Imanuel Kant

Imanuel Kant (nem. Immanuel Kant; Kenigzberg, 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) bio je nemački filozof. Kant je rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena. On je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog suđenja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Prvi je cenio i razumeo naučni rad i delo Isaka Njutna, zbog čega je svoju filozofiju zasnovao na pokušaju da pomiri zahteve nove moderne nauke i filozofske tradicije, posebno etike. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno u oblastima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike.

Imanuel Kant
Lični podaci
Puno ime	Imanuel Kant
Datum rođenja	(1724-04-22)22. april 1724.
Mesto rođenja	Kenigzberg danas Kalinjingrad, Prusko kraljevstvo danas Kalinjingradska oblast
Datum smrti	12. februar 1804.(1804-02-12) (79 god.)
Mesto smrti	Kenigzberg danas Kalinjingrad, Prusko kraljevstvo danas Kalinjingradska oblast
Obrazovanje	University of Königsberg
Filozofski rad
Epoha	Filozofija XVIII veka
Regija	Zapadna filozofija
Škola filozofije	kantijanizam, prosvetiteljska filozofija
Interesovanja	epistemologija, metafizika, etika
Ideje	kategorički imperativ, transcedentalni idealizam, sintetički apriori, noumenon, Sapere aude
Uticaji od	Volf, Tetens, Hačeson, Empirikus, Montanj, Hjum, Dekart, Malebranš, Lajbnic, Spinoza, Lok, Berkli, Žan-Žak Ruso, Njutn
Uticao na	Fihte, Šeling, Hegel, Šopenhauer, Niče, Pirs, Huserl, Hajdeger, Vitgenštajn, Sartr, Kasirer, Habermas, Rauls
Potpis

Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“ i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“

U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781), on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma, on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.

Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma. Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju.

Biografija

Imanuel Kant, osnivač kritičke filozofije, rođen je u Kenigzbergu (danas Kalinjingrad) u istočnoj Pruskoj; bio je sin samardžije i, po sopstvenom kazivanju, unuk emigranta iz Škotske. Obrazovao se u lokalnoj srednjoj školi, (Collegium Fridericianum), a zatim na Univerzitetu u Kenigzbergu, gde je imao sreću da sretne prvoklasnog učitelja u filozofu Martinu Knucenu. Nakon univerziteta, oko 1746. godine, Kant je nekoliko godina radio kao privatni učitelj u porodicama iz različitih delova istočne Pruske. Tokom ovog perioda je nastavio svoje studije, a nakon magistrature 1755. godine počinje da predaje na kenigzberškom univerzitetu u svojstvu privatnog docenta (Privatdozent). Predavao je širok spektar predmeta, uključujući fiziku, matematiku i fizičku geografiju, kao i filozofiju, ali je živeo u siromaštvu dugi niz godina. Tek 1770. godine, kad je imenovan za profesora katedre za logiku i metafiziku, njegove finansijska situacija je olakšana.

Kantova prva knjiga, Gedanken von der wahren Schätzung der lebendigen Kräfte (Razmišljanja o pravoj proceni životnih snaga), objavljena je već 1747. u Kenigzbergu, a između 1754. i 1770. napisao je impresivan niz eseja i rasprava. Njegovi rani radovi su prvenstveno doprinosi filozofiji prirode, a najznačajniji je Opšta istorija prirode i teorija nebesa iz 1755. godine. Tek posle 1760. filozofska interesovanja u modernom smislu postaju dominantna u njegovoj misli. Ove publikacije su mu već donele značajnu slavu u nemačkim učenim krugovima u vreme kada je dobio mesto profesora. Narednih deset godina je period izdavačke tišine tokom kog je Kant spremao svoj magnum opus, Kritiku čistog uma. Pojavu Kritike su željno iščekivali Kantovi prijatelji i kolege filozofi, ali kada je ona konačno objavljena 1781. opšta reakcija je bila zbunjenost umesto divljenje. Kant je pokušao da otkloni nesporazume ponovnim iznošenjem glavnog argumenta u Prolegomeni svakoj budućoj metafizici iz 1783. i prepisivanjem nekih centralnih delova Kritike za njeno drugo izdanje 1787. godine. Istovremeno je nastavio, sa izuzetnom energijom za čoveka njegovih godina, da razrađuje ostatak svoga sistema. Do 1790. Kritika praktičkoga uma i Kritika moći suđenja su bile u štampi, a od glavnih rasprava samo su se još pojavile Religija u granicama pukog razuma (1793) i Metafizika morala (1797). Kant je tada uživao veliku slavu širom Nemačke i postao poznat i u drugim evropskim zemljama, iako su ga mnogi jedva razumevali. Međutim, u starosti, vrlo se ljutio videći kako neki od najsposobnijih mladih filozofa u njegovoj zemlji, među kojima su Johan Gotlib Fihte, Fridrih fon Šeling i J. S. Bek, izjavljuju da on u stvari nije razumeo svoju sopstvenu filozofiju i predlažu da otklone nedostatke stvaranjem vlastitih „transcendentalnih” sistema. Ima razloga da se veruje da je delo kojim se Kant bavio poslednjih godina života bilo zamišljeno kao protivnapad takvim kritičarima. Ali Kant nije uspeo da ga završi pre smrti. Preostali su samo fragmenti okupljeni pod naslovom Opus Postumum.

