri se nadao da će na toj konferenciji dobiti podršku francuskog kralja Fransoe I po pitanju braka sa Anom.

Rodbina Ane Bolen je takođe izvukla korist iz njenog odnosa sa kraljem. Njen otac, već vikont Ročford, postao je grof od Viltšira i grof od Ormonda, ali je njegova titula ipak ostala niža od markiške titule dodeljene Ani. Na veličanstvenom banketu povodom uzdizanja Tomasa Bolena na nivo grofa, Ana je imala prednost nad vojvodom i vojvotkinjom, te je sedela na počasnom mestu pored kralja, koje je obično bilo rezervisano za kraljicu. Zahvaljujući uplitanju Ane Bolen, njena sestra Meri, sada već udovica, počela je da prima godišnju penziju od 100 funti, a Merin je sin, za kojeg pojedini današnji istoričari kažu da je bio jedan od dva Henrijeva vanbračna sina, dobio besplatno školovanje u prestižnom cistercitskom manastiru.

Konferencija u Kaleu bila je politički trijumf, budući da je francuska vlada konačno dala podršku Henriju u ostvarenju njegovih ciljeva. Odmah po povratku u Englesku, Henri je tajno oženio Anu, a ona je ubrzo zatrudnela, te je venčanje ponovljeno 25. januara 1533. Kako je Ana nosila sina i prestolonaslednika, što je Henri tada mislio, javno venčanje se moralo održati, i to brzo.

Brak

Šest žena kralja Henrija VIII
Katalina od Aragona
Ana Bolen
Džejn Simor
Ana Klevska
Katarina Hauard
Katarina Par

Tomas Kranmer, novi nadbiskup od Kenterberija, objavljuje da novoosnovana Crkva Engleske priznaje samo suverena, tada Henrija VIII, za svog vrhovnog poglavara, čime se prekida Papin autoritet u Engleskoj. Ovaj događaj obeležio je trajni raskid sa Rimokatoličkom crkvom. Brak Henrija i Katarine je proglašen nevažećim 23. maja, a samo pet dana posle, 28. maja, ozakonjen je brak Henrija i Ane.

U međuvremenu, Dom naroda je zabranio kontakt sa Rimom. Papa Kliment VII je tada preduzeo drastičnu meru - ekskomunicirao je Henrija VIII i Tomasa Kranmera, čime je formalno katolicima bio zabranjen kontakt sa njima, i istovremeno je brak Henrija i Ane proglasio nezakonitim i nepostojećim. Henri je odgovorio proterivanjem papinog izaslanika iz Engleske i prekidanjem svih odnosa sa Rimom. Ana, Kranmer i Kromvel bili su oduševljeni tokom situacije. Vesti o početku reformacije u Engleskoj proširile su se brzo Evropom, a Ana je bila slavljena kao protestantska junakinja. Neki smatraju da je čak i Martin Luter njeno krunisanje video kao dobar znak.

Krunisanje

Dana 29. maja, u četvrtak, engleski plemići zakleli su se na vernost novoj kraljici. Veličanstvenoj ceremoniji krunisanja nove kraljice prethodila je parada ulicama Londona; Ana, obučena u hermelinsko krzno i duge crne kose, puštene kao što je običaj pri krunisanju kraljice, ulicama je nošena na otvorenom, bogato ukrašenom nosilu.

Ana je krunisana i pomazana za kraljicu Engleske u nedelju, 1. juna 1533. godine, u Vestminsterskoj opatiji. Krunu Ane Bolen nosio je vojvoda od Safoka, suprug Henrijeve sestre, a njena dva žezla nosila su dvojica grofova. Stara vojvotkinja od Norfoka čuvala je kraljičinu dugačku haljinu od skupog hermelinskog krzna. Ana je na glavi nosila venac ispunjen biserima i dragim kamenjem. Za Anom je išlo deset dama, a iza njih sve njene dvorjanke obučene u haljine od belog baltičkog krzna. Okrunili su je i pomazali nadbiskup od Kenterberija i nadbiskup od Jorka, nakon čega su joj grofovi predali žezla. Kao i njena prethodnica, i Ana je bila pomazana dva puta: prvi put po glavi, a zatim po grudima. Posle krunisanja, prilikom koje su isticani simboli i ikone Device Marije, održana je misa.

