Википедија

Dimitrije Ružić

српски глумац

Dimitrije „Mita“ Ružić (Srpski Čanad, 27. oktobar 1841 — Vršac, 2. decembar 1912) bio je srpski pozorišni glumac, reditelj i dugogodišnji upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Svrstava se među najveće dramske glumce u istoriji srpskog pozorišta.

Dimitrije Ružić - Mita
Portret Mite Ružića (novinska ksilografija)
Lični podaci
Puno imeDimitrije Ružin-Ružić
Druga imenaMita
Datum rođenja(1841-10-27)27. oktobar 1841.
Mesto rođenjaSrpski Čanad, Austrijsko carstvo, današnja Rumunija
Datum smrti2. decembar 1912.(1912-12-02) (71 god.)
Mesto smrtiVršac, Austrougarska, današnja Srbija
Zanimanjeglumac, reditelj, upravnik pozorišta
Porodica
SupružnikDraginja Ružić
Rad
Bitna ulogavideti u tekstu

Mladost uredi

Mita Ružić rođen je u Srpskom Čanadu (današnja Rumunija), u srpskoj zemljoradničkoj porodici. Otac mu se takođe zvao Dimitrije, a majka Persida. Pravo porodično prezime bilo mu je Ružin.[1] U rodnom mestu završio je srpsku i nemačku osnovnu školu, a zatim se nekoliko godina bavio trgovinom.[2]

Glumačka i pozorišna karijera uredi

Dimitrije Ružić prvi put je došao u vezu sa pozorištem u rodnom Srpskom Čanadu u zimu 1859/1860, za vreme gostovanja nemačke pozorišne družine Karla Buša, u čijim predstavama je i statirao.

Putujuće družine uredi

 
Dimitrije Ružić, glumac, Atelje Josifa Singera, Novi Sad, 1886. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.

Podstaknuti ovim gostovanjem i na inicijativu Ružića, Jovan i Andrija Putić[a] i Stevan Protić osnovali su u Čanadu srpsku Diletantsku pozorišnu družinu. U ovoj družini Dimitrije je 19. maja 1860. godine prvi put izašao na scenu u ulozi Ivana u komadu Ajduci Jovana Sterije Popovića. Iste godine ovoj Družini pridružila se i Dimitrijeva buduća supruga Draginja Popović (kasnije Ružić). Družina je gostovala Velikom Sent-Miklušu (Rumunija) i Velikoj Kikindi gde ju je, posle raspada, Jovan Knežević[b] prihvatio, ponovo organizovao i odveo na gostovanja u Vranjevo, Novi Bečej, a krajem novembra 1860. u Novi Sad.[1]

Angažman u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu uredi

Posle nesporazuma ansambla sa Kneževićem, Dimitrije Ružić je sa još osmoro glumaca Družine podneo molbu Srpskoj čitaonici u Novom Sadu „da ih primi pod svoj nadzor“. Prihvatanjem njihove ponude 16. jula 1861. godine doneta je odluka i o osnivanju Srpskog narodnog pozorišta i od tog dana Dimitrije — Mita Ružić je njegov član. Prvu ulogu, Učitelja Cvetka Zavišića u komadu Muški metod i ženska majstorija Lajoša Kevera, odigrao je već posle nedelju dana, 23. jula 1861. godine.[1]

 
Dimitrije Ružić (1841–1912), glumac, reditelj i upravnik; sa ordenom Svetog Save i Danilovim ordenom (Atelje Josifa Singera, Novi Sad, druga polovina devedesetih godina 19. veka). Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.

Posle sukoba između Dimitrija Kolarovića i Laze Telečkog u Osijeku, Ružić staje na stranu Kolarovića i zajedno sa suprugom Draginjom (sa kojom se u međuvremenu venčao[v]) 4. maja 1863. godine napušta Srpsko narodno pozorište i prihvata angažman u Zemaljskom narodnom kazalištu u Zagrebu, gde je ostao do 12. septembra 1865. kao jedan od najzaposlenijih i veoma zapaženih glumaca. Tokom ovog angažmana oprobao se i kao prevodilac, prevevši Šilerov komad Spletke i ljubavi.[1] Glumačkom razvoju Mite Ružića znatno je doprineo njegov prvi učitelj, glumac Josip Frajdenrajh, tadašnji upravnik zagrebačkog pozorišta.[2]

