Одбојкашка репрезентација Италије

Одбојкашка репрезентација Италије представља национални тим Италије на међународним такмичењима у одбојци. Заузима 4. мјесто на ФИВБ ранг-листи. Једна је од најуспјешнијих екипа у историји одбојке.

Италија Италија
НадимакАзури
СавезФИПАВ
КонфедерацијаЦЕВ (Европа)
СелекторИталија Ђанлоренцо Бленђини
КапитенСимоне Бути
Највише наступаАндреа Ђани (474)
ФИВБ шифраITA
ФИВБ ранг4.[1]
Прва међународна утакмица
 Италија 1 : 3  Француска (19.04. 1947, Париз)
Олимпијске игре
Учешћа10 (први пут: 1976)
Најбољи резултат Допрвак (2): 1996, 2004.
Светско првенство
Учешћа18 (први пут: 1949)
Најбољи резултат Првак (4): 1990, 1994, 1998., 2022.
Европско првенство
Учешћа28 (први пут: 1948)
Најбољи резултат Првак (6): 1989, 1993, 1995, 1999, 2003, 2005.
Светска лига
Учешћа26 (први пут: 1990)
Најбољи резултат Првак (8): 1990, 1991, 1992, 1994, 1995, 1997, 1999, 2000.
Светски куп
Учешћа7 (први пут: 1981)
Најбољи резултат Првак (1): 1995.
Велики куп шампиона
Учешћа3 (први пут: 1993)
Најбољи резултат Првак (1): 1993.
Освојене медаље
Одбојка
Олимпијске игре
Сребрна медаља — друго место 1996. Атланта {{{2}}}|
Сребрна медаља — друго место 2004. Атина {{{2}}}|
Бронзана медаља — треће место 1984. Лос Анђелес {{{2}}}|
Бронзана медаља — треће место 2000. Сиднеј {{{2}}}|
Бронзана медаља — треће место 2012. Лондон {{{2}}}|
Свјетска првенства
Златна медаља — прво место 1990. Бразил
Златна медаља — прво место 1994. Грчка
Златна медаља — прво место 1998. Јапан
Златна медаља — прво место 2022. Пољска/Словенија
Сребрна медаља — друго место 1978. Италија
Европска првенства
Златна медаља — прво место 1989. Шведска
Златна медаља — прво место 1993. Финска
Златна медаља — прво место 1995. Грчка
Златна медаља — прво место 1999. Аустрија
Златна медаља — прво место 2003. Немачка
Златна медаља — прво место 2005. Италија/Србија и Црна Гора
Сребрна медаља — друго место 1991. Немачка
Сребрна медаља — друго место 2001. Чешка
Сребрна медаља — друго место 2011. Аустрија/Чешка
Сребрна медаља — друго место 2013. Данска/Пољска
Бронзана медаља — треће место 1948. Италија
Бронзана медаља — треће место 1997. Холандија
Бронзана медаља — треће место 2015. Бугарска/Италија
Свјетска лига
Златна медаља — прво место 1990. Осака
Златна медаља — прво место 1991. Милан
Златна медаља — прво место 1992. Ђенова
Златна медаља — прво место 1994. Милано
Златна медаља — прво место 1995. Рио де Жанеиро
Златна медаља — прво место 1997. Москва
Златна медаља — прво место 1999. Мар де Плата
Златна медаља — прво место 2000. Ротердам
Сребрна медаља — друго место 1996. Ротердам
Сребрна медаља — друго место 2001. Катовице
Сребрна медаља — друго место 2004. Рим
Бронзана медаља — треће место 1993. Сао Пауло
Бронзана медаља — треће место 2003. Мадрид
Бронзана медаља — треће место 2013. Мар дел Плата
Бронзана медаља — треће место 2014. Фиренца
Свјетски куп
Златна медаља — прво место 1995. Јапан
Сребрна медаља — друго место 1989. Јапан
Сребрна медаља — друго место 2003. Јапан
Сребрна медаља — друго место 2015. Јапан
Бронзана медаља — треће место 1999. Јапан
Велики куп шампиона
Златна медаља — прво место 1993. Јапан
Бронзана медаља — треће место 2005. Јапан
Бронзана медаља — треће место 2013. Јапан