Za razliku od svih ostalih supruga kraljeva, Ana je krunisana krunom Edvarda Ispovednika, koja je inače bila rezervisana za monarhe. Izvori iz 16. veka ne spominju ovu činjenicu kao anomaliju, iako je Ana bila prva žena krunisana najsvetijim predmetom kraljevske regalije. Prema jednoj teoriji, Ana je krunisana krunom Edvarda Ispovednika zato što je njena trudnoća bila vidljiva, a ona je nosila budućeg monarha.

Na dan krunisanja Ane Bolen, Katarini je i zvanično oduzeta titula kraljice, a na isti dan njena kćerka Marija je proglašena vanbračnom i izbačena iz naslednog niza. Bez obzira na to, Katarina je sebe nastavila da smatra kraljicom i Henrijevom jedinom zakonitom ženom, a svoju kćerku je potajno ohrabrivala da sebe naziva engleskom princezom i naslednicom. Nijedna od njih nije nikada priznala Anu za svoju kraljicu.

Uprkos činjenici da Henri nije štedeo na krunisanju Ane Bolen, želeći veličanstvenim krunisanjem supruge da dokaže zakonitost i valjanost njihovog braka, ceremonija je bila neuspešna. Ana, tada već dva meseca trudna, ostala je nepopularna u narodu koji je i dalje saosećao sa Katarinom.

Nova kraljica Engleske

Rukopis Ane Bolen

Ana je uživala u svojoj ulozi kraljice mnogo više nego Katarina, što je oslikavao njen moto „Najsrećnija“ (engl. The Most Happy), koji je predstavljao kontrast prema Katarininom „Ponizna i odana“ (engl. Humble and Loyal). Imala je i mnogo više sluga od bivše kraljice; preko 250 ljudi ispunjavalo je njene lične potrebe, šezdeset dama pratilo ju je na javnim događajima, i nekoliko kapelana za njene verske potrebe.

Kao kraljica predsedavala je veličanstvenim dvorom, trošila velike sume novca na skupe haljine, nakit, šešire, jahaću opremu i najbolji nameštaj koji se proizvodio u svetu. Mnogobrojne palate su renovirane da bi udovoljile njenom ukusu. Katarinin simbol, nar, koji je predstavljao njeno poreklo sa Mediterana, zamenjen je simbolom Ane Bolen, sokolom, a Ana je posedovala i knjigu sa ilustracijom sokola koji kljuca nar.

Bila je duboko potresena kad je uhvatila muža u očijukanju sa dvorskom damom, što je uzrokovalo prvu ozbiljnu svađu kraljevskog para. Henri se potrudio da smiri Anu, jer nije želeo da išta ugrozi njenu trudnoću. Henri je, u stvari, bio vrlo veran muž u poređenju sa ostalim kraljevima, ali Ana je bila isto toliko ljubomorna i na svaki Henrijev flert odgovarala je burno.

Rođenje deteta i odnos sa Marijom

Palata Plejsentija, u kojoj je En rodila buduću kraljicu, Elizabetu I

Nakon krunisanja, Ana se povukla u Henrijevu najdražu palatu u Griniču i počela da se priprema za rođenje svog prvog deteta. Prema običaju, jedan mesec trudnoće provela je u jednoj sobi.

Prvo dete kraljevskog para rođeno je nešto ranije nego što je bilo očekivano, 7. septembra 1553. između tri i četiri sata poslepodne. Bila je to devojčica, princeza Elizabeta, imenovana po Henrijevoj majci, Elizabeti od Jorka. Henri nije štedeo novac za krštenje novorođenčeta; Elizabeta je sada bila prva u naslednom nizu, iako se on nadao da to neće ostati tako zadugo.

Ana se ipak bojala da će Marija, njena pastorka, predstavljati pretnju Elizabetinoj poziciji naslednice. Henri je zato otpustio sve sluge ledi Marije i poslao je u zamak Hetfild, gde je zajedno sa ostalom poslugom dvorila svoju dvadeset godina mlađu polusestru. Ana je bila brižna majka koja je često posećivala svoju kćerku i pritom se redovno sukobljavala sa pastorkom. Marija joj se obraćala sa „očeva kurvo“, dok je Ana nju zvala „prokleto kopile“. Marija je bila istrajna u odbijanju da prizna svoju maćehu za kraljicu i svog oca za vrhovnog verskog poglavara.

