Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

Vidovdanski ustav, odnosno Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca je bio prvi ustav novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Donet je od strane Ustavotvorne skupštine, a proglašen je na Vidovdan, 28. juna 1921. godine, te je po tome u javnosti prozvan Vidovdanskim ustavom. Ostao je na snazi do uvođenja diktature 6. januara 1929. godine. Ustavom iz 1921. godine usvojeni su: monarhijski oblik vladavine, princip podele vlasti i parlamentarizam, načelo kompromisnog unitarizma i državnog centralizma, građanska prava i socijalno-ekonomske odredbe.

Vidovdanski ustav
Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
Prva strana ustava
Tip	Ustav
Datum primene	28. jun 1921.
Efekti	Usvojeni su: monarhijski oblik vladavine, princip podele vlasti i parlamentarizam, načelo kompromisnog unitarizma i državnog centralizma, građanska prava i socijalno-ekonomske odredbe
Istek	6. januar 1929. (Početak Šestojanuarske diktature)

Nastanak Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

Vidi još: Kraljevina Jugoslavija

Po završetku Prvog svetskog rata, Kraljevina Srbija je uložila svoju državnost u stvaranje zajedničke države Južnih Slovena. Prva zajednička država jugoslovenskih naroda – Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, nastala je 1. decembra 1918. godine. Formiranju te države prethodili su značajni istorijski događaji, a proces njenog nastanka bio je složen. Nakon što je 1914. godine Austrougarska objavila rat Srbiji, koji je ubrzo prerastao u svetski rat, beleže se izvesne ideje o ujedinjenju, među kojima treba posebno istaći Nišku deklaraciju (1914), formiranje Jugoslovenskog odbora u Londonu (1915) i Crnogorskog odbora u Parizu (1917). Konkretni pokušaji realizacije ideja o zajedničkoj državi jugoslovenskih naroda bila su dva akta – Krfska deklaracija (1917) i Ženevski sporazum (1918).

Uprkos tim sporazumima, Kraljevina Srbija i međunarodno nepriznata država Jugoslovena (tzv. Država Slovenaca, Hrvata i Srba) ujedinjene su na sasvim drugačiji način od onog koji je bio predviđen sporazumima.

Nakon što je Središnji odbor Narodnog veća međunarodno nepriznate Države Slovenaca, Hrvata i Srba 24. novembra 1918. godine odlučio da se ta država ujedini sa Kraljevinom Srbijom, izabrao je delegaciju od dvadeset osam članova koje je ovlastio da „u sporazumu“ sa Kraljevinom Srbijom „sprovedu organizaciju jedinstvene države“ i dao im precizna uputstva na koji način bi ujedinjenje trebalo sprovesti. Ali zbog događaja koji su usledili ujedinjenje nije izvršeno na način predviđen uputstvima. Reč je pre svega o odlukama novosadske i podgoričke skupštine, koje su ojačale položaj Srbije prema državi austrougarskih Jugoslovena. Naime, Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Vojvodini donela je 25. novembra 1918. godine u Novom Sadu Rezoluciju o ujedinjenju Banata, Bačke i Baranje sa Srbijom, a sličnu odluku o prisajedinjenju Crne Gore Kraljevini Srbiji donela je samo dan kasnije i Velika narodna skupština Crne Gore u Podgorici (tzv. podgorička skupština).

Podstaknut takvim razvojem događaja, po dolasku delegacije Središnjeg odbora Narodnog veća u Beograd 1. decembra 1918. godine, regent Aleksandar Karađorđević je, nakon što je primio izjavu te delegacije, u svojoj izjavi proglasio:

„ Ujedinjenje Srbije sa zemljama nezavisne države Slovenaca, Hrvata i Srba u jedinstveno kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca ”

Razmena izjava između prestolonaslednika Srbije i Narodnog veća smatra se formalnim činom osnivanja Kraljevine SHS.

Regent je svojom izjavom prejudicirao važna pitanja budućeg ustavnog sistema – pre svega oblik vladavine („kraljevstvo“) i oblik državnog uređenja („jedinstveno“, što je sinonim za unitarno uređenje) – čime je umnogome ograničio vlast buduće ustavotvorne skupštine.

Pravna kvalifikacija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

Ako bi trebalo dati pravnu kvalifikaciju novonastale države, ona mora imati dva aspekta – međunarodnopravni i ustavnopravni. Sa međunarodnopravnog stanovišta, Kraljevina SHS je bila „stara država“ jer je u međunarodnopravnom smislu bila sledbenica Kraljevine Srbije, nasledivši čitav sistem međunarodnih ugovora koje je Srbija zaključila pre Prvog svetskog rata. U tom smislu je postojao kontinuitet između Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS. Sa ustavnopravnog stanovišta, Kraljevina SHS je bila nova država jer njen ustavni sistem nije proizišao iz Ustava Kraljevine Srbije iz 1903. godine. Ustav Kraljevine SHS je usvojila ustavotvorna skupština i u tom smislu je postojao diskontinuitet između Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS.

Ustavi prve Jugoslavije

Za nešto više od dve decenije postojanja, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (od 1929. Kraljevina Jugoslavija) prošla je kroz dva vanustavna i dva ustavna perioda. Prvi vanustavni period je trajao od momenta kada je država nastala 1918. godine do donošenja ustava. Prvi ustav Kraljevine - Vidovdanski ustav donet je 28. juna 1921. godine, dve i po godine nakon ujedinjenja u zajedničku državu, a važio je do 6. januara 1929. godine, kada ga je kralj Aleksandar suspendovao i uveo ličnu diktaturu. Tada je počeo drugi vanustavni period u Kraljevini. Takvo stanje je potrajalo do 3. septembra 1931. godine, kada je kralj „darovao“ novi ustav „svom dragom narodu". Taj ustav, koji se, zbog vremena i načina na koji je donet, obično naziva „Septembarski“ ili „Oktroisani“, primenjivan je do kapitulacije 1941. godine.

Pitanje suverenosti Ustavotvorne skupštine

U vezi sa nekim bitnim političkim pitanjima i ustavnim rešenjima koja je trebalo da budu regulisana novim ustavom, postavilo se još pre sastanka Ustavotvorne skupštine pitanje njene suverenosti.

Po jednom gledištu Ustavotvorna skupština nije suverena. Ovo gledište je došlo do izražaja već u Krfskoj deklaraciji, koja je predviđala jednu nesuverenu ustavotvornu skupštinu, čije odluke stupaju u važnost kada ih kralj sankcioniše. Po tim mišljenjima, Prvodecembarski akt je imao superustavni karakter, njegova rešenja su bila iznad ustava i nisu se mogla menjati ustavom. Prvodecembarskim aktom nije samo stvorena država, već je rešeno i pitanje oblika vladavine: država je od prvog dana svog postojanja monarhija, u kojoj vlada dinastija Karađorđević. To je značilo da Ustavotvorna skupština nije suverena.

Drugi stav je bio sadržan u Ženevskoj deklaraciji. Po njoj je Ustavotvorna skupština trebalo da rešava o svim pitanjima ustavne organizacije države, uključujući i oblik vladavine, pa je prema tome imala punu suverenost.

Izuzimajući Prvodecembarski akt, državno uređenje koje je posle toga počelo da se izgrađuje uvek je označavano kao privremeno. Međutim, i formalno ograničenje suverenosti Ustavotvorne skupštine je načinjeno odredbama Zakona o izborima poslanika za Ustavotvornu skupštinu i Privremenog poslovnika.

1. Najvažniji zakon koji je Privremeno narodno predstavništvo donelo bio je Zakon o izborima narodnih poslanika za Ustavotvornu skupštinu, od 3. septembra 1920. godine. Zakon je proglasio da je biračko pravo opšte, jednako i neposredno, sa tajnim glasanjem. Biračko pravo su imali muškarci stariji od 21 godine koji su do 1. decembra imali državljanstvo, odnosno pripadništvo ili domovinsko pravo u državama i teritorijama koje su ušle u sastav Države SHS. Državljanstvo nisu imali oni stanovnici, koji su po ugovorima o miru sa Nemačkom, Austrijom i Mađarskom imali pravo opcije za svoje nacionalne države. Pasivno izborno pravo su imali državljani sa navršenih 25 godina, koji su bili pismeni. Na svaka četiri poslanika sa opštim uslovima, morao se u svakom izbornom okrugu birati jedan poslanik sa fakultetskim obrazovanjem – kvalifikovani poslanik. Pravo glasa nisu imale žene, vojnici, oficiri i policijski činovnici. Ustavotvorna skupština je birana tajnim glasanjem, neposredno, po principu srazmernog predstavništva, kakav je postojao po ustavu Srbije iz 1888. godine. Po jedan poslanik se birao na svakih 30.000 stanovnika, tako da je skupštinu trebalo da sačinjava 419 poslanika.

Zakon je nekim odredbama prevazilazio okvire materije koju je trebalo da reguliše i ograničio prava Ustavotvorne skupštine. Predviđeno je da kralj može da raspusti Ustavotvornu skupštinu. Zakon je utvrdio da rad Ustavotvorne skupštine ne može da traje duže od dve godine, što je takođe predstavljalo ograničenje njene vlasti.

2. Privremeni poslovnik za Ustavotvornu skupštinu propisao je regent uredbom 8. decembra 1920. godine. Poslovnik je još određenije osporio suverenost Ustavotvorne skupštine, tako što je propisao da će poslanici posle overavanja poslaničkih punomoćstava imati da polože zakletvu kralju, i pre polaganja zakletve ne mogu vršiti poslaničke dužnosti. Pošto su već položili zakletvu kralju, poslanici nisu mogli odlučivati o obliku vladavine, jer su samim polaganjem zakletve monarhija i dinastija bile unapred priznate.

Pravo na predlaganje nacrta ustava imala je u prvom redu vlada, a tek potom poslanici, i to ako najmanje dvadeset poslanika predloži nacrt ustava sa obrazloženjem, najkasnije deset dana pošto bude formiran Ustavni odbor. Odbor će najpre uzeti u razmatranje vladin nacrt Ustava. Pravo predlaganja amandmana nisu imali poslanici pojedinci, nego samo grupe od najmanje dvadeset poslanika. Poslovnik je predviđao da je za donošenje valjanih zaključaka potrebna „većina prisutnih poslanika”, a za izglasavanje ustava „polovina više jedan od ukupnog broja poslanika”, tzv. prosta većina.

Ustavotvorna skupština se sastala 12. decembra 1920. godine. Iako je izabrano 419 poslanika, samo je 342 predalo svoja punomoćja. Poslanici Hrvatske pučke seljačke stranke (50) i Hrvatske stranke prava (2) nisu predali svoja punomoćja i nisu učestvovali u radu Ustavotvorne skupštine. Već na početku rada Ustavotvorne skupštine su izbili politički sukobi. Poslanici opozicije su osporavali Poslovnik, koji je nalagao polaganje zakletve kralju, ukazujući na ograničenje suverenosti Ustavotvorne skupštine, koje je tom odredbom učinjeno. Međutim, mada su načelno osporavali ovo rešenje, komunisti, socijalisti i republikanci su ipak položili zakletvu da bi mogli delovati kao narodni zastupnici, uz ograđivanje da taj čin smatraju iznuđenim proceduralnim zahtevom.

