Историја фитотерапије

Историја фитотерапије је је друштвена и хуманистичка област историје као науке, медицине и фармације, која се бави проучавањем развоја „уметности-вештине лечења“ у прошлости засноване на употреби целих лековитих биљака или њихових делова у виду етеричних уља, екстраката, чајева, тинктура, масти и капсула. У човековом оружењу од његовог постанка ништа се није догађа без учешће природе из које је проистекла и и сама фитотерапија. Наука о лековитом биљу није скорашњег порекла јер сеже у човекове прапочетке. Веровање у моћ биља има порекло у страху пред чудотворним моћима природе, и зато се први трагови лечења биљем налазе у ми­товима и бајкама које су се преносиле са колена на колено.

Кора врбе садржи велике количине салицилне киселине, која је активни метаболит аспирина. Зато се врбова кора користи миленијумима као ефикасан лек за ублажавање бола и лечење грознице

.

Основна разматрања

Све животиње и биљке почев од њиховог постнка на земљи до данас зависе једни других за њихове потребе. Суживот људи и животиње са биљкама потиче од почетка живота на Земљи. Биљни свет им обезбешује природно склониште, кисеоник, храну и лекове за медицинске потребне животиња и човека.

Са еволуцијом, нанстала је потреба људи, да препознају и категоришу биљне врсте и њихових производе према њиховом значаји и ћовековим потребама за живот. Тако је временом настало и раздвајање биљака на оне које се не могу користити и оне које су идентификоване и груписане према њиховом фитотерапијским својствима, као лекови из којих се касније развио традиционална медицински систем лечења.

Према подацима СЗО, постоји 35.000 до 70.000 врста биљака које се користе као медикаменти. Међу њима посебно су се издвојили фитотерапеутски лекови, или биљке, које имају особину да лече болести. Највећи део ових биљака заправо има специјалне хемијске особине и јер садрже материје које се могу користити као конвенционални лекови, Таквих једињена којих у лековитим биљкама има око 150 посебно се изучавају у оквиру Етно ботанике.

Зачеци фитотерапије

Живот на планети земљи појавио се, по досадашњим научним сазнањима пре око 5 милијарди година. Током овако дуге историје наше планете, у једној одређеној етапи њеног развоја, настао је човек, у свом најпростијем облику живот пре више де­сетина миленијума. Природа је поставила и одржава своје законе, а њен неодвојиви део свега постао је и човек. Настао у суровим условима који су владали на земљи и са јако ниским нивоом знања о себи и свом окружењу највећа и најтежа човекова брига била је здравље и оичување живот. У тим покушајима да се избори за живот и здравље човек је почеа да се бави медицином, за чије упражњавање су били потребни између осталог и лекова, посегао је прво за онима из природе. Тако је зачета фитотерапија, као нераздвојиви део „примитивне” медицине.

Употреба лековитих биљака такође је присутна и у животињском свету. Чак и когнитивно слабо развијене врсте, као што је нпр. представници монарх лептира (Данаус плеxиппус), користе биљке које смањују инфекције у њиховим ларвама. Највероватније овакво знање је генетски преношено, и највероватније се развило комбинацијом емпирије и генетске селекције кроз многе генерације ове врсте лептира.

Поуздано нико до данас, у тих више де­сетина миленијуманије човековог постојања, није утврдио када је зачета фитотерапија. Међутим сигурно се зна да она најверојатније прати човека кроз историју од када и постоји људска раса.

Бројни палеонтолошки подаци потврђују да су још неандерталци користили велики број лековитих биљака или њихових екстраката које су сами припаремали. Иако је ово знање о лековитим својствима биљака било оскудно, временом се искуствено (емпиријски) кроз безброј генерација примена фитотерапије стално развијала, пре ссвега кроз примену бројних метода или покушаја, али и бројних погрешака. Тако је примитивни човек на наредне генарације преносио стечена знања и на тај начин акумулирањем искустава током векова створио солидну основу за примену фитотерапије. За разлику од генетског преношења (селекције), од животиња, код људи се овакво знање преносило усменим, а касније и писменим путем.

Кроз искуство и пренесено знање људи су временом почели откривати и одређене законитости у фитотерапији: нпр. како биљке делују и како се може утврдити да ли нека биљка делује на болест или унапређење здравље? На основу оваквих размишљања касније је створена солидна основа за развој науке, која је на свом почетку развоја могла само да утврди оне законитости које су биле доступне тадашњем сазнању, образовању и другим објективним могућностима човека.

