Отворите главни мени

Изабрани чланци
Уреди

ЈануарУреди

Милосав Мија Алексић (Горња Црнућа, 26. септембар 1923Београд, 12. март 1995) је био српски филмски и позоришни глумац.

Рођен је 1923. године у селу Горња Црнућа, код Горњег Милановца, од оца Велимира и мајке Синђе. У октобру 1941. године, када је немачка војска предузела масовно стрељање становништва у Крагујевцу, побегао је спасавајући голи живот. По завршеној гимназији у Крагујевцу уписао је права.

Глумом се аматерски бавио још од гимназијских дана. Од ослобођења, па до 1948. године био је члан Народног позоришта у Крагујевцу.

Био је члан Југословенског драмског и Народног позоришта у Београду. Члан Југословенског драмског позоришта постаје 1951. и ради све до 1965. године, када је прешао у Народно Позориште где је и окончао своју позоришну каријеру.

Играо је и у Атељеу 212 и другим сценама. Од 1977. године имао је статус слободног уметника.


уреди

ФебруарУреди

Невенка Урбанова (Стари Бечеј, 28. март 1909Београд, 7. јануар 2007) је била српска глумица.

Прошла је аудицију 1925. године код Милана Грола и Милана Кашанина и примљена за члана драме Народног позоришта у Београду. Остварила је преко 150 улога. Статуст првакиње Народног позоришта стекла је 1936. године, радила је до пензионисања 1959. у Народном позоришту. Последњи пут се појавила на позоришној сцени 21. априла 1965. године, као гошћа у Југословенском драмском позоришту, на светској прапремијери Мрожековог дела „Танго“. Тог дана, на сцену ЈДП-а изашао је глумачки ансамбл у саставу: Љубиша Јовановић, Блаженка Каталинић, Невенка Урбанова, Снежана Никшић, Славко и Никола Симић и Марко Тодоровић.

Неке од најзначајнијих улога које је остварила су: Лола Монтез („Опчињени краљ“), Бароница Кастели - Глембај („Господа Глембајеви“), Госпођа Ерлин („Лепеза леди Виндермир“), Јулија („Обожавана Јулија“), Серафина („Тетовирана ружа“).


уреди

МартУреди

Зоран Радмиловић (Зајечар, 11. мај 1933Београд, 21. јул 1985) је био српски глумац.

Зоран Радмиловић рођен је 11. маја 1933. године, од оца Момчила, судије и мајке Љубице, домаћице, у Зајечару. Деда по оцу Рихард Ланг, био је Немац, железничар. Оженивши се Зорановом бабом Стевком, прешао је у православље и узео име Радмило. Одатле потиче породично презиме Радмиловић.

По очевој жељи уписао је право у Београду, потом студирао и на Архитектонском и Филолошком факултету; упоредо је опробао глумачке могућносту у КУД „Иво Лола Рибар“, потом уписао и поступно апсолвирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију те започео каријеру у Београдском драмском позоришту (19621968), у коме испрва наступа у мање значајним представама.

Године 1964, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић ускаче у насловну улогу у „Краљу Ибију“ (на сцени Атељеа 212), представи коју претвара - разоткривајући потпуно изузетну глумачку надареност - у тријумф импровизације (велики успех остварује и на гостовањима у Паризу, Москви, Њујорку, Венецији и др.), у „своју сцену“ која ће трајати (заједно с каснијим Радованом III Душана Ковачевића) две деценије.


уреди

АприлУреди

Жанка Стокић (право име Живана Стокић; 24. јануар 188721. јул 1947) је била српска глумица, позната по тумачењу ликова из дела Бранислава Нушића.

Рођена је у Великом Градишту. Отац Богосав је био или лекар или полицијски писар. Њена мајка Јулка је рано остала удовица, па се удала за свештеника Александра Николајевича Санду, који није желео пасторку у својој близини, па се Жанка већ са четрнаест година удала за једног зајечарског абаџију. Међутим, „побегла“ је са позоришном трупом Љубомира Рајичића Чврге, где јој је први задатак био прање веша. Муж је први пут успео да је батинама врати кући, али је други пут младу Жанку узео у заштиту глумац Аца Гавриловић, који је касније постао њена велика љубав.

Већ премијерним појављивањем у улози Терезе у представи „Брачне ноћи1902. године освојила је публику. По распаду трупе са неколицином колега кренула је да обилази војвођанске, славонске и босанске вароши. У Вараждину је 1907. године добила и прву драмску улогу - играла је удовицу у комаду „Нада“. Годину дана касније се удала по други пут и о том браку је говорила да је био из љубави, али да се завршио са болним успоменама.


уреди

МајУреди

Данило „Бата“ Стојковић (Београд, 11. август 1934Београд, 16. март 2002) је био један од најпознатијих српских позоришних, телевизијских и филмских глумаца.

Данило је рођен у Београду 11. августа 1934. године у породици Алексе Стојковића, угледног предратног велетрговца дрвима и угљем. Одрастао је на Чубури, уз рођеног брата Жику, потоњег познатог београдског интелектуалца и публицисту. Живео је у Београду са супругом Олгом.

Један од пресудних тренутака у каријери Бате Стојковића је била представа из 1953. године, на Пашином брду у којој је играо у Чеховљевој представи „Крчма на главном друму”. У публици је био и Добрица Милутиновић, који је након представе пришао Бати и узбуђено му рекао: „Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац.


уреди

ЈунУреди

Милорад Мандић Манда (Београд, 3. мај 1961) је српски глумац и ТВ водитељ.