Teške ekonomske prilike u zemlji, previranje u radničkim masama, brojni štrajkovi i druge akcije radnika, kao i uspeh koji je Komunistička partija postigla na lokalnim izborima, izvršenim u proleće i leto 1920. godine, naveli su vladajuće krugove da preduzmu korake protiv „boljševičke opasnosti”. U noći između 29. i 30. decembra 1920. vlada je izdala tzv. Obznanu, kojom je zabranjena komunistička propaganda, obustavljene komunističke organizacije, zabranjene novine i drugi spisi. Iz službe su otpušteni svi činovnici, koji bi vršili propagandu boljševizma. Komunistički poslanici u Ustavotvornoj skupštini su ukazivali na protivzakonitost Obznane, a u znak protesta protiv ovog akta i progona komunista koji su usledili, komunistički poslanici su 11. juna 1921. godine napustili Ustavotvornu skupštinu.

Donošenje Ustava

3avršetak Prvog svetskog rata i ujedinjenje Srbije sa zemljama nezavisne države Slovenaca, Hrvata i Srba u jedinstveno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, 1. 12. 1918. godine, predstavljalo je novo poglavlje u istoriji jugoslovenskih naroda.

Donošenje novog ustava bilo je jedan od osnovnih uslova za unutrašnju stabilizaciju i spoljnu legitimaciju nove države. Ta država je imala ozbiljne ekonomske, agrarne, socijalne, finansijske i druge probleme. Pobedničkim silama Antante bila je potrebna jaka i pravno konsolidovana jugoslovenska država, koja bi bila brana od boljševizma, ali i od germanske ekspanzije i mađarskih revizionističkih aspiracija.

Težak i komplikovan period provizorijuma, tj. privremene organizacije zajedničke države, u kome su do izraza došle i klasne i nacionalne suprotnosti, karakterisao je i oštar sukob oko pitanja državnog uređenja novog Kraljevstva, uglavnom odražavajući razlike u shvatanju tog problema između Srpske vlade i Jugoslovenskog odbora. Nikola Pašić smatrao je da prelazni period ne bi trebalo da traje duže od dve do tri godine i da bi se u tom razdoblju glavna uloga morala poveriti njegovoj vladi. Ante Trumbić, naprotiv, nemajući poverenja u Pašićevu vladu, bio je mišljenja da provizorijum, zbog mnogih razlika između naroda, treba da traje što duže, a da bi glavni faktor u tom periodu trebalo da bude regent.

Na donošenje Ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca čekalo se duže od dve i po godine nakon što je nastala. Za to vreme ustavnog provizorijuma centralni organi vlasti bili su kralj, Privremeno narodno predstavništvo i vlada, koja je bila odgovorna isključivo kralju. Kraljevsku vlast je, do smrti obolelog kralja Petra I Karađorđevića (preminuo 16. avgusta 1921. godine), vršio prestolonaslednik-regent Aleksandar Karađorđević, kao namesnik.

Na međunarodnom planu, pitanje položaja, priznanja i granica nove države, iskomplikovano je kolebljivim stavom saveznika. Mada je od početka rata Srbija bila u taboru Antante, na potpuno međunarodno priznanje Kraljevine SHS čekalo se sve do potpisivanja mirovnog ugovora s Nemačkom, 28. 6. 1919. godine.

Izbori za Ustavotvornu skupštinu održani su krajem novembra 1920. godine. Na njima su učestvovale dvadeset dve stranke, od kojih je šesnaest dobilo poslaničke mandate. Bilo je ukupno 419 poslaničkih mesta. Najviše mandata su dobile Demokratska stranka 92, Narodna radikalna stranka 91, Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) 58, Hrvatska republikanska seljačka stranka 50. (Mandate su dobili i Savez zemljoradnika i Samostalna kmetijska stranka - 39, Jugoslovenska muslimanska organizacija – 24, Slovenska ljudska stranka - 14, Hrvatska pučka i Bunjevačko-šokačka stranka - 13, Socijaldemokratska stranka - 10, Džemijet – 8. Ostalih sedam stranaka dobilo je manje od osam mandata.)

Demokratska i Narodna radikalna stranka, dve vodeće stranke koje su se zalagale za centralizam, zajedno su imale 183 mandata, bilo im je potrebno još dvadeset i sedam do apsolutne većine, te su bile prinuđene da traže podršku manjih stranaka. Radićeva Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS) učestvovala je na izborima samo u Banskoj hrvatskoj i Slavoniji, gde je sa 230.000 glasova postala najjača politička stranka.

Početak rada Ustavotvorne skupštine obeležilo je mešanje Vlade u njen rad. Vlada je početkom decembra 1920. godine uredbom nametnula privremeni Poslovnik za Ustavotvornu skupštinu. Prema Poslovniku, poslanici su morali da polože zakletvu kralju, a za usvajanje ustava bila je dovoljna obična (apsolutna) većina, što je bilo u suprotnosti sa odredbom o kvalifikovanoj većini iz Krfske deklaracije. Obična umesto kvalifikovane većine omogućavala je nacionalno („plemensko") nadglasavanje i nametanje rešenja koja neće biti prihvaćena od strane sve tri nacije (sva tri plemena). Poslovnikom je, u raspravljanju, data prednost vladinom nacrtu ustava, a amandmane je mogla podneti samo grupa od dvadeset poslanika, i to u određenom vrlo kratkom roku. Odredbe Poslovnika su izazvale nezadovoljstvo XPCC i Hrvatske stranke prava, koje više nisu učestvovale u radu Ustavotvorne skupštine.

Rad na donošenju ustava Ustavotvorna skupština je počela polovinom decembra 1920. godine.Ustavni odbor je formiran 31. januara, a konstituisao se 1. februara 1921. Rok za podnošenje ustavnih nacrta bio je 15. februar 1921.

Ustavni nacrti

U toku skupštinske rasprave o ustavnim nacrtima, najviše je polemike bilo o državnom uređenju (unitarizmu i centralizmu, federalizmu i decentralizaciji) i o socijalno-ekonomskim pitanjima. Vladajuće stranke, Radikalna i Demokratska su obrazlagale predlog unitarnog državnog uređenja potrebom ujedinjenja narodnih snaga, kao preduslova za napredak države. Smatrale su da je projekat ustava davao dovoljno garancija za potpune slobode, potpuno razvijanje naroda i onakvo unutrašnje uređenje kakvo narod želi. Naglašena je uloga Srbije, koja je u ratu izgubila četvrtinu svog stanovništva i koja je svojom borbom doprinela da Slovenci i Hrvati ne podele sudbinu svoje bivše, pobeđene države.

Ustavne nacrte su podneli: Vlada, Narodni klub, Jugoslovenska muslimanska organizacija, Zemljoradnički, Jugoslovenski, Socijalistički i Republikanski poslanički klub i Lazar Marković, ministar za Ustavotvornu skupštinu (Konstituantu).

Vlada je imala tri nacrta ustava: prvi nacrt je izradila vlada Stojana Protića, drugi vlada Milenka Vesnića i treći vlada Nikole Pašića, koji je i podnet kao službeni vladin predlog Ustavnom odboru. Kao osnov za izradu ta tri nacrta poslužio je Ustav Kraljevine Srbije iz 1903. godine.Iako su sva tri nacrta polazila od srpskog ustava iz 1903, među njima su postojale znatne razlike. Odmah po konstituisanju Ustavni odbor je uzeo u razmatranje nacrt ustava koji je podnela Pašićeva vlada. Pre nacrta ustava Pašićeve vlade, ustavne nacrte su načinile i dve prethodne vlade, Protićeva i Vesnićeva.

U nacrtu Protićeve vlade, za razliku od krutog centralizma i unitarizma druga dva nacrta, bila je predviđena decentralizovana država sastavljena od devet istorijskih pokrajina sa autonomnim samoupravnim organima, pokrajinskom skupštinom i pokrajinskim odborom, kao njenim izvršnim organom.Državni organ (pokrajinski namesnik) bi imao samo pravo nadzora. Pokrajinska skupština je mogla o predmetima svoje nadležnosti izdavati zakone, koji nisu smeli protivrečiti državnim zakonima. Protićev nacrt nije zadovoljio ni centraliste ni federaliste.

Pred Ustavotvornu skupštinu je izašao Pašićev nacrt. On se od Protićevog najviše razlikovao po tome što nije usvojio Protićevo pokrajinsko uređenje. Po nacrtu Pašićeve vlade, država je podeljena na 35 oblasti, od 200.000 do 600.000 stanovnika, u kojima postoje i samoupravni organi, sa ograničenom nadležnošću. Unutrašnja uprava je podeljena između državnih i samoupravnih organa. Nadležnost samoupravnih organa je ograničena na pobrojane predmete. U ovom nacrtu je Ustavni odbor učinio neke izmene. Na zahtev zemljoradnika, socijalista, komunista, republikanaca i Jugoslovenskog kluba dodat je odeljak od 23 člana o socijalno-ekonomskim odredbama, izrađen po ugledu na nemački Vajmarski ustav. Centralističko uređenje države predviđao je i nacrt Zemljoradničke stranke i nacrt socijaldemokrata.

Ustavni nacrti opozicije razlikovali su se od vladinog najviše u stavovima o uređenju države: da li će država biti uređena unitaristički ili federalistički. Federalističko uređenje države predviđali su nacrt Narodnog kluba (hrvatske stranke), Jugoslovenskog kluba (grupa klerikalnih slovenačkih i hrvatskih stranaka) i Hrvatske republikanske seljačke stranke. Ostali nacrti su predviđali postojanje pokrajina ili oblasti sa manjom ili većom decentralizacijom. Nacrt Jugoslovenskog kluba se zalagao za federativnu zajednicu od šest pokrajina, obrazovanih na konfesionalnoj (verskoj) osnovi: tri katoličke, tri pravoslavne pokrajine, dok bi Dalmacija bila priključena Bosni, radi ravnoteže. Narodni klub je predlagao podelu države na šest pokrajina. U nacrtima ovih hrvatskih stranačkih grupacija Vojvodina je bila predviđena kao zasebna pokrajina, odvojena od Srbije.

Osim osam službeno podnetih nacrta ustava, pojavili su se i drugi ustavni nacrti koji su imali odjeka u javnosti. Pre svega, treba pomenuti ustavni nacrt XPCC, kao stranke koja je dobila najveći broj glasova hrvatskih birača. Iako je bojkotovala rad Ustavotvorne skupštine, Hrvatska republikanska seljačka stranka Stjepana Radića je ušla u diskusije o budućem ustavu. Svoj nacrt ustava nije podnela Ustavnom odboru, ali ga je objavila 14. maja 1921. Nacrt te stranke je predviđao konfederativno uređenje sa tri narodne države: Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom. Ostale pokrajine: Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija tretirane su kao „poluplemenske" i „poluistorijske“ i predlagano je da se pripoje onoj narodnoj državi za koju bi se njihovo stanovništvo izjasnilo na demokratskom i slobodnom plebiscitu.

Nacrt socijaldemokrata je predviđao republikanski oblik vladavine, sa parlamentarnim uređenjem i unitarno državno uređenje, sa neznatnom decentralizacijom. Posvetio je pažnju i ekonomskim odnosima. Iako je sadržavao formulacije protiv kapitalističkog sistema, nije odbacivao ni sistem privatnog vlasništva.

Po nacrtu Zemljoradničke stranke država bi trebalo da bude ustavna i parlamentarna, centralistički uređena seljačka država. Pošto u državi većinu stanovništva čini seljaštvo, državna uprava treba da pripada tom sloju, a i celokupni društveno-ekonomski poredak bi trebalo da se organizuje s obzirom na seljačko vlasništvo nad zemljom. Nacrt predviđa široke samouprave.