Многа сазнања о фитотерапији стечена су пре свега кроз исхрану. Тако се дошло до закључка да нпр. плодови боровнице (Вацциниум мyртиллус) нису само укусни за исхрану, због свог ароматично-слаткастог укуса, већ да истовремено плод боровнице, поготово сушен, може зауставити пролив, или повећавати измокравање (диуретичко својство). Такође је читав низ лековитих биљака, које се пре свега користе као зачини у исхрани (црни и бели лук, паприка, кардамом, ким, црни ким, анис…) нашао своје место у фитотерапији, директним преузимањем из кулинарсва, односно исхране

Праисторија и фитотерапија примитивних народа

О фитотерапији у праисторији постоје врло оскуднии подаци. Анализом разних археолошких остатака (употребних предмета, људских и животињских костију, цртежа) и усмених предања, може се закључити да су и праисторијски народи имали, у основи исту фитотерапију као што су је имали и примитивни народи у каснијим епохама, а и данас она се одржала код неких примитивни народи који живе у Африци, Јужној Америци итд. I поред оскудне историјске грађа, очигледна је чињеница;

„...да је праисторијски човек, упркос своје умне заосталости и свог животињског битисања као „Хомо брутус“ а касније и као „Хомо сапиенс“ ипак био најасавршенији створ и да је владао извесним стваралачким и истраживачким способностима.“.

Палеопатолошки докази из давне историјске прошлости о настанку болести и начину њеног лечења су веома ретки и има их три врсте.

• Нађени делови костура прачовека са патолошким променама због артритиса, анкилозе,остеомијелитиса, повреда, некрозе...
• Археолошки налази разних кипова и петрографа (пећински цртежи).
• Изучавања митова и веровања народа чији степен културно-цивилизацијског развоја није превазишао ниво историјског каменог доба. На пример, неки ставови оног времена, као модел понашања, сачувани су и до данас у примитивним племенским заједницама континената Африке, Аустралије, Азије и Јужне Америке.

Археолози и антрополози су током проучавања живота праисторијског човека и примитивних племена, утврдили да је глави носилац емпиријске медицине била жена мајка, као и да су та људска друштва одувек имала и посебне појединце (мушкарце или жене) задужене за исцелитељски посао. Они су били одговорни за спречавање болести и лечење болесних и повређених. Њихове исцелитељске способности заснивале су се на два извора - искуству, фитотерапији и магији.

Према Ј. Моргану, праисторија се дели на два велика историјска раздобља; Дивљаштво и Варварство. Ова два раздобља, свако за себе имала су свој; нижи, средњи и виши степен развоја.

Дивљаштво

Дивљаштво је прва велика епоха у којој се формира човек кога карактерише неартикулисани говор и ограничени ниво схватања појава и природе која га окружује.

Нижи степен дивљаштва

У нижем степену дивљаштва „...лечење је било у виду некаквих неконтролисаних радњи и покрета...“ које ће бити присутне и у касанијим периодима све до фазе емпирије.

Средњи степен дивљаштва

У средњем степену развоја дивљаштва, човек развија мануелну способносте, и израђује и прилагођава оруђа и оружја која су му потребна за свакодневни живот. У овом раздобљу „примитивни човек“ открива ватру и почиње да развија „...демонистичка веровања у порекло болести. Сваку болест или повреду он приписује неком неслућеном демону...“

Виши степен дивљаштва

У вишем степену дивљаштва - када се формира "Хомо Сапиенс", човек све више напушта пећински начин живота и живи у сопственим рукама саграђеним објектима (колибама, сојеницама итд). Почиње да обрађује земљу и за тај рад користи домаће животиње.

Варварство

Варварство је епоха коју карактерише развој људске личности и његове свести. У њему човек све више израђује оруђа и бави се појединим делатностима. Формирају се заједнице људи, према супротном полу и деци, а почиње и подела људи унутар самих насеобина. „У овакво организованом начину живота, у Варварству се односи - а пре свега брига о здрављу - организују на нивоу самопомоћи. Ту се јављају први облици фитотерапије али и медицине, који ће се под утицајем спољних фактора, базирати на развоју стеченог искуства. Ово ће искуство временом прећи у суверени облик лечења.“

Примитивни народи

Праисторијски локалитет Стоунхенџ, био је место у које су болесници и повређени долазили због исцелитељских моћи које су, како су веровали, имали мегалити, тврде археолози у Лондону.