Историја (1917—2015)

уреди

Доба медиокритета (1917—1978)

уреди

Одбојка је у Италију стигла за вријеме Првог свјетског рата. Двије чете америчке војске су, 5. априла 1917. године, у Равени одиграле егзибициону утакмицу. У наредним годинама није било значајнијих помака, све до 1946. и оснивања Одбојкашког савеза Италије (ФИПАВ). Национални тим је, под командом Пјетра Бернардија, своју прву утакмицу одиграо у Паризу,19. априла 1947. године, против Француске и изгубио резултатом 3:1.

Наредне године је, са Анђелом Костом као новим селектором, освојена бронзана медаља на Европском првенству, које је одржано у Риму. Добар почетак, ипак, није значио много, па ће азури наредну медаљу на великом такмичењу чекати пуне три деценије. У међувремену су, осим просјечних резултата на најважнијим смотрама, освајане медаље на Медитеранским играма и Универзијади.

Под вођством Ивана Тринаестића, бившег југословенског репрезентативца, освојене су двије медаље на Медитеранским играма: златна у Либану 1959. и сребрна у Алжиру 1963.

Одоне Федерцони ће предводити азуре до златне медаље на Универзијади 1970, док ће његов насљедник, Франко Андерлини, успјети да освоји сребро на Медитеранским играма 1975.

Наговјештаји успона (1978—1989)

уреди

Добијање права на организацију Свјетског првенства 1978. условило је настанак корјенитих промјена у начину на који функционишу Одбојкашки савез Италије (ФИПАВ) и национални тим. На том такмичењу се, мимо свих очекивања, сребрни галеб Кармела Питере домогао финала[2], у ком су Совјети били надмоћни, али је освојена медаља указивала на велике могућности италијанске одбојке. Негри, Ди Косте, Ди Бернардо, Греко, Дал'Олио, Алесандро, Наси, Лацерони, Кончети, Ланфранко, Иноченти и Шилипоти су скренули пажњу свјетске одбојкашке јавности на себе, привукли нека звучна имена ка Серији А1, те мотивисали мноштво дјечака на бављење одбојком. Тако се стварала основа за појаву најјаче лиге и репрезентације у Европи.

До стасавања генерације феномена, Италијани су освојили бронзану медаљу на Олимпијским играма 1984, те још пет медаља на мање важним такмичењима: злато (1983) и бронзу (1987) на Медитеранским играма и три бронзе (1983, 1985, 1987) на Универзијадама.

Генерација феномена (1989—2000)

уреди

Италијанска лига је већ од средине осамдесетих почела да представља озбиљну, до тада незамисливу, конкуренцију совјетским тимовима. Сантрал Парма и Панини Модена су представљали нуклеус, из ког су се касније развиле најдоминантнија свјетска репрезентација и лига деведесетих.

Након веома лошег резултата на Олимпијским играма 1988. (9. мјесто) искусног Питеру је замијенио Аргентинац Хулио Веласко, којег је за нову функцију препоручило веома успјешно вођење Панини Модене, троструког узастопног допрвака Европе.

Окосницу тима који је у Веласковој ери харао Европом и свијетом чинили су: Андреа Лукета, Андреа Зорзи, Лука Кантагали, Паоло Тофоли, Андреа Гардини, Марко Брачи, Андреа Ђани, Пасквале Гравина, Фердинандо Де Ђорђи, Марко Мартинели, Микеле Пазинато, Клаудио Гали, потом касније прикључени Самуеле Папи и Андреа Сарторети као и, наравно, службено најбољи одбојкаш XX вијека, Лоренцо Бернарди.

Највећи супарник Италијанима у овом периоду били су Холанђани.