U specijalnoj debati je bilo rasprave i oko imena države. Narodni klub, Jugoslovenski klub, Muslimanski klub, zemljoradnici, republikanci, socijalisti i komunisti su predlagali da se država nazove Jugoslavija, ali su poslanici vladinih stranaka bili protiv toga, ističući da će naziv države pokazati da je to država jednakih i ravnopravnih Srba, Hrvata i Slovenaca, koji žive u svojoj državi. Iz ovog stava proizlazi da ni stranke koje su stajale na stanovištu nacionalnog jedinstva nisu dosledno tumačile taj pojam. Po mišljenju Slobodana Jovanovića, predlozi da se država nazove Jugoslavija bili su motivisani željom da se izbegne upotreba srpskog imena. Mada se smatralo da je pitanje oblika vladavine unapred rešeno, u Ustavotvornoj skupštini je bilo dosta rasprave i o tome da li država treba da bude republika ili monarhija. Protiv monarhije su bili komunisti, republikanci i socijaldemokrati.

Vladina demokratsko-radikalna većina nastojala je svim raspoloživim sredstvima da ubrza proceduru, da skrati diskusiju i da nametne vladin ustavni nacrt. Zbog toga su Ustavotvornu skupštinu napustili poslanici Narodnog i Jugoslovenskog kluba i komunistički poslanici. Pred glasanje za usvajanje ustava, Ustavotvorna skupština je ostala bez poslanika najjačih hrvatskih i slovenačkih stranaka.

Komunistička partija nije podnela svoj nacrt ustava, ali je svoje stavove objavila u više navrata: zahteva osnivanje „sovjetske republike", uvođenje narodne vojske, eksproprijaciju osnovnih sredstava za proizvodnju, naročito veleposeda, sprovođenje agrarne reforme, socijalizovanje proizvodnje i trgovine, zdravstvenih ustanova i službi, odvajanje crkve od države. Komunisti su Ustavotvornu skupštinu napustili 11. juna, a 15. juna su poslanici Jugoslovenskog kluba takođe napustili Ustavotvornu skupštinu, sa obrazloženjem da smatraju da centralistički uređena država potkopava državno i narodno jedinstvo. Protestuju i protiv odredbe u Poslovniku da će ustav biti izglasan natpolovičnom većinom od ukupnog broja poslanika, jer smatraju da je time omogućeno donošenje ustava putem „plemenske majorizacije". Osim toga, ta odredba je bila protivna Krfskoj deklaraciji i Naputku Narodnog vijeća, gde je bila predviđena kvalifikovana većina za izglasavanje Ustava. Napuštanje Ustavotvorne skupštine od strane tako velikog broja poslanika dovelo je u pitanje većinu potrebnu za izglasavanje ustava. Tako se vlada pred izglasavanje ustava našla u situaciji da nije imala ni običnu, natpolovičnu većinu. Zato je uz određene ustupke sklopila sporazum sa deset poslanika slovenačkih „kmetijaca” (zemljoradnika), na čelu sa Bogumilom Vošnjakom. Sa poslanicima Jugoslovenske muslimanske organizacije je postignut sporazum da njeni poslanici glasaju za ustav pod uslovom da vlada osigura koncesije begovskim veleposednicima u sprovođenju agrarne reforme. Pod sličnim uslovima je sklopljen dogovor sa muslimanskim poslaničkim klubom iz Južne Srbije i Makedonije (tzv. Džemijet), o njihovom glasanju za ustav.

Izglasavanje ustava

Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca donet je 28. juna 1921. godine, na verski praznik Vidovdan, zbog čega je nazivan Vidovdanski ustav. Ukupno je u izglasavanju Ustava učestvovalo 258 poslanika. Za prihvatanje Ustava glasala su 223 poslanika, protiv 35, dok 161 poslanik nije učestvovao u glasanju (apstinirao). Pošto je van Ustavotvorne skupštine u tom trenutku bio 161 poslanik, može se smatrati da je protiv vladinog predloga ustava bilo u stvari 196 poslanika. Protiv ustava su glasali poslanici Socijaldemokratske stranke, Zemljoradničke i Republikanske stranke i dr Ante Trumbić. Za ustav su glasali poslanici Radikalne stranke, Demokratske, slovenački „kmetijci”, Jugoslovenska muslimanska organizacija i muslimani iz Južne Srbije i Makedonije, Džemijet.

Izglasan je apsolutnom većinom od 223:196 glasova. Osim glasova poslanika demokrata i radikala, tu neznatnu većinu omogućili su "kupljeni" glasovi tri manje poslaničke grupe čiju je podršku Vlada obezbedila u poslednjem trenutku.

Način donošenja i promene

Ustavotvorna skupština je usvojila Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, minimalnom apsolutnom većinom, i to „kupljenim“ glasovima muslimanskih poslanika iz Makedonije i Bosne i Hercegovine. Nakon toga, Ustav je, saglasno njegovim odredbama, potvrdio prestolonaslednik-regent, odakle proizilazi da je Vidovdanski ustav pripadao kategoriji ustavnih paktova (ustava ugovora).

Vidovdanski ustav se i menjao po sistemu ustavnog pakta - za usvajanje promena bila je nadležna Narodna skupština, a usvojene izmene i dopune potvrđivao je kralj. Predlog za izmenu ili dopunu Ustava mogli su da podnesu kralj ili Narodna skupština, a nakon podnošenja predloga Narodna skupština bi se raspuštala, a novi saziv bi donosio konačnu odluku o promeni ustava. Taj model promene ustava, koji u sebi sadrži prikriveni referendum, predviđen je Ustavom Belgije iz 1831. godine.

„ Pošto se konačno odlučivanje o promeni ustava vršilo po sistemu ustavnog pakta, to je odluka o promeni ustava morala biti sankcionisana (potvrđena) od strane monarha ” — Ratko Marković

Načelo kompromisnog unitarizma i državnog centralizma

Ustavom je usvojeno shvatanje da su Srbi, Hrvati i Slovenci samo tri plemena jednog naroda, odnosno troplemeni narod. To shvatanje je našlo izraza i u državnom grbu, zastavi i službenom jeziku. Formula „ troplemeni“ narod u nacionalnom pogledu bila je vrsta kompromisnog unitarizma, to jest srednjeg puta između integralnog jugoslovenstva (koje ne poznaje posebne narode ili nacije) i teze o postojanju više nacija.

Usvojivši načelo kompromisnog unitarizma, Ustav je usvojio i načelo da „troplemeni” narod mora imati i jedinstvenu organizaciju vlasti. Nasuprot tome, hrvatske i slovenačke stranke su tražile veću decentralizaciju u državnim poslovima. Prema njihovom mišljenju, Srbi su svojom većinom u Narodnoj skupštini mogli donositi zakone i voditi politiku u skladu sa svojim interesima. Hrvatske i slovenačke stranke su tražile prenošenje zakonodavnih i upravnih nadležnosti na decentralizovane jedinice. Unitaristi (radikali i demokrate) odbacivali su tu argumentaciju tvrdnjom da bi se na taj način stvarale države u državi. Unitaristi su smatrali da Srbi, Hrvati i Slovenci kao jedan narod treba da imaju i jedinstvenu državu, koja bi značila negaciju istorijskih pokrajina koje su nastale kao tuđinske tvorevine i bile potencijalni izvor separatizma. U skladu sa tim, smatrali su da je jedinstvena država, utemeljena na demokratskim principima i parlamentarizmu, garancija za slobodan razvoj svakog naroda (plemena) i brana od bilo čije dominacije.

Ustavom su umesto istorijskih pokrajina (Hrvatske, Dalmacije, Vojvodine itd.) kao najviše upravne jedinice predviđene oblasti od najviše 800.000 stanovnika, koje bi bile osnovane u skladu sa „prirodnim, socijalnim i ekonomskim prilikama”. To je značilo unitarno državno uređenje i jedinstveno državljanstvo. Osim oblasti, Ustavom su, kao upravne jedinice, predviđeni okruzi, srezovi i opštine.

Sadržina Ustava

Opšte odredbe

Prvim članom, pored državnog oblika, definisao se naziv države (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca).

Drugim članom propisivao se izgled grba i zastave.

„ Grb je Kraljevine Dvoglavi Beli Orao u poletu na crvenom štitu. Vrh obe glave Dvoglavoga Belog Orla stoji Kruna Kraljevine. Na prsima orla je štit, na kome su grbovi, srpski: beo krst na crvenom štitu sa po jednim ognjilom u svakom kraku; hrvatski: štit sa 25 polja crvenih i srebrnastih naizmenice; slovenački: na plavome štitu tri zlatne šestokrake zvezde. Ispod toga beli polumesec.

Državna je zastava plava, bela, crvena, u vodoravnom položaju prema uspravnom koplju

” — Član 2.

Treći član određivao je službeni jezik Kraljevine.

Državni oblik

Kraljevina SHS je prvim članom Ustava definisana kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija. Podela vlasti je bila izvršena tako da je ravnoteža poremećena u korist kralja, a vlada je za svoj rad politički odgovarala i monarhu i Narodnoj skupštini. Prema rečima Slobodana Jovanovića:

„ Vidovdanski ustav ostao je pri parlamentarnom režimu onakvom kakav je postojao pod Ustavom od 1903; on nije učinio ni koraka dalje ”

Ustav je sadržao i fikciju o službenom jeziku, koji je nazvan „srpsko-hrvatsko-slovenačkim“. Zbog toga se smatralo da crtice između „srpsko-hrvatsko-slovenački“ nemaju značenje zbira nego izjednačenja. Definicija službenog jezika je bila realizacija ideje o „troplemenom narodu“, koja je isticana kao jedan od glavnih razloga za formiranje zajedničke države. Iz tog razloga je država, uprkos višenacionalnosti, imala unitarno državno uređenje. „Ukratko, Vidovdanski ustav jeste pokušaj da se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca organizuje kao jednostavna nacionalna država“. Ali, nasuprot tome, „ignorisanje nacionalne složenosti fikcijom o nacionalnom jedinstvu i na toj podlozi centralizovanoj državi razlog je kasnijih političkih i socijalnih sukoba“.

Organizacija vlasti

Ustavom je usvojen princip podele vlasti. Zakonodavnu vlast su vršili kralj i Narodna skupština. Upravnu vlast je vršio kralj putem odgovornih ministara (Ministarskog saveta, odnosno Vlade). Sudsku vlast su vršili sudovi, u ime kralja, a na osnovu zakona.

Državni savet je vršio funkciju najvišeg upravnog suda.

Kralj

Ustav je dao vladaru značajna ovlašćenja u zakonodavnoj, upravnoj i sudskoj vlasti.

Kralj je imao uobičajena ovlašćenja monarha i šefa države. On je bio vrhovni komandant vojne sile, predstavljao je državu u odnosima sa drugim državama i imao je ovlašćenja vezana za imenovanje i rad vlade. Kralj je postavljao državne činovnike, davao je vojne činove po odredbama zakona, a takođe, je dodeljivao i različita odlikovanja. Objavljivao je rat i zaključivao je mir. Ako zemlja nije napadnuta, ili joj rat nije oglašen od koje druge države, za oglas rata bio je potreban prethodni pristanak Narodne skupštine.

Kraljeva ličnost bila je neprikosnovena, on nije mogao biti odgovoran ni optuživan. Ustanovom ministarskog premapotpisa oslobođen je političke odgovornosti, ali je izuzet i od svake druge odgovornosti, izuzev građanskopravne, u pogledu njegovog ličnog imanja. Kralj je bio nasledan, po principu primogeniture, u korist muškog potomstva. Kad kralj nije imao muškog potomstva, on bi određivao sebi naslednika iz pobočne linije, s pristankom Narodne skupštine. Kralj i prestolonaslednik postajali su punoletni kad navrše 18 godina.