У складу са карактеристикама примитивног начина мишљења, начина живота и друштвеном организацијом најнижег нивоа, развијала се и магичнорелигиозна медицина а у оквиру ње и фитотерапија. Врачеви, магови, чаробњаци, шамани итд, нису лечили применом природних агенаса већ, тобоже чаробном моћи и од бога датим знањем.

Размишљења примитивних народа одликује "анимизам" или "фетишизам"; сви људи и објекти по њима су имали душу, и она је из човека одлазила за време спавања или након смрти, али је и даље присутна у животу, и прелази на здраве и у њима узрокује болести. Зато да би се она избацила из тела, праисторијски човек је сматрао да треба посегнути за разним врстама „трикова“. Дакле, болест улази у човеково тело и његову душу и да би се тело и душа, очистили-излечили потребно је из тела избацити злог духа. Примитивни народи су такође сматрали да су главни узроци болести чарања (бајања) других особа, хирови демона или казне разјарених богова.

Исцелитељи, тога доба су били углавном свештеници, јер се лечење сматрало светим обредом. Међу исцелитељима је било и оних који су се „лечењем“ бавили ради стицања повлашћеног друштвеног положаја. Међу њима се издвајају и исцелитељи према „субспецијалностима“, једни за лечење различитих болести, као што су се (нпр. код Астека), јављали врачеви, и шамани или чаробњаци (у Азији и Африци.) (тицитл) који су више били упућени у чаробне поступке (teomiquetzan) нпр. лечење рана и повреда у борби, или (tlamatlquiticitl), бабице задужени за праћење трудноће.

Истовремено са свештеницима било је и умних појединаца, који су, просматрајући околну природу, случајно изводили закључке о лековитим својствима одређених биљака и та своја открића примењивали у лечењу болести. Касније су од тих особа настали љубитељи филозофије, научници, и свештеници који су се бавили „уметношћу лечења“. Бруталан начин живота у каменом добу показао се бројним повредама на ископаним костурима. Већина рана налази се на глави, што је зависило о природи битака тога времена, и стрелица које су се забијале у различите делове тела. Фрактуре костију се такође често сусрећу, а исход њиховог излечења намеће претрпоставку да су оне могле зарсти само применом одговарајуће имобилизације, највероватније применом завоја од глине и разних од биљака сачињених облога. Значи још у паристорији људи су знали да изводе хируршке захвате (имобилизације и ампутације удова, расецање апсцеса, трепанације лобање итд). У овим захватима користили су и неку врсту дезинфекције, испирање инструмената и ране кокосовим млеком, али и веома сурову методу спаљивања крварећих рана.

У археолошким остацима раног Хомо сапиенса ретко се могу наћи особе старије од педесет година, тако да на остацима постоји врло мало доказа о дегенеративним или другим болестима које се јављају у старости, али зато остаци обилују, налазима који са знацима болести или повреде, због живота на отвореном у суровим условима.

Стари век

Стари век је епоха развоја људског друштва, који је најдуже трајао. Протеже се од појаве првих цивилизација и прве писмености (4000. - 3000. п. н. е. па до пропасти Западног римског царства 476. године). Термин стари век обележава историјографију историјског доба настанка првих цивилизација на Средњем истоку у области Средоземног мора и у јужним и источним областима Азије.

Стари век обележава и настанак великих монотеистичких религија, и нове културе на монотеистичко-религијској платформи и тумачење да су болести, а посебно епидемије, нпр. куге, казна људима због огрешења о божије заповести.

Montaigne у својим делима наводи да су у вавилонском друштву (две или три хиљаде година п. н. е.) „сви људи били лекари“. Вавилонци су имали обичај да болесника или рањеника донесу на неко јавно место где га је свако могао видети и прегледати, са циљем да се међу народом нађе неко ко може да му помогне, или препоручи неи лек

У том друштвеном раздобљу дужност здравих је била да прегледају оболеле и дају користан савет који су стекли на основу свог вишегодишњег искуства. Тако се током времена развила пракса (која и данас постоји) да људи другима дају савете о болестима и повредама које су сами имали али и о облицима фитотерапије коју су успешно примењивали. Тако се током времена још у старом веку зачео систем медицинских група за разне болести тако да је за сваку болест постојао посебан специјалиста, али и добар познавалац одређених области фитотерапије.

Бројни ставови о болестима, болесним стањима, а посебно вештине лечења ишчезлих древних цивилизација очувани до данашњих дана у народној (традиционалној) медицини на свим континентима. Народна медицина старих народа била је уграђена у вредности њихове културне традиције и обичаја.