Ana jeste pokušala da popravi svoj odnos sa Marijom, pod uslovom da je ona prizna za kraljicu, što je Marija odlučno odbijala. Ana je gurala svoju kćerku Elizabetu ispred Marije kada god je to bilo moguće i tiho je ohrabrivala Henrija da favorizuje Elizabetu, jer je to bio jedini način da se ona sama održi na dvoru. Nekoliko kasnijih trudnoća završilo je ili pobačajem ili rođenjem mrtvorođenih sinova, što je Henrija podsetilo na njegov neuspeli brak sa Katarinom. Ana nije uspela u jedinom zadatku koji je imala kao kraljeva supruga; nije rodila zdravog sina, što je ubrzo baca u Henrijevu nemilost.

Sukob sa kraljem

Kralj i kraljica su u početku uživali srećan brak, ali kasnije je njihov odnos postao hladniji. Henriju se, između ostalog, nije sviđala navika Ane Bolen da se zauzme za sebe i da mu odgovara prilikom svađe.

Katarina, koja je od poništenja svog braka sa Henrijem nosila titulu princeze udovice od Velsa, umrla je 7. januara 1536. godine, a kralj i kraljica su za njenu smrt saznali sledećeg jutra. Nakon što su čuli za njenu smrti, Henri i Ana su navodno nosili svetlo žutu odeću. Neki smatraju da je to bio njihov način da proslave Katarininu smrt, dok drugi upućuju na činjenicu da je žuta bila boja koja se u Španiji tada tradicionalno nosila kao crnina danas. Katarinini lekari potvrdili su da je njeno srce bilo crno, što se tada, zbog manjka znanja o raku, smatralo znakom trovanja.

Ana između 1530. i 1536. godine.

Na dan Katarinine sahrane, 29. januara 1536. godine, Ana je saznala za muževljevu nesreću prilikom jahanja: Henri je pao sa konja i bio teško povređen, a ona je od posledica stresa izazvanog ovom nesrećom pobacila šest meseci star fetus čiji se pol mogao prepoznati - bio je to sin. Ovaj gubitak smatra se početkom kraja Henrijevog drugog braka, a ono što je usledilo je jedan od najkontroverznijih perioda u engleskoj istoriji. Sama Ana je izjavila da je „pobacila svog spasioca“. Između Elizabete i pobačenog sina Ana je bila trudna dva puta; jedna trudnoća se završila rođenjem mrtvorođenčeta, a druga ili pobačajem ili takođe rođenjem mrtvorođenčeta. Ana je jednom od ta dva puta pobacila fetus koji je bio jako deformisan, što je izazvalo ogovaranja da je kraljica nosila đavolje dete. Henri nije verovao u crnu magiju, ali je ipak odlučio da se na jedan drugačiji način posluži nakaznim mrtvorođenčetom.

Dok se Ana oporavljala od pobačaja, kralj je shvatio da je Bog prokleo njihov brak. Henri je sada počeo da traži način da prekine brak sa Anom i da pokuša da dobije sina sa drugom ženom. Džejn Simor, Henrijeva nova ljubavnica, se uskoro uselila u odaje Ane Bolen. Henri je mogao jednostavno da proglasi njihov brak prokletim i poništi ga, kao što je učinio sa Katarinom. Međutim, poništavanje braka sa Katarinom dovelo je u neugodnu situaciju mnoštvo ljudi, budući da su u isto doba dve žene tvrdile da su kraljice Engleske, dve kraljeve kćerke smatrane naslednicama, cela katolička Evropa bila na strani prve žene, a protestantska na strani druge. Henri nije želeo da Ana ugrozi legitimitet njegovog sledećeg braka, pa je zato tražio direktniji način da se reši Ane.

