Википедија

Nadzor nad masama

Nadzor nad masama je kompleksan nadzor čitave populacije, ili značajnog dela iste, kako bi se pratila ta grupa građana.[1] Nadzor često sprovode lokalne i savezne vlade ili vladine organizacije, kao što su NSA i FBI, ali mogu ga sprovoditi i korporacije (bilo u ime vlada ili na vlastitu inicijativu). Zakonitost nadzora nad masama i koje su dozvole potrebne da bi se on sprovodio se razlikuju u zavisnosti od zakona i pravosudnih sistema svake države pojedinačno. On predstavlja karakteristiku koja je najjasniji pokazatelj totalitarnih režima. Takođe, često se razlikuje od ciljanog nadzora .

Često se navodi da je nadzor nad masama neophodan za borbu protiv terorizma, sprečavanje kriminala i građanskih nemira, zaštitu nacionalne bezbednosti i kontrolu stanovništva. Nasuprot tome, nadzor nad masama je podjednako često i meta kritike zbog kršenja prava na privatnost, ograničavanja građanskih i političkih prava i sloboda, kao i zbog činjenice da ga pojedini pravni i ustavni sistemi čine nezakonitim. Dodatna kritika je i to da bi pojačan nadzor nad masama mogao dovesti do razvoja države pod nadzorom ili elektronske policijske države u kojoj su povređene građanske slobode ili u kojima se političko neslaganje podriva programima sličnim COINTELPRO-u. Takva država bi se mogla nazvati totalitarnom državom.[2]

Opravdanost praktikovanja nadzora nad masama od strane svetskih vlada[3] dovedeno je u pitanje 2013. godine, nakon što je Edvard Snouden objavio podatake globalnog nadzora Nacionalne sigurnosne agencije (NSA) Sjedinjenih Američkih Država. Reportaže zasnovane na dokumentima koje je Snouden dostavio raznim medijskim kućama su pokrenule debatu o građanskim slobodama i pravu na privatnost u digitalnom dobu.[4] Masovni nadzor se smatra globalnim pitanjem.[5] [6] [7] [8] Vazduhoplovna korporacija Sjedinjenih Američkih Država (Aerospace Corporation) predviđa i opisuje događaj u bliskoj budućnosti koga naziva "Jedinstvo GEOINT-a" (GEOINT Singularity), koji podrazumeva situaciju u kojoj će se sve u svakom trenutku na celoj zemaljskoj kugli pratiti i analizirati sistemima veštačke inteligencije.[9]

Po državama uredi

Istraživanje koje je 2007. godine u 47 država sprovela organizacija Prajvasi internešnal (Privacy International) ukazalo je na to da je došlo do povećanja nadzora i smanjene efikasnosti mera namenjenih zaštiti privatnosti u poređenju sa prethodnom godinom. Nakon što su ovi faktori razmotreni, osam zemalja je označeno kao "društva pod endemskim nadzorom". Među njima, Kina, Malezija i Rusija su dobile najniže ocene, dok nakon njih, sa ujednačenim rezultatima, slede Singapur i Velika Britanija, a zatim, sa ujednačenim brojem poena, Tajvan (Republika Kina), Tajland i Sjedinjene Američke Države. Grčka je bila najbolje rangirana i ocenjeno je da ona ima "odgovarajuće mere zaštite protiv zloupotrebe".[10]

Mnoge države širom sveta već dodaju na hiljade nadzornih kamera u svoja urbana, prigradska, pa čak i ruralna područja.[11] [12] Na primer, u septembru 2007. godine Američka unija za građanske slobode (ACLU) je izjavila da "postoji opasnost da pređemo u istinsko društvo pod nadzorom, koje je u potpunosti neusklađeno sa američkim vrednostima", sa "potencijalom za mračnu budućnost, gde se svaki naš potez, svaka naša transakcija i svaka naša komunikacija snima, skuplja i čuva u pripravnosti za potrebe institucija vlasti, koje mogu da ih pregledaju i iskoriste protiv nas kad god to požele".[13]

Reporteri bez granica su 12. marta 2013. godine objavili Posebni izveštaj o nadzoru nad Internetom. U ovom izveštaju se našla i lista "Države koje su neprijatelji Interneta", tj. spisak država čije su vlade umešane u aktivan, represivan nadzor novinara, što dovodi do teških kršenja prava na slobodu informisanja i ljudskih prava uopšte. Pet zemalja se našlo na prvobitnoj listi: Bahrein, Kina, Iran, Sirija i Vijetnam.[14]

Bahrein uredi

Bahrein se nalazi u grupi od pet zemalja sa liste "Države koje su neprijatelji Interneta", koju su u martu 2013. godine objavili Reporteri bez granica, tj. zemalja čije su vlade umešane u aktivan, represivan nadzor novinara, što dovodi do teških kršenja prava na slobodu informisanja i ljudskih prava uopšte. U Bahreinu je nivo filtriranja i praćenja informacija na Internetu među najvišim na svetu. Kraljevska porodica je zastupljena na svim nivoima upravljanja Internetom i na raspolaganju joj stoje sofisticirani alati pomoću kojih špijunira svoje podanike. Aktivnosti neistomišljenika i novinara na Internetu se pomno prate, a stepen nadzora se povećava. [14]

Kina uredi

Kina je jedna od pet zemalja sa liste "Države koje su neprijatelji Interneta", koju su u martu 2013. godine objavili Reporteri bez granica, tj. zemalja čije su vlade umešane u aktivan, represivan nadzor novinara, što dovodi do teških kršenja prava na slobodu informisanja i ljudskih prava uopšte. Svi načini pristupa Internetu u Kini su vlasništvo države i Komunističke partije, ili su pod njihovom kontrolom. Mnogi strani novinari u Kini su rekli da uzimaju zdravo za gotovo to da se njihovi telefoni prisluškuju i da im se prepiska preko elektronske pošte nadzire.[14]

Alati koji služe za filtriranje i praćenje informacija na Internetu se vode pod zajedničkim imenom Veliki kineski zaštitni zid. Pored uobičajenih propisa o usmeravanju prometa unutar mreže (rutiranju) koji omogućavaju blokiranje pristupa nekoj IP adresi ili određenom imenu domena, Veliki zaštitni zid uveliko koristi i tehnologiju duboke inspekcije paketa (DPI) za nadgledanje i blokiranje pristupa na osnovu detekcije ključnih reči. Veliki zaštitni zid pruža mogućnost dinamičkog blokiranja šifrovanih veza. Jedan od glavnih dobavljača internetskih usluga u Kini, China Unicom, automatski prekida vezu pri samom pokušaju prenosa šifrovanog sadržaja.[14]

Sistem za nadziranje koga je razvila Kina nije ograničen samo na Veliki zaštitni zid, već je ugrađen i u društvene mreže, aplikacije za ćaskanje (čet) i internetsku telefoniju (VoIP). Privatne kompanije direktno odgovaraju kineskim vlastima za nadzor svojih mreža kako bi se sprečila cirkulacija zabranjenih poruka. Aplikacija QQ, u vlasništvu firme Tencent (Tencent), pruža mogućnost vlastima da detaljno nadgledaju razmene među korisnicima Interneta tako što traži određene ključne reči i izraze. Autor svake poruke se može identifikovati po svom korisničkom broju. Aplikacija QQ je zapravo jedan ogroman trojanski konj, a od marta 2012. godine, novi zakoni zahtevaju od svih novih korisnika sajtova za mikroblogiranje da se registruju preko svog vlastitog imena i broja telefona.[14]

Skajp, jedna od najpopularnijih internetskih telefonskih platformi na svetu, pomno se nadgleda. Usluge koje pruža Skajp su u Kini dostupne preko lokalnog partnera, medijske grupe TOM. Verzija Skajpa na kineskom jeziku, poznata kao TOM-Skajp, se delimično razlikuje od verzija koje se mogu skinuti sa Interneta u drugim zemljama. Izveštaj projekta OpenNet Initiative Asia[15] tvrdi da se svakodnevni razgovori snimaju na serverima. Postupak presretanja i čuvanja razgovora može pokrenuti ime pošiljaoca ili primaoca, ili ključne reči upotrebljene u razgovoru.[16]

Njujork tajms je 30. januara 2013. godine izjavio da je bio meta kiber-napada od strane kineske vlade.[traži se izvor] Prvi prodor se desio 13. septembra 2012. godine kada su se novine pripremale da objave članak o bogatstvu koje je stekla porodica odlazećeg premijera Vena Đabaoa. Ovaj dnevni list je izneo tvrdnju da je cilj napada bio identifikovanje izvora informacija o korupciji u premijerovoj pratnji. Dnevne novine Volstrit žurnal i Si-en-en su takođe izjavili da su bili meta kiber-napada iz Kine. U februaru je Tviter otkrio da je oko 250.000 korisničkih naloga napadnuto na sličan način kao i Njujork tajms. Mandiant (Mandiant), firma koju je Njujork tajms angažovao da bi zaštitio svoju mrežu, identifikovala je grupu hakera kao izvor napada i nazvala ih Napredna stalna pretnja 1 (Advanced Persistent Threat 1). Ova grupu je zapravo sačinjavala jedinica Narodnooslobodilačke vojske Kine koja je delovala iz 12-spratne zgrade u predgrađu Šangaja i imala stotine, a možda i hiljade, članova osoblja i direktnu podršku kineske vlade.[14]

Najnoviji oblik masovnog nadzora u Kini je sistem socijalnih kredita, gde se građanima i firmama daju ili oduzimaju bodovi za dobro ponašanje u zavisnosti od njihovih postupaka.[17]

Prema istraživanju koga je sproveo Komparitek (Comparitech), organizacija koja se bavi ispitivanjem nove tehnologije sa sedištem u Velikoj Britaniji, grad u Kini pod nazivom Čungking je grad sa najvećim stepenom nadzora u celom svetu, sa 2,5 miliona kamera koje nadgledaju gotovo 15,35 miliona ljudi. Prema prikupljenim podacima, ovaj kineski grad je pretekao Šangaj, Peking i Šendžen po stepenu nadzora nad masama u Kini.[18]

Istočna Nemačka uredi

Pre Digitalne revolucije, jednu od najvećih operacija nadzora nad masama na svetu izveo je Štazi, tajna policija bivše Istočne Nemačke. Procenjuje se da je Štazi do trenutka pada ove države 1989. godine izgradio civilnu mrežu koja se sastojala od 300.000 doušnika (približno jedan na svakih pedeset stanovnika), koji su nadzirali čak i najmanje nagoveštaje političkog neslaganja među ostalim građanima.[traži se izvor] Mnogi Nemci iz Zapadne Nemačke koji su posećivali prijatelje i porodicu u Istočnoj Nemačkoj su takođe bili podložni Štazijevom špijuniranju, kao i mnogi visokorangirani zapadnonemački političari i javne ličnosti.

Većina građana Istočne Nemačke je bila sasvim svesna da ih njihova vlada špijunira, što je dovelo do kulture nepoverenja: o osetljivim političkim pitanjima se razgovaralo samo unutar četiri zida i sa najbližim prijateljima i članovima porodice, dok se u javnosti nosila maska potpune poslušnosti režimu.