Старе медицинске културе ван Европе

Мапа Месопотамије "колевке цивилизације"

Захваљујући информацијам са плоча писаних клинастим писмом сумераца сачувани су подаци о фитотерапији тога времена.

Део Хамурабијевог законика

Како су се на земаљској кугли прве културе, државе и градови стварале и развијале ван Европе, тако су и корени најстаријих медицинских система највећим делом настајли на основама специфичне уметности и филозофије ваневропских подручја света; Мексико, Перу, Месопотамија, Египат, Израел Индија и Кина.

Месопотамија

У подручју између река Тигар и Еуфрат, насељеном Сумерцима, Акађанима, касније Вавилонцима и Асирцима, познато под називом Месопотамија. Она је једно од најважнијих подручја у историји човечанства.

Око четири хиљаде година пре Христа основани су на овим просторима први сумерски градове, а у више од три хиљаде година ова четири културе које су цветале, карактерисала је најранија употреба писаног језика (клинасти) који је преживео и до данас на многим глиненим плочама и гравирама. Управо захваљујући преносу, научних, социјалних и административних информација, данашњи историчари медицине и фармације налазе најстарије медицинске писане трагове, који досежу до петог миленијума пре нове ере. Због свега овога, Месопотамија је позната и као „колевка цивилизације“.

Од свих тих глинених плоча око 800 плоча, је посебно посвећено медицини. Тако је на плочици пронађеној у Нипуру (Nippur) (која се данас сматра најстаријим писаним медицинским документом) забележено неколико рецепата за лечење.

У Месопотамији је медицина имала и свог бога заштитиника. Његов симбол је била змија која обавија жезло и потиче из трећег миленијума пре н.е. Култ змије постојо је и код свих древних народа, преузели су га Грци а он се одржао све до данас.

Медицина вавилонско-асирске културе је изражено магично-религиозна, већим делом сумарског порекла. Лечење је било по правилу повезано са магијом и јако сложеним ритуалом. Они су сматрали да болести настају као последица дејства демона, да су сва догађања међусобно интимно повезана и да најтачније податке о болестима људи даје посматрање звезда и јетре жртвених животиња.

О анатомији се знало јако мало. Срце је сматрано средиштем интелигенције, а крв носиоцем живота и свих стања у организму.

У овој култури снови су имале важан значај, јер се на основу њих порицала судбина. Вавилонци су велики значај давали и бројевима, па су у медицину увели појмове „критичног дана“, (нпр. 7, 19 или 21 дан у месецу или од почетка болести) када се болест мења или када лекар не сме реметити природни ток болести. Иако су били уверени да звезде управљају током заразних болести, и да се ток епидемије одвија по законима аритметике. Религиозни закони које су примењивали Вавилонци, једним делом, били су и прогресивни јер су прописивали примену принципа; изолације оболелих са знацима губе, употребу чисте воде и одржавања чистоће и личне хигијене.

Најстарији вавилонски текстови о медицини датирају из раздобља прве половине другог миленијума пре Исуса. Најопсежнији вавилонски медицински текст, Дијагностички приручник написао је лекар Есагил-род-апли из Борсиппа, за време владавине вавилонског краља Адад-апла-идина (1069-1046. пре Христоса). Есагил-род-апли је открио разне болести и њихове симптоме које је описао у свом дијагностиком приручнику (нпр.симптоме епилепсије и сродних болести)

У време Старог вавилонског царства које свој пуни развој достиже у време Хамурабија (1792.п.н.е–1750.пне ), донет је и први писани закон робовласничког друштва – „Хамурабијев закон“, у коме се су између осталог били регулисани и хонарари хирурга за лечење, али и тешке казне за неуспех.
...„Ко повреди неког у тучи мора платити лекара...Лекар који излечи преломљени уд треба добити пет сребрњака...Ако лекар неког оперише ножем нека добије десет сребрњака, а ако је пацијент роб нека његов господар плати лекару пет сребрњака...Ако пацијент умре кривицом лекара или изгуби око треба лекару одрезати обе руке... Ако је болесник био роб лекар га мора надокнадити другим робом.“У славном Хамурабијевом законику, поред осталог спомињу се и лековите биљке, попут сезама и његовог уља.

Вавилонци су увели и неке основне принципе медицине као што су дијагноза, прогноза, физички прегледи, рецепти лекова. Осим тога, Дијагностички приручник из тог доба увео је методе терапије и етиологије и примену емпиризма, логике и рационалности у дијагнози, прогнози и терапији.