Godine 1865. Dimitrije i Draginja se vraćaju u Novi Sad i Srpsko narodno pozorište. U jesen 1868. zajedno odlaze na studijski boravak u Beč. U Burgteatru Mita Ružić gleda tadašnje velikane evropske glume i po ugledu na njih razvija se u glumca romantičarskog pravca. Od 18. februara 1872. do 10. juna 1873. bio je član Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je stekao dragocena iskustva u saradnji sa Aleksandrom Bačvanskim. U Srpsko narodno pozorište se definitivno vratio 10. avgusta 1873. (i sa sobom u Pozorište doveo Peru Dobrinovića). Od tog dana njegova karijera bila je ispunjena neprekidnim napredovanjem, svojevrsnim kreacijama najvišeg dometa i sticanjem popularnosti koju ranije a ni u docnijem periodu nije imao ni jedan srpski glumac. Jubilej, 25-ogodišnjicu umetničkog rada proslavio je 5. aprila 1886. ulogom Gerika u komadu Doktor Robin Žila Premareja, a 50-ogodišnjicu 29. januara 1910. kao Đurađ Branković u istoimenom komadu Karolja Obernjika.[1] O ovoj proslavi u srpskoj štampi pisalo se kao o nacionalnoj svečanosti.[2]

 
Srpski pozorišni glumac, Dimitrije Ružić, kao Kralj Lir Vilijama Šekspira, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, oko 1899. (Atelje Samuela Singera, Sombor). Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.

Tokom pedeset godina odigrao je oko 500 uloga. „U njegovoj igri sjedinjavala su se romantičarska i realistička izražajna sredstva, veliki dar, bogata osećajnost, iznijansirana dikcija i težnja za ubedljivom, verodostojnom glumačkom evokacijom, zanos i duboka doživljajnost činili su ga jednim od najboljih glumaca ne samo novosadskog nego i srpskog pozorišta uopšte.“[12] Od 22. jula 1895. Dimitrije Ružić je i glavni reditelj u Srpskom narodnom pozorištu. U to vreme Tihomir Ostojić,[g] podstiče ga i da napiše svoje memoare, koji su u rukopisu izgubljeni tokom Drugog svetskog rata.[1]

Upravnik Srpskog narodnog pozorišta uredi

Kako tadašnji upravitelj Srpskog narodnog pozorišta Antonije Hadžić nije bio u mogućnosti da stalno putuje sa trupom na gostovanja, on 28. aprila 1875. imenuje Dimitrija Ružića za zamenika upravitelja. Za privremenog upravitelja Pozorišta izabran je 10. aprila 1879, a za upravitelja 31. maja iste godine.[1] Od 1880. do kraja 1903. godine Dimitrije Ružić se nalazio na čelu Srpskog narodnog pozorišta, kao upravnik. Kao upravnik i dramaturg radio je savesno i autoritativno, a prema kolegama se odnosio izuzetno korektno. Tokom njegove uprave Pozorište je doživljavalo stalni uspon.[2]

Uloge uredi

Tokom svoje bogate karijere Mita Ružić ostvario je niz izuzetnih uloga, najviše u matičnom, Srpskom narodnom pozorištu, ali i na beogradskoj, zagrebačkoj i scenama širom današnje Srbije i Hrvatske. Neke od najznačajnijih su:[2][1][12]

