Vlada narodnog spasa

Vlada narodnog spasa je kolokvijalni naziv za centralni organ marionetske kvislinške vlasti postavljene od strane nemačkih okupatora u Drugom svetskom ratu u okupiranoj Srbiji. Vlada narodnog spasa je formirana 29. avgusta 1941. godine i zamenila je raniju kvislinšku upravu u Srbiji poznatu kao Komesarska uprava.

Vlada narodnog spasa

Ministarski savet Srbije
Teritorija u delokrugu Vlada narodnog spasa od 1941. do 1944. godine
Datum osnivanja	29. avgust 1941.
Prethodne administracije	Komesarska uprava
Rasformirano	4. oktobar 1944.
Tip	Marionetska vlada Srbije pod nemačkom okupacijom
Sedište	Beograd okupirana Srbija
Predsednik vlade	Milan Nedić

Vlada generala Milana Nedića, tokom celog perioda okupacije, bila de fakto podređena nemačkoj vojnoj administraciji poznatoj kao Teritorija vojnoupravnog komandanta Srbije (nem. Militärverwaltung in Serbien). Nemačka vojna administracija je formirana 1941. godine, nakon invazije na Kraljevinu Jugoslaviju. Za razliku od Nezavisne Države Hrvatske (NDH), Nemci marionetskom režimu u okupiranoj Srbiji nikada nisu omogućili međunarodno priznanje osim davanja statusa zemlje pod punom okupacijom čiji režim nije mogao da ima službene diplomatske odnose sa Silama Osovine. Pored vlade narodnog spasa, na području okupirane Srbije delovale su i druge domaće kolaboracionističke snage, kao što su partijska vojska Zbora Srpski dobrovoljački korpus, Srpska državna straža i Srpska četnička komanda.

Formiranje Vlade narodnog spasa

Nakon što je raspuštena Komesarska uprava, nemački zvaničnici u Beogradu smatrali su da će učvrstiti kontrolu nad Srbijom i umanjiti nezadovoljstvo naroda formiranjem jedne snažnije srpske vlade koja bi bila podređena nemačkoj okupacionoj vlasti. Zvaničnici su o tome obavestili Hitlera, koji im je izdiktirao uslove pod kojima se može obrazovati nova srpska vlada.

Prvi predlozi za formiranje nove vlade usledili su neposredno posle raspuštanja Komesarske uprave Milana Aćimovića. Predlog za obrazovanje vlade dali su na jednoj zajedničkoj sednici Đura Dokić, Lazar Marković, dr Kosta Kumanudi, Velibor Jonić, Dimitrije Ljotić, Mihailo Olćan, Predsednik Srpske kraljevske Akademije Nauka dr Aleksandar Belić i Aleksandar-Cincar Marković.

Prvobitno je za predsednika vlade predložen Dimitrije Ljotić. Ljotić se zahvalio i preporučio Milana Nedića, koji je imao velikog autoriteta u narodu. Nedić je prvobitno odbijao. U njegov stan su najpre dolazili Milan Aćimović, Aleksandar Belić i Velibor Jonić da bi ga ubedili da se predomisli. Kasnije je dolazio i nemački opunomoćenik generala Dankelmana, dr Harald Turner.

Nedić se pravdao da je star i da je u žalosti jer ga je snašla porodična tragedija. Posle nekoliko sastanka, pristao je da se prihvati mesta predsednika Srpske vlade, koju je sam nazvao „Vlada narodnog spasa”. Naime, prema rečima profesora istorije Rake Tomovića, Nediću je zaprećeno da će teritorija Srbije kojom je upravljala vlada, ako ne prihvati biti podeljena Bugarskoj i Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Uzimajući u obzir kakve su zločine nad Srbima sprovodile ove dve države tokom okupacije, kako bi to sprečio da se desi, Milan Nedić je pristao da bude predsednik vlade.

Pre polaganje zakletve pred nemačkim generalom, održao je savetovanje u svom stanu 28. avgusta 1941. gde je istakao da će buduća vlada imati prvenstveno spasilački karakter za srpski narod, koji se nalazi pod „žrvnjem” revolucije komunista i sukoba četnika Draže Mihailovića i partizana u zapadnoj Srbiji, koji svakim danom odnosi sve više i više nevinih života.

Milan Nedić se prihvatio da osnuje vladu tek pošto su Nemci pridobili Kostu Pećanca da se sa svojim odredima stavi na raspolaganje okupacionom režimu.