Poslednji dani

Suđenje

Prva naznaka kobnog završetka kraljice Ane bilo je suđenje Flamancu Marku Smitonu, dvorskom sviraču. On je bio kraljičin dvorjanin, koji se zahvaljujući njenom prijateljstvu uzdigao u aristokratiju, iako je bio sin stolara i krojačice. Smiton je krajem aprila optužen i uhapšen, i mučen dok nije dao izjavu, da je imao seksualne odnose sa kraljicom.

Slika iz 19. veka koja prikazuje Bolenove u Taueru, veče uoči pogubljenja Ane Bolen.

To je bio direktan atak na Bolenovu i njenu moć, jer su svi znali da sve i da je hteo, Smiton ne bi mogao spavati sa kraljicom jer je bio homoseksualac, i spavao sa ostalim muškarcima iz svite Ane Bolen. Pod istom optužbom su uhapšeni i njeni prijatelji Henri Noris (budući plemić, nije mogao biti mučen), Fransis Veston i Vilijam Brereton, kao i njen brat Džordž, koji je takođe optužen da je spavao sa svojom sestrom. Drugog maja, za vreme ručka, Ana je uhapšena i odvedena u London tauer. Videvši da se krug zavere oko nje zatvara, ona jeste slutila da je nešto čeka, ali iznenadni upad vojnika je uplašio i zbunio. U Taueru je istog dana doživela težak nervni slom i neprestano vikala da joj kažu za šta je to ona kriva. Svim muškarcima je suđeno deset dana kasnije i svi su dobili smrtnu kaznu; jedini koji je priznao krivicu bio je Smiton. Džordžu i Ani je suđeno 15. maja, a već 17. su svi muškarci bili pogubljeni, gotovo na oči Ane Bolen, jer je njen prozor gledao na gubilište.

Kraljica je bila optužena za preljubu, incest, veštičarenje i zaveru protiv kralja, a jedan od sudija bio je i njen ujak, vojvoda od Norfoka, koji joj je i pomogao da se uda za Henrija. Gospodin i gospođa Kingston, čuvari Tauera, rekli su da je Ana zadnjih sati svog života bila srećna i smirena, i spremna da se suoči sa smrću. Kralj je bio milostiv odlučivši da ne bude spaljena na lomači kao veštica, već da joj bude odrubljena glava. Pokazao je i poštovanje prema njenom položaju, naredivši da se Ana ne pogubi sekirom kao pučanka, već mačem. Saznavši za suprugov ustupak, Ana je rekla: „Egzekutor neće imati problema sa mnom. Ja imam tanak vrat.“ Ovom ironijom je kraljica zapravo aludirala na Henrijevu preveliku kilažu.

Pogubljenje

Dana 18. maja, ujutro, po Anu su stigli vojnici i odveli je Tauer grin, gde je trebalo da ima privatno pogubljenje. Prema rečima njenih savremenika, hodala je bez straha, kao da ne ide u smrt. Popevši se na gubilište, održala je kratak govor, pun ironije:

„ Dobri hrišćanski ljudi, došla sam da umrem po zakonu, jer mi je po zakonu suđeno da umrem, te se tome neću opirati. Nisam došla ovde kako bih upirala prstom na nekoga, niti da bih govorila zašto sam optužena i osuđena, ali molim Boga da čuva kralja i podari mu dugu vladavinu nad vama, jer nežnijeg i milostivijeg princa svet nije video; uvek mi je bio dobar i nežan gospodar. Ako ijedna osoba bude umešana u moj slučaj, tražim od njih da sude kako najbolje umeju. Napuštam ovaj svet i sve vas, želeći vam od sveg srca da se molite za mene. Bože, smiluj mi se. ”

Kleknula je elegantno i držala glavu visoko. Dok su joj sluškinje skidale maramu i stavljale povez na oči, smireno je govorila molitvu: Gospodu Isusu Hristu poveravam dušu svoju. Gospode Isuse, primi dušu moju. Dželat je bio zapanjen njenom hrabrošću i ravnodušnošću, te je tražio da mu daju mač, iako ga je već držao u ruci. Sažalio se na kraljicu ubivši je hitro, na prevaru, kako ne bi očekivala udarac. Kao što je i predskazala, glava je bila odvojena od tela jednim jedinim zamahom mača.

Tauer grin, mesto na kome je Ana pogubljena.

