Парк природе Шарган — Мокра Гора

Парк природе ШарганМокра Гора физички припада Динаридима, а у оквиру њих, Старовлашко-рашкој висији, регији у југозападној Србији.

Парк природе Шарган — Мокра Гора
IUCN категорија V (заштићени крајолик/морски пејзаж)
Train depot Šargan.jpg
Локомотива, симбол Шаргана и Мокре Горе
Мјесто Србија
Најближи градУжице
Површина10.813 хектара[1]
Управљачко тијелоСрбија

Данас кроз Шарган и Мокру Гору пролази међународни магистрални путни правац Е-761 који пресеца Србију, Босну и Херцеговину и Хрватску повезујући југоисточну са западном Европом. Од девет трансевропских путних коридора који пролазе кроз Србију, коридор Е-761 код Вишеграда прелази из Републике Српске у Србију и иде од Мокре Горе преко Ужица, Чачка, Краљева, Крушевца, Параћина и Зајечара, даље према Бугарској и Румунији.

Парк природе Шарган — Мокра Гора простире се на деловима катастарских општина Мокра Гора и Кремна у општини Ужице, на делу катастарске општине Семегњево у општини Чајетина, као и на делу катастарске општине Зауглине у општини Бајина Башта.

Геолошка грађаУреди

 
Мокра Гора

Подручје Таре, Златибора и мокрогорске котлине изграђено је од магматских, метаморфних и сединментних стена које су стваране од палеозоика, преко мезозоика до кенозоика.

Најстарије стене настале су у доњем и средњем палеозоику. Изграђене су од пешчара, алевролита, глинаца и кречњака наталожених у морима уз истовремено изливање лава базичног састава. Ове су стене у току горњег палеозоика под утицајем високих температура и притиска метаморфисане у метапешчаре, филите, кристаласте кречњаке и хлоритске шкриљце. Од краја девона, па до почетка тријаса, ове метаморфисане стене су тектонским покретима доспеле на површину.

У мезозоику, почетком доњег тријаса, нови тектонски покрети су на овај простор поново вратили море. Пре 250 до 210 милиона година на дну мора таложили карбонати богати фосилима.

У току јуре првобитно су таложени глиновити седименти, рожнаци, пешчари и кречњаци. Каснијим продубљивањем и ширењем океанског простора, дуж раседа су доведени перидотити из горњег омотача и изливене огромне количине базалтних лава. Накнадним сужавањем океанског простора перидотити су се набацили на горњотријаске кречњаке и седименте доње јуре који су метаморфисали под утицајем високих температура и притиска. У току горње креде настављено је таложење кречњака који данас леже преко палеозојских стена, тријаских кречњака или перидотита. И најзад, у кенозоику, за време терцијара и почетка квартара након повлачења мора у депресијама насталим тектонским покретима, стварани су изоловани басени у којима су се таложили слатководни језерски седименти, пескови и глине.

Биљни и животињски светУреди

Од укупно 722 врста и подврста цветница и папрати овог подручја, 6,2% чине ендемични и субендемични таксони. Највећи број ендемита спада у групу балканских елемената који не прелазе границе Балканског полуострва. Овде се на пример, могу наћи југословенски звончић, Хајналдова невесика , хрватска бресина , Панчићева млечика , српски лук, руњика , ланилист и многи други ендемити.

У водотоцима који припадају хладним салмонидним водама, најчешће се срећу поточна мрена , поточна пастрмка , уклија , клен , пеш и један представник паклара. У фауни водоземаца предњаче шарени даждевњак , жутотрби мукач , обична крастава жаба , зелена крастава жаба , грчка жаба и права жаба , док фауну гмизаваца чине слепић , обични зелембаћ , зидни гуштер, смукуља , ескулапов смук , рибарица и поскок.

Досадашњим истраживањима фауне птица установљено је присуство 60 врста.

Фауну сисара чине 32 врсте без слепих мишева који још увек нису довољно истражени.

ВодеУреди

Хидрографски потенцијали Парка природе чине подземне воде, извори, врела, потоци, мањи речни токови и планинске тресавице.