Kada je dobio podršku najuglednijih ljudi, Nedić je rešio da sutradan ode do generala Dankelmana i da položi zakletvu. Pre formiranja Vlade narodnog spasa, a kao uslov za njen rad, Milan Nedić je nemačkom Vojnom zapovedniku, vazduhoplovnom generalu Hajnrihu Dankelmanu predao svoje pismene zahteve, koje je sastavio zajedno sa svojim savetnicima za vreme poslednjeg razgovora u svom stanu. Oni glase:

1. Da se obrazuje srpska vlada, koja upravlja svim poslovima države i naroda srpskog na ovoj teritoriji, pod nadzorom Vojnog zapovednika u Srbiji;
2. Da se odobri Srpskoj vladi oružana sila, bez koje se ne može obezbediti red i mir u zemlji i to:
   • žandarmerija do jačine 10.000 žandarma;
   • potporne narodne jedinice formirane i komandovane srpskim starešinama, čije će snage — do 30.000 utvrditi stvarnom potrebom Srpske vlade i odobrenjem Vojnog zapovednika u Srbiji;
   • oružje i oružanu spremu pod „a” i „b” da Vojni zapovednik u Srbiji u potrebnoj količini od zaplenjenog oružja Jugoslovenske vojske;
3. Da se pomogne ratnim zarobljenicima u Nemačkoj na ovaj način;
   • da se zarobljenici, utvrđeni lekarskim pregledima kao bolesni i invalidi, puste kućama u Srbiju;
   • da se puste iz ropstva svi ratni zarobljenici stariji od 55 godina;
   • da se otpuste zarobljenici potrebni za obnovu zemlje, a za čije lojalno držanje će vlada snositi punu odgovornost;
   • da se poboljša ishrana naših zarobljenika u Nemačkoj slanjem potrebnih namirnica iz Srbije brigom Srpske vlade.
   • poboljšati dosadašnje ekonomske i administrativne granice Srbije mogućim posedanjem dotičnih teritorija nemačkim trupama.
4. Efikasno obustavljanje ubijanja i progona Srba pod Hrvatskom, Bugarskom i Mađarskom.
5. da se dozvoli obrazovanje jednog političkog saveta-sabora koji bi utvrdio, objavio i borio se za nove političke smernice srpskog naroda;
6. u unutrašnjoj politici:
   • borba protiv komunizma u prvom redu je stvar srpskog naroda i njegove vlade, oružana nemačka sila potpomaže ovo, ukoliko sredstva srpske vlade ne budu dovoljna;
   • u slučaju sabotaže protiv nemačke vojske, represivne mere moraju pogađati samo prave krivce a nikako nedužna lica, pa zato ove mere preduzimati tek po hitnom pribavljanju podataka kod srpske vlasti;
   • s obzirom da je nemačka vojna sila uspostavila Srbiju, potrebno je dozvoliti državne i nacionalne ambleme.

Kada je nemački general Dankelman prihvatio Nedićeve uslove, došlo je do polaganje zakletve i zvaničnog formiranja vlade narodnog spasa u Beogradu. General Dankelman je akt o postavljenju Milana Nedića za predsednika vlade predao istom u zgradi bivše Narodne skupštine. Vlada je oformljena 29. avgusta 1941. Svoju prvu ministarsku sednicu imala je 30. avgusta, a Milan Nedić se prvi put obratio srpskom narodu 1. septembra 1941. godine.

Članovi vlade

Vlada narodnog spasa se još u početku nazivala i „generalska vlada”, jer su u nju ušla četiri generala bivše Kraljevske vojske, a još jedno mesto je bilo rezervisano za generala Danila Kalafatovića, koji je to mesto odbio.

Sastav Vlade narodnog spasa:

Vlada narodnog spasa, 29.08.1941—04.10.1944.