Kantov nefilozofski život se odvijao gotovo sasvim bez dešavanja. Nikad se nije ženio. Jedna prilika u kojoj je mogao postati politički relevantan desila se 1794. godine, kada ga je pruski kralj, nakon pojave njegove knjige o religiji, zamolio da ne objavljuje dalje o temi pošto su njegovi stavovi izazivali uzbunu kod ortodoksnih vernika. Kant je obećao i do dalje polemike nije došlo. Završivši dužnosti profesora došao je na red da postane rektor univerziteta. Za ostalo, redovno je ručao sa svojim prijateljima; izdaleka se divio Žanu Žaku Rusou i Francuskoj revoluciji; ćaskao sa putnicima koji su mu donosili vesti o širem svetu koji sam nikada nije video. Slabije telesne građe, pazio se i čuvao svoje fizičke snage te je bio dobrog zdravlja sve do relativno kratkog vremena pre smrti. Bilo mu je skoro osamdeset kad je umro.

Karakter Kantove filozofije

Kant je bio prvi među velikim filozofima modernog vremena koji je proveo svoj život kao profesionalni predavač filozofije. Univerzitetska regulativa je od njega zahtevala da svoja predavanja zasniva na određenim tekstovima, i u tu svrhu nije koristio delo velikih savremenih mislioca poput Dekarta i Loka, već priručnike svojih profesorskih prethodnika, posebno Kristijana Volfa, Aleksandra G. Baumgartena. i G.F. Mejera. Volf i Baumgarten su presvukli Lajbnicovu filozofiju u pristojno akademsko odelo, predstavljajući njegove misli u obliku sistema sa konačnim izgledom koji je sasvim stran svome originalu; Mejer je učinio isto sa doktrinama formalne logike. Njihov primer je imao skoro fatalan uticaj na Kanta, jer je i on smatrao da filozofija mora biti temeljita ako želi da bude akademski uvažavana — što između ostalog znači, tehnička i šematska.

U Kritici čistog uma Kant je izložio svoje teorije, kako je kasnije kazao, progresivnim poretkom, polazeći od onoga što je bilo logički prvo i napredujući prema poznatim činjenicama. Takođe je upotrebio vlastitu razrađenu terminologiju i aparaturu „delova”, „podela” i „knjiga” čiji naslovi iznenađuju i čija prikladnost predmetu nije odmah očigledna. Ne čudi što njegovi prvi čitaoci nisu uspeli da otkriju o čemu je delo u svojoj celosti. Kritika praktičkog uma i Kritika moći suđenja su još pedantnije, pošto je u njima Kant istrajavao na formalnom okviru koji je već korišćen u Kritici čistog uma, polazeći od dela označenog kao „Analitika” i idući do drugog označenog kao „Dijalektika”, otkrivajući jednu ili više „Antinomija” u bavljenju dijalektikom, da bi završio nesređenim dodatkom irelevantno nazvanim „Doktrina metode”. Činjenica da je Kant već bio stariji čovek kada je napisao ova poslednja dela nesumnjivo objašnjava njegovu privrženost onome što su neki komentatori nazvali arhitektonikom njegove filozofije; što je u svakom slučaju velika prepreka pravilnom razumevanju i vrednovanju njegovih ideja bez predrasuda. Ipak, kao što izrazito pokazuju odlomci u njegovim etičkim spisima, Kant je bio sposoban da svoje misli izloži jasno, čak i elokventno. Bio je dobar pisac, ali je donekle nekritički prihvatio školski metod prisutan kod njegovih kolega profesora filozofije.

Prvi zadatak pri čitanju Kanta je stoga da se skine formalno akademsko odelo u koje je on presvukao svoju misao. Kada se to uradi, ono što se pojavljuje nije provincijalni filozof poput Volfa ili Baumgartena, već ličnost izuzetnog intelektualnog i moralnog stasa. Kantovo znanje o glavnim evropskim filozofima često je bilo samo površno, a njegova procena dela nekih njegovih savremenika je svakako bila preterano velikodušna. Ali, uz sve to, Kant je imao siguran osećaj za ono što je u to vreme bilo intelektualno važno; jedini je među filozofima osamnaestog veka odmah cenio veličinu Isaka Njutna i bio je potpuno svestan izazova za etiku kao posledica Njutnovog rada koji je predstavljen kada su njegove naizgled determinističke implikacije bile shvaćene. Sabirajući Kantovu zrelu filozofiju u jednu formulu: želeo je da insistira na autoritetu nauke, a da ipak sačuva autonomiju morala. Postizanje rezultata u tom naporu je predstavljalo divovski zadatak, koji je uključivao razmatranje pitanja mogućnosti metafizike uopšte, kao i izgradnju teorije naučnog saznanja i razradu novog etičkog sistema.