У прогностичким приручницима тога доба, описују се и симптоми болести (нпр. бронхитиса, запаљења плућа, камена у бубрегу), са дијагнозом и прогнозом. Употребљаване су и лековити агенси опијум, кукурек, хашиш и разни минерали за лечење кожних и очних болести.

Многи називи на плочицама, који збуњују, попут назива „маст лава”, највероватније су сличне појмовима које и данас користимо („тигрова маст”) и које немају пуно везе са животињама. Ипак, знамо да су на подручју данашње Месопотамије користили тимијан, мирту, врбу, сену, сладић, смокву и метвицу (не љуту метвицу, која се као хибрид појавила много векова касније), оне исте биљке које су планетарно познате и данас.

Месопотамији дугујемо и сазнања о кориштењу токсичних биљака од којих су неке и данас у употреби у службеној медицини, попут бунике, мандрагоре, мака, велебиља и индијске конопље. На подручју Месопотамије справљали су се махом водени екстракти (декокти, инфузи и мацерати), који су се врло често справљали са разним минералима, па се сматра да је овакав приступ имао велики утицај на ајурведску медицину.

Стари Египат

Лечење мигрене (облогама од биља и глине) на основу података из египатског папируса

Еберсов папирус (из 1550. године п.н.е) у коме је наведен рецепт за примену марихуане (Цаннабис сатива) за лечење локалних упала

Скулптура Имхотепа у Лувру

Током три хиљаде година дуге историје древног Египта развијала се на овом простору и у овој култури, разноврсна и успешна медицинска традиције. Херодот је за време боравка у Египту добио од свештеника, у Мемфису, Теби, Хелиополису и Саису значајне податке о стању египатске медицине и та сазнања преточио у своје записе у којима је забележио да,... "у Египту има лекара за разне врсте болести".

У Хомеровој Одисеји наилазимо на део текста у коме он каже да је Египат земља; чије плодно тло производи много лекова и да је у њему сваки човек доктор.

Египатска медицина је у великој мери магична, али са магијом се паралелно развијало и научно размишљање у подручјима као што су; медицинска астрологија, ботаника, фитотерапија, минерологија, анатомија, јавно здравље или клиничка дијагностика, што је у оно време предсвљало велики напредак на путу разумевања многих болести. У великој групи текстова тзв. популарног херметизма, који су приписани легендарним Египћанима Нехепсу, Петозирису и Хермесу Трисмегисту, (3. век п. н. е.), наводи се и очигледна присна веза између астрологије и медицине. Текстови обрађују подручје ботанике, минералогија, али и медицине и медицинске астрологије у којима се одређене лековите биљке, минерали и делови људског тела повезују са знацима зодијака, са планетама и њиховим међусобним положајима итд...„У свим тим астрологијско-алхемијско-магијским трактатима основна је претпоставка теза о међусобној повезаности свих делова космоса, теза о деловању закона симпатије и антипатије...“ на тело човека и његово окружење. Астрологија при томе има важну улогу у медицини, не само у предвиђању тока болести, већ и у лечењу.

За увид у степен развоја и изучавање неких аспеката древне египатске медицине данас су на располагању медицински папируси из раздобља од око 1900. п. н. е. до 1200. п. н. е., као најзначајнији доказ развијености медицине у старом Египту, који су сачувани до наших дана. Те својеврсне медицинске расправе, којих је за сада нађено осам, потичу додуше из ранијег периода, од 12. до 20. династије, али они практички рефлектују далеко старија медицинска сазнања још из Старог царства. Науци су позната три древна списа - Папирус Кахун, Папирус Смит и Папирус Еберс, и један препис древних списа Батијев папирус.