Resor	Slika	Ime i prezime	Detalji
Predsednik Vlade		armijski general Milan Đ. Nedić
Ministarstvo unutrašnjih poslova		Milan Aćimović
		pešadijski pukovnik Tanasije-Tasa Dinić
Ministarstvo pravosuđa		dr Čedomir Marjanović	do 10. novembra 1942.
		Bogoljub Kujundžić	od 10. novembra 1942.
Ministarstvo narodne privrede		inž. Mihailo Olćan	do 7. novembra 1942
		dr Milorad Nedeljković
Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja		dr Jovan Mijušković	do 7. novembra 1942.
		inž. Stoimir Dobrosavljević	do 5. novembra 1943.
		Tanasije Dinić
Ministarstvo pri predsedništvu Vlade		Momčilo Janković
Ministarstvo poljoprivrede i ishrane		dr Miloš Radosavljević	do 29. januara 1942.
		Bogoljub Kujundžić	do 7. novembra 1942.
		inž. Radoslav Veselinović	od novembra 1942. do raspuštanja vlade oktobra 1944.
Ministarstvo pošte, telegrafa i telefona		armijski general Josif Kostić
Ministarstvo građevine		inž. Ognjen Kuzmanović
Ministarstvo prosvete		Miloš Trivunac	izašao iz vlade 7. oktobra 1942.
		Velibor Jonić
Ministarstvo finansija		dr Ljubiša Mikić	do 7. oktobra 1941.
		Dušan Letica	do 15. oktobra 1941.
		Dušan Đorđević	od 15. oktobra 1941. do raspuštanja vlade oktobra 1944.
Ministarstvo saobraćaja		armijski general Đura Dokić
Ministarstvo rada		brigadni general i Kancelar Kraljevskih ordena Panta Draškić
Podministarstvo za reorganizaciju vladine uprave i probleme osoblja		Tanasije Dinić
Podministarstvo za propagandu		Đorđe Perić
Podministarstvo za osiguravanje mira		Darko Petrović
Upravnik grada Beograda		Dragomir-Dragi Jovanović
Komandant Srpske državne straže		pukovnik Borivoje Jonić
Šef kabineta predsednika vlade		pukovnik Miloš Masalović	posle pogibije je zamenjen 8. marta 1944.
		brigadni general Miodrag Damjanović
Komandant Srpskog dobrovoljačkog korpusa		inženjerijski pukovnik Kosta Mušicki

Vladu je napustio najpre Kosta Mušicki, koga je Gestapo uhapsio 7. decembra 1941. zbog naoružavanja i snabdevanja pobunjeničkih četničkih odreda Draže Mihailovića. Izveden je pred nemački Vojni ratni sud u Beogradu i osuđen na kaznu smrti streljanjem. Samo zahvaljujući intervenciji generala Milana Nedića, koji je zapretio svojom ostavkom, pukovnik Mušicki je oslobođen smrtne kazne i osuđen je na jednogodišnju zatvorsku kaznu. Promenu je ubrzo pretrpelo i ministarstvo finansija gde je Dušana Leticu na čelu resora zamenio dr Ljubiša Mikić.

Predsednik Vlade Milan Nedić rekonstruisao je svoj kabinet 8. oktobra 1942. godine. Tada su ostavke podneli Mihailo Olćan, dr Jovan Mijušković i Milan Aćimović. Vladu je napustio i dr Miloš Trivunac čiji je resor preuzeo Velibor Jonić. Novi kabinet Nedić je formirao na sednici Vlade od 8. oktobra 1942.

Sedište vlade je januara/februara 1944. prebačeno u zgradu Parlamenta.

Pukovnika Miloša Masalovića su u Beogradu, 6. marta 1944. ubili četnici, a na njegovo mesto je stupio general Miodrag Damjanović. Početkom oktobra 1944. u vladu je stupio i četnički vojvoda Ivo Pavlović-Đoka, po sporazumu Draže Mihailovića i Milana Nedića za formiranje zajedničkog fronta u borbi protiv partizana.

Rad Vlade narodnog spasa

Vlada narodnog spasa se u toku svoga rada fokusirala da, po nalogu nemačke Vojne Uprave, očuva red u okupiranoj Srbiji i da zaustavi neprijateljstva protiv nemačkih jedinica koje su bile namenjene za Istočni front.

Za vreme svog rada Vlada narodnog spasa je donela preko 100 zakona različite sadržine, pokušavala je da pospeši privredu, školstvo, bankarstvo, kulturni život u Beogradu, a obnovila je i infrastrukturu porušenu u aprilskom bombardovanju 1941.

Po ugledu na Nemačku osnovana je 1942. Srpska zajednica rada koja je trebalo da usklađuje odnose između radnika i poslodavaca. Na teritoriji Srbije bio je uveden i obavezan šestomesečni rad za obnovu zemlje za sve sposobne Srbe od 17-45 godina starosti. Uveden je obavezan otkup viškova poljoprivrednih proizvoda po maksimiranim cenama. U toku rata, sedam puta manji Banat je davao dva puta više poljoprivrednih proizvoda nego uža Srbija.

Pod komandom Vlade narodnog spasa nalazile su se i oružane formacije poznate kao Srpski dobrovoljački korpus, Srpska državna straža i Srpska granična straža koje su u toku rata učestvovale u borbama na strani sila Osovine.

Tajnim kanalima Vlada narodnog spasa održavala je kontakte sa JVuO i Dražom Mihailovićem. JVuO je snabdevana novcem i oružjem. Samo u periodu oktobar-novembar 1941. godine Draži Mihailoviću dato je 3,5 miliona dinara.