Ипак, доминацију на свјетским и европским првенствима те издањима Свјетске лиге нијесу пратила одговарајућа постигнућа на Олимпијским играма. И док је у Барселони 1992. освојено разочаравајуће 5. мјесто, дотле је у Атланти 1996. генерација феномена, оптерећена нестварним медијским притиском, али и сјајним наступом освете жедних Холанђана, пропустила велику прилику да се домогне једине златне медаље која јој је недостајала. Сребро је оцијењено као неуспјех, па се Веласко повукао[3]. Исто су учинили Зорзи и Кантагали, док ће се Бернарди појавити на свега два такмичења у годинама које су слиједиле.

Нови селектор, Бразилац Бебето, задржао се релативно кратко - свега двије године - али је у том периоду успио да освоји Свјетску лигу и, још важније, Свјетско првенство 1998. Тај успјех је донекле остао у сјенци допинг скандала: након финалне утакмице је установљено да је Марко Брачи користио недозвољена средства. Играч је кажњен, али титула није промијенила власника.[4]

Шеф стручног штаба је, потом, постао бивши репрезентативац Андреа Анастази, који је од челника федерације добио јасан задатак: задржати висок ниво, али и коначно освојити Олимпијске игре. Почело је одлично: у 1999. су освојене Свјетска лига и Европско првенство, а бронзана медаља са Свјетског купа је гарантовала пласман на Олимпијске игре. Олимпијска година је започета освајањем Свјетске лиге - осмим и, испоставиће се, посљедњим насловом италијанске репрезентације у овом такмичењу - па се очекивало да Игре у Сиднеју буду круна једне сјајне генерације. Ипак, опет су били „кратки“. У полуфиналу их је зауставила СР Југославија[5], па је тако чудесна генерација феномена сишла са велике сцене, а да ни у трећем покушају није успјела да освоји олимпијско злато.

Јаку утјеху су могли пронаћи у чињеници да су, за једанаест година, три пута били свјетски (1990, 1994, 1998), четири пута европски прваци (1989, 1993, 1995, 1999), осам пута освајачи Свјетске лиге (1990, 1991, 1992, 1994, 1995, 1997, 1999, 2000), те по једном побједници Свјетског купа (1995), Великог купа шампиона (1993), Игара добре воље (1990), "Топ 4" турнира (1994) и Супер Челенџ купа (1996). Укупно, на 30 великих такмичења, освојили су 28 медаља, од чега чак 20 златних. Што се тиче успјеха на такмичењима мањег значаја, помена су вриједне златна медаља на Медитеранским играма 1991. те сребрна (1997) и бронзана медаља (1995) на Универзијади. Сасвим довољно да их се, упркос томе што никада нијесу били олимпијски прваци, сматра највећим одбојкашким тимом XX вијека.

Чување европског и губитак свјетског трона (2000—2005)

уреди

Након сиднејског неуспјеха, најискуснији играчи су одлучили да окончају своје репрезентативне каријере (Гардини, Брачи), неки су, упркос обећавајућем почетку, испали из комбинација (Розалба), а неки су паузирали, па се враћали у тим (Ђани, Меони, Пипи, Гравина, Тофоли, Корсано)... Поред раније помињаних Папија и Сарторетија, окосницу тима током овог периода чинили су Алесандро Феи, Валерио Вермиљо, Луиђи Мастранђело и, од 2004. године, Алберто Чизола. На самом почетку новог циклуса, примат у Свјетској лиги су преузели Бразилци, па су се азури морали задовољити другим мјестом (2001), док су, европском одбојком, краткотрајно, завладали Југословени. На Медитеранским играма у Тунису, под вођством Ким Хо Чула, освојена је златна медаља.

Четврто мјесто у Свјетској лиги и пето мјесто на Свјетском првенству 2002. су представљали неуспјех (симболично, у четвртфиналу су Италијане зауставили управо Бразилци, будући троструки прваци), па је, након оставке Анастазија, упражњено мјесто шефа стручног штаба, заузео Ђан Паоло Монтали.