Kant svakako nije bio zadovoljan pukim uopštavanjima; nastojao je da svoja stanovišta detaljno razradi, sa mnogo konkretnih argumenata, kao i da iznese opšte slučaje. Ali nejasnoće njegovog jezika kombinuju se sa obimom njegovih intelektualnih ambicija što sprečava prosečnog čitaoca da tačno razume ono što je istraživao; pojedinačne tačke se mogu razabrati, ali se teško razaznaje celina. Ipak, da bismo bili pošteni prema Kantu, čitalac mora videti pojedinačno u širem okviru, onome u kojem ga je sam Kant video. Procenjivati njihovu filozofsku vrednost bez uzimanja u obzir njihovog položaja u ukupnom kantovskom sistemu, kao što su mnogi kritičari pokušavali, sasvim je neodbranjivo.

Transcendentalna estetika

Na početku Kritike čistog uma (A19/B33), Kant izlaže tezu da je transcendentalna estetika nauka koja se bavi proučavanjem apriornih formi opažanja. Iako transcendentalna estetika danas ne bi bila shvaćena kao nauka, i uprkos opravdanim kritikama Kantora, Kant njome daje značajan doprinos shvatanju prostora i vremena, izlažući da oni predstavljaju apriorne forme opažanja.

Da bismo razjasnili ovaj nejasan pojam, možemo da se poslužimo bilo kojim segmentom našeg svakodnevnog opažanja. Gledajući ispred sebe, mi vidimo skupove predmeta koji su raspoređeni u određenim prostornim relacijama: gore, ispod, desno i sl. Iako smo svi naučeni značenjima svakog od ovih prostornih relacija, ipak nismo naučeni načinom na koji smo u stanju da ih opazimo. Odnosno, niko nije mogao da nas nauči kako da vidimo da je neki objekat iznad ili ispod nekog drugog objekta, iz čega Kant zaključuje da je ova sposobnost urođena, i naziva je а priori, što označava sve što je stečeno ili može da se stekne nezavisno od iskustva. Bez ove а priori sposobnosti, mi bismo ipak mogli da opažamo niz čulnih datosti, ali bi sve vizuelne informacije bile nesređene i bez forme. Isti zaključak važi i za vreme, budući da se naše poznavanje vremenskih relacija (istovremeno, posle i slično) svodi na apriori sposobnost, koju nas niko nije naučio.

Ipak, treba imati na umu da Kantova namjera nije bila da objašnjava mistično svojstvo urođenog znanja, koje je ionako odbacivao kao filozofsko rešenje, a na koje njegova teza o apriornim formama čulnosti dosta liči. Ipak, brojni filozofi, pa čak i psiholozi poput Žan Pijažea, kritikovali su Kanta i odbacili ovu tezu, oslanjajući se na svoje teorije i empirijska svjedočanstva.

Empirijski realizam i Transcendentalni idealizam

Nadovezujući se na Kantovu teoriju prostora i vremena, važno je istaći još jedan Kantov zaključak, a to je da su prostor i vrijeme empirijski realne a transcendentalno idealne forme čulnosti. Kant smatra da se prostor i vrijeme mogu shvatiti kao forma objekata koji su empirijski dati, odnosno objekata koje možemo da opazimo. Eventualno postojanje objekata izvan tih granica može samo da se postulira, ali ne i dokaže. Stoga, Kant insistira da su ti objekti noumena, odnosno da postoje samo u mislima, ali ne i u opažanju. Dakle, prostor i vrijeme nisu forme opažanja objekata koji bi se eventualno nalazili van granica opažanja, odnosno oni su transcendentalno idealni.

Ovaj rezultat neposredno utiče i na metafiziku. Kant ističe da su svi pređašnji mislioci, nemajući gorepomenuto zapažanje na umu, mogli samo da grade kule u vazduhu, pokušavajući da dokažu postojanje raznoraznih nedokazivih noumena, nalik Bogu (Platon, Aristotel, Sv. Anzelmo, Sv. Toma Akvinski, Dekart i Lajbnic), ili besmrtnosti duše (nalik Platonu ili M. Mendelsonu). Iz tog razloga, Kant posvećuje značajan napor pobijanju tri vrste dokaza o Božijem postojanju: ontološkog, kosmološkog i fizičko-teološkog dokaza. Treba naglasiti da ova teza ni u najmanjoj mjeri nije ateistička, zato što istim teorijskim sredstvima, može da se dokaže da nije moguće dati konkluzivan dokaz o nepostojanju najvišeg bića.