  • Ivo, Maksim (Maksim Crnojević, Laza Kostić),
  • Pera (Pera Segedinac, L. Kostić),
  • Gerik (Doktor Robin, Žil Premarej),
  • Jug Bogdan (Boj na Kosovu, Jovan Subotić),
  • Don Karlos (Don Karlos, F. Šiler),
  • Viljem Tel (Viljem Tel, F. Šiler),
  • Lester, Mortimer (Marija Stjuart, F. Šiler),
  • Franja Mor (Razbojnici, F. Šiler),
  • Ferdinand (Spletka i ljubav, F. Šiler),
  • Pjer Grengoar (Grengoar, Teodor de Banvil),
  • Mišel Peren (Mišel Peren ili Uhoda protiv svoje volje, Žozef Melvil i Šarl Diverije),
  • Romeo (Romeo i Julija, Vilijam Šekspir),
  • Šajlok (Mletački trgovac, V. Šekspir),
  • Lir, Budara (Kralj Lir, V. Šekspir),
  • Hamlet (Hamlet, V. Šekspir),
  • Otelo (Otelo, V. Šekspir),
  • Ričard (Ričard II V. Šekspir),
  • Stanoje Glavaš (Stanoje Glavaš, Đura Jakšić),
  • Radoš Orlović (Jelisaveta, kneginja crnogorska, Đ. Jakšić),
  • Vladika Danilo (Gorski vijenac, Petar II Petrović Njegoš),
  • Stanko (Balkanska carica, Nikola I Petrović Njegoš),
  • Kin (Kin, Aleksandar Dima Otac),
  • Farije (Grof Monte Hristo, A. Dima Otac),
  • Isidor Havlen (Fabričar, Emil Suvestr i Šarl-Filip Devrijen),
  • Milenko (Dobrila i Milenko, Matija Ban),
  • Đurađ (Đurađ Branković, Karolj Obernjik),
  • Faust, Mefistofeles (Faust, Johan Volfgang Gete),
  • Jug Bogdan (Zadužbina cara Lazara, Milorad Popović Šapčanin),
  • Raul Žerar (Osma tačka, Anri Mirže),
  • Roben (Đavolovi zapisnici, Etjen Arago i Pol Vermon),
  • Matis (Jevrejin iz Poljske, Emil Erkman i Aleksandar Šatrijan),
  • Čiča Mija (Stari baka i njegov sin husar, Jožef Sigeti),
  • Spira Grabić (Čestitam, Kosta Trifković),
  • Ministar (Protekcija, Branislav Nušić),
  • Pantelija (Saćurica i šubara, Ilija Okrugić Sremac),
  • Ben Akiba (Urijel Akosta, Karl Guckov),
  • Dimitrije (Lažni car Dimitrije, Hajnrih Laube),
  • Bolinbrok (Čaša vode ili Posledice i uzroci, Ežen Skrib),
  • Karlo (Karlo XII na ostrvu Rujanu, Džejms Robinson Planče),
  • Žarko (Smrt Stefana Dečanskog, Sterija),
  • Jug Bogdan, Miloš Obilić (Miloš Obilić, Sterija),
  • Đenaro (Lukrecija Bordžija, Viktor Igo) i mnoge druge.

Privatni život uredi

 
Portret Draginje i Dimitrija Ružića na plakatu iz 1886
 
Spomenik Dimitriju i Draginji Ružiću, na Almaškom groblju u Novom Sadu jedan je od Trideset nadgrobnih spomenika sa grobnim mestima istaknutih političkih, kulturnih i javnih radnika koji su kao Prostorna kulturno-istorijska celina 1999. godine proglašeni za spomenik kulture[14]

Mita Ružić oženio se Draginjom Popović, takođe glumicom Srpskog narodnog pozorišta. Venčali su se u manastiru Krušedol 2. februara 1862. godine. Ovaj brak bio je izuzetno skladan i Draginjinu smrt Dimitrije je tragično doživeo „i do kraja života neutešno patio”. Draginja Ružić umrla je 6. septembra 1905. godine u Vukovaru, a Dimitrije 2. decembra 1912. godine, za vreme gostovanja Srpskog narodnog pozorišta u Vršcu. Sahranjen je 6. decembra na Almaškom groblju u Novom Sadu. U istu kosturnicu su kasnije preneti i posmrtni ostaci Draginje Ružić, a kasnije je tu sahranjena i Milka Marković, ćerka Draginjine najmlađe sestre Sofije, takođe jedna od velikih srpskih dramskih umetnica.[15]

Odlikovanja i počasti uredi

U znak priznanja za savestan i marljiv rad na položaju upravitelja Srpskog narodnog pozorišta istog dana je izabran za počasnog člana Društva za srpsko narodno pozorište i počasnog upravitelja Srpske narodne pozorišne družine.

Za izvanredne zasluge srpska vlada odlikovala ga je Ordenom Svetog Save V i III stepena, a crnogorska Danilovim ordenom IV i III reda[1]

U znak sećanja na Dimitrija Mitu Ružića njegovim imenom nazvane su ulice u Novom Sadu[16] i u Beogradu, na opštini Zvezdara.[17]