Kralj je boravio stalno u zemlji. Ako bi se pokazala potreba, da kralj ide iz zemlje na kraće vreme, zastupao ga je po pravu naslednik Prestola. Ako naslednik Prestola nije bio punoletan, ili ako je bio sprečen, kralja je zastupao Ministarski savet. Zastupništvo se vršilo po uputstvima koja je kralj davao (u granicama Ustava). Ovo je važilo i za slučaj kraljeve bolesti, koja ne stvara trajnu nesposobnost. Za vreme odsustva kralja ili naslednika Prestola, Ministarski savet nije imao pravo raspuštanja Narodne skupštine. Zastupništvo Ministarskog saveta moglo je trajati najduže šest meseci. Po isteku tog roka stupali su na snagu ustavni propisi o namesništvu.

Kralj je aktivno učestvovao u vršenju sve tri vlasti. Od zakonodavnih nadležnosti, vladar je imao pravo raspisivanja izbora, sazivanja, otvaranja, zaključivanja i raspuštanja Narodne skupštine. Kralj je imao pravo zakonodavne inicijative, potvrđivanja (sankcije) i proglašenja (promulgacije) zakona, te pravo njihovog publikovanja. Zatim, imao je pravo da sazove Narodnu skupštinu u vanredni saziv, ako oceni da to zahtevaju državne potrebe. On je imao i pravo da raspusti skupštinu uz ustavno ograničenje da se novi izbori održe u roku od tri meseca i da se sazove nova Narodna skupština u roku od četiri meseca od dana raspuštanja prethodne skupštine. Kralj je imao apsolutni veto na potvrdu predloga zakona koji su dolazili od Narodne skupštine.

U pogledu upravne vlasti, kralj je imenovao predsednika i članove Ministarskog saveta (Vlade), koji su odgovarali njemu i Narodnoj skupštini. Kralj je bio neodgovoran, to jest za njegove akte, usmene ili pismene, premapotpisane ili nepremapotpisane, kao i za sve njegove postupke od političkog značaja, odgovarao je nadležni ministar. Nijedan akt kraljevske vlasti nije imao pravnu snagu, niti se mogao izvršiti, ako ga nije premapotpisao nadležni ministar.

Kada je reč o sudskoj vlasti, kralj je formalno postavljao sudije, ali bez uticaja na njihov izbor. Iako su sudovi izricali presude u ime kralja, oni su bili nezavisni i kralj im nije mogao narediti kako da sude. Kralj je u vezi sa sudskim nadležnostima imao pravo amnestije, pomilovanja i abolicije (prekidanja jednog konkretnog krivičnog postupka).

Kralj je imao pravo amnestije za političke i vojne osuđenike. Amnestijom su se ništile pravne posledice kažnjivog dela, ali se njome nisu mogla obezbediti prava privatnih lica na naknadu štete. Amnestija se mogla dati pre početka krivičnog postupka, u toku postupka i posle izvršne presude. Amnestija je mogla biti opšta ili pojedinačna. Za amnestiju ministara bio je potreban prethodan pristanak Narodne skupštine, ali se ona ni u kom slučaju nije mogla dati ministrima pre izrečene presude. Kralj je imao pravo pomilovanja. Mogao je dosuđenu kaznu oprostiti, smanjiti ili ublažiti.

Kralj je polagao pred Narodnom Skupštinom zakletvu:

„ Ja (ime), stupajući na presto Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i primajući Kraljevsku vlast, zaklinjem se svemogućim Bogom da ću čuvati jedinstvo naroda, nezavisnost države i celinu državne oblasti, i da ću Ustav nepovredan držati; da ću po njemu i po zakonima vladati, i da ću u svima svojim težnjama dobro naroda pred očima imati. Tako mi Gospod Bog pomogao. Amin! ”

Kralj nije mogao biti u isto vreme poglavar druge koje države bez pristanka Narodne skupštine. Ako bi on, protivno ovoj odredbi, ipak primio Krunu neke druge države, smatralo se da je dao ostavku na presto Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Namesništvo

Kraljevsku vlast vršilo je namesništvo: 1) kad je kralj maloletan; 2) kad je zbog duševne ili telesne bolesti trajno nesposoban da vrši Kraljevsku vlast. Namesnici su mogli biti samo rođeni Srbi, Hrvati ili Slovenci, građani Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji imaju 45 godina starosti i više obrazovanje. Pre nego što bi uzeli Kraljevsku vlast u svoje ruke, namesnici su morali pred Narodnom skupštinom, koja ih je izabrala, položiti zakletvu: da će biti verni kralju i da će vladati po Ustavu i zakonima.

O obrazovanju i prestanku namesništva odlučivala je Narodna skupština tajnim glasanjem.

Kad bi Ministarski savet utvrdio da je nastupio slučaj kraljeve nesposobnosti, on bi to saopštio Narodnoj skupštini zajedno sa mišljenjem tri lekara uzeta sa domaćih medicinskih fakulteta. Na isti način postupalo bi se ako je u pitanju naslednik Prestola.

Ako je jedan od trojice namesnika bio privremeno odsutan ili sprečen, druga dva namesnika mogla su i bez njega obavljati državne poslove.

O vaspitanju maloletnog kralja starali su se namesnici.

O imanju maloletnog kralja brinuli su se staratelji određeni kraljevim testamentom. Ako preminuli kralj nije odredio staratelje, imenovali su ih namesnici u dogovoru sa Državnim savetom.

Do izbora namesnika Ministarski savet privremeno je vršio, pod svojom odgovornošću, kraljevsku vlast.

U slučaju kraljeve smrti ili ostavke, naslednik Prestola, ako je bio punoletan primio bi odmah vladu i objavio bi to narodu proklamacijom. U roku od deset dana on je polagao propisanu zakletvu pred Narodnom skupštinom.

U slučaju kad bi presto ostao bez naslednika, Ministarski savet bi uzeo u svoje ruke kraljevsku vlast i odmah bi pozvao Narodnu skupštinu u naročiti saziv, u kome bi se rešilo pitanje prestola.

Kraljeva civilna lista (plata) određivala se zakonom. Jednom određena civilna lista nije se mogla povisiti bez pristanka Narodne skupštine, ni smanjiti bez kraljevog pristanka. Kraljevski namesnici, za vreme vršenja svoje dužnosti, primali su iz državne blagajne onoliko koliko im je odredila Narodna skupština pri biranju.

Narodna skupština

Narodna skupština je bila jednodomna, ali „zbog lišenja aktivnog i pasivnog biračkog prava više od polovine punoletnih građana, kao i zbog relativno visokog starosnog cenzusa za njihovo uživanje, ona nije bila pravo narodno predstavništvo“. Svaki poslanik je imao pravo zakonodavne inicijative i pravo da upućuje ministrima pitanja i interpelacije, na koje su ministri bili dužni da daju odgovor u toku istog saziva. Osim što je sa kraljem ravnopravno delila ustavotvornu i zakonodavnu funkciju, kao i funkciju kontrole nad radom vlade, Narodna skupština je imala mogućnost da u slučaju opšte mobilizacije ili oružane pobune suspenduje prava građana koja su u Ustavu izričito navedena.

Narodnu skupštinu sastavljali su poslanici koje je narod slobodno birao opštim, jednakim, neposrednim i tajnim glasanjem, sa predstavništvom manjina. Na svakih 40.000 stanovnika birao se po jedan poslanik. Ako je višak stanovnika u jednoj izbornoj jedinici bio veći od 25.000, birao se i za taj ostatak jedan poslanik. Narodna skupština birala se na 4 godine. Ako bi bila raspuštena, nova skupština bi se morala sazvati u roku od četiri meseca. Biračko pravo imao je svaki punoletni građanin. Oficiri, podoficiri, kao i aktivni vojnici nisu imali pravo da glasaju, a ni da budu birani. Zakon je trebalo da reguliše žensko pravo glasa.

Privremeno su gubili biračko pravo:

• koji su bili osuđeni na robiju (tamnicu) dok ne bi povratili prava;
• koji su bili osuđeni na gubitak građanske časti, za vreme dok je trajala ta kazna;
• koji su bili pod starateljstvom.

Za poslanika u Narodnoj skupštini mogao je biti izabran samo onaj, ko je imao biračko pravo, bez obzira da li je bio uveden u birački spisak. Od svakog poslanika su se tražili ovi uslovi:

1. da je državljanin po rođenju ili prirođenju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Prirođeni državljanin, ako nije bio srpsko-hrvatsko-slovenačke narodnosti, morao je biti nastanjen najmanje deset godina, računajući od dana prirođenja;
2. da je navršio 30 godina; i
3. da govori i piše narodnim jezikom.

Narodni poslanici nisu mogli biti u isto vreme državni liferanti ili državni preduzimači. Policijski, finansijski i šumarski činovnici kao i činovnici Agrarne reforme, nisu se mogli kandidovati, osim ako su to prestali biti godinu dana pre raspisa izbora. Ostali činovnici, koji su vršili javnu vlast, nisu se mogli kandidovati u izbornom okrugu svoje teritorijalne nadležnosti. Ministri i profesori Univerziteta, mogli su se kandidovati, i ako bi bili izabrani, zadržavali su svoj položaj. Birači nisu mogli davati, ni narodni poslanici primati, zapovedna i obavezna uputstva.

Narodnu skupštinu je sazivao kralj u redovni i vanredni saziv. U redovni saziv ona se sastajala u prestonici Beogradu 20. oktobra svake godine i bez kraljevog poziva. Ako je u slučaju rata prestonica bila izmeštena, Narodna skupština sastajala se u mestu privremene prestonice. Redovan saziv nije se mogao zaključiti dok ne bude rešen državni budžet. Narodna skupština je birala za svaki saziv, iz svoje sredine, predsedništvo. Saziv je bio naziv za vremenski period od sastajanja Narodne skupštine pa do dana zaključenja njenog zasedanja. Kvorum je bio jedna trećina od ukupnog broja poslanika, dok je punovažna odluka Skupštine bila ono za šta je glasala većina prisutnih poslanika. Zakonske predloge podnosili su, po kraljevom ovlašćenju, Ministarski savet ili pojedini ministri. Pravo podnošenja zakonskih predloga pripadalo je svakom članu Narodne skupštine.

Za svaki zakon tražila se saglasnost Narodne skupštine i kralja. Pravo predlaganja zakona pripadalo je i kralju i Narodnoj skupštini. Svaki zakonski predlog morao je proći kroz skupštinski odbor i o svakom predlogu se moralo glasati dva puta u istom sazivu Narodne skupštine (u praksi su se zakonski predlozi pretresali samo u jednom, a ne u dva čitanja).

Kralj je zaključivao ugovore sa državama u inostranstvu, ali je za potvrdu tih ugovora bilo potrebno prethodno odobrenje Narodne skupštine. Za potvrdu čisto političkih sporazuma, ako nisu bili protivni ustavu i zakonima, nije bilo potrebno prethodno odobrenje Narodne skupštine. Ugovor, da tuđa vojska zaposedne zemljište Kraljevine ili da pređe preko njega, nije vredeo bez prethodnog odobrenja Narodne skupštine. Narodna skupština mogla je, kad je to iziskivala državna potreba, odlukom unapred ovlastiti Ministarski savet, da izda mere za neodložnu primenu predloženog ugovora.

Državna teritorija nije se mogla otuđiti ili razmeniti bez odobrenja Narodne skupštine.

Zakone je proglašavao kralj ukazom koji je sadržao i sam zakon rešen od strane Narodne skupštine. Ukaz su premapotpisivali svi ministri. Ministar pravde stavljao je na njega državni pečat i starao se o obnarodovanju u „Službenim Novinama“. Zakon je dobijao obaveznu snagu 15 dana po obnarodovanju u „Službenim Novinama“, ako sam zakon drugačije nije odredio.

Narodna Skupština imala je pravo ankete kao i istrage u izbornim i čisto administrativnim pitanjima. Ona je takođe imala pravo da sebi propisuje poslovnik.