U periodu delovanja Vlade narodnog spasa između 80.000 i 100.000 srpskih radnika radilo je, pod pokroviteljstvom Vlade, u industriji i poljoprivredi Trećeg rajha.

Izbeglice

Zbog intenzivnog pomeranja stanovništva u Sloveniji, NDH, na Kosovu i Metohiji, ali i progona u Bačkoj i Makedoniji, veliki broj izbeglica slio se u Srbiju. U dogovoru sa Nemačkim okupacionim i ustaškim vlastima, i kao deo plana preseljenja stanovništva od strana okupatora, Vlada narodnog spasa intenzivno je radila na njihovom zbrinjavanju. Još na početu rada Vlade narodnog spasa u Srbiji se nalazilo preko 100.000 izbeglica iz NDH. Prema pismu koje je Nedić pisao u septembru 1942. godine nemačkom generalu Badleru u Srbiji se nalazilo 400.000 izbeglih lica, a prema drugim izveštajima taj broj je bio 420.000 (86.000 dece).

O izbeglicama se brinuo Specijalni komesarijat za izbeglice na čelu sa inženjerom Tomom Maksimovićem.

Veliki broj izbeglica je posle 1942. obuhvaćen merama prinudnog rada, deo je prebegao u partizane ili četnike, ali je ostao zapamćen pokušaj indoktrinacije mladeži od strane Ljotićevaca u novoosnovanim „zavodima za prinudno vaspitanje”.

Antisemitizam

Koncentracioni logori u Srbiji u Drugom svetskom ratu

Politika istrebljavanja Jevreja i masona osmišljena je u Berlinu i bila je u isključivoj nadležnosti predstavnika nacističke Nemačke na teritoriji okupirane Srbije. Domaća kolaboracionistička administracija se u to nije mešala i pružala je „tehničku pomoć” u njenom sprovođenju. Za zločine nad Jevrejima i ostalima bili su odgovorni: Feliks Bencler — opunomoćenik Ministarstva inostranih poslova Nemačkog rajha u Beogradu, Harald Turner — šef Upravnog štaba nemačke vojne komande u Srbiji, Vilhelm Fuks — SS pukovnik i šef Operativne grupe Policije bezbednosti i Službe bezbednosti, Paul Bader — opunomoćeni i komandujući general Vermahta u Srbiji i Franc Nojhauzen — generalni opunomoćenik Privrednog štaba u Srbiji.

Vlada narodnog spasa donosila je rasne uredbe, po ugledu na nacističku Nemačku, kojima je vršila otvorenu segregaciju nad jevrejskim i romskim stanovništvom. Pomagalo se okupacionim snagama u cilju čišćenja teritorije od jevrejskog življa. Aktivno je sprovođena antijevrejska i antikomunistička propaganda. Ovakve akcije nisu organizovane samo u Srbiji već i u drugim evropskim zemljama gde su nemački nacisti uspostavili marionetske režime.

Još u novembru 1941. godine otvorena je Antimasonska izložba koja je upućivala na navodnu jevrejsko-masonsko-komunističku zaveru.

U leto 1942. godine nemačke okupacione snage izvestile su da je Beograd prvi glavni grad bez Jevreja u Evropi (nem. Judenrein), a Srbija je posle Estonije bila druga država u okupiranoj Evropi u kojoj je postignuto konačno rešenje jevrejskog pitanja (nem. Endlösung).

Od 16.700 Jevreja u Srbiji sa Banatom, oko 15.000 je ubijeno. Procenjuje se da je oko 80.000 ljudi ubijeno u koncentracionim kampovima Nedićeve Srbije.

Mediji

Tokom okupacije u Srbiji je izlazilo na nemačkom i srpskom jeziku oko 40 dnevnih i nedeljnih listova, od kojih su se izdvajali: Novo vreme, Obnova, Srpski narod, Naša borba (partijski list pokreta ZBOR). Radio Beograd je prešao pod kontrolu Nemaca, koji su ga preimenovali u „Vojnički radio Beograd”. Novine su dobrim delom preuzimale sadržaje nemačkih i italijanskih listova, veličale su nacističke pobede, napadale Moskvu, Radio London i masonsko-jevrejsku propagandu.

Raspuštanje Vlade narodnog spasa

U sve većoj opasnosti od ulaska sovjetskih i partizanskih snaga u Srbiju, Milan Nedić je sazvao vanredno zasedanje Vlade, u ponoć 4. oktobra 1944. Na sednici je odlučeno da se Vlada raspusti, da se radi novih akcija prebaci u Austriju, u grad Kicbil, gde će nastaviti svoje delovanje. Milan Nedić se zahvalio svima i tako zaključio poslednju sednicu Vlade narodnog spasa.

