Википедија

Kult ličnosti

Kult ličnosti je termin koji označava javno je nekritičko naglašavanje i obožavanje političke ili verske ličnosti kao nepogrešivog vođe. Kult ličnosti predstavlja vrstu idolatrije - obožavanje društva prema „velikom vođi“.

Religijski kult ličnosti, statua Bude (Gandara, 1-2. v.)
Religijski kult ličnosti Isusa Hristosa, mozaik u Vizantijskom stilu, iz katedrale u Čefaluu, 1131.
Politički kult ličnosti, Sovjetski poster koji prikazuje Staljina, Sovjetski Azerbejdžan, 1938.

Kult ličnosti se javlja kada režim države - ili, ređe, pojedinca - koristi tehnike masovnih medija, propagandu, „veliku laž“, spektakl, umetnost, patriotizam i demonstracije organizovane od strane vlade i mitinge kako bi kreirala idealizovanu, herojsku sliku lidera, dostojnu obožavanja, često kroz neupitno laskanje i hvaljenje. Kult ličnosti sličan je apoteozi, izuzev toga što je ustanovljen na osnovu modernih tehnika socijalnog inženjeringa, obično od strane države ili partije u jednopartijskim državama i državama sa dominantnom partijom. Često se viđa u totalitarnim i autoritarnim državama.

Oblici kultova ličnosti su karakteristični za mnoge diktature, ali mogu i postojati u demokratskim sistemima. Različiti kultovi ličnosti su postojali na primer u fašističkoj Italiji Benita Musolinija, Nacističkoj Nemačkoj Adolfa Hitlera, kao i u komunističkim diktaturama poput Rumunije, Sovjetskog Saveza, Bugarske, Albanije, Jugoslavije i dr.

Izraz je prvi put upotrebio Nikita Hruščov u izveštaju na zatvorenoj sednici tokom poslednjeg dana 20. kongresa Komunističke partije Sovjetskog Saveza 1956. godine, gde je veličanje Josifa Visarionoviča Staljina i ceo sistem političkih, propagandnih i represivnih mera koji se tim veličanjem služio, posebno u toku poslednja dve decenije Staljinove vlasti označio kao kult ličnosti. U govoru, Hrušov, koji je bio prvi sekretar Komunističke partije - zapravo, lider države – kritikovao je lionizaciju i idealizaciju Josifa Staljina, implicitno, njegovog komunističkog savremenika Mao Cedunga, kao suprotnost marksističkoj doktrini. Govor je naknadno objavljen i postao je deo procesa „destaljinizacije“ kroz koji je prošao Sovjetski Savez. To doba je takođe nazvano „periodom kulta ličnosti“. Navedeni su: zloupotreba vlasti, represalije protiv političkih protivnika, koje su uključivale i njihovo uništenje, partijske čistke, masovno deportovanje „neprijatelja naroda“, često i sasvim neupućenih građana.

Sve te zloupotrebe, velikih razmera i posledica, trebalo je, uz falsifikate o istorijskim događajima i Staljinovoj ulozi u njima, da obezbede nesmetano sprovođenje Staljinove samovoljne vlasti. Kult ličnosti se diferencirao kao poseban oblik autokratske vladavine koja se zasniva na sveprisutnoj birokratizaciji društvenog i političkog života.

Pozadina uredi

 
Avgusto od Prima Porte, 1. vek posle Hrista

Carski kult antičkog Rima poistovećivao je careve i pojedine članove njihovih porodica sa božanski sankcionisanim autoritetom Rimske države. Kroz istoriju, monarsi i drugi vladari često su dobijali ogromno poštovanje i pridodavani su im nadljudski kvaliteti. Posredstvom principa božanskog prava kraljeva, u srednjevekovnoj Evropi na primer, rečeno je da su vladari na dužnosti voljom Boga. Stari Egipat, Carski Japan, Inke, Asteci, Tibet, Siam (sadašnji Tajland), i Rimsko carstvo su naročito poznati po redefinisanju monarha u “bogove-kraljeve”.[1]2

Širenje demokratskih i sekularnih ideja u Evropi i Severnoj Americi u 18. i 19. veku otežalo je monarsima da sačuvaju ovu auru. Međutim, razvoj masovnih medija kao što je radio, koji je usledio nakon toga, omogućio je političkim liderima da projektuju svoju pozitivnu sliku na mase ljudi kao nikad pre. Upravo iz ovih okolnosti u 20. veku uzdigli su se najozloglašeniji kultovi ličnosti. Često su ovi kultovi oblik političke religije.