Током наредне три године је постизао изванредне резултате. Двије европске титуле (2003, 2005), друго мјесто на Свјетском купу 2003, олимпијско сребро (Атина 2004) и треће мјесто на Великом купу шампиона (2005) указивали су на могућност да се Италијани одрже у врху свјетске одбојке, али до тога, макар у смислу остваривања континуитета, ипак није дошло. Посљедњи остаци генерације феномена су, након атинског финала, окончали репрезентативне каријере (Ђани, Сарторети, Тофоли; у суштини и Папи, који ће се појавити још само на два такмичења у наредних осам година), а млађи играчи - са изузетком освајања титуле пред домаћом публиком на Европском првенству 2005. године - нијесу се показали кадрима да одрже ниво својих славних претходника.

Вријеме наизмјеничних успона и падова (2005—2015)

уреди

Титула освојена у Риму (2005) посљедња је до које се домогла италијанска репрезентација. Лоши резултати на Свјетском првенству 2006. и Европском првенству 2007. алармирали су челнике федерације, па је на селекторску клупу враћен Андреа Анастази. Но, са лимитираним играчким кадром, све што је на великим такмичењима постигао била су два четврта мјеста (на Олимпијским играма 2008. и Свјетском првенству 2010) те не превише значајна златна медаља на Медитеранским играма 2009.

Анастази се, након неуспјешног покушаја да се домогне медаље на домаћем терену (поменуто СП 2010) повукао, а селекторску функцију је наслиједио Мауро Беруто, под чијим вођством су освојене: бронзана медаља на Олимпијским играма 2012, двије сребрне медаље на европским првенствима (2011, 2013), двије бронзане медаље у Свјетској лиги (2013, 2014) и бронзана медаља у Великом купу шампиона (2013). Од медаља на мање битним такмичењима, помена је вриједно злато на Медитеранским играма 2013.

Након повлачења Вермиља, Мастранђела, Чизоле, Феија, Чернича и Саванија, најважнију улогу у репрезентацији имају Емануеле Бирарели, Драган Травица, Иван Зајцев, Филипо Ланца, Лука Ветори, Ђулио Саби...

На (Свјетском првенству 2014). Италијани су заузели слабо 13. мјесто, што указује на то да овај тим, иако веома квалитетан, не посједује ону снагу, која би му омогућила да, из године у годину, континуирано постиже одличне резултате.

Солидне партије у Свјетској лиги 2015. су им омогућиле пут на завршни турнир, али су тамо наступити у измијењеном саставу, пошто су, неколико дана прије поласка, из тима, због недисциплине, одстрањени кључни играчи: Драган Травица, Ђулио Саби, Иван Зајцев и Луиђи Рандацо.[6] Освојено је шесто мјесто, а Мауро Беруто је мјесто селектора уступио свом замјенику Ђанлоренцу Бленђинију.

Захваљујући добром рејтингу, азури су добили позив за учешће на Свјетски куп, на ком су, појачани Кубанцем Османијем Хуантореном и повратницима (Зајцев и Саби),[7] освојили друго мјесто, чиме су изборили пласман на Олимпијске игре 2016.[8]

На Европском првенству, чија је завршница одржана у Бугарској, азури су освојили бронзану медаљу. У четвртфиналу су елиминисали фаворизоване Русе, али су у полуфиналу доживјели шокантан пораз од Словенаца.

Резултати (1947—2015)