Evropska unija uredi

Pravo na privatnost je visoko razvijena oblast prava u Evropi. Direktiva o zaštiti podataka reguliše obradu ličnih podataka u okviru Evropske unije. Poređenja radi, Sjedinjene Američke Države nemaju zakon o zaštiti podataka koji bi se mogao uporediti sa ovim; umesto toga, one regulišu zaštitu podataka na osnovu sektora.[19]

Od početka 2012. godine, Evropska unija radi na Opštoj uredbi o zaštiti podataka koja bi trebala da zameni Direktivu o zaštiti podataka i uskladi zakone o zaštiti podataka i privatnosti. Odbor u Evropskom parlamentu podržao je ovu meru 20. oktobra 2013. godine i ona bi, ukoliko bude doneta, mogla da zahteva od američkih kompanija da traže odobrenje od evropskih zvaničnika pre nego što se povinuju nalozima Sjedinjenih Američkih Država koji zahtevaju pristup privatnim podacima. Ovo glasanje je deo nastojanja u Evropi da se evropski građani zaštite od nadzora na Internetu, nakon što je otkriven široko rasprostranjen špijunski program Nacionalne sigurnosne agencije Sjedinjenih Američkih Država.[20] Poverenica Evropske unije za pravosuđe i prava, Vivijan Reding, je rekla: "Postavlja se pitanje da li su prikupljanje i obrada ličnih podataka velikih razmera u okviru američkih programa za nadzor neophodni i proporcionalni zadovoljavanju interesa nacionalne bezbednosti." Evropska unija od Sjedinjenih Američkih Država takođe traži promene u američkom zakonodavstvu kojim bi se on uskladio sa pravnim sredstvima koja se nude u Evropi; američki državljani u Evropi mogu da se obrate sudovima ako smatraju da su im povređena prava, dok Evropljani bez prava boravka u Americi to ne mogu.[21] Kada je Evropski sud pravde oborio aranžman Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država za implementaciju Međunarodnih principa privatnosti sigurnih luka, novi okvir za transatlantske tokove podataka, nazvan "Štit privatnosti EU-SAD", usvojen je u julu 2016. godine.[22] [23]

U aprilu 2014. godine, Evropski sud pravde proglasio je nevažećom Direktivu o zadržavanju podataka Evropske unije. Sud je rekao da ona krši dva osnovna prava - poštovanje privatnog života i zaštitu ličnih podataka.[24] Zakonodavno telo Evropske unije donelo je Direktivu o zadržavanju podataka 15. decembra 2005. godine. Ta direktiva zahteva da telekomunikacioni operatori sačuvaju metapodatke o telefonu, Internetu i drugim telekomunikacionim uslugama tokom perioda ne kraćeg od šest meseci, ali ne ni dužeg od dve godine od datuma komunikacije, u zavisnosti od toga kako pojedinačno odluči svaka država članica Evropske unije, i da, na zahtev, učini ove podatke dostupnim raznim vladinim organima. Pristup ovim informacijama nije ograničen samo na istraživanje teških krivičnih dela, niti je za njega potreban nalog.[25] [26]

Neke multidisciplinarne i misijski orijentisane aktivnosti nadzora nad masama (na primer INDECT i HIDE) su preduzete u okviru Sedmog okvirnog programa za istraživanje i tehnološki razvoj (FP7 - Nauka u društvu[27] ), a finansirala ih je Evropska komisija[28] u saradnji sa industrijskim partnerima.[29][30][31][32] Projekat INDECT ("Inteligentni informacioni sistem koji podržava posmatranje, pretraživanje i detekciju radi sigurnosti građana u urbanom okruženju")[33] razvija inteligentni sistem posmatranja urbanog okruženja kako bi registrovao operativne podatake za automatsku detekciju, prepoznavanje i inteligentnu obradu svih prikupljenih informacija o abnormalnom ponašanju ili nasilju, kao i omogućio njihovu razmenu.[34] [35]

Glavni rezultati projekta INDECT koji se očekuju su:

  • Pokušaj inteligentne analize video i audio podataka za otkrivanje pretnji u urbanim sredinama,
  • Stvaranje alata i tehnologije za zaštitu privatnosti i podataka tokom skladištenja i prenosa informacija pomoću kvantne kriptografije i novih metoda digitalnog vodenog žiga,
  • Detekcija pretnji i ciljanih zločina pomoću računarske tehnologije preko resursa na Internetu, sa rešenjima za probleme zaštite privatnosti,
  • Kreiranje pretraživača za brzu semantičku pretragu zasnovanu na vodenim žigovima sadržaja koji se odnose na dečiju pornografiju i trgovinu ljudskim organima,
  • Implementacija distribuiranog računarskog sistema koji je sposoban za efikasnu inteligentnu obradu.

Projekat HIDE ("Nacionalna bezbednost, biometrijska identifikacija i etika lične detekcije")[36] je bio istraživački projekat koga je finansirala Evropska komisija u okviru Sedmog okvirnog programa za istraživanje i tehnološki razvoj (FP7). Konzorcijum, koga je koordinirao Emilio Mordini,[37] istraživao je implikacije vezane za etiku i privatnost kada je u pitanju korišćenje biometrije i tehnologije otkrivanja lica, sa fokusom na celini koja obuhvata otkrivanje lica, autentifikaciju, identifikaciju i nadzor nad masama.[38]

Nemačka uredi

Nemački državljani su 2002. godine shvatili da ih prisluškuju kada je softverska greška dovela do toga da je telefonski broj koji je bio dodeljen nemačkoj tajnoj službi naveden na računima mobilnih telefona. [39]

Indija uredi

Indijski parlament je 2008. godine usvojio Zakon o informacionoj tehnologiji bez ikakve rasprave, dajući vladi zvanično odobrenje da prisluškuje sve vrste komunikacije bez sudskog naloga. Član 69 zakona kaže da "Član 69 ovlašćuje centralnu vladu/vladu države/njenu ovlašćenu agenciju da presretne, nadgleda ili dešifruje sve informacije generisane, prenete, primljene ili uskladištene u bilo kom računarskom resursu ako je to potrebno ili korisno za interese suvereniteta ili integriteta Indije, odbrane Indije, bezbednosti države, prijateljskih odnosa sa stranim državama ili javniog reda, ili u interesu sprečavanje podsticanja na izvršenje bilo kog prepoznatljivog krivičnog dela ili istrage bilo kog krivičnog dela".

Indija radi na uspostavljanju nacionalne obaveštajne mreže pod nazivom NATGRID,[40] koja će biti u potpunosti završena do maja 2011. godine, kada će podaci svakog pojedinca postati dostupni u stvarnom vremenu i bez ikakvog nadzora, uključujući izvode iz zemljišnih knjiga, zapisnike na Interetu, baze podataka sa imenima putnika koji koriste vazdušni i železnički saobraćaj, telefonske zapise, evidenciju o oružju, vozačke dozvole, evidenciju imovine, osiguranje, i evidenciju poreza na dohodak.[41] Preko jedinstvenog identifikacionog broja (UID), koga od februara 2011. godine svakom Indijcu izdaje Jedinstveni organ za identifikaciju u Indiji (Aadhaar), vlada će moći da prati ljude u stvarnom vremenu. Nacionalni registar stanovništva, u koga će biti upisani svi građani, će se formirati popisom stanovništva 2011. godine, tokom kojeg će se uzimati otisci prstiju i skenirati dužica oka, i evidentirati GPS zapisi svakog domaćinstva.[42] [43]

Prema početnom planu, pristup ovoj kombinaciji podataka dobiće 11 agencija, uključujući Odsek za istraživanje i analizu, Obaveštajni biro, Direkciju izvršne vlasti, Nacionalnu istražnu agenciju, Centralni biro za istrage, Upravu za obaveštajne podatke o prihodima i Biro za kontrolu narkotika.

Nekoliko država u Indiji je već instaliralo sisteme za video-nadzor koji mogu da prepoznaju lica koristeći se biometrijskim podacima pohranjenim putem Aadhaar-a.[44] Države Andra Pradeš i Telangana koriste informacije koje su povezane sa Aadhaar-om preko različitih agencija kako bi stvorile sveobuhvatni profil neke osobe, a nazivaju ga Centar za integraciju informacija (Integration Information Hub). Ostale države sada takođe planiraju da prate ovaj model.[45]

Iran uredi

Iran je jedna od pet zemalja sa liste "Države koje su neprijatelji Interneta", koju su u martu 2013. godine objavili Reporteri bez granica, tj. zemalja čiji su vlade umešane u aktivan, represivan nadzor novinara. Vlada Irana kontroliše ili se nalazi na čelu gotovo svih institucija u državi koje regulišu i upravljaju zakonima o telekomunikacijama. Vrhovni savet za kiber-prostor, koga je predvodio predsednik Ahmadinedžad, uspostavljen je u martu 2012. godine, a sada odlučuje o digitalnj politici. Izgradnja paralelnog "iranskog Interneta" sa velikom brzinom konekcije koji će u potpunosti biti cenzurisan i pod nadzorom, je pri kraju.[14]

Alati koje iranske vlasti koriste za nadzor i kontrolu nad Internetom uključuju alate za presretanje podataka, koji su u stanju da vrše dubinsku inspekciju paketa. U upotrebi su proizvodi za presretanje vodećih kineskih kompanija kao što su ZTE i Huavej. Proizvodi koje je Huavej dostavio kompaniji Mobin Net, vodećem državnom provajderu mobilne širokopojasne mreže, mogu se koristiti za analizu sadržaja e-pošte, praćenje istorije pretraživanja i blokiranje pristupa veb-lokacijama. Proizvodi koje je ZTE prodao Iranskoj telekomunikacionoj kompaniji (TCI) nude slične usluge, uz dodatak mogućnosti nadgledanja mobilne mreže. Evropske kompanije su izvor drugih alata za špijuniranje i analizu podataka. U upotrebi su proizvodi koje su dizajnirale kompanije Erikson i Nokija Simens Netvork (kasnije poznata pod nazivom Trovikor). Ove kompanije su 2009. godine prodale tehnologiju za presretanje SMS poruka i lociranje korisnika Iranskoj kompaniji za mobilnu komunikaciju i Irancell-u, dvema najvećim kompanijama za mobilnu telefoniju u Iranu, koja je zatim korištena kako bi se identifikovali iranski građani koji su učestvovali u postizbornom ustanku 2009. godine. Upotreba izraelskih nadzornih uređaja je takođe otkrivena u Iranu. Izrael je uređaj za upravljanje i nadzor saobraćaja na Internetu, NetEnforcer, dostavio Danskoj, koja ga je zatim preprodala Iranu. Slično tome, američka oprema našla je put do Irana preko kineske kompanije ZTE.[14]

Malezija uredi

U julu 2018. godine, malezijska policija je najavila stvaranje Malezijske jedinice za istragu kriminalnih aktivnosti protiv dece na Internetu (Micac), koja će biti opremljena softverom za nadzor velikih razmera na Internetu u stvarnom vremenu, a koji je razvijen u Sjedinjenim Američkim Državama i čiji je zadatak praćenje svih korisnika malezijskog Interneta, sa fokusom na pornografiji i dečijoj pornografiji. Sistem kreira "biblioteku podataka" korisnika, u kojoj se nalaze detalji kao što su IP adrese, veb-lokacije, lokacije, trajanje i učestalost upotrebe, kao i to šta su kačili i skidali sa Interneta.[46] [47] [48]

Meksiko uredi

Nakon višedecenijske borbe sa trgovinom drogom i kriminalnim grupama, Meksiko je pojačao svoj vojni nadzor nad masama. Otprilike polovina stanovništva u Meksiku ne podržava demokratiju kao oblik vladavine i veruje da je autoritarni sistem bolji ako se preko njega mogu rešiti socijalna pitanja.[49] Stepen ovih političkih uverenja može olakšati širenje nadzora nad masama unutar ove zemlje. "To ne znači nužno kraj demokratskih institucija u celini - poput slobodnih izbora ili trajnog opstanka kritički-nastrojenih masovnih medija - već znači jačanje mehanizama izvršne vlasti koji isključuju dijalog, transparentnost i društveni dogovor."[50] Iz bezbedonosnih razloga je već neko vreme u planu razvoj obaveštajnih službi u Meksiku.