Već sutradan, Milan Nedić je automobilom krenuo put Austrije. Ostali ministri su počeli da sklanjaju izveštaje i arhivu. Poslednji je Dimitrije Ljotić napustio Beograd.

Sudbina ministara Vlade narodnog spasa

Nakon oslobađanja Beograda, partizanske snage su 27. novembra 1944. godine streljale 105 osoba, među kojim su bili:

• Radoslav Veselinović — ministar poljoprivrede i ishrane, „organizator i rukovodilac planskog pljačkanja srpskog naroda, u korist okupatora i njihovih pomagača”.
• Dušan Đorđević — ministar finansija, „bio povezan sa Dražom Mihailovićem, kome je predavao znatne sume državnog novca” … „učestvovao u donošenju uredaba i zakona kojima se regulisala borba protiv NOP-a”.
• Momčilo Janković — ministar u komesarskoj upravi i vladi narodnog spasa, „bio jedan od najbližih saradnika Aćimovića i Nedića”.
• Čedomir Marjanović — ministar pravde, aktivan Ljotićevac, streljan 27. novembra 1944. godine pod optužbom da je „pozivao narod na aktivnu borbu protiv Narodnooslobodilačke vojske”.
• Dr Jovan Mijušković — ministar socijalne politike i narodnog zdravlja, „služio okupatoru i pozivao u borbu protiv NOP-a” i radio pored ostalog na „propagiranju nemačko-okupatorske politike po direktivama okupatora i domaćih izdajnika”.

Ognjen Kuzmanović uspeo je da pobegne u Nemačku.

U povlačenju četničkih snaga koje su se sa partizanima borile na Zelengori 1945. poginuo je i Milan Aćimović. Većina ministara je vraćena iz Austrije i predata jugoslovenskim vlastima na suđenje za izdaju zemlje. Dimitrije Ljotić je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Sloveniji u mestu Nova Gorica 1945. Milan Nedić je navodno izvršio samoubistvo u Ozninoj zgradi 4. februara 1946, a poslednji preostali ministri i generali su izvedeni na suđenje zajedno sa Dražom Mihailovićem u Beogradu od 10. juna do 15. jula 1946.

Tada su na smrt osuđeni i streljani: Kosta Mušicki, Tanasije Dinić, Velibor Jonić, Dragomir-Dragi Jovanović, Đura Dokić i Boško Pavlović. Na vremenske kazne su osuđeni: dr Kosta Kumanudi i Đura Vilović.

Borivoje Jonić i Miodrag Damjanović uspeli su da pobegnu iz zemlje i da se nastane u inostranstvu. Jonić je umro u Francuskoj, a Damjanović u Nemačkoj 1956. godine.

Vidi još

• Komesarska uprava
• Teritorija vojnoupravnog komandanta Srbije
• Apel srpskom narodu
• Propaganda Nedićeve vlade
• Srpska državna straža
• Srpski dobrovoljački korpus (Drugi svetski rat)
• Okupatorska podela Jugoslavije u Drugom svetskom ratu
• Banat u Drugom svetskom ratu
• SveSrbija
• Saradnja četnika sa Nedićevom vladom

Literatura

• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Lukan, Walter (2006). Serbien und Montenegro: Raum und Bevölkerung, Geschichte, Sprache und Literatur, Kultur, Politik, Gesellschaft, Wirtschaft, Recht. LIT Verlag Münster. ISBN 978-3-8258-9539-6. 
• Manoschek, Walter (1995). "Serbien ist judenfrei": militärische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42. Oldenbourg Verlag. ISBN 978-3-486-56137-1. 
• Wolff, Robert Lee (1956). The Balkans in Our Time. Harvard University Press. 
• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 
• Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 
• Borković, Milan (1979a). Kvislinška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 1). Beograd. 
• Borković, Milan (1979b). Kvislinška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 2). Beograd. 
• Milosavljević, Olivera (2006). Potisnuta istina – kolaboracija u Srbiji 1941—1944 (PDF). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. ISBN 978-86-7208-129-9. 
• Stojanović, Aleksandar (2012). Srpski civilni/kulturni plan vlade Milana Nedića. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. ISBN 978-86-7005-112-6. 
• Kozić, Milorad. Četnici Koste Pećanca u Drugom svetskom ratu. 
• Radojević, Mira (2018). „Milan Nedić u srpskoj istoriografiji”. Kontroverze u srpskoj istoriografiji. Beograd: SANU. str. 83—100.