Извори и врела јављају се у висинској зони ободног подручја Шаргана, Таре и Виогора, као и у речним долинама на прегибу долинске стране и долинског дна.

Воде мокрогорске котлине отичу у слив Дрине, док воде креманске котлине у слив Западне Мораве. Вододелницу између ова два слива чини планина Шарган.

Највећа река мокрогорске котлине је Камишна која извире испод јужних падина Великог венца и након 17565 m укупног тока, испод Котромана се улива у Бели Рзав, а по спајању са Црним Рзавом даје Рзав, који се улива у реку Дрину. Испод засеока Глибетићи, у Камишну се уливају њене две највеће притоке - Шарганчица (2322 m), која извире на Шаргану испод Табачке косе и Постањски поток (4951 m) који тече са Ивера. Испод Котромана, пре уливања у Бели Рзав, Камишна прима и воде Крсманског потока. Од бројних мањих потока који се уливају у Камишну, треба поменути Друганчицу, Смрдљиви поток, Брезјак, Ракије, Црни поток и Дубошац. Највећа река креманске котлине је Братешина којој се као изворишни кракови Ђетиње придружују Коњска река и Ужички поток. Ђетиња се у свом даљем току улива у Западну Мораву.

Посебне вредностиУреди

КлисуреУреди

Дубоко усечена клисура Сувог потока стешњена између Тустог брда и Ограђенице, као и клисуре Камешине и Дубошца испод Виогора, Ђоге и Скакавца, представљају јединствена подручја дивљине. Њиховим дном теку слаповити потоци сведени на уско речно корито изнад којих се уздижу стрме литице, одсеци и остењаци. На њима стражаре усамљена стабла црног бора пркосећи громовима и зубу времена. Својом лепотом нарочито се издваја 12 метара висок водопад Скакавац у кориту Камишне.

Брдо ВаоУреди

Кречњачко брдо Вао (1219 m), окружено засеоцима Тимотијевићи, Подстење, Турудићи и Милекићи, представља оазу дивљине омеђену усеченим и тешко проходним долинама потока Грубишевац и Суводол. Стрми одсеци овог кречњачког брда прошарани су бројним јамама и пећинама од којих су најпознатије Хајдучка и Црвена пећина.

Алпски различакУреди

Алпски различак, налази се на кречњачком гребену Ограђенице обраслом шикарама јасена и црног граба. Помиње се у Црвеној књизи флоре Србије као крајње угрожена врста (CR), у непосредној опасности од ишчезавања у Србији и у Црној Гори. Ареал ове врсте обухвата неколико локалитета у Шпанији, на Алпима и на Балканском полуострву где се јавља спорадично у Херцеговини, Црној Гори и западној Србији. У Србији је за сада са сигурношћу евидентиран једино на Ограђеници изнад села Мокра Гора.

ЦвакијаУреди

Цвакија је ендемореликтна серпентинофита чије пространство обухвата ретка станишта запад Србије, Босне и Херцеговине и Албаније.

Велики тетребУреди

Велики тетреб , крупна птица из породице кока, живи у четинарским шумама планинских области. Уништавање шумских станишта и узнемиравање ове птице, довело је до драстичног смањења њене бројности. Данас је у Србији популација великог тетреба процењена на 70 до 85 парова. Од тога, у средишњој Србији живи 10 до 15 парова, док се остатак популације налази у јужној Србији, на Косову и Метохији. Из ових разлога, велики тетреб је законом строго заштићен као природна реткост Србије. На Мокрој Гори неколико парова ове угрожене врсте насељава високе шуме црног бора са црњушом на серпентинитима Јеловца и Шишатовца.

Мрки медведУреди

Мрки медвед припада реду зверова чији је опстанак у читавој Европи веома угрожен. У Србији је због уништења природних станишта и криволова његова популација последњих деценија опала на свега 150 јединки. Због тога је мрки медвед код нас трајно заштићен. На ширем подручју планине Таре који укључује и Мокру Гору, данас живи стабилна популација од око 50 медведа у дисперзији што овај простор чини њиховим најзначајнијим прибежиштем у Србији.

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Шарган – Мокра гора Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 23, 2015) (језик: енглески), Приступљено 23. 7. 2015.

Спољашње везеУреди