Holandija uredi

Prema izveštaju iz 2004. godine, holandska vlada sprovodi više tajnog prisluškivanja i presretanja razgovora po glavi stanovnika nego bilo koja druga država na svetu.[51] Holandska vojna obaveštajna služba (MIVD) upravlja satelitskom zemaljskom stanicom za presretanje stranih satelitskih veza, a takođe i ustanovom za prisluškivanje stranog visokofrekventnog radio saobraćaja. Jedan od primera nadzora nad masama koga sprovode korporacije u Holandiji je inicijativa koju je započelo pet holandskih banaka (ABN, AMRO, ING, Rabobank, Triodos bank i De folksbank). Ovih pet banaka je u julu 2020. godine odlučilo da osnuje organizaciju Nadgledanje transakcija u Nizozemskoj (Transaction Monitoring Netherlands - TMNL) kako bi se zajednički borili protiv pranja novca i finansiranja terorizma. Cilj ove organizacije je da prikuplja sve informacije o transakcijama koje dobija od holandskih banaka u centralizovanu bazu podataka i da omogući sveobuhvatno kolektivno nadgledanje transakcija. Pripreme su već počele, ali istinski nadzor od strane ove organizacije će moći da počne tek nakon izmene holandskog Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma.

Severna Koreja uredi

Ova zemlja je prozvana "državom pod nadzorom" zato što vlada Severne Koreje u potpunosti kontroliše sve oblike telekomunikacija i Internet. Robija u zatvorskom kampu je rutinska kazna za komunikaciju sa spoljnim svetom. Vlada ograničava koje vrste uređaja Severnokorejci mogu posedovati u svom domu, kako radio ili TV prijemnici ne bi pokupili signale iz obližnje Južne Koreje, Kine ili Rusije.[52] Ne pokušava se prikriti kako ova vlada aktivno špijunira svoje građane. U Severnoj Koreji, sve veći broj građana ima pametne telefone. Međutim, ovi uređaji se strogo kontrolišu i koriste za cenzuru i posmatranje svega što Severnokorejci rade na svojim telefonima. Rojters je 2015. godine izvestio da Koriolink, zvanična mreža mobilne telefonije Severne Koreje, ima oko 3 miliona pretplatnika u državi sa ukupno 24 miliona stanovnika.[traži se izvor] Očigledno je da građani moraju imati pristup telefonima i drugim funkcijama na Internetu kako bi se mogli crpiti digitalni podaci.

Rusija uredi

Zakoni SORM (i SORM-2) omogućavaju potpuni nadzor bez naloga bilo kakve komunikacije za osam državnih agencija, bilo da se radi o elektronskom ili tradicionalnom vidu komunikacije. Čini se da su ovi zakoni u suprotnosti sa članom 23. Ustava Rusije koji kaže:[53]

  1. Svako ima pravo na nepovredivost privatnog života, ličnih i porodičnih tajni, zaštitu časti i dobrog imena.
  2. Svako ima pravo na privatnost prepiske, telefonskih razgovora, poštanskih, telegrafskih i drugih poruka. Ograničavanja ovog prava dozvoljena su samo odlukom suda.

Evropski sud za ljudska prava je 2015. godine presudio da je zakonodavstvo prekršilo član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima (Zakharov protiv Rusije).

Singapur uredi

Singapur je poznat kao grad senzora. Struktura preko koje se vrši nadzor u Singapuru je široko rasprostranjena, uključujući video-nadzor (CCTV) na javnim mestima čak i u stambenim naseljima i nadzor nad Internetom i praćenje saobraćaja, pa sve do upotrebe metapodataka prikupljenih na ovaj način u valdine svrhe. U Singapuru je registracija SIM kartice obavezna čak i za pripejd korisnike. Singapurska vlada ima pravo na pristup komunikacionim podacima. Najveća singapurska telekompanija, [1]Singtel, je blisko povezana sa vlašću, a singapurski zakoni su namerno široko formulisani kako bi vladi pružili mogućnost da bez potrebe za odobrenjem suda prikuplja osetljive podatke od svojih građana, poput tekstualnih poruka, e-pošte, evidencije poziva i istorije pretraživanja na Internetu.[54]

Postavljanje kamera za nadzor nad masama u Singapuru predstavlja pokušaj sprečavanja ne samo terorističkih napada,[55] već i drugih nezakonitih dela, kao što su, na primer, aktivnosti zelenaša, nepropisno parkiranje i još mnogo toga.[56] Kao deo singapurske inicijative Smart nejšn (Smart Nation), koja podrazumeva izgradnju mreže senzora za prikupljanje i povezivanje podataka koji se odnose na gradski život (uključujući i kretanje građana), vlada Singapura je 2014. godine pustila u upotrebu 1000 senzora raznih oblika, od računarskih čipova do nadzornih kamera,[57] kako bi mogla da prati gotovo sve što se dešava u Singapuru, od kvaliteta vazduha do javne bezbednosti.[58]

Kao deo pokušaja da se poveća bezbednost građana, policija Singapura je 2016. godine postavila 62.000 policijskih kamera u 10.000 naselja Odbora za stanovanje i razvoj (HDB), koje pokrivaju liftove i višespratna garaže.[59] Kako bezbednost postaje sve veći problem, očekuje se da će broj nadzornih kamera da se povećava na javnim mestima, na primer, u svrhe pojačanog nadzora nad javnim prevozom i komercijalnim i državnim zgradama u Singapuru.[55]

Vlada Singapura 2018. godine planira da uvede nove i naprednije sisteme nadzora. Počevši od pomorskih granica Singapura, novi panoramski elektro-optički senzori koji mogu da se okreću 360 stepeni i nadgledaju čitatvo okruženje biće postavljeni na severnoj i južnoj obali.[60] U upotrebu će takođe biti puštena i privezana bespilotna letelica, koja će se moći koristiti tokom akcija potrage i spasavanja, kao i u talačkim krizama i incidentima koji remete javni red i mir.[61]

Španija uredi

Prema izveštaju Prajvasi internešnal-a objavljenom 2017. godine, Španija bi mogla biti deo grupe u kojoj se nalazi 21 evropska država za koju se smatra da prikuplja informacije u vlastite svrhe, što je poznato i kao zadržavanje podataka.[62] Kako tvrdi Evropska agencija za osnovna prava, mnogi advokati odbrane su pokušali da ponište presude na mnogobrojne sudske postupke u kojima su njihovi klijenti osuđeni na osnovu dokaza dobijenih preko masvno prikupljenih podataka.[63]

Švedska uredi

Pre 2009. godine, Institut za radiotelekomunikacije narode odbrane (FRA) je bio ograničen na praćenje samo bežičnih obaveštajnih signala (SIGINT), iako je do tada uglavnom bio neregulisan.[64] U decembru 2009. godine je na snagu stupio novi zakon koji je ovoj agenciji omogućio nadzor kablovskih signala koji prelaze preko švedskih granica.[65] Od dobavljača komunikacionih usluga se prema zakonu traži da, poverljivo, prenose kablovske komunikacije koje prelaze preko švedskih granica do određenih "tačaka interakcije", gde se zatim podacima može pristupiti nakon izdavanja sudskog naloga.[66]

Ova agencija je postala sporna otkako je izmenjen ovaj zakon, uglavnom zbog percepcije u javnosti da bi ova promena mogla da joj omogući nadzor nad masama.[67] Institut kategorički negira ovu tvrdnju,[65] [68] jer im nije dozvoljeno da sami iniciraju nadzor,[69] niti imaju direktan pristup komunikacionim linijama.[70] Sve aktivnosti SIGINT-a moraju biti odobrene od strane posebnog suda i moraju ispunjavati niz usko definisanih uslova, što tvrdi i ministar odbrane Sten Tolgofors u svojoj izjavi da bi "ovo trebalo da raspravu o nadzoru nad masama učini nevažećom."[71] [72] [73] Zbog načina na koji je postavljena internetska mreža u nordijskom području, veliki deo norveškog i finskog saobraćaja će takođe biti podložno švedskom prisluškivanju.[traži se izvor]

Sirija uredi

Sirija je jedna od pet zemalja na listi "Države koje su neprijatelji Interneta", koju su u martu 2013. godine objavili Reporteri bez granica, tj. zemalja čije su vlade umešane u aktivan, represivan nadzor novinara, što dovodi do teških kršenja prava na slobodu informisanja i ljudskih prava uopšte. Sirija je pojačala cenzuru nad Internetom i nadzor nad kiber-prostorom kada se građanski rat u ovoj zemlji razbuktao. U upotrebi je najmanje 13 posredničkih servera kompanije Blue Coat, pozivi preko Skajpa se presreću, a koriste se i tehnike socijalnog inženjeringa, pecanje (phishing) i štetni softver.[14]

Ujedinjeni Arapski Emirati uredi

Oktobra 2016. godine, veb-novine Intercept su objavile izveštaj u kome se detaljno opisuje iskustvo italijanskog istraživača iz oblasti bezbednosne politike, Simona Margaritelija, koga su navodno angažovali za rad na operaciji nadzora nad masama pod vođstvom Ujedinjenih Arapskih Emirata. Margariteli tvrdi da su ga pozvali na intervju u firmu koja se bavi računarskom bezbednošću sa sedištem u Abu Dabiju, pod nazivom DarkMatter. Margariteli kaže da je odbio njihovu ponudu i da je umesto toga napisao objavu na blogu pod nazivom "Kako je obaveštajna služba Ujedinjenih Arapskih Emirata pokušala da me unajmi da špijuniram njihov narod". Kao odgovor na upite koje im je poslao Intercept, komapnija DarkMatter je izjavila: "Niko iz kompanije DarkMatter ili njenih podružnica ni u kom trenutku nije intervjuisao gospodina Margaritelija." Kevin Hili, direktor komunikacija za DarkMatter, u e-poruci je napisao odgovor Interceptu i rekao da je čovek za koga Margariteli tvrdi da je sa njim obavio intervju u ranijem periodu bio samo savetnik kompanije DarkMatter, ali da se više na tom položaju ne nalazi. DarkMatter je odgovorio rečima: "Iako poštujemo pravo autora da izrazi svoje lično mišljenje, ne smatramo da je ovaj sadržaj verodostojan, pa stoga ne možemo detaljnije komentarisati."[74]

U januaru 2019. godine, Rojters je objavio detaljan izveštaj o operaciji nadzora nad masama na nivou države iz 2014. godine - nazvanoj Projekat gavran - koju su vodili Ujedinjeni Arapski Emirati uz pomoć bivših zvaničnika iz NSA, poput Lori Stroud, bivše kiber-špijunke ove obaveštajne službe. Strategija za borbu protiv terorizma bila je primarni motiv uspostavljanja ove jedinice. Međutim, projekat je ubrzo počeo da se koristi kao program nadzora usmeren ka špijuniranju suparničkih vođa, kritički-nastrojenih disidenata i novinara.[75]

Prema izveštaju Njujork tajmsa, u decembru 2019. godine, Gugl plej prodavnica (Google Play Store) i Epl ep prodavnica (Apple App Store), uklonile su aplikaciju za slanje poruka Ujedinjenih Arapkih Emirata koja se zove Totok, nakon optužbi da je ovo aplikacija koja služi za nadzor nad masama na nivou države.[76] [77] Pravila o privatnosti ove aplikacije jasno navode da ona može deliti lične podatke korisnika sa "regulatornim agencijama, agencijama za sprovođenje zakona, kao i u skladu sa drugim zakonitim zahtevima za pristup podacima". Saosnivači Totoka, Đakomo Ziani i Long Ruan, su porekli ove navode. Aplikacija je kasnije vraćena u Gugl plej prodavnicu.[78]

U julu 2020. godine, Ujedinjeni Arapski Emirati ponovo su se suočili sa pitanjima o nadzoru nad masama usred izbijanja pandeimije izazvane virusom korona. Stručnjaci su istakli da ova država ima jednu od najjačih koncentracija nadzornih kamera po glavi stanovnika na svetu. U izjavi, vlada Emirata je priznala da se kamere koriste za suzbijanje opasnosti od terorizma i da su one dorpinele tome da se ova zemlja svrsta u red najsigurnijih država na svetu.[79]