Pobijanje ontološkog dokaza

Po Kantovoj analizi, ontološki dokaz je jedna od tri kategorije dokaza Božijeg postojanja, a klasičnu formulaciju ovog dokaza iznio je Anselmo Kenterberijski u spisu Proslogion (iako se Kantova kritika često tumači kao kritika metafizičke teologije svetog Tome Akvinskog; Kantov pristup tomističkoj metafizici kritikovao je britanski filozof Entoni Keni). Kritika ovog dokaza se razvija na sljedeći način. U iskazu „Bog postoji“, koji je ujedno i zaključak ontološkog dokaza, možemo da razlikujemo subjekat (Bog) i predikat (postoji). Greška koja se potkrala u Anselmovom argumentu se tiče predikata „postoji“. Naime, moguće je razlikovati dvije vrste predikata, koje se danas svrstavaju u grupe predikata prvog reda (Kant ih naziva realnim predikatima) i predikata drugog reda. Uzmimo najobičnije iskaze poput „Tabla je zelena“ ili „Nebo je plavo“. U ovim rečenicama, predikatima zeleno i plavo je rečeno nešto o tabli i nebu što inače ne bismo znali (Kant bi rekao da se u pojmu table ne krije da je zelena, niti da išta u pojmu neba sugeriše da je ono plave boje). Ipak, predikat „postoji“, za razliku od pomenutih predikata, ne donosi nikakvu novu informaciju nijednom subjektu kome se doda, bilo da je subjekt Bog ili 100 talira (Kantov primjer). Pod tim se misli da se korpus onoga što možemo da zaključimo o talirima na osnovu samog pojma talira, ne proširuje time što ćemo reći da oni postoje ili da ne postoje. Ako bismo rekli da su taliri npr. srebrni ili teški, to bi već bila nova informacija, ali ako bismo rekli da taliri postoje time ne bismo proširili znanje o tom pojmu. Ili, kako Kant piše,„sto realnih talira ne sadrže ni najmanje nešto više nego sto mogućih talira“.

Kosmološke antinomije

U savremenoj filozofskoj literaturi, pojam antinomije se koristi sinonimno sa pojmom paradoksa. Četiri Kantove kosmološke antinomije jesu prividno paradoksalne utoliko što pokušavaju istovremeno da dokažu tezu i antitezu, odnosno iskaze koji tvrde jednu tezu i iskaze koji je negiraju. Kant će navesti četiri ovakve antinomije, i nakon njihovog izlaganja ponuditi rješenje.

Prva antinomija

Prva kosmološka antinomija se bavi pitanjem da li je svijet nastao u vremenu i da li je prostorno ograničen ili nije. Teza, odnosno pozicija koja daje potvrdan odgovor na ovo pitanje, poziva se na sledeći argument. Pretpostavimo da nije tačno da svijet ima vremenski početak (kao u teoriji Velikog praska) i da nije prostorno ograničen (što su neki astrofizičari pretpostavljali). U tom slučaju, nastavlja Kant, suočili bismo se sa teorijskim poteškoćama. Naime, ako bi svijet postojao oduvijek (kako su i vjerovali stari Grci), naišli bismo na problem aktuelne beskonačnosti. Pod tim se misli na to da dati entitet, u ovom slučaju vrijeme, jeste beskonačan u realnom smislu, a ne samo na način na koji su beskonačni npr. realni brojevi. Ako dozvolimo mogućnost da je vrijeme beskonačno na taj način, morali bi da prihvatimo mogućnost da se beskonačnost završava, budući da je u ovom sadašnjem trenutku moralo da prođe beskonačan broj trenutaka. Ali, budući da je pojam beskonačnog broja trenutaka besmislen, isto kao što je besmislen pojam najvećeg broja, ova teza je pobijena. Osim toga, odbačena je i mogućnost da je svijet neograničen u pogledu prostora, jer bi na taj način bilo nemoguće da zamislimo veličinu svijeta. Ovaj klimav Kantov argument istrajava na tome da smo sposobni da opažamo samo nešto što je ograničeno kvantitetom, što bi u slučaju beskonačnog prostora bilo odbačeno u samom startu.

Antiteza prve kosmološke antinomije u logičkom smislu teče na isti način - pretpostavlja se suprotni slučaj kako bi se dokazalo metodom reductio ad absurdum da je netačan, te da bi se na kraju potvrdila teza sa kojom smo otpočeli. Stoga, ako bi svijet zaista imao početak u vremenu i bio prostorno ograničen, ne bi postojao nikakav razlog zbog kojeg bi svijet nastao u jednom, a ne u nekom drugom vremenskom trenutku. Odnosno, ako zamislimo niz trenutaka prije nastanka svijeta, složićemo se da se nijedan od tih trenutaka ne odlikuje nekim svojstvom koje neko od drugih trenutaka nema. Onda se s pravom postavlja pitanje zbog čega je svijet nastao baš u trenutku t1, a ne recimo u trenutku t22. Naravno, pravog odgovora nema, čime je zagovornik antiteze ostvario svoj cilj. Za prostor je osmišljen nešto drugačiji argument, iako prisutan još u antičkoj filozofiji. Naime, kako je moguće, pita se Kant, da svijet bude ograničen prostorom, a da ne postoji ništa izvan njega, recimo, neki drugi svijet? Ta teza zvuči krajnje neodrživo, jer ne možemo naprosto da uvodimo pojam ničega kad god nam odgovara da njime oivičimo svijet. Odnosno, protivnik ovog argumenta bi lako mogao da istrajava na tome da ako je nešto ograničeno, ono je nužno ograničeno nečim, a ne ničim. Dakle, svijet nije prostorno ograničen.