• Папирус из Кахуна (око 1850. п. н. е..)- посвећен је женским болестима.
• Смитов (Едwин Смитх - Њујорк) папирус (око 1550. п. н. е.)- препис дела из III миленијума п. н. е.- (који по садржају подсећа на хируршки уџбеник) састоји се из два дела: једна је из анатомије (највећи део је Књига о крвним судовима срца), а друга из хирургије. У 48 поглавља води се расправа о ранама и повредама према анатомским регијама. Свако поглавље садржи пет делова: природу ране, испитивање симптома, дијагнозу, лечење и прогнозу преживљавања. I поред тога што је непотпун, папирус доста верно осликава египатску хирургију. Књига из хирургије садржи описе 48 случајева, повреда, рана, преломе, ишчашења и тумора. За све случајеве описи су посебно дати и по тежини класификовани као: болест која се лече, болести си којима се бори и болест која се не лечи. Детаљно су описане повреде главе, грудног коша, кичменог стуба и дата упутства за њихово лечење. Описана је репозиција вилице, имобилизација дугих костију, шивење и лечење рана. Описана је и трауматска анеуризма, а дато је упозорење да се неки апсцесе (нпр. туберкулозни) не отварају.
• Папирус (Георг Еберс - Лајпциг) Еберс (око 1550. п. н. е.) за историју медицине има већи значај од Смитовог папируса,и главна је књига староегипатске медицине и фармације. Георг M. Еберс, немачки египтолог је 1872. успео да пронађе још један древни медицински спис, папируса дугачак око двадесет метара, са 108 колона хијероглифа. Папирус је писан истим језиком и писмом као Смитов и вероватно потиче из истог периода (око 1550. п. н. е.). Приручник је састављеном из поглавља о унутрашњим, очним, кожним, женским и хируршким болестима. Састоји се од 108 густо писаних одломака, на хијератском писму. Рецепти су сврстани према болестима, а након наслова дат је у наставку преглед болесника са дијагнозом и начином лечења. У Еберсовом папирусу детаљно је обрађено крварење, што није случај са Смитовим. У том контексту, писац папируса упозорава;
  ...“џеп пун еластичне течности (циста, апсцес) треба да се лечи пресецањем”... али и да се при томе ...“води рачуна о крвним судовима. Уколико крварење потиче из крвног суда или отока (хематом, анеуризма) крвног суда, мораш га лијечити ножем који се загрије у ватри а уколико је крварење велико из ране (крвног суда), мораш је спалити ватром“...
• Батијев (Цхестер Беаттy - Лондон) папирус- препис је оригинала из 13 или 14 века п. н. е., – у коме су описане болести ануса. Овај запис се налази у Британском музеју у Лондон (Цхестер Беаттy)

Колики су значај египћани придаван организованом пружању медицинских услуга становништву, говоре подаци у папирусима да су током изградње пирамида, њени актери имали организовану медицинску заштиту на високом нивоу. На градилиштима пирамида постојале су тзв "swnw gereget" или "колоније лекара" за сваки камп посебно. Запослени и радници уживали су и право на здравствено осигурање. Занимљив текст у записима приказује; „...да је једном од запосленик који је због повреде ока на раду храм у коме је радио требао да платити све трошкове његовог медицинског лечења“.

Поред бројних доказа о развијености медицинске делатности у старом Египту мало је остало по имену забележених лекара. Први лекар у старом Египту и писаној историји света чије је име остало забележено, био је човек по имену Имхотеп. Осим што је био прослављени египатски градитељ пирамида, био је и лекар, а владао је и највећом државом тога доба на свету. Имхотеп, је (према древним списима) основао и велико светилиште – "храм здравља" (комбинацију храма и лечилишта), у близини Сакаре, које је у време владавине Птоломејаца прозвано Асклепијон, (према легендарном грчком лекару Асклепију). Према бројним предањима у "храм здравља", хиљадама година су долазили болесници из свих крајева тадашњег света, (неплодни, сакати, слепи губави, падавичари) и сви који су сматрали или чврсто веровали да се једино на овом месту, и на медицинским традицијама мудрог Имхотепа, могу ослободити својих болести.

У „храму здравља” Имхотеп је основао и медицинску школу коју су водили његови ученици, првој у историји познатој школи у којој се могло добити организиовано професионално медицинско образовање. Имхотепова школа медицинског образовање заснивала се на споју богатог медицинског искуства и врхунског познавања лековитог биља и традиционалног лечења магијом.

Имхотепа су Египћани славили као мудраца и две хиљаде година касније. Штавише, чак су га и у птолемејском добу поштовали под грчким именом Imuthes као бога медицине Имхотеп је био један од ретких смртника тог доба чије је постојање у историји потврђено чињеницом да је његово име нађено урезано на постољу кипа самог фараона Џосера. Имхотеп је једна од најважнијих личности из древне историје, човек кога су историчари назвали првим познатим генијем, што документују и његове скулптуре из тога доба на којима је приказан као мудар писар који седи са смотаним папирусом на длановима и предано записује.