Velika Britanija uredi

Nadzor nad masama na nivou države u Ujedinjenom Kraljevstvu je dio javne svesti još od 19. veka. Kriza poštanske špijunaže iz 1844. godine izazvala je prvu paniku zbog narušavanja privatnosti građana.[80] Međutim, tehnologija koju smo imali u 20. veku i koja pruža mogućnost elektronskog nadzora se razvile iz ratne tehnologije kao što su obaveštajni signalai i pionirsko razbijanje koda .[81] Vladin štab za komunikacije (GCHQ) je formiran 1946. godine. Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države potpisale su bilateralni sporazum UKUSA 1948. godine. Ovaj sporazum je kasnije proširen na Kanadu, Australiju i Novi Zeland, kao i na saradnju sa nekoliko „nezavisnih“ nacija. On je postao kamen temeljac za prikupljanja obaveštajnih podataka na Zapadu i "posebnih odnosa" između Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država.[82]

Nakon ekspanizije Interneta i razvoja Svetske komunikacione mreže, niz medijskih izveštaja u 2013. godini je otkrio novije programe i tehnike u koje je umešan Vladin štab za komunikacije, kao što je Tempora. [83]

Korišćenje ovih kapaciteta regulušu zakoni doneti u britanskom parlamentu. Konkretno, pristup sadržaju privatnih poruka (odnosno presretanje komunikacije) mora biti odobreno izdavanjem naloga koga potpisuje državni sekretar.[84] [85] [86] Pored toga, zakon o privatnosti podataka Evropske unije primenjuje se u zakonu Ujedinjenog Kraljevstva. Ova država se zauzima za upravljanje tehnologijom za nadzor i poštovanje zaštitnih mera, ali i za upotrebu elektronskog nadzora.[87] [88] [89]

Tribunal istražnih ovlaštenja, sudsko nadzorno telo za obaveštajne agencije, presudio je u decembru 2014. godine da zakonodavni okvir u Ujedinjenom Kraljevstvu ne krši Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.[90] [91] [92] Međutim, Tribunal je u februaru 2015. godine izjavio da je jedan određeni vid ovog okvira, tj. aranžman za razmenu podataka koji je britanskim obaveštajnim službama omogućio da zahtevaju podatke iz američkih nadzornih programa Prizma i Apstrim (Upstream), bio u suprotnosti sa zakonom o ljudskim pravima, sve dok dva pasusa sa dodatnim informacija koji pružaju detalje o postupcima i zaštitnim merama nisu javno objavljena u decembru 2014. godine.[93] [94] [95]

U svojoj presudi iz decembra 2014. godine, Tribunal istražnih ovlaštenja je utvrdio da zakonodavni okvir u Ujedinjenom Kraljevstvu ne dozvoljava masovni nadzor i da, iako Vladin štab za komunikacije prikuplja i analizira podatke na veliko, on ne vrši masovni nadzor.[90] [91] [92] Izveštaj o privatnosti i bezbednosti koga je objavio Parlamentarni odbor za obaveštajnu i bezbednosnu politiku takođe je došao do ovog zaključka, mada je utvrdio da je bilo nedostataka u prošlosti i rekao da bi zakonski okvir trebalo pojednostaviti kako bi se poboljšala transparentnost.[96] [97] [98] Ovaj stav potkrepljuju nezavisni izveštaji Poverenika za presretanje komunikacija.[99] Međutim, prominentne grupe za građanske slobode i dalje su jasno suprotstavljene ovome i planiraju da podnesu žalbu na presudu Evropskom sudu za ljudska prava,[100] dok sa druge strane, postoje kritike i na njihove stavove.[101]

 
RAF Menvit Hil, velika stanica u Velikoj Britaniji koja čini sastavni deo Ešelona i sporazuma UKUSA

Zakon o propisima o istražnim ovlašćenjima iz 2000. godine (RIP ili RIPA) značajan je zakon koji je dodelio ovlašćenja javnim telima za vršenje nadzora i istraga, i koji reguliše iste.[102] Vlada Ujedinjenog Kraljevstva je 2002. godine najavila planove za proširenje Zakona o istražnim ovlašćenjima, tako da će najmanje 28 vladinih odeljenja dobiti ovlašćenja za pristup metapodacima svojih državljana vezanim za Internet, e-poštu, telefonske zapise i faks, bez potrebe za sudskim nalogom i obaveze da se o tome obavesti sam subjekat istrage.[103]

Zakon o zaštiti sloboda iz 2012. godine obuhvata nekoliko odredbi koje se odnose na kontrolu i ograničavanje prikupljanja, čuvanja, zadržavanja i upotrebe informacija u vladinim bazama podataka.[104]

Uz podršku sve tri glavne političke stranke, parlament Ujedinjenog Kraljevstva je u julu 2014. godine doneo Zakon o zadržavanju podataka i istražnim ovlašćenjima kako bi se policiji i bezbedonosnim službama dozvolilo da zadrže postojeća ovlašćenja vezana za pristup telefonskim i internetskim zapisima.[105] [106]

Ovaj zakon je zamenjen Zakonom o istražnim ovlašćenjima iz 2016. godine, sveobuhvatnim statutom koji je obelodanio brojna ovlašćenja koja su ranije bila tajna (ometanje opreme, čuvanje metapodataka u velikim količinama, upotrebu obimnih skupova ličnih podataka od strane obaveštajnih agencija) i omogućio Vladi da zahteva od dobavljača internetskih usluga i kompanija mobilne telefonije da 12 meseci vode evidenciju korisničkog povezivanja na Internet (ali ne i sadržaj istog). Pored toga, uvedene su nove zaštitne mere, uključujući i obavezu da sudije potvrde naloge koje je odobrio državni sekretar pre nego što oni stupe na snagu.[107] [108] Zakon je obrazložen preko dva izveštaja Dejvida Andersona, britanskog nezavisnog ocenjivača zakonodavstva o terorizmu, Pitanje poverenja (2015)[109] i Osvrta na sveobuhvatna ovlašćenja (2016),[110] u kojima se nalazi detaljna ocena (sa 60 analiza konkretnih slučajeva) operativne opravdanosti ovih ovlašćenja koja se lako mogu okarakterisati kao nadzor nad masama. Postoji mogućnost da će biti potrebne i dalje izmene zakona kao posledica pravnih postupaka pokrenutih pred Sudom pravde Evropske unije[111] i Evropskim sudom za ljudska prava.[112]

Mnoge napredne države primenile su zakone koji delimično štite građane od neopravdanog zadiranja u njihovu privatnost, poput Zakona o ljudskim pravima iz 1998. i Zakona o zaštiti podataka iz 1998. u Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i zakona koji zahtevaju zvanični nalog pre nego što vlada može da prikuplja privatne podatke.

Ogromnom većinom kamera za video nadzor u Ujedinjenom Kraljevstvu ne upravljaju državna tela, već privatna lica ili kompanije, posebno kada je u pitanju nadzor enterijera prodavnica i preduzeća. Prema zahtevima Zakona o slobodi informacija iz 2011. godine, ukupan broj nadzornih kamera kojima upravljaju lokalne vlasti iznosio je oko 52.000 u celom Ujedinjenom Kraljevstvu.[113] Prisustvo video nadzora u ovoj državi često je precenjeno zbog nepouzdanih procena koje se neprestano iznova citiraju;[114] na primer, jedan izveštaj iz 2002. godine izvukao je zaključak o sveukupnom broju kamera u državi iz veoma malog uzorka i procenio da ih ima 4,2 miliona (od čega bi ih 500.000 bilo samo u Londonu).[115] Pouzdanije procene govore da je broj kamera kojima upravljaju privatne i lokalne vlasti u Ujedinjenom Kraljevstvu u 2011. godini iznosio oko 1,85 miliona.[116]

Sjedinjene Američke Države uredi

Istorijski gledano, nadzor nad masama se koristio kao deo ratne cenzure kako bi se komunikacija koja bi mogla da našteti ratnim naporima i pomogne neprijatelju držala pod kontrolom. Na primer, tokom svetskih ratova, američka vojska je pregledala svaki međunarodni telegram koji je ulazio ili izlazio iz Sjedinjenih Američkih Država preko kompanija kao što je Vestern junion. Nakon ratova, nadzor se nastavio preko programa kao što su Crna komora posle Prvog svetskog rata i preko projekta Šamrok nakon Drugog svetskog rata.[117] Projekti COINTELPRO, koje je američki Federalni istražni biro (FBI) sprovodio između 1956. i 1971. godine, bili su usmereni na razne "subverzivne" organizacije, kao i na mirne antiratne aktiviste i borce za rasnu ravnopravnost poput Alberta Ajnštajna i Martina Lutera Kinga.

Agencije poput Nacionalne sigurnosne agencije (NSA) i Federalnog istražnog biroa (FBI) troše milijarde dolara godišnje na razvoj, kupovinu, primenu i operaciju sistema kao što su Karnivor, Ešelon i Narusinsajt u svrhe presretanja i analiziranja neizmerne količine podataka koji svakodnevno cirkulišu preko Interneta i sistema telefonije.[118]

Nakon terorističkih napada 11. septembra izgrađen je ogroman domaći (i donekle globalni) obaveštajni aparat za prikupljanje informacija preko agencija NSA, FBI, lokalne policije, državnih ureda za nacionalnu bezbednosti i vojnih kriminalističkih istražnih organa. Ovaj obaveštajni aparat prikuplja, analizira i čuva informacije miliona (ako ne i svih) američkih (a ponekad i stranih) državljana, od kojih mnogi nisu optuženi ni za kakva nedela.[119] [120]

U okviru programa za kontrolu i praćenje pošte, Poštanska služba SAD fotografiše spoljašnjost svakog komada papirne pošte koji se obrađuje u Sjedinjenim Američkim Državama - što je u 2012. godini iznosilo oko 160 milijardi primeraka. Generalni direktor Poštanske službe SAD izjavio je da se sistem prvenstveno koristi za sortiranje pošte, ali da su slike dostupne agencijama za sprovođenje zakona za moguću upotrebu.[121] Ovaj sistem je kreiran 2001. godine nakon napada antraksom u kome je ubijeno pet osoba, i predstavlja sveobuhvatnu ekspanziju stogodišnjeg programa pod nazivom "mail cover", koji se odnosi na evidentiranje podataka na omotu pošte, a čija su meta pojedinci osumnjičeni za zločine.[122]

FBI je razvio računarske programe "Magični fenjer" i CIPAV, koji mogu da se daljinski instaliraju na računarski sistem kako bi se nadzirala računarska aktivnost neke osobe.[123]

NSA prikuplja informacije o finansijskim izveštajima i navikama korisnika prilikom surfovanja Internetom, i nadzire elektronsku poštu. Takođe je vršila opsežnu analizu određenih društvenih mreža kao što je, na primer, Majspejs.[124]

Operacioni sistem PRIZMA pružio je pravni imunitet privatnim kompanijama koje dobrovoljno sarađuju sa američkom obavještajnom službom. Prema podacima objavljenim na veb-stranici Redžister, Amandmani Zakona o nadzoru stranih obaveštajnih službi (FISA) iz 2008. godine "posebno ovlašćuju obaveštajne agencije da nadziru telekomunikaciju, e-poštu i druge vidove komunikacije američkih građana u trajanju do nedelju dana bez potrebe za nalogom" kada se jedan od učesnika u komunikaciji nalazi van Sjedinjenih Američkih Država.[125] Javnost je za PRIZMU prvi put saznala 6. juna 2013. godine nakon što je Edvard Snouden tajna dokumentu o ovom programu prosledio Vašington postu i Gardijanu.