Termin “kult ličnosti” verovatno se pojavio u engleskom jeziku oko 1800-1850,[2] uz francusku i nemačku upotrebu. Prvobitno nije imao političke konotacije već je umesto toga bio blisko povezan sa romantičarskim “kultom genija”.[2] Prva politička upotreba ove fraze nalazi se u pismu Karla Marksa upućenom nemačkom političkom radniku, Vilhelmu Blosu, 10. novembra 1877. godine.[2]

Niko od nas ne nosi trunku popularnosti. Dopustite mi da citiram jedan dokaz ovoga: takva je bila moja averzija prema kultu ličnosti [originalno Personenkultus] da u vreme Internacionala, kada sam bio opterećen brojnim pokretima [...] da mi pruže javnu čast, nikad nisam dozvolio ijednom od ovih da uđe u domen publiciteta [...][2][3]

 
Stanovnici Severne Koreje koji se klanjaju statuama Kim Il-sung (levo) i Kim Džong Il na Mansude Velikom Spomeniku

Karakteristike uredi

  • Preterana pokornost stanovništva prema vođi
  • Nekritičnost prema iskazima vođe
  • Opasnost za život i zdravlje disidenata, hapšenja, i likvidacije režimskih kritičara
  • Preterana prisutnost slika i slogana na primer u privatnim domovima, školama i firmama, kao i u svim medijima
  • Označavanje javnih objekata, škola, ulica, trgova, sportskih objekta, gradova, u skladu sa vođom (npr Staljingrad, Titograd, Titov Veles, Trg Maršala Tita ...)
  • Često apsurdne korelacije između osoba u raznim sferama života i velikog vođe.

Postoji više pogleda na to šta konstituiše kult ličnosti u lideru. Istoričar Jan Plamper pisao je da kultovi ličnosti modernog doba pokazuju pet karakteristika koje ih razlikuju od „njihovih prethodnika“. Kultovi su sekularni i „usidreni u popularnoj suverenosti“; svi njihovi objekti su muškarci; targetiraju celu populaciju, ne samo dobrostojeće ili vladajuću klasu; koriste masovne medije; i postoje onde gde masovni mediji mogu biti kontrolisani dovoljno da spreče uvođenje „rivalskih kultova“.[4]

U svom delu Šta je karakter i zašto je zaista važan, Tomas A. Rajt navodi, „Fenomen kulta ličnosti odnosi se na idealizovanu, čak nalik bogu, javnu sliku pojedinca svesno oblikovanu i formiranu kroz konstantnu propagandu i izlaganje medijima. Kao rezultat, pojedinac je u mogućnosti da manipuliše drugima potpuno na osnovu uticaja ličnosti koja je javna...perspektiva kulta ličnosti fokusira se na često plitke, spoljašnje slike koje mnoge javne ličnosti kultivišu kako bi stvorile idealizovanu i herojsku sliku.[5]

Adrijan Teodor Popan definiše kult ličnosti kao „kvantitativno preteranu i kvalitativno ekstravagantnu javnu demonstraciju slavljenja lidera“. On takođe identifikuje tri uzročna „nužna, ali dovoljna, strukturalna uslova, i zavisna od putanje lanca događaja koji, zajedno, vode do formacije kulta: naročita kombinacija patrimonijalizma i klijentelizma, nedostatak neslaganja, i sistematsko falsifikovanje koje prožima kulturu društva“.[6][7]

Uloga medija uredi

Mediji igraju instrumentalnu ulogu u stvaranju kultova ličnosti nacionalnih lidera.