Napomene uredi

  1. ^ Andrija Putić, dramski glumac-amater i šaptač (Srpski Čanad, 1840 – ?) nastupao je u nemačkoj družini Karla Buša u Srpskom Čanadu od 1859. do 1860, a zatim je sa svojim bratom Andrijom i Dimitrijem Ružićem bio jedan od osnivača srpskog diletantskog pozorišta u Čanadu 1860. godine. Bio je i redovan član Srpskog narodnog pozorišta, gde je, ne odmakavši odviše od početnog glumačkog amaterizma, tumačio epizodne karakterne uloge, a najkorisniji je bio kao šaptač.[3]
  2. ^ Jovan Knežević (Vranjevo, 1818 – Vranjevo, 1864) bio je glumac i osnivač i upravnik nekoliko pozorišnih Družina koje su u drugoj polovini 19. veka nastupale u oblastima u kojima je živelo srpsko stanovništvo. Oktobra 1860, preuzeo družinu iz Srpskog Čanada, postao je njen direktor, potpuno je profesionalizovao i sa njome putovao po Banatu, Sremu i Bačkoj.[4]
  3. ^ Ovom ženidbom Dimitrije Ružić ulazi u čuvenu „umetničku dinastiju” pop-Luke Popovića. Brojna porodica ovog sveštenika je srpskom pozorištu dala sedam čuvenih imena, pet kćeri i dva sina. Svoj život su pozorištu posvetili Ljubica Kolarović, Katica Popović, Draginja Ružić, Jelisaveta - Jeca Dobrinović, Sofija Vujić, Laza i Paja Popović. O deci popa Luke može se reći da su svi bili talentovani za pozornicu, a iznad svega vredni i ambiciozni. Služili su svima za primer. Oni su posebno dobrodošli srpskom pozorištu, baš u najtežem periodu, periodu njegovog nastajanja. Zajedno sa snajama i zetovima, među kojima su bili, osim Dimitrija i Pera Dobrinović, Dimitrije Kolarović[5] i Lazina žena Marija Adelshajm-Popović[6] ova „umetnička dinastija” je jedno vreme sačinjavala gotovo polovinu trupe Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu[7] i predstavljali su moćan i veoma uticajan porodični krug, ne samo u glumačkoj družini nego i u organima Društva za Srpsko narodno pozorište.[8] Glumačku tradiciju nastavili su i unuci prote Luke: Zorka Todosić, Emilija Popović[9], Milka Marković[10] i Luka Popović.[11]
  4. ^ Tihomir Ostojić, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti i muzikolog (Tisa Sent-Mikloš, sada Ostojićevo, 1865 – Beč, 1921)[13]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z „RUŽIĆ Dimitrije”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 21. 2. 2017. 
  2. ^ a b v g d Stojković 1979, str. 139—140
  3. ^ „PUTIĆ Jovan”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 21. 2. 2017. 
  4. ^ „KNEŽEVIĆ Jovan”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 21. 2. 2017. 
  5. ^ Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  6. ^ „ADELSHAJM-POPOVIĆ Marija”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 18. 1. 2017. 
  7. ^ „Tajne ljubavi čuvenih Srba (6): Greh sa svastikom”. Vesti on-line. Pristupljeno 10. 1. 2017. 
  8. ^ „DOBRINOVIĆ Zorka”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 14. 1. 2017. 
  9. ^ Blažić, Mirjana. „Gosti iz Prošlosti”. Radio Beograd 1. RTS. Pristupljeno 12. 1. 2017. 
  10. ^ „Maksimović Vujić, Sofija”. Srpski biografski rečnik. [Knj.] 5, Kv-Mao (PDF). Novi Sad: Matica srpska. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1. Pristupljeno 13. 1. 2017. COBISS.SR 266200327
  11. ^ MEČKIĆ, LAZAR (2011). „Luka Popović”. NBO - Novi Bečej On-line. Архивирано из оригинала 17. 03. 2022. г. Приступљено 18. 1. 2017. 
  12. ^ а б Stojković 1968
  13. ^ „ОСТОЈИЋ Тихомир”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 22. 2. 2017. 
  14. ^ „Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду, О. Нов”. Споменици културе у Србији. Националног центра за дигитализацију. Приступљено 1. 3. 2017. 
  15. ^ MEČKIĆ, LAZAR. „Draginja Ružić, rođena Popović prva srpska profesionalna glumica”. NBO : Novi Bečej - Online. Архивирано из оригинала 16. 01. 2017. г. Приступљено 14. 1. 2017. 
  16. ^ „Ulica Mite Ružića, Novi Sad, Južno-Bački”. PlanPlus. Приступљено 20. 2. 2017. 
  17. ^ „Ulica Mite Ružića, Zvezdara, Grad Beograd”. PlanPlus. Приступљено 20. 2. 2017. 

Литература uredi

  • Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  • Stojković, Borivoje S. (1968). „Ružić Dimitrije - Mita”. Enciklopedija Jugoslavije. 7, R-Srbija. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod. 
  • Stojković, Borivoje S. (1979). Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba : (drama i opera). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti SR Srbije. COBISS.SR 46929415

Vidi još uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Димитрије_Ружић&oldid=27791636”