Zakon o komunikacionoj asistenciji za sprovođenje zakona (CALEA) zahteva da svi američki provajderi telekomunikacija i Internet usluga modifikuju svoje mreže kako bi omogućili lako prisluškivanje telefonskog saobraćaja, Internet telefonije i širokopojasnog saobraćaja na Internetu.[126] [127] [128]

Početkom 2006. godine, dnevni list USA Today izvestio je da je nekoliko velikih kompanija koje pružaju telefonske usluge dostavljalo evidenciju telefonskih poziva građana Sjedinjenih Američkih Država Nacionalnoj sigurnosnoj agenciji (NSA), koja ih čuva u velikoj bazi podataka poznatoj kao baza podataka poziva NSA. Ovaj izveštaj je usledio nakon optužbi da je američka vlada sprovodila elektronski nadzor domaćih telefonskih poziva bez naloga.[129] U javnosti je 2013. godine obelodanjeno postojanje projekta Hemisfera, preko koga AT&T dostavlja podatke o telefonskim pozivima saveznim agencijama.

Pravosudne ustanove mogu koristiti saobraćajne kamere, koje omogućavaju sprovođenja saobraćajnih zakona na raskrsnicama, u svrhe koje nisu povezane sa saobraćajnim prekršajima.[130] Neke kamere omogućavaju identifikaciju osoba koje se nalaze u vozilu i evidenciju registarskih tablica sa vremenskim pečatom, što se kasnije može upoređivati sa ostalim podacima koje koristi policija.[131] Kao deo svojih napora u borbi protiv terorizma, Ministarstvo unutrašnje bezbednosti SAD finansira postavljanje mreže nadzornih kamera u mnogim većim i manjim gradovima.[132]

Policijska uprava Njujorka infiltrirala je protestne grupe i sastavila dosijee o njima pre Republikanske nacionalne konvencije 2004. godine, što je dovelo do preko 1.800 hapšenja.[133]

Pre nego što je Snouden obelodanio detaljne informacije o Agenciji za nacionalnu bezbednost u junu 2013. godine, uglavnom se smatralo da savremeni nadzor u Sjedinjenim Američkim Državama spada u ratne delatnosti.[134] Stalni razvoj i unapređivanje Interneta i savremene tehnologije su olakšali da se primi nadzor nad masama širokih razmera. Takva otkrića su pružila mogućnost kritičarima da postavljaju pitanja i nadgledaju implementaciju, upotrebu i zloupotrebu tehnologije umrežavanja, uređaja i softverskih sistema koji čine deo "paketa za globalni nadzor" (Bogard 2006; Kolijer i Ong 2004; Hagerti i Erikson 2000; Murakami Vud 2013). NSA je prikupila milione telefonskih zapisa korisnika Verizona između 2013. i 2014. godine. NSA je takođe skupljala podatke preko Gugla i Fejsbuka pomoću programa nazvanog "Prizma". Zahvaljujući Snoudenu, novinari su od tada objavili skoro 7.000 strogo poverljivih dokumenata, ali vrlo je verovatno da ono što je otkriveno predstavljaju manje od 1% ukupnih informacija koje postoje. Mogućnost pristupa evidenciji privatnih podataka svakog pojedinca se čini kao da je u direktnoj suprotnosti sa četvrtim amandmanom ustava Sjedinjenih Američkih Država.

Vijetnam uredi

Vijetnam je jedna od pet zemalja na listi "Države koje su neprijatelji Interneta", koju su u martu 2013. godine objavili Reporteri bez granica, tj. zemalja čije su vlade umešane u aktivan, represivan nadzor novinara, što dovodi do teških kršenja prava na slobodu informisanja i ljudskih prava uopšte. Vijetnamska komunistička partija velikim delom direktno ili indirektno kontroliše 16 dobavljača usluga u ovoj državi. Grupacija Vijetnamske pošte i telekomunikacija, koja je vodeća u ovoj industriji i kontroliše 74% tržišta, je u državnom vlasništvu. Isto važi i za Viettel, preduzeće u vlasništvu Vijetnamskih oružanih snaga. FPT Telecom je privatna firma, ali ona polaže račune Vijetnamskoj komunističkoj partiji i propusni opseg koga nudi zavisi od tržišnih lidera.[14]

Dobavljači usluga su glavni instrumenti kontrole i nadzora. Blogeri koje nadgleda vlada su često izloženi hakerskim napadima osmišljenim da presretnu podatke namenjene slanju na zaštićene (https) lokacije i koji omogućavaju presretanje lozinki i drugih vrsta komunikacije.[14] Prema izveštaju koga je jula 2012. godine objavio Fridom haus, 91% ispitanika se izjasnilo da se povezuje na Internet preko svojih mobilnih uređaja i da vlada nadzire razgovore i prati pozive "aktivista" ili "reakcionara".[135]

Komercijalni nadzor nad masama uredi

Kao rezultat digitalne revolucije, mnogi delovi života se sada mogu snimiti i čuvati u digitalnom formatu. To je dovelo do straha da vlade mogu da koriste ove informacije za sprovođenje masovnog nadzora nad svojim stanovništvom. Komercijalni nadzor nad masama često koristi zakone o autorskim pravima i "korisničke sporazume" kako bi dobili (obično neinformisanu) "saglasnost" za nadzor od potrošača koji koriste njihov softver ili druge srodne materijale. To omogućava prikupljanje informacija na način koji bi, strogo govoreći, bio protivzakonit kada bi ga sprovodile vladine agencije. Ovi podaci se zatim često ustupaju vladinim agencijama, čime se u praksi poništavaju mehanizmi zaštite privatnosti.

Jedan od najčešćih oblika nadzora nad masama sprovode komercijalne organizacije. Mnogi ljudi su spremni da se pridruže programima nagrađivanja lojalnosti putem kartica u supermarketima i prodavnicama, trgujući svojim ličnim podacima i dozvoljavajući nadzor nad svojom kupovinom u zamenu za popust na namirnice, iako postoji mogućnost da se osnovne cene uvećavaju kako bi se podstaklo učešće u programu.

Preko programa poput Guglovog AdSense-a, OpenSocial-a i sve većeg broja takozvanih "veb-aplikacija", "društvenih aplikacija" i drugih usluga koje hostuje Gugl, mnoge veb-lokacije na Internetu ovoj kompaniji efikasno dostavljaju korisničke informacije o sajtovima koje su korisnici posetili, kao i njihove kontakte na društvenim mrežama. Fejsbuk takođe čuva ove informacije, iako je njihovo prikupljanje ograničeno samo na stranice kojima korisnici pristupaju preko Fejsbuka. Ovi podaci su dragoceni za vladine institucije, oglašavače i druge stranke zainteresovane za profilisanje korisnika, trendova i marketinških performansi veb-stranica. Kako se njihov pristup podacima povećava, Gugl, Fejsbuk i ostali postaju sve oprezniji po tom pitanju, jer ovi podaci postaju sveobuhvatnji, a samim time i vredniji.[136]

Nove funkcije poput geolokacije velikim provajderima, kao što je Gugl, pružaju još veći pristup nadzornim kapacitetima, pri čemu im daju mogućnost da prate čak i fizička kretanja korisnika dok koriste mobilne uređaje, što posebno važi za one koji se sinhronizuju čak i bez ikakve interakcije sa korisnikom. Guglov Gmail servis sve više koristi funkcije koje mu omogućavaju da deluje kao samostalna aplikacija koja se može aktivirati čak i kada sinhronizacija veb-pretraživača nije omogućena. Ova sposobnost se pominjala na konferenciji za programere Google I/O 2009. godine, u toku predstavljanja predstojećih HTML5 funkcija koje su Gugl i ostali aktivno definisali i promovisali.[137]

2008. godine, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, izvršni direktor Gugla, Erik Šmit je rekao: "Dolazak istinski mobilne mreže, koja nudi novu generaciju oglašavanja zasnovanog na lokaciji, treba da pokrene 'ogromnu revoluciju'".[138] Na Svetskom kongresu mobilne telefonije u Barseloni 16. februara 2010. godine, Gugl je predstavio svoju viziju novog poslovnog modela za mobilne operatere i pokušao da ih ubedi da prihvate usluge i oglašavanje zasnovane na lokaciji. Pošto bi, u ovom slučaju, Gugl bio provajder oglasnog prostora, to bi značilo da bi svaki mobilni operater koji koristi ove usluge zapravo Guglu otkrivao lokaciju svojih mobilnih korisnika.[139]

Organizacije poput Fondacije za elektronske granice stalno informišu korisnike o tome koliko je važna privatnosti, kao i o problemima vezanim za tehnologiju poput geolokacije.

Kompjuterska kompanija Majkrosoft je 2011. godine patentirala sistem distribucije proizvoda sa kamerom ili uređajem za snimanje koji nadgleda gledaoce koji konzumiraju proizvod, pružajući time provajderu mogućnost da preduzme "popravne mere" ako stvarni gledaoci ne odgovaraju licenci za distribuciju.[140]

Reporteri bez granica su u martu 2013. godine objavili Poseban izveštaj o nadzoru nad Internetom, u kome se našao spisak „Korporativnih neprijatelja Interneta“, tj. kompanija koje prodaju proizvode koje vlade mogu da koriste za kršenje ljudskih prava i slobode informacija. Sledećih pet kompanija se našlo na početnoj listi: Amesys (Francuska), Blue Coat Systems (SAD), Gamma Group (Velika Britanija i Nemačka), Hacking Team (Italija) i Trovikor (Nemačka), ali ova lista nije bila sveobuhvatna i velika je verovatnoća da će se ona u budućnosti još više proširivati.[14]

Državni nadzor uredi

Država pod nadzorom je takva država u kojoj vlada primenjuje nadzor širokog spektra nad velikim brojem svojih građana i posetilaca. Tako široko rasprostranjen nadzor se obično opravdava tvrdnjom da je neophodan za nacionalnu bezbednost, na primer, radi sprečavanja zločina ili terorističkih napada, ali on se takođe može koristiti kako bi se ugušile kritike i opozicija vlasti.

 
Nemci protestuju protiv nadzornog programa PRIZMA Nacionalne sigurnosne agencije na kontrolnom punktu Čarli u Berlinu

U rane primere država pod nadzorom spadaju bivši Sovjetski Savez i bivša Istočna Nemačka, koji su imali veliku mrežu doušnika i naprednu tehnološku osnovu na polju računarstva i tehnologije špijunskih kamera.[141] Međutim, ove države nisu imale današnju tehnologiju za nadzor nad masama, u koju spada upotreba baza podataka i softvera za prepoznavanje obrazaca kojim se porede informacije dobijene prisluškivanjem, uključujući prepoznavanje govora i analizu telekomunikacionog prometa, praćenje finansijskih transakcija, automatsko prepoznavanje registarskih tablica, praćenje lokacija mobilnih telefona, kao i sisteme za prepoznavanje lica i slične tehnologije preko kojih se prepoznaju ljudi po izgledu, načinu hodanja, DNK analizi, itd.

Pametni gradovi uredi

Prikikom razvoja pametnih gradova, beleži se povećano usvajanje nadzornih tehnologija od strane vlada, iako je primarna svrha nadzora u takvim gradovima upotreba informacionih i komunikacionih tehnologija radi poboljšanja urbanog okruženja. Primena takve tehnologije u brojnim gradovima dovela je do povećane efikasnosti urbane infrastrukture, kao i povećane aktivnosti ljudi u samoj zajednici. U okviru pametnog grada, senzori i sistemi nadgledaju infrastrukturu, operacije i aktivnosti, a svrha im je da doprinesu efikasnijem delovanju. Na primer, grad bi mogao da koristi manje električne energije; saobraćaj bi mogao da bude usklađeniji i da teče sa manje kašnjenja; građani bi se osećali sigurnije; opasne situacije bi se mogle brže razrešiti; kršenja pravila od strane građana bi se mogla sprečiti; a gradska infrastruktura, kao na primer, distribucija električne energije i opremanje ulica semaforima, bi se mogla dinamički prilagoditi različitim okolnostima.[142]

Razvoj tehnologije pametnih gradova takođe je doveo do povećanja potencijalnog neopravdanog narušavanja privatnosti i ograničavanja autonomije. Rasprostranjena inkorporacija informacionih i komunikacionih tehnologija u svakodnevni život gradskog stanovništva dovodi do povećanja kapaciteta državnog nadzora - do te mere, da pojedinci možda nisu ni svesni kojim se sve informacijama pristupa, kada do toga dolazi i u koju svrhu. Takvi uslovi mogu da dovedu do razvoja elektronske policijske države. Gradovi kao što su Šangaj, Amsterdam, San Hoze, Dubai, Barselona, Madrid, Stokholm i Njujork koriste različite tehnike koje se mogu svrstati u tehnologiju pametnog grada.