Tomas A. Rajt saopštava da „postaje očigledno da harizmatični lider, naročito u politici, sve više postaje proizvod medija i samoizlaganja“.[5] Takođe, fokusirajući se na medije u Sjedinjenim Američkim Državama, Robert N. Bela dodaje da „je teško odrediti opseg u kome mediji odražavaju kult ličnosti u politici Amerike i u kojoj meri su ga stvorili. Svakako, nisu ga stvorili sami, ali su isto tako sigurno doprineli tome. U svakom slučaju, američkom politikom dominiraju ličnosti političkih lidera u obimu koji je redak drugde u modernom svetu...u personalizovanoj politici poslednjih godina „harizma“ lidera možda je skoro u celosti rezultat izloženosti medijima.“[8]

Uživajući u ponovljenom izbornom uspehu; naročito njegovoj trećoj pobedi na izborima 2008. godine, Silvio Berluskoni, italijanski medijski tajkun i političar koji je bio premijer Italije u 4 vlade, bio je najkontroverzniji predsednik vlade u Evropskoj uniji.[9][10] On je većinski vlasnik Mediaset-a i posedovao je italijanski fudbalski klub A. C. Milan od 1986. do 2017. godine. Magazin Forbs rangirao ga je kao 12. na listi najmoćnijih ljudi na svetu usled njegove dominacije u politici Italije 2009. godine.[11]

Svrha uredi

Često, jedan lider bude povezan sa ovom revolucionarnom transformacijom i postane tretiran kao blagonaklon „vodič“ nacije bez koga se transformacija u bolju budućnost ne bi dogodila. Ovo je generalno bilo opravdanje za kultove ličnosti koji su se uzdigli u totalitarnim društvima, kao što su kultovi Adolfa Hitlera, Josifa Staljina, i Mao Cedunga. Divljenje Mao Cedungu ostalo je široko rasprostranjeno u Kini. U decembru 2013. godine, anketa Global Times-a otkrila je da je preko 85% Kineza videlo Maoa u pozitivnom svetlu.[12] Jan Plamper argumentuje da, dok je Napoleon III načinio neke inovacije, Benito Musolini bio je onaj od koga je 1920-ih u Italiji potekao model diktatora kao kultne ličnosti koji su kasnije imitirali Hilter, Staljin i drugi, koristeći moći propagande totalitarne države.[13]

Pjer du Boa argumentuje da je kult Staljina bogato konstruisan kako bi ozakonili njegovu vladavinu. Mnoga promišljena izvrtanja i neistine su korišćene.[14] Kremlin je odbio pristup arhiviranim spisima koje bi mogle da otkriju istinu, dok su glavna dokumenta uništena. Fotografije su modifikovane a dokumenta izmišljena.[15] Ljudi koji su poznavali Staljina bili su prisiljeni da pruže „zvanične“ iskaze koji bi odgovarali ideološkim zahtevima kulta, naročito jer ju je i sam Staljin prezentovao 1983. u Kratkom kursu o istoriji Komunističke partije (boljševika) Sovjetskog Saveza, koji je postao zvanična istorija.[16]

Istoričar Dejvid L. Hofman navodi „Kult Staljina bio je centralni deo staljinizma, i kao takav bio je jedna od naistaknutijih odlika vladavine Sovjeta... Mnogi pripadnici staljinizma navode kult kao integralni deo Staljinove moći ili kao dokaz Staljinove megalomanije.“[17]

U popularnoj kulturi uredi

Američki bend Living Colour dobio je Gremi nagradu za najbolji rok performans 1990. godine za njihovu pesmu „Kult ličnosti“.[18] Pesma uključuje reference na sledeće ličnosti: Mahatma Gandi, Džon F. Kenedi, Benito Musolini, Frenklin D. Ruzvelt, Josif Staljin, i Malkom X.