У својој 21. години је постао члан београдског аматерског Експерименталног драмског студија. 6 година касније је дипломирао глуму на Факултету драмских уметности у класи професора Владимира Јевтовића. Након дипломирања је постао члан београдског дечјег позоришта „Бошко Буха“. Године 1989. је снимио више од 270 епизода емисије „Бајка за лаку ноћ“, приче за лаку ноћ које су се емитовале на националној телевизији. Од 1989. до 1995. је водио емисију за децу „С оне стране дуге“, што га је уз Бранка Коцкицу, учинило најпопуларнијим дечјим глумцем и забављачем. Од 1995. је водио емисију „Више од игре“ на РТВ Пинк.


уреди

ЈулУреди

Оливера Марковић (Београд, 3. мај 1925Београд, 2. јул 2011) је била српска глумица.

Поред позоришта и филма, бавила се и певањем - нарочито романси. Играла је у свим жанровима. Према анкети „Вечерњих новости“ налази се на петом месту највећих српских глумица 20. века.

Рођена је као Оливера Ђорђевић. Имала је само девет година када је у Нишкој Бањи основала „позоришну групу“ у којој је била главна глумица, редитељка, аутор текстова и управница.

Академију је уписала 1948. године и студирала код Мате Милошевића. Била је члан Београдског драмског позоришта од 1951. године. Током каријере остварила је преко 150 улога у позоришту и снимила више од 50 филмова. Награду Народног позоришта добила је два пута, за улоге Мајка Храброст 1972. и Клара 1978. године.


уреди

АвгустУреди

Драгослав НиколићДраган (Београд, 20. август 1943Београд, 11. март 2016) био је српски глумац.

Рођен је 20. августа 1943. године у Београду, од оца Душана који је пореклом из Берана и мајке Јелене. Његова мајка је пореклом из Јагодине. Драганови преци су се у прошлости презивали Живковићи, међутим његов деда Радоња је променио породично презиме у ново Николић по прадедовом имену Никола. Дуго времена многи нису знали његово крштено име Драгослав које му је доделио кум на крштењу. Старији брат му се звао Мирослав који је и био његов узор. Одрастао је на Црвеном крсту. Након завршене основне школе уписао је Четрнаесту београдску гимназију коју није завршио јер је био премештен у Економску школу. После две године проведене у средњој школи полагао је и положио пријемни испит на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и тада као седамнестогодишњак био најмлађи студент. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду.


уреди

СептембарУреди

Мира Траиловић (Краљево, 22. јануар 1924Београд, 7. август 1989) заједно са Радошем Новаковићем је један од оснивача, а потом и дугогодишњи управник Атељеа 212, познатог позоришта у Београду. Дипломирала је режију на Факултету драмских уметности у Београду. Касније је на истом том факултету била професор.

Заједно са Јованом Ћириловом је 1967. основала Београдски интернационални театарски фестивал - БИТЕФ). Својим бескрајним шармом и продорношћу, талентом за убеђивање, на БИТЕФ је доводила најавангарднија и најпознатија позоришта и представе. Довела је у Београд: Семјуела Бекета, Јежија Гротовског, Питера Брука, Ливинг театар, Еуђенија Барбу, Боба Вилсона, Ричарда Шекнера, Петера Штајна, Пину Бауш, Ла Маму, као и многе друге.


уреди

ОктобарУреди

Милан „Лане“ Гутовић (Умка, Београд, 11. август 1946) је српски филмски, телевизијски и позоришни глумац.

Милан је рођен у Умци градском насељу Београда, 11. августа 1946. Завршио Академију за позориште, филм, радио и телевизију y Београду и 1967. године дошао у Југословенско драмско позориште. Живи у Београду, Кумодражу са супругом Биљаном има ћерку Милицу и синове Јанка и Спасоја.

Играо је у представама „Протекција“, „Кад су цветале тикве“, „Буба у уху“, „За ким звоно звони“, „Пучина“, „Колубарска битка“, „Ваљевска болница“, „Народни посланик“ итд. Неке од тих улога донеле су му Стеријину награду, „Ћурана“ на „Данима комедије“ у Јагодини, награду „Зоран Радмиловић“ и неколико годишњих награда ЈДП.

Последњих деценију и више игра свој „Кабаре“ са којим је гостовао широм света.


уреди

НовембарУреди

Никола Симић (18. мај 1934. — 9. новембар 2014.) био је српски позоришни, телевизијски и филмски глумац.

У гимназији глуми у драмској секцији, а касније дипломира глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Прву улогу игра већ као студент (1957) у Југословенском драмском позоришту, чији је стални члан од 1959. Играо је у многобројним филмовима и ТВ-серијама. Прославио се улогом Мите Пантића у филмском серијалу Тесна кожа (19821991). Глумио је у ТВ-серијама „Срећни људи“ (1993, 1995), „Породично благо“ (1998, 2001), „Агенција за СИС“ (2006, 2007), Љубав, навика, паника (2006, 2007). Од 1971. игра у представи Буба у уху са којом је 7. јуна 2011. прославио јубилеј 40 година играња.


уреди

ДецембарУреди

Јован Ћирилов (Кикинда, 30. август 1931Београд, 16. новембар 2014) био је српски театролог, књижевник и значајан делатник српског позоришта и српске културе уопште.

После завршене школе у Кикинди, уписао је и дипломирао филозофију на Београдском универзитету 1955. године. Био је на челу Југословенског драмског позоришта од 1985. до 1999. године, а пре тога, од 1956. драматург у том позоришту, као и у Атељеу 212 од 1967. до 1985. године. Од оснивања, 1967. године, до своје смрти био је уметнички директор и селектор Битефа. Од 2001. до 2007. године је био председник Националне комисије Југославије, а потом Србије, при Унеску.


уреди