U Narodnoj skupštini imali su pravo da govore samo njeni članovi, članovi vlade i vladini poverenici. Narodna skupština mogla je punovažno rešavati pitanja, ako je na sednici bila prisutna jedna trećina svih poslanika. Za punovažno rešenje potrebna je bila većina glasova prisutnih poslanika. U slučaju jednake podele glasova predlog o kome je glasano, smatrao se odbačenim. Nijedan zakonski predlog nije se mogao pretresati u Narodnoj skupštini dok prethodno nije prošao kroz nadležni odbor.

Glasanje u Narodnoj skupštini bilo je javno; samo su se izbori vršili tajnim glasanjem. Glas se mogao dati samo lično.

Niko i nikad nije mogao pravno teretiti poslanika zbog glasa koji je dao kao član Narodne skupštine. Za sve izjave i postupke pri vršenju mandata bilo u sednicama Narodne skupštine ili u odborima, ili u osobitom izaslanstvu ili u osobitoj dužnosti po odredbi skupštine, poslanici su odgovarali samo Narodnoj skupštini, po odredbama poslovnika. Bez ovlašćenja Narodne skupštine njeni članovi nisu se mogli krivično teretiti za krivicu bilo koje vrste, niti u ma kojem slučaju i od ma koje vlasti lišiti slobode dok je trajao njihov mandat, osim kad bi se zatekli na samom mestu zločina ili prestupa. Ali se u tom poslednjem slučaju Narodna Skupština, ako je bila na okupu, odmah izveštavala, i ona je davala ili odbijala ovlašćenje da se nadležni postupak produži za vreme saziva.

Imunitetsko pravo poslanika nastajalo je danom izbora.

Narodnoj Skupštini pripadalo je isključivo pravo da u svojoj sredini održava red i preko svog predsednika. Nikakva oružana sila nije se smela postaviti u zgradi Narodne skupštine, niti u njenom dvorištu, bez odobrenja predsednika Narodne skupštine. Isto tako bez njegovog odobrenja nisu mogli nikakvi državni organi činiti u Narodnoj skupštini akte vlasti. Niko oružan nije smeo ući u zgradu Narodne skupštine, osim lica koja su po propisu nosila oružje, a nalazila su se u službi Narodne skupštine.

Upravna vlast

Na čelu upravne vlasti stajali su ministri. Oni su sadejstvovali u svim aktima kraljevske vlasti. Nijedan akt kraljevske vlasti nije imao pravne snage niti se mogao izvršiti ako nije imao premapotpis ministra (tzv. kontrasignacija). Da bi postojalo jedinstvo državne uprave, svi ministri su činili Ministarski savet.

Ministarski savet je bio zamišljen kao vlada u parlamentarnom sistemu vlasti, ali sa dvostrukom odgovornošću i kralju i parlamentu (tzv. dvojni ili orleanski parlamentarizam). Po slovu Ustava, Vlada je odgovarala i kralju i Narodnoj skupštini. U političkoj stvarnosti Kraljevine SHS, Vlada je pre svega odgovarala kralju i zavisila je od njega. Ministri su polagali pre stupanja na dužnost zakletvu na Ustav i vernost kralju. Oni su premapotpisivali kraljeve akte i na taj način preuzimali odgovornost za njih. Oni su, osim političke odgovornosti, koju su snosili pred monarhom i parlamentom, imali krivičnu i građansku odgovornost.

Krivična odgovornost ministara postojala je za povredu Ustava i zemaljskih zakona, učinjenu u službenoj dužnosti. Ministrima je sudio državni sud sastavljen od državnih savetnika i šest kasacionih sudija, izabranih kockom. Za štete koje su ministri učinili nezakonitim vršenjem službe odgovarala je država. Ministar je mogao biti optužen kako za vreme trajanja svoje službe tako i za pet godina posle odstupanja. Predlog da se ministar optuži morao se načiniti pismeno i morao je sadržati tačke optuženja. Kad bi ministra optužila Narodna skupština, odluka o stavljanju ministra pod sud morala se doneti većinom od dve trećine glasova prisutnih članova.

Da bi se ostvarila politička odgovornost ministara, Ustavom su Narodnoj skupštini data sledeća prava: budžetsko pravo, pravo postavljanja pitanja ministrima i pravo interpelacije, pravo ankete i istrage, pravo primanja molbi i žalbi.

Ministri su mogli biti istovremeno i poslanici. Ministarski savet je donosio uredbe za primenu zakona, a izuzetno i uredbe sa zakonskom snagom (na osnovu izričitog ustavnog ovlašćenja). Organizacija Ministarskog saveta nije bila Ustavom propisana, osim što je bilo predviđeno da on ima svog predsednika, ali on nije bio „starešina ostalih ministara; oni nisu njegovi potčinjeni nego njegovi drugovi; svi su ministri neposredni organi kraljevi i ravni između sebe". Predsednik Ministarskog saveta je u najboljem slučaju bio samo „prvi među jednakima“ (primus inter pares), a možda čak ni to jer je sednicama Saveta predsedavao kralj, pa je predsednik Ministarskog saveta jedino imao zadatak da vodi sednice u kraljevom odsustvu. Svi ministri činili su Ministarski savet koji je stajao neposredno pod kraljem. Kralj je imenovao predsednika i članove Ministarskog saveta. Ministri su se nalazili na čelu pojedinih grana državne uprave. Oni su imenovali niže državne činovnike po odredbama zakona.

Upravna vlast mogla je izdavati uredbe potrebne za primenu zakona. Upravna vlast mogla je uredbama sa zakonskom snagom uređivati odnose samo na osnovu zakonskog ovlašćenja koje se davalo posebno za svaki slučaj. Uredbe nisu smele protivurečiti Ustavu ni zakonu radi čije primene su izdate. One nisu mogle biti u suprotnosti sa zakonskim ovlašćenjem na osnovu koga su propisane. Narodna Skupština mogla je uredbe, izdate na osnovu zakonskog ovlašćenja, rezolucijom staviti van snage u celini ili delimično. Uredbe su se morale obnarodovati i u njima je morao biti svaki put označen zakon na osnovu koga se izdaju.

Za sporove upravne prirode ustanovljavali su se upravni sudovi. Zakon je trebalo da odredi njihova sedišta, nadležnost i organizaciju. Državni savet bio je vrhovni upravni sud. Nadzor nad upravnom vlašću vršila je i Glavna kontrola. Polovinu njegovih članova birao je kralj, a polovinu Narodna skupština.

Za članove Državnog saveta mogli su se postaviti samo oni viši činovnici ili javni radnici, koji su imali fakultetsku spremu i desetogodišnju državnu službu ili javan rad. Najmanje dve trećine državnih savetnika moralo je imati diplomu o završenom pravnom fakultetu.

Članovi Državnog saveta mogli su biti uklonjeni sa svojih mesta, prevedeni u druga zvanja državne službe i u penziju stavljeni samo na osnovu sudske presude. Ali kad bi navršili 70 godina života, ili kad bi tako oboleli da ne mogu vršiti svoju dužnost, morali su se staviti u penziju.

Državni Savet imao je ove dužnosti:

• kao najviši upravni sud on je rešavao o sporovima upravne prirode. Sporovi zasnovani na žalbama protiv ukaza i ministarskih rešenja rešavali su se kod Državnog saveta u prvom i poslednjem stepenu;
• kao upravni organ vrhovne državne uprave on je rešavao o aktima upravne prirode za koje je bilo potrebno njegovo odobrenje po posebnim zakonima;
• on je vršio nadzornu vlast nad samoupravnim jedinicama po odredbama zakona;
• on je rešavao sukobe o nadležnosti između državnih upravnih vlasti kao i sukobe o nadležnosti između državnih i samoupravnih vlasti;
• on je rešavao i druga pitanja koja su mu zakonom stavljena u nadležnost.

Zvanja državne službe, imenovanje činovnika, prava i dužnosti, plate i penzije državnih činovnika utvrđivala su se zakonom o činovnicima.

Državni službenici bili su dužni da rade u opštem interesu. Upotrebljavanje vlasti i položaja državnih službenika u partijske svrhe, kao i uticanje starešina na državne službenike u tom cilju, bilo je kažnjivo zakonom.

Činovnik kome bude zakonom obezbeđena stalnost, nije mogao protiv svoje volje biti otpušten bez presude redovnog krivičnog ili disciplinskog suda.

Sudska vlast

Sudovi su bili nezavisni. U izricanju pravde oni nisu stajali ni pod kakvom vlašću – sudili su po zakonima. Sudovi i sudske nadležnosti mogle su se ustanoviti samo zakonom. Postojali su prvostepeni i apelacioni sudovi, a Kasacioni sud u Zagrebu bio je najviša sudska instanca u Kraljevini. U porodičnim ili naslednim poslovima Muslimana sudile su državne šerijatske sudije.

Kasacioni sud bio je nadležan i za rešavanje sukoba o nadležnosti između upravne, građanske ili vojne vlasti, i sudske vlasti. Isto tako on je bio nadležan i za sukobe o nadležnosti između upravnih i redovnih sudova. Postavljanje kasacionih i apelacionih sudija i predsednika prvostepenih sudova vršilo se kraljevim ukazom na predlog ministra pravde, između broja kandidata koje je biralo izborno telo čiji se sastav bliže određivao zakonom.

Sudije svih sudova bile su stalne. Sudija nije mogao biti lišen svog zvanja niti ma iz kojeg razloga uklonjen sa dužnosti protiv svoje volje, bez presude redovnih sudova ili disciplinarne presude Kasacionog suda. Sudija nije mogao biti tužen za svoj sudski rad bez odobrenja nadležnog Apelacionog suda. Sudija nije mogao, ni privremeno, biti upućen na drugu plaćenu ili neplaćenu javnu službu bez svog pristanka i odobrenja Kasacionog suda. Sudija je mogao biti premešten samo po svom pristanku. Sudija je mogao biti u službi do navršetka 65. godine života, a predsednici Kasacionog i Apelacionog suda do navršetka 70. godine. Pre tog roka sudija je mogao otići u penziju samo po pismenoj molbi ili kad telesno ili duševno tako oslabi da ne može vršiti svoju dužnost - odluku o penzionisanju u tom slučaju donosi Kasacioni sud.

Ljudska prava

Ustavom su bila garantovana lična i politička prava građana, uobičajena u tadašnjim građanskim demokratijama. Za razliku od ličnih prava koja se tiču ličnosti i sadrže ograničenja za državnu vlast u pogledu ličnosti, politička prava su omogućavala građanima da se ispolje kao politička bića.

U slučaju rata ili opšte mobilizacije Narodna skupština je mogla za celu državnu teritoriju, a za slučaj oružane pobune za pojedini njen deo, naročitim zakonom privremeno obustaviti sledeća prava građana: pravo udruživanja, zbora i dogovora, slobodu kretanja, nepovrednost stana, pisama i telegrafskih saopštenja. Na isti način mogla se ograničiti sloboda štampe za slučaj oružane pobune u dotičnom delu države.

Osnovna građanska prava i dužnosti

Državljanstvo je bilo jedno u celoj Kraljevini. Svi građani su bili jednaki pred zakonom. Svi su uživali jednaku zaštitu vlasti. Nije se priznavalo plemstvo ni titule, niti ikakva preimućstva po rođenju.