Tomas Kranmer, koji se šetao obalom Temze, čuo je top koji je označio smrt Ane Bolen i zaplakao. Iako je podržao presudu i lično joj ukinuo zvanje kraljice, bilo mu je žao jer su nekada bili prijatelji. Nekoliko sati pred pogubljenje Ane Bolen, Kranmer je Elizabetu proglasio vanbračnim detetom, nepodobnim za nasleđivanje krune. Prema britanskoj književnici Filipi Gregori, ekspertu za sedamnaesti vek, Elizabetu je odgajila njena tetka, Meri Bolen.

Događaji koji su usledili

Istog dana kada je Ana pogubljena, Henri je oženio Džejn Simor, koja je umrla na porođaju. Kralj je potom doveo nemačku plemkinju Anu od Kleva, i odlučio da je nepodobna za mesto kraljice, ne oženivši se njome. U istoriji je njegovom greškom upamćena kao neotesana i kruta žena. Sledeća supruga bila je Katarina Hauard, rođaka Ane Bolen, sa kojom se kralj venčao dok je još bila dete. Njena raspusnost joj je bukvalno došla glave kada je kralj odlučio da je pogubi kao njenu tetku, zbog nedoličnog ponašanja i preljube. Za razliku od Ane, Katarina se namučila na gubilištu, pošto su dželatu bila potrebna tri udarca sekire da joj glavu odvoji od tela. Zajedno sa njom, pogubljena je i Džejn Bolen, njena dvorjanka, a snaha Ane Bolen i žena njenog brata, Džordža. Koristeći se lukavošću i ogromnim iskustvom, Bolenova je dugo posle zaovine smrti bila glavna dvorska dama na dvoru Henrija Osmog. Kraljeva poslednja supruga bila je Katarina Par, jedina koju nije uspeo da ugrozi. Premda je i nju osudio na smrt zbog veštičarenja, njegovo zdravlje se naglo pogoršalo i kralj je umro.

Ana nije imala ni čestitu sahranu, pošto Henri na dan venčanja nije hteo da se zanima posmrtnim ceremonijama. Nepoznati ljudi su njeno telo i glavu sahranili u kapeli Sveti Petar u lancima. Prilikom renoviranja kapele u 19. veku, njeno telo je otkopano i napravljen joj je mermerni grob, gde i danas počiva.

Izgled i osobine

Zbog previše tamnih očiju i duge ravne crne kose naspram odveć mršavog tela Ana nije smatrana lepoticom. Ipak, bila je neodoljiva zahvaljujući svojoj visprenosti, ali i šarmu i harizmi. Nekoliko istoričara posebno se bavilo njenim izgledom i gotovo magijskim delovanjem na muškarce:

„ Nikada o njoj nisu govorili kao o velikoj lepotici, ali čak i oni koji su je ismevali, priznavali su da je bila dramatično privlačna. Njena maslinasta put i ravna crna kosa davale su joj egzotičan izgled u kulturi koja je mlečnobelu kožu smatrala kanonom lepote. Njene oči bile su posebno upadljive: lepe i crne, rekao je jedan njen savremenik, dok je drugi napisao da su uvek bile njen najprivlačniji deo tela jer je znala da ih koristi efektno. ”

„ šarm Ane Bolen nije počivao toliko u njenom fizičkom izgledu koliko u njenoj živahnoj ličnosti, rečitosti, inteligenciji i eleganciji. Imala je nisku i naizgled nežnu figuru. Odlično je pevala, plesala, svirala i govorila. Ne iznenađuje što su se mladići na dvoru rojili oko nje. ”

Bolenova je kao kraljica diktirala modu u Engleskoj, međutim, odrastanje u Francuskoj učinilo je da njena odeća postane smelija, raskošnija i veselija. Ana nikada nije prihvatila stroge kape za žene koje je nametnula Katarina Aragonska, koje su pokrivale celu glavu osim lica. Bolenova je umesto toga zahtevala da žene nose male, otmene šešire, najčešće sa raskošnim i egzotičnim perima. Budući renesansni humanista, Ana je davala novac i nakit u brojne humanitarne svrhe, i uporno ohrabrivala prodor novih ideja u Englesku. Ona je zapravo bila prvi renesansni mecena u Velikoj Britaniji. Uživala je u vinu i kockanju, ali umela je da bude i neverovatno osvetoljubiva:

„ Činila nam se nepredvidivom — religiozna, ali opet agresivna i proračunata; osećajna i nežna, ali sa čvrstom rukom političara. Samostalna i svojeglava žena u svetu muškaraca koja je iskoristila svoje obrazovanje i stil kako bi nadoknadila nedostatke svog pola. Iako skromnog izgleda, prohujala je dvorom poput oluje, do samog kralja. Možda o njoj najbolje govori zaključak Tomasa Kromvela: inteligencija, duh i hrabrost. ”

Legende, nasleđe i kult

Stara je predrasuda da je Katarina Aragonska bila previše konzervativna, a Ana Bolen previše liberalna, Ana od Kleva ružna, a Katarina Hauard glupa, Džejn Simor dobrodušna i umiljata, a Katarina Par lukava i prosta. Još jedna velika predrasuda je da Ana nije bila religiozna, već da je verovala u crnu magiju i bavila se njome. Bolenova je zapravo bila veliki vernik, i snažno je negovala kult Bogorodice. Međutim tačno je da je kralja bez sumnje najsrećnijim činila Džejn Simor, koja je zajedno sa svojom sestrom, napredovala na dvoru po uzoru na Bolenove devojke. Tačno je i da je od svih njegovih žena Henrijev autoritet najviše podrivala Ana Bolen, koja bi ga izgrdila pred celim dvorom.

Zamak Hiver (na slici: ružičnjak) u kome je Bolenova provela dobar deo svog detinjstva, danas je kao muzej otvoren za posetioce

Ona se danas smatra direktno odgovornom za raskid Engleskog kraljevstva sa Vatikanom. Bolenova je postavila jasan ultimatum: neće mu dozvoliti da spava sa njom dok se ne razvede, ma koliko to uticalo na tok istorije. Henri se stoga razveo i odrekao katolicizma, a ona ga još i hrabrila i čitala mu svoje, crkvom zabranjene knjige. Po dolasku Krvave Meri na vlast, Henrijeve i Katarinine kćerke, Bolenova je proglašena za kurvu i jeretika, a nova kraljica bila je poznata po svojoj surovosti prema protestantima. Međutim, već sa krunisanjem Elizabete I, njena majka postaje poštovana kao svetica i mučenica, postradala od zle, katoličke vere.

Brojne legende su ispredane posle njene smrti. Jedna od njih je da je Ana navodno imala šest prstiju na levoj ruci, što je bio očigledan znak đavola. Ova tvrdnja je zvanično pobijena kada je 1876. kraljičino telo ekshumirano. Drugu su pak pričali Sicilijanci posetiocima njihovog ostrva: Ana Bolen je osuđena da večno gori u grotlu vulkana Etne. Brojni su ljudi svedočili da su videli (često bezglavi) duh Ane Bolen kako luta zamkom Hiver, Tauerom ili Blikling holom. Neki su tvrdili i da su razgovarali sa njom.

Savremeni istoričari Anu prikazuju i kao ikonu feminizma i gej muškaraca. Profesorka Univerziteta u Arizoni, Rita Vornik, ujedno i naučnica koja se najviše bavila Anom Bolen, opisuje je kao ženu jake volje, koja je određivala sudbinu mnogo moćnijim muškarcima od nje same. Cenjena britanska književnica i doktor za englesku književnost, Filipa Gregori, koja je napisala nekoliko desetina romana smeštenih u doba Tjudora, navodi da je Džordž Bolen bio biseksualac, kao i mnogi muškarci koji su bili dvorjani Ane Bolen, i tvrdi da je Ana bila veoma liberalna, te znala i podržavala njihove odnose.

Napisano je nekoliko desetina knjiga o njenom životu, i snimljeno isto toliko filmova. Neke od poznatih glumica koje su igrale tragično nastradalu kraljicu su i Helena Bonam Karter, Natali Dormer i Natali Portman, dok je Ženevjev Bižo bila u konkurenciji za Oskara za svoju izvedbu u filmu Ana od hiljadu dana. Italijanski kompozitor Gaetano Doniceti napisao je operu Ana Bolen 1830. godine. Lutka Mortiše Adams iz popularnog filma Porodica Adams zove se Ana Bolen.