уреди

Наступи на најзначајнијим такмичењима

уреди
Година Домаћин Позиција
1964   Токио није учествовала
1968   Мексико Сити није учествовала
1972   Минхен није учествовала
1976   Монтреал 8. мјесто
1980   Москва 9. мјесто
1984   Лос Анђелес 3. мјесто
1988   Сеул 9. мјесто
1992   Барселона 5. мјесто
1996   Атланта 2. мјесто
2000   Сиднеј 3. мјесто
2004   Атина 2. мјесто
2008   Пекинг 4. мјесто
2012   Лондон 3. мјесто
Година Домаћин Позиција
1949   Чехословачка 8º мјесто
1952   Совјетски Савез није учествовала
1956   Француска 14º мјесто
1960   Бразил није учествовала
1962   Совјетски Савез 14º мјесто
1966   Чехословачка 16º мјесто
1970   Бугарска 15º мјесто
1974   Мексико 19º мјесто
1978   Италија 2º мјесто
1982   Аргентина 14º мјесто
1986   Француска 11º мјесто
1990   Бразил 1º мјесто
1994   Грчка 1º мјесто
1998   Јапан 1º мјесто
2002   Аргентина 5º мјесто
2006   Јапан 5º мјесто
2010   Италија 4º мјесто
2014   Пољска 13º мјесто
2018   Бугарска   Италија 5º мјесто
2022   Пољска   Словенија 1º мјесто
Година Домаћин Позиција
1948   Италија 3º мјесто
1950   Бугарска није учествовала
1951   Француска 8º мјесто
1955   Румунија 9º мјесто
1958   Чехословачка 10º мјесто
1963   Румунија 10º мјесто
1967   Турска 8º мјесто
1971   Италија 8º мјесто
1975   Југославија 10º мјесто
1977   Финска 8º мјесто
1979   Француска 5º мјесто
1981   Бугарска 7º мјесто
1983   Источна Њемачка 4º мјесто
1985   Холандија 6º мјесто
1987   Белгија 9º мјесто
1989   Шведска 1º мјесто
1991   Њемачка 2º мјесто
1993   Финска 1º мјесто
1995   Грчка 1º мјесто
1997   Холандија 3º мјесто
1999   Аустрија 1º мјесто
2001   Чешка 2º мјесто
2003   Њемачка 1º мјесто
2005   Италија /   Србија и Црна Гора 1º мјесто
2007   Русија 6º мјесто
2009   Турска 10º мјесто
2011   Аустрија /   Чешка 2º мјесто
2013   Данска /   Пољска 2º мјесто
2015   Бугарска /   Италија 3º мјесто
Година Домаћин завршног турнира Позиција
1990   Осака 1º мјесто
1991   Милано 1º мјесто
1992   Ђенова 1º мјесто
1993   Сао Паоло 3º мјесто
1994   Милано 1º мјесто
1995   Рио де Жанеиро 1º мјесто
1996   Ротердам 2º мјесто
1997   Москва 1º мјесто
1998   Милано 4º мјесто
1999   Мар дел Плата 1º мјесто
2000   Ротердам 1º мјесто
2001   Катовице 2º мјесто
2002   Бело Хоризонте 4º мјесто
2003   Мадрид 3º мјесто
2004   Рим 2º мјесто
2005   Београд 7º мјесто
2006   Москва 6º мјесто
2007   Катовице 9º мјесто
2008   Рио де Жанеиро 7º мјесто
2009   Београд 7º мјесто
2010   Кордоба 6º мјесто
2011   Гдањск 6º мјесто
2012   Софија 11º мјесто
2013   Мар дел Плата 3º мјесто
2014   Фиренца 3º мјесто
2015   Рио де Жанеиро 6º мјесто
Година Домаћин Позиција
1965   Пољска није учествовала
1969   Источна Њемачка није учествовала
1977   Јапан није учествовала
1981   Јапан 7º мјесто
1985   Јапан није учествовала
1989   Јапан 2º мјесто
1991   Јапан није учествовала
1995   Јапан 1º мјесто
1999   Јапан 3º мјесто
2003   Јапан 2º мјесто
2007   Јапан није учествовала
2011   Јапан 4º мјесто
2015   Јапан 2º мјесто
Година Домаћин Позиција
1993   Јапан 1º мјесто
1997   Јапан није учествовала
2001   Јапан није учествовала
2005   Јапан 3º мјесто
2009   Јапан није учествовала
2013   Јапан 3º мјесто