Ujemčavala se lična sloboda. Niko nije mogao da odgovara, bude pritvoren ili na bilo koji način lišen slobode, osim u slučajevima koje je zakon predvideo. Niko nije mogao biti pritvoren za bilo koju vrstu krivice bez pismenog i razlozima potkrepljenog rešenja nadležne vlasti. Ovo rešenje moralo se saopštiti licu, koje se pritvaralo, ili u času pritvaranja, ili, ako to nije bilo moguće, najkasnije u roku od 24 časa, od časa pritvaranja. Protiv rešenja o pritvaranju postojalo je pravo na žalbu, nadležnom sudu, u roku od tri dana. Ako u ovom roku ne bi bilo žalbe, istražna vlast morala je rešenje poslati sudu u roku od 24 časa. Sud je bio dužan doneti svoju odluku u roku od dva dana, od dana prijema rešenja. Sudsko rešenje bilo je izvršno. Organi vlasti, koji ne bi ispoštovali ova pravila, kaznili bi se za nezakonito lišenje slobode. Nikome nije mogao suditi nenadležan sud. Niko nije mogao biti osuđen, dok ne bude nadležno saslušan, ili zakonitim načinom pozvan da se brani. Kazna se mogla ustanoviti samo zakonom i primeniti jedino na dela, za koja je zakon unapred rekao, da će se tom kaznom kazniti. Smrtna kazna se nije mogla ustanoviti za čisto političke krivice. Izuzimali su se slučajevi izvršenja ili pokušaja atentata na vladaočevu ličnost i članove Kraljevskog doma, za koje je bila određena smrtna kazna u krivičnom zakonu. Izuzimali su se osim toga i slučajevi, u kojima je, uz čisto političku krivicu, učinjeno još neko kažnjivo delo, za koje je u krivičnom zakoniku bila određena smrtna kazna, a takođe i slučajevi, koje bi vojni zakoni kažnjavali smrtnom kaznom.

Nijedan građanin nije mogao biti izgnan iz države. On se, takođe, nije mogao proterati u okviru zemlje iz jednog mesta u drugo, takođe se nije smeo zatočiti, osim u slučajevima koje je zakon izričito predvideo. Niko se nije mogao, ni u kom slučaju, proterati iz svog zavičajnog mesta, bez sudske presude. Nepovredivost stana bila je garantovana. Vlast nije mogla preduzeti nikakvo pretresanje ni istraživanje u stanu građana, osim u slučajevima koje je zakon predvideo i načinom kako je zakon propisao. Pre pretresa vlast je bila dužna predati licu, čiji se stan pretresa, pismeno rešenje istražne vlasti, na osnovu kojeg se preduzimao pretres. Protiv ovog rešenja postojalo je pravo na žalbu prvostepenom sudu. Ali žalba nije sprečavala izvršenje pretresa. Pretres se morao vršiti uvek u prisustvu dva građanina. Odmah po završenom pretresu vlast je bila dužna predati licu, čiji je stan pretresan, uverenje o ishodu pretresa i napraviti spisak oduzetih stvari radi dalje istrage. Noću su policijski organi mogli ući u privatan stan jedino u slučajevima preke nužde, uz obavezno prisustvo ili predstavnika opštine ili dva prizvana građanina, kao i onda, kad bi bili pozvani, radi pomoći, od strane stanara – u tom slučaju je nepotrebno prisustvo trećih lica. Organi vlasti, koji bi skrivili protiv ovih odredaba, kaznili bi se za nezakonitu povredu stana.

Garantovala se sloboda vere i savesti. Usvojene veroispovesti ravnopravne su pred zakonom i mogle su biti javno ispovedane. Uživanje građanskih i političkih prava bilo je nezavisno od ispovedanja vere. Niko se nije mogao osloboditi svojih građanskih i vojnih dužnosti i obaveza pozivajući se na propise svoje vere. Usvajale su se one vere, koje su u ma kom delu Kraljevine već dobile zakonsko priznanje. Druge vere mogle su biti priznate samo zakonom. Usvojene i priznate vere mogle su samostalno da uređuju svoje unutrašnje verske poslove i upravljaju svojim zadužbinama i fondovima u granicama zakona. Niko nije bio dužan da svoje versko osvedočenje javno ispoveda. Usvojene i priznate vere mogle su održavati veze sa svojim vrhovnim verskim poglavarima i van granica države, ukoliko su to nalagali duhovni propisi pojedinih veroispovesti, s tim da je način održavanja tih veza morao biti uređen zakonom. Izdaci za verske svrhe, predviđeni državnim budžetom, morali su se deliti, priznatim veroispovestima, srazmerno broju njihovih vernika i stvarno dokazanoj potrebi.

Postojala je sloboda štampe. Nije se smela ustanoviti nikakva preventivna mera koja bi sprečavala izlaženje i prodaju spisa i novina. Cenzura se mogla ustanoviti samo za vreme rata ili mobilizacije i to za stvari unapred predviđene zakonom. Bilo je zabranjeno prodavanje novina ili štampanih spisa, koji bi sadržali: uvredu vladaoca ili članova Kraljevskog doma, stranih državnih poglavara, Narodne Skupštine, neposredno pozivanje građana da silom menjaju Ustav ili zemaljske zakone, ili koji bi sadržali tešku povredu javnog morala. Za krivicu učinjenu štampom odgovarali su: pisac, urednik, štampar i izdavač; i njima su sudili redovni sudovi.

Građani su imali pravo udruživanja, zbora i dogovora, naravno, u ciljevima koji nisu bili zakonom kažnjivi. Na zborove se nije smelo dolaziti sa oružjem. Zborovi pod vedrim nebom morali su biti prijavljeni nadležnoj vlasti najmanje 24 časa ranije.

Nauka i umetnost bile su slobodne i uživale su zaštitu i potporu države. Bila je dozvoljena Univerzitetska nastava. U celoj zemlji nastava je počivala na jednoj istoj osnovi, prilagođavajući se sredini kojoj se namenjivala. Sve škole morale su davati moralno vaspitanje i razvijati državljansku svest u duhu narodnog jedinstva i verske trpeljivosti. Osnovna nastava bila je državna, opšta i obavezna. Verska nastava davala se po želji roditelja, odnosno staralaca, podvojeno po veroispovestima, a u saglasnosti sa njihovim verskim načelima. Stručne škole su se otvarale prema potrebama zanimanja. Državna nastava bila je besplatna, bez plaćanja bilo kakve školarine ili drugih taksa. Pod kojim uslovima su privatne škole dozvoljene, određivalo se zakonom. Sve ustanove za obrazovanje bile su pod državnim nadzorom. Država je bila dužna pomagati narodnom prosvećivanju. Manjinama druge rase i jezika bila je omogućena osnovna nastava na njihovom maternjem jeziku pod pogodbama, koje je propisivao zakon.

Nepovrediva je bila tajnost pisama, telegrafskih i telefonskih saopštenja, osim u slučaju krivične istrage, mobilizacije ili rata. Svi oni koji bi povredili tajnu pisama, telegrafskih i telefonskih saopštenja, kažnjavali bi se po zakonu.

Svaki građanin imao je pravo neposredno i bez ičijeg odobrenja tužiti sudu državne i samoupravne organe za krivična dela, koja bi ovi učinili prema njemu u službenom radu. Za štete koje bi učinili građanima državni ili samoupravni organi nepravilnim vršenjem službe, odgovarali bi pred redovnim sudom država ili samoupravnog tela. Tužba za odštetu zastarevala je nakon 9 meseci.

Sva zvanja u svim strukama državne službe podjednako su bila dostupna, pod zakonskim pogodbama, svim državljanima po rođenju kao i onim državljanima po prirođenju (sticanje državljanstva – naturalizacijom, brakom), koji su bili srpsko-hrvatsko-slovenačke narodnosti. Drugi prirođeni državljani mogli su dobiti državnu službu samo ako su deset godina nastanjeni u Kraljevini; a po naročitom odobrenju Državnog Saveta i na obrazloženi zahtev nadležnog ministra i pre toga.

Svaki državljanin uživao je zaštitu države u inostranstvu. Svakom državljaninu bilo je dozvoljeno da istupi iz državljanstva nakon što ispuni svoje obaveze prema državi.

Svaki državljanin bio je dužan da se pokori zakonima, služi interesima narodne zajednice, brani otadžbinu i snosi državne terete prema svojoj privremenoj sposobnosti, a prema odredbama zakona.

Socijalno-ekonomske odredbe

Država se brinula da se svim građanima stvori podjednaka mogućnost spreme za privredne poslove ka kojima su imali naklonosti. Ona je, u tom smeru, trebalo da sprovodi stručnu nastavnu organizaciju i uredi stalno potpomaganje školovanja sposobne siromašne dece. Radna snaga bila je pod zaštitom države. Žene i poslovno nesposobni morali su se posebno zaštititi od poslova štetnih po njihovo zdravlje.

Zakonom su se određivale posebne mere za bezbednost i zaštitu radnika i propisivalo se radno vreme u svim preduzećima. Proizvodi umnog rada bili su sopstvenost autora i uživali su državnu zaštitu.

Sloboda ugovaranja u privrednim odnosima priznavala se, ukoliko se nije protivila društvenim interesima. Država je imala, u interesu celine a na osnovu zakona, pravo i dužnost da interveniše u privrednim odnosima građana, u duhu pravde i otklanjanja društvenih suprotnosti. Država se starala o:

• popravci opštih higijenskih i socijalnih uslova, koji utiču na javno zdravlje
• naročitoj zaštiti majki i male dece;
• čuvanju zdravlja svih građana;
• suzbijanju akutnih i hroničnih zaraznih bolesti kao i suzbijanju zloupotreba alkohola; i
• besplatnoj lekarskoj pomoći, besplatnom davanju lekova i drugih sredstava za čuvanje narodnog zdravlja siromašnim građanima.

Brak je bio pod zaštitom države.

Država je materijalno pomagala nacionalno zadrugarstvo, kao i ostala nacionalna privredna udruženja, koja nisu radila za dobit. Takvim zadrugama i takvim privrednim udruženjima, odnosno njihovim savezima, davalo se u krugu njihovih poslova, pod inače jednakim uslovima, prvenstvo pred ostalim privatnim preduzećima. Naročitim zakonodavstvom uređivala su se poljoprivredna obezbeđenja. Obezbeđenje radnika za slučaj nesreće, bolesti, besposlice, nesposobnosti, starosti i smrti, kao i obezbeđenje lica pomorskog zanimanja, uređivalo se posebnim zakonom. Invalidi, ratna siročad, ratne udovice i siromašni i za rad nesposobni roditelji poginulih ili u ratu umrlih ratnika, uživali su naročitu državnu zaštitu i pomoć u znak priznanja.

Pravo radnika na organizovanje radi postignuća boljih radnih uslova, bilo je zajamčeno.

Pomorstvu i morskom ribarstvu obraćala se posebna pažnja.

Država se starala o građenju i održavanju svih saobraćajnih sredstava, gde god su to opšti državni interesi zahtevali.

Lihvarstvo (zelenaštvo) svake vrste je bilo zabranjeno.

Svojina je bila zajemčena. Iz svojine su proisticale i obaveze. Njena upotreba nije smela biti na štetu celine. Sadržina, obim i ograničenja privatne svojine određivala su se zakonom. Eksploatacija privatne svojine u opštem interesu bila je dopuštena na osnovu zakona, uz pravičnu naknadu. Fideikomisi su se ukinuli.

Zadužbine s opšte korisnim namenama su se priznavale. Zakonom se trebalo urediti u kojim slučajevima bi mogli biti promenjeni namena i predmet zadužbine prema izmenjenim prilikama.

Uzimanje komore i ostalih potreba za vojsku vršilo se samo uz pravičnu naknadu.