Porodično stablo

16. Tomas Bolen (1421—?)

8. Ser Džefri Bolen (1437 — oko 1463)

17. En Brekton

4. Vilijam Bolen

18. Tomas Hu

9. En Hu (1425—1484)

19. Elizabet Vikingam

2. Tomas Bolen, (1477—1538/9)

20. Džejms Batler, 4. Grof od Ormondea (1392—1452)

10. Tomas Batler, 7. Grof od Ormondea (1450—?)

21. Elizabet Bošamp (1410—?)

5. Margaret Batler (1465—1539/1540)

22. Ser Ričard Henkford (1397—1431)

11. En Henkford (1431—1485)

23. Ledi En de Montagu (1400—1457)

1. Ana Bolen (1501/1507—1536)

24. Ser Robert Hauard (1385—1436)

12. Džon Hauard, 1. Vojvoda od Norfoka (1385—1436?)

25. Ledi Margaret Maubrej

6. Tomas Hauard, 2. Vojvoda od Norfoka

26. Ser Vilijam de Molens (1378—1425)

13. Ketrin Molens

27. Mardžeri Velsboro (?—1438?)

3. Ledi Elizabeta Hauard

28. Ser Filip Tilni (1437—1453)

14. Ser Frederik Tilnei

29. Izabel Torp (?—1436?)

7. Elizabet Tilni (1462—1497)

30. Ser Lorens Čejni (1396—1461)

15. Elizabet Čejni

31. Elizabet Kokejn

Literatura

• Elisabeth Wheeler's exhaustive study (1822). Men of Power: court intrigue in the life of Catherine Howard. Martin Wheeler. ISBN 978-1-872882-01-7. 
• Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 159. ISBN 86-331-2075-5. 
• Ashley, Mike (2002). British Kings & Queens. ISBN 978-0-7867-1104-8. 
• Bell, Doyne C. (1877). Notices of the Historic Persons Buried in the Chapel of St. Peter ad Vincula in the Tower of London. 
• Bernard, G. W. (1991). „The Fall of Anne Boleyn”. The English Historical Review. 106 (420): 584—610. JSTOR 573258. doi:10.1093/ehr/CVI.CCCCXX.584. 
• Brigden, Susan (2000). New Worlds, Lost Worlds. London: Allen Lane. 
• Elton, Geoffrey (1977). Reform and Reformation. London: Edward Arnold. ISBN 978-0-7131-5953-0. 
• Davenby, C "Objects Of Patriarchy" (2012) (Feminist Study)
• Dowling, Maria "A Woman's Place? Learning and the Wives of King Henry VII." History Today, 38-42. 1991.
• Dowling, Maria (1986). Humanism in the Age of Henry the VIII. 
• Graves, Michael (2003). Henry VIII. London: Pearson Longman. ISBN 978-0-582-38110-0. 
• Haigh, Christopher (1993). English Reformations. 
• Hibbert, Christopher (1971). Tower of London. New York: Newsweek. ISBN 9780882250021. 
• Ives, E. W.; Ives, Eric (2004). The life and death of Anne Boleyn: 'the most happy'. Cambridge, MA: Blackwell Pub. ISBN 9780631234791. 
• Ives, E. W. "Anne (c.1500–1536)", Oxford Dictionary of National Biography, (2004) accessed 8 Sept 2011
• Lacey, Robert (1972). The Life and Times of Henry VIII (Kings & Queens of England). George Weidenfeld & Nicholson. 
• Lehmberg, Stanford E. (1970). The Reformation Parliament, 1529-1536. ISBN 9780521076555. 
• Lindsey, Karen (1995). Divorced Beheaded Survived: A Feminist Reinterpretation of the Wives of Henry VIII. Hachette Books. ISBN 978-0-201-40823-2. 
• MacCulloch, Diarmaid (1996). Thomas Cranmer. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07448-2. 
• Morris, T. A (1998). Europe and England in the Sixteenth Century. 
• Norton, Elizabeth (2009). Anne Boleyn: Henry VIII's Obsession. Amberley. ISBN 978-1-84868-514-7. 
• Parker, K. T. The Drawings of Hans Holbein at Windsor Castle Oxford: Phaidon (1945)OCLC [https://www.worldcat.org/oclc/822974 822974.]
• Pratt, Michael (2005). Nelson's Duchy, A Sicilian Anomaly. UK: Spellmount Limited. ISBN 978-1-86227-326-9. 