Kant i psihologija

Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analiza naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno.

Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstveno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos.

Kant i pedagogija

Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražaja. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek:

• Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi;
• Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je;
• Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje);
• Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe).

Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik.

Vidi još

• Kategorički imperativ

Literatura

• Frederick C. Beiser (2002). „I”. German Idealism: The Struggle Against Subjectivism, 1781-1801. Harvard University Press. 
• Warburton, Nigel (2011). „Chapter 19: Rose-tinted reality: Immanuel Kant”. A little history of philosophy. Yale University Press. str. 111ff. ISBN 978-0-300-15208-1. 
• Pedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944. 
• Broad, C. D. (1978). Kant: an Introduction. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21755-2. . Broad, C. D. (25. 5. 1978). Kant: An Introduction. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29265-8. CS1 održavanje: Format datuma (veza).
• Gardner, Sebastian (1999). Kant and the Critique of Pure Reason. Routledge. ISBN 978-0-415-11909-2. 
• Kant, Immanuel; Kitcher, Patricia (intro.); Pluhar, W. (trans.) (1996). Critique of Pure Reason. Indianapolis: Hackett. xxviii. 
• Martin, Gottfried (1955). Kant's Metaphysics and Theory of Science. Greenwood Press]. ISBN 978-0-8371-7154-8.  (elucidates Kant's most fundamental concepts in their historical context)}-
• Giri, Satyananda (2010). Kant. Durham, CT: Strategic Publishing Group. ISBN 978-1-60911-686-6. 
• Nietzsche, Friedrich Wilhelm (2005). Nietzsche: The Anti-Christ, Ecce Homo, Twilight of the Idols: And Other Writings. Cambridge University Press. str. 9. ISBN 978-0-521-81659-5. 
• Perez, Daniel Omar (2008). Kant e o problema da significação. Curitiba: Editora Champagnat. ISBN 978-85-7292-187-9.  (Portuguese)
• Luchte, James (2007). Kant's Critique of Pure Reason. Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0-8264-9322-4. 
• Palmquist, Stephen (1993). Kant's System of Perspectives: an architectonic interpretation of the Critical philosophy. Lanham, MD: University Press of America. ISBN 978-0-8191-8927-1. 
• Seung, T. K. (2007). Kant: a Guide for the Perplexed. London: Continuum. ISBN 978-0-8264-8580-9. 
• Scruton, Roger (2001). Kant: a Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280199-9.  (provides a brief account of his life, and a lucid introduction to the three major critiques)
• Uleman, Jennifer (2010). An Introduction to Kant's Moral Philosophy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-13644-0. 
• Bader, Ralph (2008). „Kant, Immanuel (1724–1804)”. Ur.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE Publications; Cato Institute. str. 269—71. ISBN 978-1-4129-6580-4. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. 
• Beck, Lewis White (1969). Early German Philosophy: Kant and his Predecessors. Harvard University Press. ISBN 9780674221253. . (a survey of Kant's intellectual background)
• Beiser, Frederick C. (1987). The Fate of Reason: German Philosophy from Kant to Fichte. Harvard University Press. ISBN 9780674295025. .
• Beiser, Frederick C. German Idealism: the Struggle against Subjectivism, 1781–1801. Harvard University Press, 2002
• Cassirer, Ernst. Kant's Life and Thought.. Translation of Kants Leben und Lehre. Trans., Jame S. Haden, intr. Stephan Körner. . New Haven, CT: Yale University Press. 1981. .
• Houston Stewart Chamberlain Immanuel Kant – a study and a comparison with Goethe, Leonardo da Vinci, Bruno, Plato and Descartes, the authorised translation from the German by Lord Redesdale, with his 'Introduction', The Bodley Head, London, 1914, (2 volumes).
• Gulyga, Arsenij. Immanuel Kant: His Life and Thought. Trans., Marijan Despaltović. Boston: Birkhäuser, 1987.
• Johnson, G.R. (ed.). Kant on Swedenborg. Dreams of a Spirit-Seer and Other Writings. Swedenborg Foundation, 2002. (new translation and analysis, many supplementary texts)
• Josephson, Jason Ānanda. "Specters of Reason: Kantian Things and the Fragile Terrors of Philosophy." J19: Journal of 19th Century Americanists, 2015. (Kant reception and the uncanny in American and Germany).