Galerija uredi

Primeri kultova ličnosti uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Plamper 2012, str. 13–14
  2. ^ a b v g Heller, Klaus (2004). Personality Cults in Stalinism. Isd. str. 23—33. ISBN 978-3-89971-191-2. 
  3. ^ Blos, Wilhelm. „Brief von Karl Marx an Wilhelm Blos”. Denkwürdigkeiten eines Sozialdemokraten. Pristupljeno 22. 2. 2013. 
  4. ^ Jan Plamper (2012). The Stain Cult: A Study in the Alchemy of Power. New Haven, Conn.: Yale University Press. str. 222. 
  5. ^ a b What is character and why it really does matter. pp. 29
  6. ^ See Adrian Teodor Popan, The ABC of Sycophancy. Structural Conditions for the Emergence of Dictators’ Cults of Personality (PhD dissertation U of Texas 2015). Bibliography pp. 196–213.online
  7. ^ Popan, Adrian Teodor (avgust 2015). „The ABC of sycophancy : structural conditions for the emergence of dictators' cults of personality” (PDF). University of Texas at Austin. doi:10.15781/T2J960G15. hdl:2152/46763. 
  8. ^ California Law Review. pp. 747
  9. ^ [Re-inventing the Italian Right: Territorial Politics, Populism and 'post-fascism' Carlo Ruzza, Stefano Fella, Political Science]
  10. ^ Ruzza, Carlo; Fella, Stefano (2009). Re-inventing the Italian Right: Territorial Politics, Populism and 'post-fascism'. Routledge. str. 227. ISBN 978-0-415-34461-6. 
  11. ^ „#12 Silvio Berlusconi”. Forbes. 11. 11. 2009. Arhivirano iz originala 11. 11. 2012. g. 
  12. ^ „Mao's achievements 'outweigh' mistakes: poll”. al-Jazeera. 23. 12. 2013. 
  13. ^ Plamper 2012, str. 4, 12–14
  14. ^ du Bois, Pierre (1984). „Stalin – Genesis of a Myth”. Survey. A Journal of East & West Studies. 28 (1): 166—181.  See abstract in Egan, David R. A. Egan; Melinda (2007). Joseph Stalin: An Annotated Bibliography of English-Language Periodical Literature to 2005. Scarecrow Press. str. 157. ISBN 9780810866713. 
  15. ^ Strong, Carol; Killingsworth, Matt (2011). „Stalin the Charismatic Leader?: Explaining the 'Cult of Personality' as a legitimation technique”. Politics, Religion & Ideology. 12 (4): 391—411. 
  16. ^ Maslov, N. N. (1989). „Short Course of the History of the All-Russian Communist Party (Bolshevik)—An Encyclopedia of Stalin's Personality Cult”. Soviet Studies in History. 28 (3): 41—68. 
  17. ^ Hoffmann, David L. (2013). „The Stalin Cult”. The Historian. 75 (4): 909. 
  18. ^ Here's List of Nominees from all 77 Categories. The Deseret News. Salt Lake City, Utah. 12 January 1990. page W7. Pristupljeno 8 August 2017.
  19. ^ Apostolovski, Aleksandar. „Apsolutista koji je pažljivo gajio svoj kult ličnosti”. Politika Online. Pristupljeno 2024-01-16. 
  20. ^ „Milosevicev Kult Licnosti”. iwpr.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-16. 
  21. ^ „Vučićeva slika - kult ličnosti, države ili lojalnost”. N1 (na jeziku: srpski). 2017-08-23. Pristupljeno 2022-11-07. 
  22. ^ „Prpa: Vučić svih ovih godina pokušava da izgradi kult ličnosti - Politika - Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). 2019-02-17. Pristupljeno 2022-11-07. 
  23. ^ „Stvara li se u Srbiji kult Aleksandra Vučića”. Radio Slobodna Evropa (na jeziku: srpskohrvatski). Pristupljeno 2022-11-07. 
  24. ^ Welle (www.dw.com), Deutsche (05. 02. 2014). „Aleksandar Vučić i kult ličnosti”. DW.COM (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-11-07. 
  25. ^ „Stvaranje poluboga ili kako je Vučić postao Sveti Sava - Kult ličnosti - Nedeljnik Vreme”. www.vreme.com (na jeziku: srpski). 2020-02-12. Pristupljeno 2022-11-07. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Култ_личности&oldid=27558364”