Elektronska policijska država uredi

 
Transparent u Bangkoku, primećen 30. juna 2014 godine, tokom tajlandskog puča iz ove iste godine, koji obaveštava tajlandsku javnost da bi ih "lajkanje" ili "deljenje" na društvenim mrežama moglo smestiti u zatvor

Elektronska policijska država je država u kojoj vlada agresivno koristi elektronske tehnologije za evidentiranje, prikupljanje, skladištenje, organizovanje, analizu, pretragu i distribuciju informacija o svojim građanima.[143] [144] Vlade elektronskih policijskih država takođe vrše državni nadzor velikog obima nad fiksnim i mobilnim telefonskim saobraćajem, poštom, elektronskom poštom, surfovanjem Internetom, pretraživanjem Interneta, radiom i drugim oblicima elektronske komunikacije, ali i uveliko upotrebljavaju video-nadzor. Informacije se obično prikupljaju u tajnosti.

Politika nije ključni faktor koji dovodi do stvaranja elektronske policijske države; da bi se ona formirala, dovoljno je samo da vlada može priuštiti ovu tehnologiju i da joj stanovništvo dozvoli da je koristi. Neprekidna upotreba elektronskog nadzora nad masama može izazvati konstantan strah niske razine u populaciji, što može dovesti do autocenzure i velikog pritiska na stanovništvo da se na određen način ponašaju.[145]

U dokumentu Elektronska policijska država: Rang lista država iz 2008. godine (The Electronic Police State: 2008 National Rankings), predloženo je 17 faktora koji ocenjuju stepen razvoja elektronske policijske države:[144]

  • Dokumenti u svakodnevnoj upotrebi: Obaveza da se koriste i prate lični dokumeni i registracije izdani od strane države.
  • Granična kontrola i kontrola putovanja: Inspekcije na granicama, pretraživanje računara i mobilnih telefona, zahtevi za dešifrovanjem podataka, i praćenje kretanja unutar same države, ali i na međunarodnom nivou.
  • Finansijsko praćenje: Sposobnost države da evidentira i pretražuje finansijske transakcije: čekove, kreditne kartice, slanje novca, itd.
  • Zabrane širenja informacija: Ograničavanje slobode otkrivanje postojanja programa državnog nadzora, kao i zakonom predviđene kazne za isto.
  • Anti-kripto zakoni: Zabrana ili ograničavanje kriptografije i/ili tehnologije za zaštitu privatnosti.
  • Nedostatak ustavno predviđene zaštite: Nedostatak ustavno predviđene zaštite privatnosti ili rutinsko zaobilaženje predviđenih zaštita.
  • Skladištenje podataka: Sposobnost države da čuva prikupljene podatke.
  • Pretraživanje podataka: Mogućnost organizovanja i pretraživanja prikupljenih podataka.
  • Zahtevi za čuvanje podataka: Zakoni koji zahtevaju od Internet provajdera i drugih dobavljača usluga da neki minimalni vremenski period čuvaju detaljne zapise o tome kako njihovi korisnici koriste Internet.
    • Zahtevi za čuvanje podataka telefonskog saobraćaja: Zakoni koji zahtevaju od telefonskih kompanija da beleže i čuvaju evidenciju o tome kako korisinici koriste njihove usluge, kao i njihovu lokaciju.
    • Zahtevi za zadržavanje podataka mobilne telefonije: Zakoni koji zahtevaju od kompanija koje se bave mobilnom telefonijom da beleže i čuvaju evidenciju o tome kako korisnici koriste njihove usluge, kao i njihovu lokaciju.
  • Zdravstveni kartoni: Vladin pristup evidenciji pružalaca medicinskih usluga.
  • Izvršna vlast: Sposobnost države da upotrebi silu da liši slobode bilo koje lice, kad god to poželi.
  • Nepostojanje načela u skladu sa habeas corpus-om: Nepostojanje prava uhapšenog lica da pravovremeno bude izvedeno pred sudiju ili pred sud, ili postojanje mehanizma kojim se ovakva prava zaobilaze.
  • Nepostojanje granice između policijske i obaveštajne službe: Nepostojanje granice između policijskih i obaveštajnih organizacija, ili postojanje mehanizma da se ove granice zaobiđu.
  • Tajno hakovanje: Državni operativci koji prikupljaju, uklanjaju ili dodaju digitalne dokaze na/sa ličnih računara bez dozvole ili znanja vlasnika računara.
  • Nedefinisani sudski nalozi ili nepostojanje istih: Hapšenja ili pretresi izvršeni bez naloga, ili bez pažljivo pregledanih i razmotrenih policijskih izjava, kao i bez obrazloženja od strane istinski nezavisnog sudije, ili neke treće strane.

Na ovom se spisku nalaze i faktori koji se odnose na druge oblike policijskih država, kao što su upotreba ličnih dokumenata i policijska sila, ali i koji znatno prevazilaze ove okvire, pri čemu je nagalasak na upotrebi tehnologije za prikupljanje podataka i njihovoj obradi.

U popularnoj kulturi uredi

Sama ideja da nas naše vlade nadziru privlači veliku publiku znatiželjnih građana. Nadzor nad masama je vidno zastupljen u širokom spektru knjiga, filmova i drugih medija. Napredak tehnologije tokom 20. veka doveo je do mogućnosti društvene kontrole putem Interneta i stanja uslovljenog kasnim kapitalizmom. Mnogi režiseri i pisci su opčinjeni potencijalnim pričama koje bi mogle proizaći iz nadzora nad masama. Moglo bi se reći da se najznamenitiji primer nadzora nad masama u fikciji javlja u romanu Džordža Orvella Hiljadu devetsto osamdeset četvrta iz 1949. godine, koji prikazuje distopijsko stanje državnog nadzora.

U nastavku je navedeno još nekoliko dela čiji je fokus nadzor nad masama:

  • Mi, roman ruskog autora Jevgenija Zamjatina iz 1920. godine, koji je stariji od romana Hiljadu devetsto osamdeset i četvrta i koga je čitao njegov pisac Džordž Orvel.
  • Mali brat je roman koga je napisao Kori Doktorov, a radnja je smeštena u San Francisko, u vreme nakon velikog terorističkog napada. Ministarstvo unutrašnje bezbednosti Sjedinjenih Američkih Država koristi tehnologije kao što su identifikacija putem radio-frekvencija (RFID) i nadzorne kamere sa ciljem ostvarivanja totalitarnog sistema kontrole.
  • Život drugih je nemački dramski film iz 2006. godine, koji na dirljiv način prenosi kakav uticaj nepopustljiv nadzor ima na emocionalno zdravlje pojedinaca koji su mu podvrgnuti i kakav mu je ishod.
  • Igre gladi su trilogija koju je napisala Suzan Kolins, u kojoj "Kapitol" u svakom pogledu sprovodi totalitarni nadzor i kontrolu nad ostalim "okruzima".
  • Digitalna tvrđava je roman Dena Brauna čija se radnja vrti oko mašine za razbijanje kodova u posedu Državne bezbednosne agencije (NSA), pod nazivom "TRANSLTR". Ova mašina može da čita i dešifruje imejlove i NSA preko nje sprečava terorističke napade i masovna ubistva.
  • Video igra Watch Dogs: Legion, koju je izdao Ubisoft, je smeštena je u distopijsku budućnost u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde je nakon niza terorističkih napada vlast preuzeo represivan režim koji svoje građane nadgleda uz pomoć softvera za masovni nadzor.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Mass Surveillance”. Privacy International. Pristupljeno 20. 4. 2017. 
  2. ^ Giroux, Henry A. „Totalitarian Paranoia in the Post-Orwellian Surveillance State”. Cultural Studies. 29(2): 108—140. 
  3. ^ TATLOW, DIDI KIRSTEN (28. 6. 2013), U.S. Prism, Meet China's Golden Shield, „[...] a Beijing lawyer named Xie Yanyi filed a public information request with the police asking about China's own surveillance operations. [...] 'Most people were critical about the U.S. and supported Snowden.' [he said...] Then the discussion started shifting to take in China's own surveillance issues.” 
  4. ^ Mark Hosenball and John Whitesides (7. 6. 2013). „Reports on surveillance of Americans fuel debate over privacy, security”. Reuters. Arhivirano iz originala 17. 12. 2013. g. Pristupljeno 17. 12. 2013. 
  5. ^ Kuehn, Kathleen (9. 12. 2016). The Post-Snowden Era: Mass Surveillance and Privacy in New Zealand (na jeziku: engleski). Bridget Williams Books. ISBN 9780908321087. Pristupljeno 8. 1. 2017. 
  6. ^ „Snowden: Mass Surveillance Needs Global Solution”. Pristupljeno 8. 1. 2017. 
  7. ^ Lyon, David (19. 10. 2015). Surveillance After Snowden (na jeziku: engleski). John Wiley & Sons. ISBN 9780745690889. Pristupljeno 8. 1. 2017. 
  8. ^ „Towards a world without mass surveillance” (PDF). Pristupljeno 8. 1. 2017. 
  9. ^ Vinci, Anthony (2020-08-31). „The Coming Revolution in Intelligence Affairs: How Artificial Intelligence and Autonomous Systems Will Transform Espionage”. Foreign Affairs. sv. 99. ISSN 0015-7120. 
  10. ^ „Surveillance Monitor 2007 - International country rankings”. Privacy International. 28. 12. 2007. Arhivirano iz originala 08. 01. 2016. g. Pristupljeno 16. 11. 2020. 
  11. ^ Tom Steinert-Threlkeld (13. 8. 2008). „Police Surveillance: Go Snoop, Yourself”. ZDNet. Arhivirano iz originala 11. 09. 2008. g. Pristupljeno 16. 11. 2020. 
  12. ^ „YouGov / Daily Telegraph Survey Results” (PDF). YouGov. 2006. Pristupljeno 15. 9. 2013. 
  13. ^ „Why a Surveillance Society Clock?”. American Civil Liberties Union. 4. 9. 2007. Pristupljeno 15. 9. 2013. 
  14. ^ a b v g d đ e ž z i j k The Enemies of the Internet Special Edition : Surveillance Arhivirano 31 avgust 2013 na sajtu Wayback Machine, Reporters Without Borders, 12 March 2013
  15. ^ ONI Asia Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. septembar 2017), web site, OpenNet Initiative, retrieved 15 September 2013.
  16. ^ "Breaching Trust: An analysis of surveillance and security practices on China's TOM-Skype platform", Nart Villeneuve, Information Warfare Monitor and ONI Asia, 1 October 2008.
  17. ^ Vincent, Alice (15. 12. 2017). „Black Mirror is coming true in China, where your 'rating' affects your home, transport and social circle”. The Daily Telegraph. 
  18. ^ „Big Brother is watching: Chinese city with 2.6m cameras is world's most heavily surveilled”. The Guardian. Pristupljeno 2. 12. 2019. 
  19. ^ See Julia M. Fromholz, The European Union Data Privacy Directive, 15 Berkeley Tech. L.J. 471, 472 (2000); Dean William Harvey & Amy White, The Impact of Computer Security Regulation on American Companies, 8 Tex. Wesleyan L. Rev. 505 (2002); Kamaal Zaidi, Harmonizing U.S.-EU Online Privacy Law: Toward a U.S. Comprehensive Regime For the Protection of Personal Data, 12 Mich.St. J. Int’l L. 169 (2003).
  20. ^ "Rules Shielding Online Data From N.S.A. and Other Prying Eyes Advance in Europe", James Kanter and Mike Scott, New York Times, 21 October 2013. Retrieved 22 October 2013.
  21. ^ Traynor, Ian (26. 11. 2013). „NSA surveillance: Europe threatens to freeze US data-sharing arrangements”. The Guardian. Pristupljeno 1. 12. 2013. 
  22. ^ „EU Commission and United States agree on new framework for transatlantic data flows: EU-US Privacy Shield” (Saopštenje). European Commission. 2. 2. 2016. Pristupljeno 24. 2. 2016. ; „Restoring trust in transatlantic data flows through strong safeguards: European Commission presents EU-U.S. Privacy Shield” (Saopštenje). European Commission. 29. 2. 2016. Pristupljeno 7. 3. 2016. ; „European Commission launches EU-U.S. Privacy Shield: stronger protection for transatlantic data flows” (Saopštenje). European Commission. 12. 7. 2016. Pristupljeno 16. 7. 2016. 
  23. ^ „U.S. and Europe in 'Safe Harbor' Data Deal, but Legal Fight May Await”. New York Times. 2. 2. 2016. Pristupljeno 24. 2. 2016 ; „Privacy Shield deal lets US tech firms transfer European customers' data again”. The Guardian. 8. 7. 2016. Pristupljeno 8. 7. 2016 ; „Privacy Shield forced US to be 'transparent' about intelligence agencies”. EurActiv. 12. 7. 2016. Pristupljeno 16. 7. 2016. 
  24. ^ „Top EU court rejects EU-wide data retention law”. BBC. 8. 4. 2014. Pristupljeno 7. 9. 2014. 
  25. ^ "Directive 2006/24/EC of the European Parliament and of the Council of 15 March 2006 on the retention of data generated or processed in connection with the provision of publicly available electronic communications services or of public communications networks and amending Directive 2002/58/EC", L 105/54, Official Journal of the European Union, 13 April 2006. Retrieved 20 September 2013.
  26. ^ "Joint letter to Cecilia Malmström, European Commissioner for Home Affairs, from Dr. Patrick Breyer and 105 additional parties", 22 June 2010.
  27. ^ "FP7 - Science in Society" Arhivirano 26 januar 2012 na sajtu Wayback Machine, Community Research and Development Information Service (CORDIS), European Commission, 30 December 2006.
  28. ^ "FP7 Security Research", Community Research and Development Information Service (CORDIS), European Commission, 3 September 2012. Retrieved 15 September 2013.
  29. ^ "The EU Security-Industrial Complex, an interview with Ben Hayes about his book NeoConOpticon ", Matthias Monroy, Telepolis (Heise Zeitschriften Verlag), 25 September 2009. Retrieved 15 September 2013.
  30. ^ NeoConOpticon — The EU Security-Industrial Complex, Ben Hayes, Transnational Institute (TNI) and Statewatch, 25 September 2009, 84 pages,ISSN 1756-851X. Retrieved 15 September 2013.
  31. ^ "Totalüberwachung der realen und virtuellen Räume" (jezik: nemački) ("Total control of the real and virtual spaces"), Florian Rötzer, Telepolis (Heise Zeitschriften Verlag), 22 September 2009. Retrieved 15 September 2013. (English translation)
  32. ^ Towards a more secure society and increased industrial competitiveness: Security Research Projects under the 7th Framework Programme for Research[mrtva veza], European Commission, May 2009, 100 pages. Retrieved 15 September 2013.
  33. ^ INDECT project homepage Arhivirano 8 januar 2011 na sajtu Wayback Machine, AGH - University of Science and Technology (Poland). Retrieved 17 September 2013.
  34. ^ "INDECT: Intelligent information system supporting observation, searching and detection for security of citizens in urban environment" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. decembar 2011), EU Research Projects, Community Research and Development Information Service (CORDIS), European Commission, 4 September 2013. Retrieved 17 September 2013.
  35. ^ "EU funding 'Orwellian' artificial intelligence plan to monitor public for 'abnormal behaviour' ", Ian Johnston, The Telegraph (UK), 19 September 2009. Retrieved 17 September 2013.
  36. ^ HIDE - "HOMELAND SECURITY, BIOMETRIC IDENTIFICATION AND PERSONAL DETECTION ETHICS", Community Research and Development Information Service, http://cordis.europa.eu/project/rcn/88614_en.html. Retrieved 17 July 2016
  37. ^ Mordini E. (2008), Nothing to Hide. Biometrics, Privacy and Private Sphere, in Schouten B. et al. (eds.): BIOID 2008, Biometrics and Identity Management, LNCS 5372, Springer-Verlag Berlin Heidelberg, 247–257. https://link.springer.com/chapter/10.1007/978-3-540-89991-4_27. Retrieved July, 17; 2016.
  38. ^ HIDE Project Overview, http://www.cssc.eu/public/FINAL%20BROCHURE.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. januar 2021). Retrieved 17 July 2016
  39. ^ Tim Richardson (4. 11. 2002). „German secret service taps phones, bills buggees”. The Register. Pristupljeno 27. 1. 2011. 
  40. ^ "Centralised System to Monitor Communications", reply by Shri Gurudas Kamat, Minister of State for Communications and Information Technology in Rajya Sabha, Press Information Bureau, 26 November 2009. Retrieved 17 September 2013.
  41. ^ Mohan, Vishwa (2. 10. 2009). „MHA to make security data tamper-free”. The Times of India. TNN. Pristupljeno 17. 9. 2013. 
  42. ^ India to prepare NPR with 2011 Census Arhivirano 5 septembar 2012 na sajtu Wayback Machine, iGovernment (9.9 Mediaworx), 24 April 2008. Retrieved 17 September 2013.
  43. ^ "Election Commission to use Census data, GPS to track voters", Rediff (Delhi), 25 August 2008. Retrieved 17 September 2012.
  44. ^ „Picture Intelligence Unit – Aadhaar Based Surveillance By Foreign Firms”. Arhivirano iz originala 2018-02-02. g. 
  45. ^ „Right to privacy: Data shows states using Aadhaar to build profiles of citizens”. 25. 8. 2017. 
  46. ^ „Watching porn? Cops now have their eyes on you | Malay Mail”. 
  47. ^ „[Exclusive] Police will know if you watch porn”. 9. 7. 2018. 
  48. ^ „Respect privacy and no to monitoring of internet usage or activity in Malaysia, say ASEAN NGOs”. 20. 7. 2018. Arhivirano iz originala 20. 09. 2018. g. Pristupljeno 16. 11. 2020. 
  49. ^ Arteaga, Nelson. 2017. Mexico: Internal security, surveillance, and authoritarianism. Surveillance & Society 15(3/4): 491-495.
  50. ^ Arteaga, Nelson. 2017. Mexico: Internal security, surveillance, and authoritarianism. Surveillance & Society 15(3/4): 491-495.(Artega, 494)
  51. ^ "Italy and the Netherlands top wiretap chart", Digital Civil Rights in Europe, EDRI-gram Number 2.14, 15 July 2004. Retrieved 17 September 2013.
  52. ^ „North Korea, the surveillance state”. 
  53. ^ "Chapter 2. Rights and Freedoms of Man And Citizen", Constitution of Russia. Retrieved 17 September 2013.
  54. ^ „Tech in Asia - Connecting Asia's startup ecosystem”. 
  55. ^ a b „More surveillance cameras as deterrent”. 18. 3. 2016. 
  56. ^ „Network of CCTV cameras proving effective”. 8. 3. 2016. 
  57. ^ „Seeking Privacy in a City of Sensors”. 
  58. ^ „1,000 sensors to be rolled out in Singapore as part of 'smart nation' plan”. 10. 10. 2014. 
  59. ^ „Installation of 62,000 police cameras in 10,000 HDB blocks, multi-storey carparks complete”. 11. 7. 2016. 
  60. ^ „Bevy of cameras, high-tech sensors to secure shoreline”. 18. 3. 2016. 
  61. ^ „New drones, command vehicles to help police fight crime better”. Arhivirano iz originala 15. 06. 2018. g. Pristupljeno 16. 11. 2020. 
  62. ^ „Report on the National Data Retention Laws Since The CJEU's Tele-2/Watson Judgment”. Privacy International. 1. 9. 2017. Arhivirano iz originala 09. 07. 2019. g. Pristupljeno 16. 11. 2020. 
  63. ^ „Data retention across the EU”. European Union Agency for Fundamental Rights (na jeziku: engleski). 16. 12. 2015. Pristupljeno 2018-04-29. 
  64. ^ „SOU 2003:30”. str. 154. „Det har således i svensk rätt bedömts att det inte finns något rättsligt skydd för den enskildes integritet mot avlyssning eller inhämtning av signaltrafik som befordras trådlöst”  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  65. ^ a b Hernadi, Alexandra. „I morgon börjar FRA-lagen gälla” (na jeziku: Swedish). SvD. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  66. ^ „Prop. 2006/07:63” (PDF). [mrtva veza]