• Kuehn, Manfred (2001). Kant: a Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49704-6.  (now the standard biography of Kant in English)
• Lehner, Ulrich L., Kants Vorsehungskonzept auf dem Hintergrund der deutschen Schulphilosophie und -theologie (Leiden: 2007) (Kant's concept of Providence and its background in German school philosophy and theology)
• Pinkard, Terry. German Philosophy, 1760–1860: the Legacy of Idealism. Cambridge, 2002.
• Sassen, Brigitte, ur. (2000). Kant's Early Critics: the Empiricist Critique of the Theoretical Philosophy. Cambridge. 
• Schabert, Joseph A. "Kant's Influence on his Successors", The American Catholic Quarterly Review, Vol. XLVII, January 1922.
• Firestone, Chris L. and Palmquist, Stephen, ur. (2006). Kant and the New Philosophy of Religion. Notre Dame: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21800-1. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak urednika (veza)
• Förster, Eckart (ed.). Kant's Transcendental Deductions:. . The Three 'Critiques' and the 'Opus Postumum' . Stanford: Stanford University Press. 1989. . Includes an important essay by Dieter Henrich.
• Guyer, Paul; Cohen, Ted, ur. (1985). Essays in Kant's Aesthetics. Chicago: University of Chicago Press. 
• Guyer, Paul (ed.). Kant's Critique of the Power of Judgement. Critical Essays, Lanham: Rowman & Littlefield, 2003.
• Guyer, Paul, ur. (1992). The Cambridge Companion to Kant. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36768-4.  . Excellent collection of papers that covers most areas of Kant's thought.
• Mohanty, J.N. and Shahan, Robert W., ur. (1982). Essays on Kant's Critique of Pure Reason. Norman: University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-1782-9. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak urednika (veza)
• Phillips, Dewi, ur. (2000). Kant and Kierkegaard on Religion. New York: Palgrave Macmillian. ISBN 978-0-312-23234-4. 
• Proceedings of the International Kant Congresses. Several Congresses (numbered) edited by various publishers.
• Allison, Henry (1983). Kant's Transcendental Idealism. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-03002-0.  . (a very influential defense of Kant's idealism, recently revised).
• Ameriks, Karl (1982). Kant's Theory of Mind: An Analysis of the Paralogisms of Pure Reason. Oxford: Clarendon Press.  (one of the first detailed studies of the Dialectic in English).
• Banham, Gary. Kant's Transcendental Imagination London and New York: Palgrave Macmillan, 2006.
• Deleuze, Gilles (1984). Kant's Critical Philosophy. Trans., Hugh Tomlinson and Barbara Habberjam. University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-1436-3.  .
• Farias, Vanderlei de Oliveira. Kants Realismus und der Aussenweltskeptizismus. OLMS. Hildesheim, Zürich, New York. 2006. (German)
• Gram, Moltke S. (1984). The Transcendental Turn: The Foundation of Kant's Idealism. Gainesville: University Presses of Florida. ISBN 978-0-8130-0787-8. 
• Greenberg, Robert (2001). Kant's Theory of A Priori Knowledge. Penn State Press. ISBN 978-0-271-02083-9. 
• Guyer, Paul (1987). Kant and the Claims of Knowledge. Cambridge: Cambridge University Press.  (modern defense of the view that Kant's theoretical philosophy is a "patchwork" of ill-fitting arguments).
• Guyer, Paul (2008). Knowledge, Reason, and Taste: Kant's Response to Hume. Princeton University Press. .
• Heidegger, Martin (1997). Kant and the Problem of Metaphysics. Trans., Richard Taft. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21067-8. 
• Henrich, Dieter (1994). The Unity of Reason: Essays on Kant's Philosophy. Ed. with introduction by Richard L. Velkley; trans. Jeffrey Edwards . Harvard University Press. ISBN 978-0-674-92905-0. 
• Kemp Smith, Norman. A Commentary to Kant's 'Critique of Pure Reason. London: Macmillan, 1930 (influential commentary on the first Critique, recently reprinted).
• Kitcher, Patricia (1990). Kant's Transcendental Psychology. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505967-0. .
• Longuenesse, Béatrice (1998). Kant and the Capacity to Judge. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-04348-7.  (argues that the notion of judgment provides the key to understanding the overall argument of the first Critique)
• Melnick, Arthur (1973). Kant's Analogies of Experience. Chicago: University of Chicago Press. . (important study of Kant's Analogies, including his defense of the principle of causality)
• Paton, H. J. Kant's Metaphysic of Experience: a Commentary on the First Half of the Kritik der reinen Vernunft. Two volumes. London: Macmillan, 1936. (extensive study of Kant's theoretical philosophy)