Privatni veliki šumski kompleksi eksproprisali su se po zakonu i prelazili u svojinu države ili samoupravnih tela. Zakon je trebalo da odredi u kojoj meri veliki šumski kompleksi mogu biti svojina drugih javnopravnih tela, koja su već postojala ili je trebalo da budu obrazovana. Veliki šumski kompleksi, koje je tuđinska vlast poklonila pojedinim licima, prelazila su po zakonu u državnu ili opštinsku svojinu bez ikakve naknade tim licima. Zakon o šumama trebalo je da odredi uslove pod kojima su se zemljoradnici i oni, koji su se uzgred bavili zemljoradnjom, mogli koristiti sečom drva za građu i ogrev, kao i za ispašu stoke, u državnim i samoupravnim šumama.

Feudalni odnosi smatrali su se pravno ukinutim danom oslobođenja od tuđinske vlasti.

Kmetovi (čivčije), kao i uopšte zemljoradnici koji su obrađivali zemlju u kmetstvu sličnom odnosu, utvrđivali su se kao slobodni sopstvenici državnih zemalja, ne plaćajući sami za to nikakvu odštetu, i mogli su se uknjižiti.

Pri naseljavanju kao i pri deobi eksproprisanih zemljišta prvenstvo su imali ratnici, koji su se borili za oslobođenje Srba, Hrvata i Slovenaca, i njihove porodice.

Za izradu socijalnog i privrednog zakonodavstva ustanovljavao se Privredni savet. Bliže odredbe, o njegovom sastavu i nadležnosti, trebalo je da se odrede zakonom.

Teritorijalna organizacija

Kraljevina SHS je bila unitarna država, iako je postojao čitav niz argumenata – istorijskih, nacionalnih, privrednih, pa i geografskih – za prihvatanje federalnog državnog uređenja. Opredeljenje za unitarno državno uređenje značajno je uticalo na teritorijalnu organizaciju jugoslovenske monarhije za sve vreme njenog postojanja.

Vidovdanskim ustavom je uspostavljen trostepeni model teritorijalne organizacije, koji su činile opštine, srezovi i oblasti, pri čemu su i okruzi zadržani tamo gde su ranije postojali. Opština je bila čisto samoupravna jedinica, dok su srez i oblast bili jedinice u kojima su se vršile i državna i samoupravna vlast, dok se u okruzima, tamo gde su postojali, obavljala isključivo državna vlast. Položaj opština nije bio precizno uređen ustavom, a za nepunih osam godina primene Vidovdanskog ustava nije donet zakon o opštinama već su primenjivani zakoni koji su na odgovarajućim delovima državne teritorije važili pre stvaranja Kraljevine SHS.

Oblasti su bile najviše jedinice administrativno-teritorijalne podele, uspostavljene da bi se osujetili eventualni pokušaji nacionalnog grupisanja i očuvalo unitarno državno uređenje. Zbog toga je jedna oblast mogla imati najviše 800.000 stanovnika (Kraljevina SHS je u momentu nastanka imala nešto manje od 12 miliona stanovnika). Tako je realizovan koncept centralizovanog državnog uređenja i ostvarena fikcija o jedinstvenom narodu, kojem odgovara jedinstvena nacionalna država. Uspostavljene su ukupno trideset tri oblasti, a njihova je područja trebalo da budu određivana prema prirodnim, ekonomskim i socijalnim, a ne prema nacionalnim i istorijskim kriterijumima. Uprkos tome, „podela na oblasti izvedena je u starim pokrajinskim, odnosno državnim granicama“.

Oblasti su, kao upravne i samoupravne jedinice, imale državne i samoupravne organe. Predstavnik države u oblasti bio je veliki župan, kojeg je imenovao kralj i koji je poslovima državne uprave u oblasti upravljao putem državnih organa. U oblasti su postojali oblasna skupština i oblasni odbor, koji su vršili samoupravne poslove predviđene Ustavom i zakonom. Oblasna skupština imala je generalno ustavno ovlašćenje za donošenje oblasnih uredaba o svim pitanjima iz oblasne nadležnosti. Nadzor države nad oblasnom samoupravom bio je veoma širok, a vršio ga je veliki župan. Snažna kontrolna i nadzorna sredstva državnih organa dovode u pitanje postojanje bilo kakve samouprave u oblastima, a slična situacija je postojala i u srezovima.

Uprava u Kraljevini vršila se po oblastima, okruzima, srezovima i opštinama. U krug rada samoupravnih oblasnih uprava spadali su sledeći poslovi:

• oblasne finansije:
  • utvrđivanje oblasnog budžeta,
  • raspolaganje oblasnim dažbinama, koje su se na osnovu zakona davale oblastima za pokriće oblasnih rashoda;
• oblasni javni radovi kao i građevinski propisi;
• staranje o unapređenju oblasnih privrednih interesa: ratarstva, stočarstva, vinogradarstva, voćarstva, šumarstva, rečnog i jezerskog ribarstva, lova kao i o tehničkim poljoprivrednim poboljšanjima;

• uprava oblasnim imanjima;
  • briga o narodnom zdravlju u oblasti kao i o svim ustanovama, kojima se unapređuje zdravstveno stanje u oblasti;
  • briga o socijalnim zadacima u oblasti;

• oblasni humanitarni fondovi;
• oblasne saobraćajne ustanove;
• sarađivanje na unapređenju prosvete u oblasti;
• sarađivanje na stručnom obrazovanju u oblasti;
• zavođenje i održavanje ustanova za štednju, uzajamno pomaganje i osiguranje;
• davanje mišljenja na zahtev vlade, po zakonskim predlozima koji se tiču oblasti kao i uopšte o svim drugim predmetima, za koje vlada traži njihovo mišljenje.

I drugi poslovi mogli su biti zakonom povereni oblasnim samoupravama.

Ako pojedine pobrojane poslove ne bi oblast mogla izvesti svojim sredstvima, država je na zahtev oblasne skupštine, a po odluci Narodne skupštine, davala potrebna sredstva, ili je izvršenje tih poslova sama preduzimala.

Samoupravne jedinice imale su svoj godišnji budžet. Rad samoupravnih jedinica bio je pod nadzorom ministra finansija i to se trebalo urediti posebnim zakonom.

Oblasna i sreska skupština birale su sebi predsednika, koji je predsedavao njihovim sednicama; oni su birali i oblasni i sreski odbor.

Veliki župan bio je vrhovni starešina opšte državne administracije u oblasti, ukoliko po zakonu nisu postojala, za naročite poslove državne uprave, posebna nadleštva za jednu ili više oblasti. Zakon je određivao koje državne poslove rešava veliki župan po savetovanju sa oblasnim odborom.

Bliže odredbe o uređenju i nadležnosti samoupravnih tela (opština, srezova i oblasti) trebalo je doneti posebnim zakonom.

Oblasna skupština imala je pravo da izdaje oblasne uredbe o svim pitanjima iz svoje nadležnosti. Oblasne uredbe proglašavao je oblasni veliki župan. Oblasni veliki župan je ostavio na zadržavanju od proglašenja uredbu za koju bi našao da nije osnovana na Ustavu i zakonima. U tom slučaju on je slao takvu uredbu sa svojim mišljenjem Državnom savetu na odluku i o tome je izveštavao nadležnog ministra. Ako je Državni savet našao da uredba nije osnovana na Ustavu ili kom zakonu, ona se ne bi proglasila ni obnarodovala. Državni savet je bio dužan da donese u roku od dva meseca svoje rešenje. Ako Državni savet nije doneo rešenje u tom roku, odluka bi postajala izvršna.

Oblasni odbor propisivao je pravilnike i uputstva radi izvršenja oblasnih uredbi.

Državna upravna vlast vršila je nadzor nad poslovima samoupravnih vlasti preko oblasnog velikog župana i posebnih stručnih organa. Oblasni veliki župan imao je pravo da zadrži od izvršenja svaku odluku samoupravnih organa, koja ne bi bila zasnovana na Ustavu, zakonima ili oblasnim uredbama. Protiv rešenja velikog župana mogla se podneti žalba Državnom savetu, u zakonskom roku. Ako Državni savet ne bi doneo rešenje najkasnije u roku od mesec dana prijema, odluka bi postojala izvršna.

Vojska

Vojna obaveza bila je opšta. Ustrojstvo i veličina vojske i mornarice propisivale su se zakonom. Formiranje jedinica u zakonom određenom obimu propisivao je kralj uredbom, na predlog ministra vojnog i Mornarice. Koliko će se vojske držati pod zastavom određivalo se svake godine budžetom. Postojali su vojni sudovi koji su bili kao i „obični“ sudovi nezavisni, postojala je hijerarhija sudova, takođe, najviša sudska istanca kojoj su se građani mogli žaliti na presudu vojnog suda bio je državni, Kasacioni sud.U vojnim sudovima, bila je obezbeđena stalnost sudija.

Niko po navršetku 20. godine nije mogao dobiti državnu službu ili u njoj ostati, ako po odredbama vojnog zakona nije odslužio svoj rok ili nije oslobođen od vojne službe. Za održanje unutrašnjeg reda vojska se mogla upotrebiti samo na zahtev nadležne građanske vlasti. Strana vojska nije se mogla uzeti u službu Kraljevine SHS, a ni vojska Kraljevine SHS nije se mogla staviti u službu neke strane države, bez prethodnog odobrenja Narodne skupštine.

Državna svojina

Svake godine Narodna skupština je odobravala državni budžet koji je vredeo samo godinu dana. Budžet se morao podneti Narodnoj skupštini najkasnije, za mesec dana od dana njenog sastanka. Istovremeno sa budžetom podnosilo se, Narodnoj skupštini na uviđaj, i odobrenje i završni račun poslednje istekle računske godine.

Državni porezi i opšte državne dažbine ustanovljavale su se samo zakonom.

O državnim zajmovima odlučivala je Narodna skupština.

Poreska obaveza bila je opšta, i sve državne dažbine bile su jednake za celu zemlju.

Kralj i naslednik Prestola plaćali su državni porez na privatno imanje.

Nikakva pomoć, stalna ni privremena, nikakav poklon ni nagrade, nisu se mogli dati iz državne blagajne, ako nisu prethodno osnovani na zakonu.

Državnom imovinom upravljao je ministar finansija ukoliko to zakonima prethodno nije drugačije određeno.

Pravo monopola pripadalo je državi.

Rude, lekovite vode, vrela i prirodne snage bile su državna svojina, o njihovom davanju trebalo je doneti poseban zakon.

Glavna kontrola

Za pregled državnih računa i nadziranje nad izvršenjem državnog i oblasnih budžeta postojala je Glavna kontrola kao vrhovni računski sud. Predsednika i članove Glavne kontrole birala je Narodna skupština iz kandidacione liste, koju je sastavljao Državni savet i na kojoj je bilo predloženo dva puta onoliko kandidata koliko je praznih mesta. Predsednik i polovina članova Glavne kontrole morali su biti pravnici. Ostali članovi trebalo je da budu ili bivši ministri finansija ili da imaju 10 godina radnog staža u finansijskoj struci. Predsednik i članovi Glavne kontrole uživali su istu nepokretnost kao i članovi Državnog saveta. Glavna kontrola je pregledala, ispravljala i likvidirala račune opšte administracije i svih računopolagača prema državnoj blagajni. Ona je motrila da se ne prekorači ni jedan izdatak po budžetu. Zakonom je trebalo odrediti slučajeve u kojima se mogla podneti žalba na rešenje doneto od strane Glavne kontrole. Završni državni račun podnosio se Narodnoj skupštini.