Арапска фитотерапија

Приказ анатомија људског тела у делима Персијских лекара

Узајамни утицаји византијске и арабљанске цивилизације, као интеракција, која је била плодотворна за обе културе - добро су познати, као и чињеница да је медицина у арабљанском свету, делом ослоњена на античку грчко-римску традицију, достигла врло висок ниво развоја. Савремени научници, не без извесног чуђења, наглашавају да су Галенови текстови, односно њихови преводи на арапски, врло брзо нашли свој ​​пут у арабљанском свету. У вези с тим треба напоменути да нема доказа да су муслимански освајачи уништили традицију лекарства коју су затекли у Александрији, већ су је шта више унапредили.

Зато за ову медицину која је примарно демонистичка, кажемо да је главни наследник грчке медицине коју су арапи превели у периоду од 7. до 9. века, употпунили је властитим искуством и касније опет је предали западу, чија је медицина у међувремену назадовала.

У најранијој фази арапска медицина пролази кроз демонистичку фазу која траје до појаве Мухамеда када улази у религиозну, а затим у научну фазу и шири се у свим земљама које Арапи освајају. У 8. век арапи почињу стварње сопствених дела која су у почетку комплиације, да би у 10. веку у време највећег сјаја арапске медицине, истиклиперсијанци;

• Разес (Абу Бекри Мухамед ибн Закарија ал-Раси, 850. – 933), највећи клиничар средњег века, који је живео у Багдаду где је радио као управник болнице. Издао је медицинску енциклопедију од 226 делова грчких и арапских аутора «Садржаји» и «Китаб ал Мансури» (Ћитаб) дело од 10 књига о козметици, токсикологији, хирургији. Разесово најпознатије дело је о богињама и оспицама јер их је он први успео да разликује. Разес се противи сваком празновјерју и шарлатанству.
• Авицена (Abu Ali ibn Sina, 980–1037, који је сакупио сва грчко-римска и арапска медицинска знања створена до тада и осмислио кодекс Канон (Canon), чија је примена била неприкосновена у наредних пет векова) и у коме наводи око 760 лекова. Своју спосбност за лечења Авицена је показао још као шеснаестогодшњак када је на предлог својих старијих колега лиечио султана. „Живео је доста неуредно, а умро је од лека кога је сам себи погрешно сачинио против грчева у стомаку...“
• Абул Касим, који је живео у 10. веку и радио у Андалузији, био је најпознатији арапски хирург, који је своја искуства описао у приручнику за целокупну медицину Ал-Тасриф.

Медицинске школе у арапском свету тога доба постојале су у Сирији и Персији. У Персији у Дундусапуру, а у Сирији у Нисибису и Едеси. Школе се у 762. селе у Багдад. Арапска религија је забрањивала сецирања лешева, те арапска медицина није много допринела изучавању анатомије, нити хирургије, можда и због религиозних предрасуда (страха од ножа)? Арапи нису користили нож за „улажење у људско тело“, а за заустављање крварења користили су каутеризацију... „Од клиничких грана арапски лекари су највише унапредили офталмологију. Али ибн-Иса описује у својој књизи Dhakhirat al-Kahhalin (Приручник за офталмологе) 130 различитих очних болести, а проучавали су и оптику.“

После освајања Сицилије и Шпаније, арапска медицина се на овим просторима негује и најдуже одржава, а највише у Кордоби и Палерму. Највећи значај арапске медицине је у повезивању античке и будуће западноевропске медицине. Управо, рабизам је главна особина схоластичке медицине. Након продора и освајања Багдада од стране Монгола (1258) арапска медицина је замрла.

Старожидовска фитотерапија

Јеврејски кантор из (14. века) у Ал-Андалузу чита хагаду (поглавља о предању, традицији, медицини, астрономији)

Према подацима из Библије, Јевреји су прво живели у околини града Ура у Месопотамији; одакле их је довео у Ханан патријарх Аврам (око 2000. п. н. е.), а његов унук Јосиф их је одвео у Египат, где су их фараони населили у земљи Госен. Корени јеврејске религије или јудаизма потичу још из номадског периода, када су Јевреји обожавали разне природне појаве. Тако да је један од главних јеврејских богова био је Јахве или Јехова, бог ветра, олује и ватре.
Доласком Мојсија јеврејска вера постаје изразито монотеистичка, заснована на Десет Божјих заповести, приношење животињских жртава, теократији и строгом формализму; нема лекара, бог лечи све, а свештеници су божји посредници, нема никаквих терапеутских тенденција, све је прописано у светим књигама. Мојсије у својој 3 књизи наводи упутства о одржавању чистоће и каже: „нечиста је жена за време менструације и након порода, нечист је гонороичар, леш (Број 19:11-19)“ и прописује ритуалне купке, обрезивање, ритуална клања животиња и њихов ритуални преглед. Води се брига за здравље читаве заједнице, а не само појединца. Тако се обрезивањем смањује ширење венеричне болести а забрана једења свињског меса спречава трихинелозу.