Наступи на осталим такмичењима

уреди
Година Домаћин Позиција
1959   Бејрут 1º мјесто
1963   Напуљ 2º мјесто
1967   Тунис није учествовала
1971   Измир није учествовала
1975   Алжир 2º мјесто
1979   Сплит 4º мјесто
1983   Казабланка 1º мјесто
1987   Латакија 3º мјесто
1991   Атина 1º мјесто
1993   Лангдок-Русијон није учествовала
1997   Бари 4º мјесто
2001   Тунис 1º мјесто
2005   Алмерија 5º мјесто
2009   Пескара 1º мјесто
2013   Мерсин 1º мјесто
Година Домаћин Позиција
1959   Торино -
1961   Софија -
1963   Порто Алегре -
1965   Будимпешта -
1967   Токио -
1970   Торино 1º мјесто
1973   Москва -
1975   Рим Такмичење у одбојци није одржано
1977   Софија -
1979   Мексико Сити -
1981   Букурешт -
1983   Едмонтон 3º мјесто
1985   Кобе 3º мјесто
1987   Загреб 3º мјесто
1989   Дуизбург Такмичење у одбојци није одржано
1991   Шефилд -
1993   Бафало -
1995   Фукуока 3º мјесто
1997   Катанија 2º мјесто
1999   Палма де Мајорка -
2001   Пекинг -
2003   Даегу -
2005   Измир 3º мјесто
2007   Бангкок -
2009   Београд -
2011   Шенџен -
2013   Казањ -
2015   Гвангжу -
Година Домаћин Позиција
2003   Олштин није учествовала
2004   Олштин, Илава није учествовала
2005   Олштин, Илава није учествовала
2006   Олштин,Острода 7º мјесто
2007   Олштин, Елблаг, Илава није учествовала
2008   Олштин није учествовала
2009   Лођ 2º мјесто
2010   Бидгошч није учествовала
2011   Катовице 1º мјесто
2012   Зјелона Гора није учествовала
2013   Плоцк није учествовала
2014   Краков није учествовала
2015   Торуњ није учествовала
Година Домаћин Позиција
1988   Јапан није учествовала
1990   Јапан 2º мјесто
1992   Јапан није учествовала
1994   Јапан 1º мјесто
Година Домаћин Позиција
1996   Јапан 1º мјесто
Година Домаћин Позиција
1986   Москва није учествовала
1990   Сијетл 1º мјесто

Селектори

уреди
# Играч Од – до
1   Пјетро Бернарди 1947
2   Анђело Коста 1947—1949
3   Ренцо Дел Чика 1949 – 1953
4   Иван Тринаестић 1953 – 1966
5   Јозеф Козак 1966 – 1969
6   Одоне Федерцони 1969—1974[9]
7   Франко Андерлини 1974—1976
8   Адријано Павлика 1976—1977
9   Едвард Скорек 1978
10   Кармело Питера 1978—1988[10]
11   Микеланђело Ло Бјанко 1988
12   Хулио Веласко 1988—1996
13   Пауло Роберто де Фреиташ Бебето 1996—1998
14   Андреа Анастази 1998—2002[11]
15   Ђан Паоло Монтали 2002—2007
16   Андреа Анастази 2007—2010
17   Мауро Беруто 2010 - 2015
18   Ђанлоренцо Бленђини 2015 -

Рекорди

уреди

Игачи са највише одиграних утакмица

уреди

Списак је сачињен 12. августа 2012. године.[12]

# Играч Од – до Утакмица
1 Андреа Ђани 1988 – 2005 478
2 Андреа Гардини 1986 – 2000 418
3 Луиђи Мастранђело 1999 – ? 363
4 Самуеле Папи 1993 – 2012 361
5 Марко Брачи 1988 – 2002 347
6 Паоло Тофоли 1987 – 2004 342
7 Лука Кантагали 1986 – 1996 330
= Фердинандо Де Ђорђи 1987 – 2002 330
= Андреа Сарторети 1993 – 2004 330
10 Андреа Зорзи 1986 – 1998 325

Тренутни састав

уреди

Играчи пријављени за наступ у Свјетској лиги 2015.[13]