  67. ^ Bjurbo, Peter. „FRA-spaning inte så stor som framställts” (na jeziku: Swedish). Sveriges Radio. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  68. ^ „FRA Påståenden och klargöranden” (na jeziku: Swedish). FRA. 2009. Arhivirano iz originala 11. 6. 2007. g. 
  69. ^ „Datainspektionens redovisning av regeringsuppdraget Fö2009/355/SUND” (PDF). The Swedish Data Inspection Board. Arhivirano iz originala (PDF) 3. 6. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  70. ^ „SFS 2008:717”. 
  71. ^ Sjögren, Per-Anders. „Alliansen enig om stora ändringar i FRA-lag” (na jeziku: Swedish). Riksdag & Departement. Arhivirano iz originala 10. 3. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  72. ^ Bynert, Simon. „Militärt hot villkor för FRA-spaning” (na jeziku: Swedish). SvD. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  73. ^ „Alliansen enig om stärkt integritet, tydligare reglering och förbättrad kontroll i kompletteringar till signalspaningslagen” (na jeziku: Swedish). Regeringen. Arhivirano iz originala 10. 3. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  74. ^ „Spies for Hire”. The Intercept. Pristupljeno 24. 10. 2016. 
  75. ^ „Inside the UAE's secret hacking team of American mercenaries”. Reuters. Pristupljeno 30. 1. 2019. 
  76. ^ „Google and Apple remove alleged UAE spy app ToTok”. BBC. Pristupljeno 23. 12. 2019. 
  77. ^ „It Seemed Like a Popular Chat App. It's Secretly a Spy Tool.”. The New York Times. Pristupljeno 22. 12. 2019. 
  78. ^ „ToTok returns to Google Play Store after accusations of spying”. CNET. Pristupljeno 6. 1. 2020. 
  79. ^ „Virus projects renew questions about UAE's mass surveillance”. Associated Press. Pristupljeno 9. 7. 2020. 
  80. ^ Vincent, David (1. 10. 2013). „Surveillance, privacy and history”. History & Policy. History & Policy. Pristupljeno 27. 7. 2016. 
  81. ^ „How the British and Americans started listening in”. BBC. 8. 2. 2016. Pristupljeno 24. 2. 2016. 
  82. ^ Adam White (29. 6. 2010). „How a Secret Spy Pact Helped Win the Cold War”. Time. 
  83. ^ „US and Britain team up on mass surveillance”. The Guardian. 22. 6. 2013. Pristupljeno 13. 5. 2015. 
  84. ^ „The Andrew Marr Show Interview: Theresa May, MP Home Secretary” (PDF). BBC. 23. 11. 2014. Pristupljeno 6. 12. 2014. „Well I guess what he’s talking about is the fact that for certain aspects and certain of the more intrusive measures that our security service and police have available to them – i.e. Intercept, intercepting people’s telephones and some other intrusive measures – the decision is taken by the Secretary of State, predominantly me. A significant part of my job is looking at these warrants and signing these warrants. I think it’s ... Some people argue that should be to judges....I think it’s very important that actually those decisions are being taken by somebody who is democratically accountable to the public. I think that’s an important part of our system. I think it’s a strength of our system.” 
  85. ^ „The Law”. GCHQ. Arhivirano iz originala 13. 01. 2020. g. Pristupljeno 17. 12. 2013. 
  86. ^ „Statement on GCHQ's Alleged Interception of Communications under the US PRISM Programme” (PDF). Intelligence and Security Committee of Parliament. 17. 7. 2013. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 05. 2023. g. Pristupljeno 17. 12. 2013. 
  87. ^ „Other safeguards and oversight”. The Investigatory Powers Tribunal. Arhivirano iz originala 6. 2. 2015. g. Pristupljeno 6. 2. 2015. 
  88. ^ „Intelligence and Security Committee open evidence session”. UK Parliament. 7. 11. 2013. Pristupljeno 18. 12. 2013. ; „Spy chiefs public hearing: as it happened”. The Telegraph. 7. 11. 2013. Pristupljeno 18. 12. 2013. 
  89. ^ „Britain's spy chiefs will be questioned in public for the first time, under radical reforms of the way Parliament monitors the intelligence agencies”. The Telegraph. 10. 11. 2012. Pristupljeno 18. 12. 2013. 
  90. ^ a b „GCHQ does not breach human rights, judges rule”. BBC. 5. 12. 2014. Pristupljeno 6. 12. 2014. 
  91. ^ a b „IPT rejects assertions of mass surveillance”. GCHQ. 5. 12. 2014. Arhivirano iz originala 6. 2. 2015. g. Pristupljeno 7. 2. 2015. 
  92. ^ a b „List of judgments”. Investigatory Powers Tribunal. 5. 12. 2014. Arhivirano iz originala 6. 2. 2015. g. Pristupljeno 7. 2. 2015. „1. A declaration that the regime governing the soliciting, receiving, storing and transmitting by UK authorities of private communications of individuals located in the UK which have been obtained by US authorities pursuant to Prism and/or Upstream does not contravene Articles 8 or 10 ECHR. 2. A declaration that the regime in respect of interception under ss8(4), 15 and 16 of the Regulation of investigatory Powers Act 2000 does not contravene Articles 8 or 10 ECHR and does not give rise to unlawful discrimination contrary to Article 14, read together with Articles 8 and/or 10 of the ECHR.” 
  93. ^ „IPT Ruling on Interception”. GCHQ. 6. 2. 2015. Arhivirano iz originala 6. 2. 2015. g. Pristupljeno 6. 2. 2015. 
  94. ^ „GCHQ censured over sharing of internet surveillance data with US”. BBC. 6. 2. 2015. Pristupljeno 6. 2. 2015. 
  95. ^ „UK-US surveillance regime was unlawful 'for seven years'”. The Guardian. 6. 2. 2015. Pristupljeno 6. 2. 2015. 
  96. ^ „UK surveillance 'lacks transparency', ISC report says”. BBC. 12. 3. 2015. Pristupljeno 14. 3. 2015. 
  97. ^ „Privacy and Security: A modern and transparent legal framework”. Intelligence and Security Committee of Parliament. 12. 3. 2015. Arhivirano iz originala 16. 03. 2015. g. Pristupljeno 14. 3. 2015. 
  98. ^ „Intelligence and security committee report: the key findings”. The Guardian. 12. 3. 2015. Pristupljeno 14. 3. 2015. 
  99. ^ „Statement by the Interception of Communications Commissioner's Office (IOCCO) on the publication of the Interception of Communications Commissioner's Report 2014” (PDF). 12. 3. 2015. Arhivirano iz originala (PDF) 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 14. 3. 2015 ; „Report of the Interception of Communications Commissioner” (PDF). mart 2015. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 3. 2015. g. Pristupljeno 14. 3. 2015. 
  100. ^ „UK surveillance laws need total overhaul, says landmark report”. The Guardian. 12. 3. 2015. Pristupljeno 14. 3. 2015. 
  101. ^ „Civil liberty campaigners attacked for saying terror attack is "price worth paying" to prevent mass snooping”. The Telegraph. 12. 3. 2015. Pristupljeno 14. 11. 2015 ; Carlile, Alex (13. 3. 2015). „GCHQ doesn't need any lectures from Liberty”. The Times. Pristupljeno 14. 3. 2015. 
  102. ^ "Regulation of Investigatory Powers Act 2000", 2000 Chapter 23, UK Government Legislation. Retrieved 28 September 2013.
  103. ^ „'Massive abuse' of privacy feared”. BBC News. 11. 6. 2002. Pristupljeno 5. 4. 2010. 
  104. ^ "Protection of Freedoms Bill", Home Office, 11 February 2011. Retrieved 28 September 2013.
  105. ^ „Emergency data law clears Commons”. BBC. 16. 7. 2014. Pristupljeno 27. 9. 2014. 
  106. ^ „Data Retention Bill set to become law”. BBC. 17. 7. 2014. Pristupljeno 27. 9. 2014. 
  107. ^ „Details of UK website visits 'to be stored for year'”. BBC. 4. 11. 2015. Pristupljeno 10. 11. 2015. 
  108. ^ „Investigatory powers bill: the key points”. The Guardian. 4. 11. 2015. Pristupljeno 10. 11. 2015. 
  109. ^ „A question of trust: report of the investigatory powers review - GOV.UK”. www.gov.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2017-07-06. 
  110. ^ „Investigatory Powers Bill: bulk powers review - GOV.UK”. www.gov.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2017-07-06. 
  111. ^ David Anderson (11. 4. 2017). „CJEU judgment in Watson/Tele2”. David Anderson QC Lawyer London UK. Pristupljeno 2017-07-06. 
  112. ^ „10 Human Rights Organisations v. United Kingdom | Privacy International”. www.privacyinternational.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2017-07-06. 
  113. ^ „The Price of Privacy: How local authorities spent £515m on CCTV in four years” (PDF). Big Brother Watch. februar 2012. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 9. 2015. g. Pristupljeno 4. 2. 2015. 
  114. ^ „FactCheck: how many CCTV cameras? - Channel 4 News”. Channel4.com. Arhivirano iz originala 11. 05. 2010. g. Pristupljeno 8. 5. 2009. 
  115. ^ „CCTV in London” (PDF). Pristupljeno 22. 7. 2009. 
  116. ^ „How many cameras are there?”. CCTV User Group. 18. 6. 2008. Arhivirano iz originala 23. 10. 2008. g. Pristupljeno 8. 5. 2009. 
  117. ^ James Bamford (2008), The Shadow Factory, Doubleday, ISBN 0-385-52132-4, Chapter 'Shamrock', especially pg. 163.
  118. ^ McCullagh, Declan (30. 1. 2007). „FBI turns to broad new wiretap method”. ZDNet News. Pristupljeno 13. 3. 2009. 
  119. ^ Data Priest; William M. Arkin (20. 12. 2010). „Monitoring America”. Washington Post. Arhivirano iz originala 10. 01. 2014. g. Pristupljeno 27. 1. 2011. 
  120. ^ Mui, Ylan (29. 7. 2013). „Growing use of FBI screens raises concerns about accuracy, racial bias”. Washington Post. Pristupljeno 2. 8. 2013. 
  121. ^ "AP Interview: USPS takes photos of all mail" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. avgust 2013), Associated Press (AP), 2 August 2013.
  122. ^ "U.S. Postal Service Logging All Mail for Law Enforcement", Ron Nixon, New York Times, 3 July 2013. Retrieved 25 September 2013.
  123. ^ Kevin Poulsen (18. 7. 2007). „FBI's Secret Spyware Tracks Down Teen Who Made Bomb Threats”. Wired Magazine. Condé Nast. Pristupljeno 19. 9. 2013. 
  124. ^ "Is the NSA reading your MySpace profile?", Dawn Kawamoto, CNET News, 9 June 2006. Retrieved 19 September 2013.
  125. ^ Glenn Greenwald (31. 7. 2013). „XKeyscore: NSA tool collects 'nearly everything a user does on the internet'”. The Guardian. Pristupljeno 2. 8. 2013. 
  126. ^ „CALEA Archive”. Electronic Frontier Foundation. Arhivirano iz originala 3. 5. 2009. g. Pristupljeno 14. 3. 2009. 
  127. ^ „CALEA: The Perils of Wiretapping the Internet”. Electronic Frontier Foundation. Pristupljeno 14. 3. 2009. 
  128. ^ „FAQ on the CALEA Expansion by the FCC”. Electronic Frontier Foundation. 20. 9. 2007. Pristupljeno 14. 3. 2009. 
  129. ^ Cauley, Leslie (11. 5. 2006). „NSA has massive database of Americans' phone calls”. USA Today. Pristupljeno 12. 5. 2010. 
  130. ^ Erin Mahoney and Joanne Helperin (3. 7. 2009). „Caught! Big Brother May Be Watching You With Traffic Cameras”. Edmunds. Pristupljeno 19. 9. 2013. 
  131. ^ "Law Enforcement Operations" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. maj 2014), Persistent Surveillance Systems. Retrieved 9 September 2013.
  132. ^ Savage, Charlie (12. 8. 2007). „US doles out millions for street cameras”. The Boston Globe. Pristupljeno 19. 9. 2013. 
  133. ^ McFadden, Robert D. (7. 8. 2007). „City Is Rebuffed on the Release of '04 Records”. New York Times. Pristupljeno 5. 4. 2010. 
  134. ^ van der Vlist, Fernando N. „Counter-Mapping Surveillance: A Critical Cartography of Mass Surveillance Technology After Snowden”. Surveillance & Society. 15 (1): 137—157. 2017. .
  135. ^ "Country Report: Socialist Republic of Vietnam", Safety on the Line, Cormac Callanan and Hein Dries-Ziekenheiner, Freedom House, July 2012. Retrieved 19 September 2013.
  136. ^ Arrington, Michael (15. 5. 2008). „He Said, She Said in Google v. Facebook”. TechCrunch. Pristupljeno 14. 8. 2009. 
  137. ^ Papakipos, Matthew (28. 5. 2009). "Google's HTML 5 Work: What's Next?" (62-minute video). Google I/O 2009. YouTube. Pristupljeno 19. 9. 2013. 
  138. ^ „Google CEO bullish on mobile Web advertising”. Reuters. 25. 1. 2008. Pristupljeno 28. 2. 2010. 
  139. ^ Schmidt, Eric (16. 2. 2010). Keynote speech (video). 2010 Mobile World Congress Barcelona. YouTube. Pristupljeno 28. 2. 2010. 
  140. ^ "Content distribution regulation by viewing use", Microsoft Corporation, United States Patent Application 20120278904, 26 April 2011. Retrieved 19 September 2013.
  141. ^ Manuel Castells, (August 2009), The Rise of the Network Society, 2nd edition, Wiley Blackwell, ISBN 978-1-4051-9686-4. Retrieved 23 September 2013.
  142. ^ „Smart cities? Tell it like it is, they're surveillance cities”. 
  143. ^ The first use of the term "electronic police state" was likely in a posting by Jim Davis „Police Checkpoints on the Information Highway”. Computer Underground Digest. 6 (72). 11. 8. 1994. ISSN 1066-632X. „The so-called 'electronic frontier' is quickly turning into an electronic police state.” 
  144. ^ a b The term "electronic police state" became more widely known with the publication of The Electronic Police State: 2008 National Rankings Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. mart 2021), by Jonathan Logan, Cryptohippie USA.
  145. ^ Kingsley Ufuoma OMOYIBO, Ogaga Ayemo OBARO. , "Applications of Social Control Theory: Criminality and Governmentality" Arhivirano 31 avgust 2018 na sajtu Wayback Machine. International Journal of Asian Social Science (PDF). 2 (7): 1026—1032. 2012 http://www.pdoaj.com/pdf-files/ijass,%20pp.1026-1032.pdf.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Надзор_над_масама&oldid=27677397”