• Pippin, Robert B. (1982). Kant's Theory of Form: an Essay on the Critique of Pure Reason. New Haven: Yale University Press. . (influential examination of the formal character of Kant's work)
• Sala, Giovanni (2005). Kant, Lonergan und der christliche Glaube. Nordhausen: Bautz. Arhivirano iz originala 02. 10. 2016. g. Pristupljeno 20. 02. 2023. , ed. by Ulrich L. Lehner and Ronald K. Tacelli
• Schopenhauer, Arthur (januar 1966). Die Welt als Wille und Vorstellung. Erster Band. Anhang. Kritik der Kantischen Philosophie. F. A. Brockhaus, Leipzig 1859 (In English: Arthur Schopenhauer, New York: Dover Press. Volume I, Appendix, "Criticism of the Kantian Philosophy". ISBN 978-0-486-21761-1. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Schott, Robin May (1997). Feminist interpretations of Immanuel Kant. University Park, Pennsylvania: Pennsylvania State University Press. ISBN 9780271016764. 
• Seung, T. K. (1969). Kant's Transcendental Logic. New Haven: Yale University Press. ISBN 9780300011784. .
• Sgarbi, Marco. La Kritik der reinen Vernunft nel contesto della tradizione logica aristotelica. Hildesheim, Olms 2010
• P. F. Strawson. The Bounds of Sense: an essay on Kant's Critique of Pure Reason. Routledge, 1989 (the work that revitalized the interest of contemporary analytic philosophers in Kant).
• Sturm, Thomas (2009). Kant und die Wissenschaften vom Menschen. Paderborn: Mentis Verlag. ISBN 978-3-89785-608-0.  review (Treats Kant's anthropology and his views on psychology and history in relation to his philosophy of science.)
• Tonelli, Giorgio. Kant's Critique of Pure Reason within the Tradition of Modern Logic. A Commentary on its History. Hildesheim, Olms 1994
• Allison, Henry (1990). Kant's Theory of Freedom. Cambridge University Press. .
• Werkmeister, W. H. (1980). Kant: The Architectonic and Development of His Philosophy. Open Court Publishing Co., La Salle, Ill. ISBN 978-0-87548-345-0.  (it treats, as a whole, the architectonic and development of Kant's philosophy from 1755 through the Opus postumum.)}-
• Wolff, Robert Paul (1963). Kant's Theory of Mental Activity: a Commentary on the Transcendental Analytic of the Critique of Pure Reason. Cambridge, Mass: Harvard University Press. . (detailed and influential commentary on the first part of the Critique of Pure Reason)
• Yovel, Yirmiahu (1980). Kant and the Philosophy of History. Princeton: Princeton University Press. . (review)
• Assiter, Alison (2013). „Kant and Kierkegaard on freedom and evil”. Royal Institute of Philosophy Supplement. Cambridge Journals Online. 72: 275—296. S2CID 170661991. doi:10.1017/S1358246113000155. 
• Banham, Gary. Kant's Practical Philosophy: From Critique to Doctrine. Palgrave Macmillan, 2003.
• Dorschel, Andreas (1992). Die idealistische Kritik des Willens: Versuch über die Theorie der praktischen Subjektivität bei Kant und Hegel. Hamburg: Felix Meiner, 1992 (Schriften zur Transzendentalphilosophie 10. ISBN 978-3-7873-1046-3. 
• Koorsgaard, Christine M. (1996). The Sources of Normativity. Cambridge University Press. .
• Michalson, Gordon E. (1990). Fallen Freedom: Kant on Radical Evil and Moral Regeneration. Cambridge University Press. .
• Michalson, Gordon E. Kant and the Problem of God. Blackwell Publishers, 1999.
• Paton, H. J. (1971). The Categorical Imperative: A Study in Kant's Moral Philosophy. University of Pennsylvania Press. .
• Rawls, John. Lectures on the History of Moral Philosophy. Cambridge, 2000.
• T. K. Seung Kant's Platonic Revolution in Moral and Political Philosophy. Johns Hopkins, 1994.
• Allison, Henry (2001). Kant's Theory of Taste: A Reading of the Critique of Aesthetic Judgment. Cambridge, UK: Cambridge University Press. .
• Banham, Gary (2000). Kant and the Ends of Aesthetics. London and New York: Macmillan Press. .
• Clewis, Robert (2009). The Kantian Sublime and the Revelation of Freedom. Cambridge, UK: Cambridge University Press. .
• Wolff, Robert Paul (1974). The Autonomy of Reason: A Commentary on Kant's Groundwork of the Metaphysic of Morals. New York: HarperCollins. ISBN 978-0-06-131792-7. 
• Wood, Allen (1999). Kant's Ethical Thought. New York: Cambridge University Press. .
• Crawford, Donald. Kant's Aesthetic Theory. Wisconsin, 1974.
• Guyer, Paul. Kant and the Claims of Taste. Cambridge, MA and London, 1979.
• Hammermeister, Kai (2002). The German Aesthetic Tradition. Cambridge University Press. .
• Immanuel Kant entry in Kelly, Michael (Editor in Chief) (1998) Encyclopedia of Aesthetics. New York, Oxford, Oxford University Press.