Име Датум рођења Висина
(cm)
Маса
(kg)
Смеч
(cm)
Блок
(cm)
Клуб
Средњи блокери
15 Емануеле Бирарели   8. фебруар 1981. 202 95 340 316   Трентино Волеј
19 Симоне Анцани 24. фебруар 1992. 204 100 350 330   Блу Волеј Верона
1 Стефано Менгоци 6. јун 1985. 202 88 333 318   Порто Робур Коста
11 Симоне Бути 19. септембар 1983. 206 100 346 328   Сир Сејфти Перуђа
14 Матео Пјано 24. октобар 1990. 208 102 352 325   Модена Волеј
24 Ајмоне Алети 28. јун 1985. 207 90 342 310   Копра Пјаченца
22 Елија Боси 15. август 1994. 202 91 343 320   Молфета
Техничари
13 Драган Травица 28. август 1986. 200 94 335 320   Белогорје
8 Давиде Саита 23. јун 1987. 182 92 320 300   Спејсерс Тулуз Волеј
5 Адријано Паолучи 11. фебруар 1979. 190 84 310 290   Сир Сејфти Перуђа
6 Симоне Ђанели 6. август 1996. 198 92 342 265   Трентино Волеј
Коректори
4 Лука Ветори 26. април 1991. 200 95 345 323   Модена Волеј
18 Ђулио Саби 10. август 1989. 201 92 352 325   Лубе Банка Мачерата
2 Габријеле Нели 4. децембар 1993. 210 100 355 320   Трентино Волеј
Примачи сервиса
9 Иван Зајцев 2. октобар 1988. 202 92 355 348   Динамо Москва
10 Филипо Ланца 3. март 1991. 198 98 350 330   Трентино Волеј
12 Луиђи Рандацо 30. април 1994. 198 92 352 255   Алтотевере Чита Ди Кастело
16 Олег Антонов 28. јул 1988. 198 88 340 310   Тур ВБ
23 Јакопо Бото 22. септембар 1987. 191 76 345 320   Веро Волеј
25 Јакопо Масари 2. јун 1988. 185 79 328 310   Копра Пјаченца
21 Андреа Галијани 6. јануар 1988. 205 93 360 335   Веро Волеј
3 Ђакомо Рафаели 7. фебруар 1995. 198 95 338 330   Клуб Италија
Либеро
20 Масимо Колачи 21. фебруар 1985. 180 75 324 308   Трентино Волеј
7 Салваторе Росини 13. јул 1986. 185 82 312 301   Модена Волеј
17 Андреа Ђови 19. август 1983. 183 80 310 290   Сир Сејфти Перуђа
Стручни штаб
Селектор Мауро Беруто 8. мај 1969.
Тим менаџер Стефано Шаша
1º асистент Ђан Лоренцо Бленђини 29. децембар 1971.
2º асистент Мирко Корсано 28. октобар 1973.
Љекар Пјеро Бенели 12. октобар 1955.
Физиотерапеут Давиде Лама 20. октобар 1970.

Референце

уреди
  1. ^ FIVB - Volleyball
  2. ^ Quando l’Italia scoprì il volley « SportVintage
  3. ^ ЗЕЛЕНЯЕВ ПЕРЕВЕДЕН ИЗ РЕАНИМАЦИИ В ОБЩУЮ ПАЛАТУ• ВЕЛАСКО ВЫБИРАЕТ ЖЕНЩИН - Ежедневная спортивная газета СПОРТ-ЭКСПРЕСС (интернет-версия)
  4. ^ https://portal.federvolley.it/fipav/newsletter1998/Flash1-235.htm[мртва веза]
  5. ^ Vlada Republike Srbije >> Vesti >> Sport >> Jugoslavija u finalu
  6. ^ Травица, Зайцев, Сабби и Рандаццо отчислены из сборной Италии - Чемпионат
  7. ^ Volley, Juantorena brividi azzurri: “Esordio a
  8. ^ Volleyball World Cup: U.S. wins title, Canada finishes 7th - CBC Sports - Sporting news, opinion, scores, standings, schedules
  9. ^ На Свјетском првенству 1970. селекторску функцију су обављали Федерцони и Козак.
  10. ^ Репрезентацијом Италије је, од 1982. до 1986. године, управљала селекторска комисију, коју су чинили Кармело Питера и Силвано Пранди.
  11. ^ Функцију селектора азура на Медитеранским играма 2001. обављао је Ким Хо Чул.
  12. ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 25. 02. 2007. г. Приступљено 15. 07. 2015. 
  13. ^ Team Roster - Italy - FIVB Volleyball World League 2015

Спољашње везе

уреди