Ustav u praksi

Ustavni sistem prema Ustavu Kraljevine SHS imao je brojne nedostatke. Vidovdanskim ustavom je uspostavljen parlamentarni sistem, ali je taj sistem bio na nivou ustava iz XIX veka i nije sadržao gotovo ništa od modernih evropskih tendencija koje su bile aktuelne posle Prvog svetskog rata. Zbog toga je Slobodan Jovanović konstatovao da:

„ Vidovdanski ustav daje kopiju starog srpskog parlamentarizma, i ništa drugo ”

Takav parlamentarni sistem, sa dominantnom ulogom monarha politička odgovornost vlada pred kraljem bila je najčešće značajnija nego odgovornost pred Skupštinom, loše je funkcionisao u državi sa etnički heterogenim stanovništvom i velikim brojem političkih aktera. Zato je takav parlamentarizam nazivan i „prividnim“, a bilo je i mišljenja da do primene parlamentarnog sistema „nije došlo, zbog čega je prvenstvo pripadalo monarhu, a ne parlamentu“.

Poseban problem je bio neadekvatan oblik državnog uređenja, koji se pokazao kao najveći promašaj. Najgrublje rečeno zanemarujući, mnogobrojne, ponekad i vrlo važne nijanse među pojedinim ustavnim projektima postojala su dva sukobljena koncepta: unitarni i federalni. Unitarno uređenje, koje je u Ustavotvornoj skupštini usvojeno preglasavanjem, i centralizam, koji je naknadno uspostavljen, imali su brojne protivnike, naročito među hrvatskim i slovenačkim političkim predstavnicima. Ukratko, kriza parlamentarnog sistema bila je praćena krizom državnog uređenja.

O uticaju koji je Vidovdanski ustav izvršio na dalji razvoj države prof. Dragoslav Janković piše:

„ ... Dajući monarhiji prevlast i kralju veoma široka prava u upravljanju državom, ovaj ustav je ne samo onemogućavao normalan razvitak buržoaske demokratije i funkcionisanje buržoaskog parlamentarizma, već je i povećavao apetite monarhije i gurao je na samovlašće i samodržavlje ”

„ Prema tome, iako je sadržao niz prividno demokratskih odredaba, koje su u to posleratno revolucionarno vreme bile česte i uobičajene u ustavima, Vidovdanski ustav je u stvari nosio u sebi uzroke svoje propasti, svog ukidanja, odnosno zavođenja monarhofašističke diktature 6. 1. 1929. godine ”

Kraj vladavine ustava - Šestojanuarska diktatura

Vidi još: Šestojanuarska diktatura

Društvene okolnosti

Parlamentarizam se u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, sa izuzetkom Srbije, javlja kao nova praksa političkog života. Bez obzira na postojanje predstavničkih ustanova u pojedinim jugoslovenskim zemljama pre ujedinjenja, građanska demokratija je bila nerazvijena. U Kraljevini SHS nisu postojale pretpostavke za parlamentarni život: demokratski poredak, stabilan dvostranački ili višestranački sistem, nacionalna ravnopravnost u višenacionalnoj državi. Ove su pretpostavke zavisile više od razvijene materijalne i socijalne osnove, nego od ustavnih rešenja. U takvim uslovima, izvršna vlast uzdiže se iznad parlamentarnih institucija. Sukobi nacionalnih buržoazija i obračunavanje sa revolucionarnim radničkim pokretom od početka ruše parlamentarnu fasadu i potkopavaju njenu osnovu. Kriza parlamentarnog sistema u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca nastala je, dakle, kao rezultat nekoliko komponenata: klasne, nacionalne i krize političkog predstavništva.

Politički sukobi i uvođenje diktature

Kulminacija uzavrele političke krize dogodila se 20. juna 1928. godine, kada je Puniša Račić, srpski političar iz Crne Gore, na sednici Narodne skupštine pištoljem usmrtio grupu narodnih poslanika Hrvatske seljačke stranke. Stjepan Radić je izdahnuo od posledica ranjavanja 8. avgusta 1928. Izlaz iz ustavne krize kralj Aleksandar je video u uvođenju diktature. Kralj je navodno tražio političko rešenje nastale političke krize, nudeći mandate za sastav vlade pojedinim političarima i vojnicima. Proklamacijom od 6. januara 1929. godine kralj Aleksandar je suspendovao Ustav i raspustio Narodnu skupštinu i sve političke stranke. Sa obrazloženjem da „između Naroda i Kralja ne može i ne sme biti više posrednika“, kralj je izvršio državni udar i prekinuo ustavni kontinuitet u zemlji. Nastupilo je vanustavno stanje. Po kraljevom mišljenju parlamentarizam je zloupotrebljen od ljudi „zaslepljenih političkim strastima” u tolikoj meri da je postao smetnja za plodni rad u državi. Umesto da parlamentarizam jača duh narodnog i državnog jedinstva, on počinje da dovodi do duhovnog rasula i narodnog razjedinjavanja. Njegova je sveta dužnost da čuva državno i narodno jedinstvo. Tražiti izlaz u parlamentarnim promenama vlade ili u novim izborima značilo bi „gubiti dragoceno vreme u uzaludnim pokušajima." Treba tražiti nove metode rada i krčiti nove puteve. Atentat u Narodnoj skupštini označio je kraj parlamentarizma i ubrzao prelaz na otvorenu diktaturu, stvorivši kralju povod i opravdanje za državni udar.

Vanustavno stanje u Kraljevini SHS

Nakon državnog udara koji je izvršio kralj, Kraljevina SHS, koja je do tada bila ustavna („ograničena“) monarhija, postala je apsolutna monarhija. Pojedina pitanja iz ustavne materije kralj Aleksandar je regulisao zakonima koje je sam donosio. Zakonom o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi iz 6. januara 1929. godine Kraljevina SHS je definisana kao nasledna monarhija a kralj je proglašen nosiocem celokupne vlasti u državi. Zbog toga se taj zakon nazivao i „malim ustavom“. Sve tri državne vlasti pripadale su kralju, koji je bio neodgovoran, a odgovornost za njegove akte preuzimali su ministri koje je sam postavljao.

Promenjena je i teritorijalna organizacija zemlje, i to Zakonom o nazivu i podeli Kraljevine na upravna područja donetim 3. oktobra 1929.godine. Svi samoupravni organi bili su raspušteni, dok su državni organi u nižim teritorijalnim jedinicama (srezovima i opštinama) zadržani. Država je dobila naziv Kraljevina Jugoslavija, a uspostavljeno je devet banovina: Dravska sa sedištem u Ljubljani, Savska sa sedištem u Zagrebu, Vrbaska sa sedištem u Banja Luci, Primorska sa sedištem u Splitu, Drinska sa sedištem u Sarajevu, Zetska sa sedištem u Cetinju, Dunavska sa sedištem u u Novom Sadu, Moravska sa sedištem u Nišu i Vardarska sa sedištem u Skoplju. Beograd sa Zemunom i Pančevom izdvojen je kao posebno upravno područje. "Banovine su imale za cilj da učvrste nacionalni unitarizam i državni centralizam", a „način na koji su bile određivane, otkriva da su bile zamišljene kao sredstvo za postizanje nacionalnog jedinstva - integralnog jugoslovenstva“. Banovine su bile organizovane u skladu sa centralističkim načelima jer je bana postavljao kralj, a ban je oličavao monarhovu vlast u banovini. Niže teritorijalne jedinice bili su srezovi i opštine i nisu imale nikakvu samoupravu.

Uvođenjem diktature kriza nije prevaziđena, nego produbljena. Diktaturu je obeležavala politika „čvrste ruke”, militarizacija vlasti, ukidanje parlamentarizma i zabrana rada stranaka, kao i teror protiv komunista. Građanska opozicija se povlači, uplašena i demoralisana, nespremna za neparlamentarna sredstva borbe. Uvođenje diktature, zabranu rada stranaka, zabranu zborova, cenzuru štampe i interniranje pojedinih političara, građanske stranke su primile bez otpora. Hrvatski političari su smatrali da uvođenje diktature otvara put za neposredno sporazumevanje hrvatske opozicije i kralja, bez sudelovanja „srbijanskih” stranaka. Slovenska ljudska stranka je u celini podržala uvođenje diktature, a njen vođa Anton Korošec je ušao u šestojanuarsku vladu Petra Živkovića. U širim slojevima naroda nije bilo negodovanja ni otpora novom režimu, jer su neprekidni stranački sukobi, korupcija i druge zloupotrebe izazivali nezadovoljstvo dotadašnjim stanjem. Mnogobrojni članovi KPJ i njihovi simpatizeri pohapšeni su i osuđeni.

Kraljeva diktatura nije ni u krugovima savezničkih zemalja naišla na osudu. Vlade Čehoslovačke i Francuske su režim kraljevog apsolutizma ocenile kao doprinos konsolidaciji zajedničke jugoslovenske države, ali ipak kao privremenu meru, posle koje treba da se vrati stari poredak ustavnosti i parlamentarizma. Britansko poslanstvo je u vezi sa uvođenjem diktature izvestilo svoju vladu da su stranački sukobi, suparničke netrpeljivosti, neumerena težnja za vlašću i brzim bogaćenjem, neprekidne smene vlada, ubistva i drugo, dovele državu u takvo stanje, da bi teško ijedno drugo rešenje osim primene autokratske sile iz postojećeg haosa moglo stvoriti red. Obećavajući da će u što kraćem roku ostvariti „onu državnu upravu i ono državno uređenje koje će najbolje odgovarati opštim narodnim potrebama i državnim interesima”, „novim metodama rada”, kralj je izdao nekoliko zakona, koji su činili pravnu osnovu diktature.

Značaj ustava

Ustavom Kraljevine SHS je, osim klasičnih građanskih i političkih prava, bio predviđen i značajan korpus ekonomskih i socijalnih prava (poseban odeljak Ustava nosio je naslov „Socijalno-ekonomske odredbe“), po ugledu na nemački Vajmarski ustav iz 1919. godine. U toj oblasti Vidovdanski ustav je napravio očigledan korak unapred u odnosu na predratne srpske ustave. Bila su garantovana, između ostalih, sledeća prava: zaštita države nad radnom snagom, sloboda ugovaranja u privrednim odnosima ukoliko nije protivna društvenim interesima, intervencija države u privrednim odnosima u duhu pravde i otklanjanja društvenih suprotnosti, staranje države o higijenskim uslovima, posebna zaštita majki i male dece, besplatna lekarska pomoć za siromašne, zabrana zelenaštva, besplatna državna nastava i dr. Ustavom je predviđeno i osnivanje Privrednog saveta, radi izrade socijalnog i privrednog zakonodavstva.

Proklamovana prava, međutim, nažalost nisu ostvarivana u praksi, a mnoga od njih su bila suspendovana običnim zakonima.

Vidi još

• Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca na Vikizvorniku
• Prvi svetski rat
• Krfska deklaracija
• Ženevski sporazum
• Kraljevina SHS
• Šestojanuarska diktatura

Literatura

• Janković, Dragoslav; Mirković, Mirko (1987). Državnopravna istorija Jugoslavije. Beograd. 

• Jovanović, Slobodan (1995). Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. 86-355-0241-8: Novinsko-izdavačka ustanova Službeni list SRJ. ISBN 86-355-0241-8. 

• Krkljuš, Ljubomirka (2007). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. ISBN 978-86-7549-625-0. 
• Marković, Ratko (2013). Ustavno pravo. Beograd: Pravni fakultet univerziteta u Beogradu. ISBN 978-86-7630-422-6. 
• Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu – Pravni fakultet. ISBN 978-86-7630-804-0. 
• Mrđenović, Dušan (1988). Ustavi i vlade Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije (1835-1841). Beograd: Nova knjiga. ISBN 86-7335-066-2. 
• Petrov, Vladan; Stanković, Marko (2020). Ustavno pravo. Beograd: Univerzitet u Beogradu – Pravni fakultet. ISBN 978-86-7630-915-3. 

Spoljašnje veze

• Vidovdanski ustav