• Makkreel, Rudolf, Imagination and Interpretation in Kant. Chicago, 1990.
• McCloskey, Mary. Kant's Aesthetic. SUNY, 1987.
• Schaper, Eva. Studies in Kant's Aesthetics. Edinburgh, 1979.
• Zammito, John H. (1992). The Genesis of Kant's Critique of Judgment. Chicago and London: Chicago University Press. .
• Zupancic, Alenka. Ethics of the Real: Kant and Lacan. Verso, 2000.
• Palmquist, Stephen. Kant's Critical Religion: Volume Two of Kant's System of Perspectives. Kant's Critical Religion. Ashgate. 2000. ISBN 978-0-7546-1333-6. 
• Perez, Daniel Omar. "Religión, Política y Medicina en Kant: El Conflicto de las Proposiciones". Cinta de Moebio. Revista de Epistemologia de Ciencias Sociales, v. 28. стр. 91–103, 2007. Uchile.cl Архивирано на сајту Wayback Machine (20. октобар 2017) (Spanish)
• Sir Harry Hinsley (1962). Power and the Pursuit of Peace. Cambridge University Press. .
• Martin Wight, Four Seminal Thinkers in International Theory: Machiavelli, Grotius, Kant and Mazzini ed. Gabriele Wight & Brian Porter. . Oxford: Oxford University Press. 2005. .
• Bennington, Geoffrey (2011). „Kant's open secret”. Theory, Culture & Society. Sage Publications. 28 (7–8): 26—40. S2CID 143513241. doi:10.1177/0263276411423036. 
• Caygill, Howard (1996). A Kant Dictionary. Oxford, UK; Cambridge, Mass., US: Blackwell Reference. ISBN 978-0-631-17535-3.  .
• Derrida, Jacques. Mochlos; or, The Conflict of the Faculties. Columbia University, 1980.
• Kelly, Michael (2010) [1910]. Kant's Ethics and Schopenhauer's Criticism. London: Nabu Press. ISBN 978-1-171-70795-0. 
• Mosser, Kurt (2008). Necessity and Possibility; The Logical Strategy of Kant's Critique of Pure Reason. Catholic University of America Press. ISBN 978-0-8132-1532-7. 
• Perez, D. O. . Os significados dos conceitos de hospitalidade em Kant e a problemática do estrangeiro. Revista Philosophica (Chile), v. 31. стр. 43–53, 2007. Também em Konvergencias, 2007, nro. 15. UCV.cl, Konvergencias.net Архивирано на сајту Wayback Machine (23. јул 2011)
• Perez, D. O. A loucura como questão semântica:uma interpretação kantiana. Trans/Form/Ação, São Paulo, 32(1): 95–117, 2009. Scielo.br
• Guyer, Paul (1997) [1979]. Kant and The Claims of Taste (2nd izd.). 
• Guyer, Paul (1987). Kant and The Claims of Knowledge. Cambridge University Press. .
• Guyer, Paul (2008). Knowledge, Reason, and Taste: Kant's Response to Hume. Princeton University Press. .
• Hanna, Robert (2004). Kant and the Foundations of Analytic Philosophy. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-927204-4. .
• Hanna, Robert (2006). Kant, Science, and Human Nature. Clarendon Press. .
• White, Mark D. (2011). Kantian Ethics and Economics: Autonomy, Dignity, and Character. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-6894-8.  (Reviewed in The Montreal Review)
• Herman, Barbara (1993). The Practice of Moral Judgement. Harvard University Press. .
• Korsgaard, Christine (1996). Creating the Kingdom of Ends. Cambridge; New York, NY, US: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49962-0.  . (pbk.) (not a commentary, but a defense of a broadly Kantian approach to ethics)
• McDowell, John (1994). Mind and World. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-57609-4.  (offers a Kantian solution to a dilemma in contemporary epistemology regarding the relation between mind and world)
• Parfit, Derek (2011). On What Matters. (2 vols). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926592-3. 
• Pinker, Steven (2007). The Stuff of Thought. Viking Press. ISBN 978-0-670-06327-7.  (Chapter 4 "Cleaving the Air" discusses Kant's anticipation of modern cognitive science)
• Wood, Allen (1999). Kant's Ethical Thought. Cambridge; New York, NY, US: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64836-3.  (comprehensive, in-depth study of Kant's ethics, with emphasis on formula of humanity as most accurate formulation of the categorical imperative)

Spoljašnje veze

• Kant i etika - mnogo linkova i diskusija Lorensa Hinmana na Univerzitetu u San Dijegu
• Napomene o deontologiji - Kratka rasprava o Kantovoj deontologiji
• Severnoameričko Kantovo društvo (NAKS) (više korisnih linkova)
• Kant na vebu
• Linkovi o Kantu
• Epistemologija i Metafizika
• Kant and the project of enlightenment
• Nekoliko Kantovih dela u PDF-u
• Stanfordova enciklopedija filozofije (više unosa o Kantu)
• Imanuela Kanta na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Sva Kantova dela (na nemačkom) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. novembar 2014)
• Kantova teorija osećaja, doktorska disertacija (2016)