• Rowlands, John (1988). The Age of Dürer and Holbein. London: British Museum. ISBN 978-0-7141-1639-6. 
• Scarisbrick, J. J (1972). Henry VIII. University of California Press. ISBN 978-0-520-01130-4. 
• Schama, Simon (2000). A History of Britain: At the Edge of the World?: 3000 BC–AD 1603. ISBN 978-0-563-38497-7. 
• Schofield, John (2008). The Rise & Fall of Thomas Cromwell. Stroud (UK): The History Press. ISBN 978-0-7524-4604-2. 
• Somerset, Anne (1997). Elizabeth I. London: Phoenix. ISBN 978-0-385-72157-8. 
• Starkey, David (2003). Six Wives: The Queens of Henry VIII. HarperCollins. ISBN 978-0-06-000550-4. 
• Strong, Roy. Tudor & Jacobean Portraits". London: HMSO (1969)OCLC [https://www.worldcat.org/oclc/71370718 71370718.]
• Walker, Greg. "Rethinking the Fall of Anne Boleyn", Historical Journal, March 2002, Vol. 45 Issue 1. str. 1–29; blames what she said in incautious conversations with the men who were executed with her
• Warnicke, Retha M. (1989). The rise and fall of Anne Boleyn: family politics at the court of Henry VIII. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 9780521370004. 
• Warnicke, Retha M. (1989). The Rise and Fall of Anne Boleyn: Family politics at the court of Henry VIII. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-40677-2. 
• Weir, Alison (2009). The Lady in the Tower: The Fall of Anne Boleyn. Jonathan Cape. ISBN 978-0-224-06319-7. 
• Weir, Alison (1991). The six wives of Henry VIII. New York: Grove Weidenfeld. 
• Williams, Neville (1971). Henry VIII and His Court. Macmillan Pub Co. 
• Fraser, Antonia (1992). The six wives of Henry VIII. London: Weidenfeld & Nicolson. 
• Wilson, Derek (2006). Hans Holbein: Portrait of an Unknown Man. London: Pimlico, Revised Edition. ISBN 978-1-84413-918-7. 
• Haigh, Christopher (1993). English reformations: religion, politics, and society under the Tudors. Oxford: Clarendon Press. 
• Wooding, Lucy (2009). Henry VIII. London: Routledge. ISBN 978-0-415-33995-7. 
• Denny, Joanna (2006). Anne Boleyn: a new life of England's tragic queen. New York: Da Capo Press. ISBN 9780306814747. 
• Hunt, Alice (2008). The Drama of Coronation: Medieval Ceremony in Early Modern England. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
• Weir, Alison (1991). The six wives of Henry VIII. London: Bodley Head. ISBN 9780370313962. 
• Gregory, Philippa (2002). The other Boleyn girl: a novel. New York: Scribner Paperback Fiction. ISBN 9780743227445. 
• Lindsey, Karen (1995). Divorced, beheaded, survived: a feminist reinterpretation of the wives of Henry VIII. Reading, Mass: Addison-Wesley Pub. 
• Starkey, David (2003). Six wives: the queens of Henry VIII. New York: HarperCollins Publishers. ISBN 9780694010431. 
• Ashley, Michael (2002). A brief history of British kings & queens: [British royal history from Alfred the Great to the present]. New York: Carroll & Graf Publishers. ISBN 9780786711048. 
• Lofts, Norah (1979). Anne Boleyn. New York: Coward, McCann & Geoghegan. ISBN 9780698110052. 
• Somerset, Anne (1992). Elizabeth I. New York: St. Martin's Press. 

Spoljašnje veze

Ana Bolen (besplatne pesme za subjekat) na sajtu IMSLP (jezik: engleski) Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Boleyn, Anne”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press.

Dokumenti Ljubavna pisma

Veb-sajt