Након уништења Јерусалимског храма престаје богослужење, а верски центри постају синагоге. Улогу свештенства преузимају рабини а верски обреди састоје се из молитве и читања Тора. Поред Тора, велику важност има Талмуд — средњовековна збирка расправа које су водили рабини о Јеврејском праву, етици, обичајима и историји. У својим обредима свештенство је користило Талмуд који је садржао Халакхах (прописе) и Хагаду (предања, традиције, медицину, астрономију итд.). Талмуд је давао велико медицинско знање рабинима око познавања здравља животиње, гинекологије, анатомије и високо разумевање лекарске етике. Жидовска медицина која је касније извршила велики утицај на почетку развоја хришћанске медицине, није била куративна већ превентивна.

На каснији развој жидовске медицине важану улогу одиграо је Нови завет. У Библији се на више места спомиње особа која припрема масти (нека врста претече апотекара), па су жидови почели да узгајају ароматичне биљне врсте и зачинско биље, и од њих припремали лековите растворе у вину, сирћету итд...

Староиндијска фитотерапија

Класична - староиндијска медицина настала је и развијала и развијала се у периоду од досаљавања аријевских племена са севера у међуречје Инда и Ганга (око 15. века п.н.е) до сараценских освајања (око 1. века п. н. е.) када се помешала са грчко-арапском медицином.
У најранијој фази староиндијске медицине (од 15. века п. н. е. до 5. века п.н.е), која се назива ведским (због целокупног знања садржаног у светим песмама Ведама), лечење је мистично-религиозно, са типичним инкантацијама. Свештеници којима је било забрањено да се жене са дјевојкама у чијим је породицама било оболелих од туберкулозе, губе или падавице (еугеничка заштита), у свом исцелитељском раду користили су нешто старију Атхарва Веди и нешто млађу Риг-Веди, свете књиге са молитвама и чаролијама за излечење болесника. Према Ведама, болести су демони; које треба отерати магичним ритуалом, али се истовремено у Ведама, налазе и врло разумљиви хигијенски прописи.

У 11. веку п.н.е. свештеници напуштају медицину и њоме се баве „обични људи“. У Индији се ствара се научна медицина, која се у најранијој фази карактерише пре свега законом чистоће, док је лечење болести од мањег значаја, али и такви закони су били битни за медицину. Пропагира се обавезно прање руку пре и после јела, након додира мртваца, нечистих предмета и нечистих делова тела, жена су се обавезно купале након менструације и након порода, забрањивано је уживање појединих јела, а алкохол је строго забрањен.

Схематизован приказ пнеуматског принципа Ајурведа медицине(заснива се на 5 елемената, који пробавним процесима организма прелазе у 7 основних суспстнци (дхатуса) и три енергетска принципа (доса)

Махариси Сусрута један је од осниваца ајувердске медицине

Класична индиска медицина забележена у санскритским делима назива се ајурведском. Ајурведа је санскритска сложеница састављена од два појма – Ајус, живот и Веда, знање (или знање о целокупном опсегу живота). Зато и разумевање здравља и брига о здрављу, које се у ајурведи назива сваста (санскрит. целина), захтева да се узме у обзир целина живота. Ајурведе има за циљ остварење савршеног здравља, стања потпуног духовног, менталног, телесног и социјалног благостања. Најстарији текстови: - Ригведа и Атхарваведа (5. век п. н. е.). Ћарака Самхита и Сушрута Самхита записани су пре око (3. век п. н. е.)... „Фактор времена довео је до фрагментације Ајурведе - функционалног раздвајања појединих приступа и поступака, који су се као појединачни одржали унутар традиционалних ајурведских породица и школа Ајурведе.“

Гране Ајурведа медицине су:

• Интерна медицина (Каја Ћикитса),
• Педијатрија (Каумара Брхитја),
• Психијатрија (Бхута Видја),
• Оториноларингологија и офталмологија (Шалакја Тантра),
• Хирургија (Шаља Тантра),
• Токсикологија (Агада Тантра),
• Геријатрија (Расајана, Тантра),
• Еугеника и афродизијаци (Вађекарана Тантра).

Индијци су први народ са стручном медицинском литературом, која настаје још у 6. веку п. н. е.. Писана сведочанства о ајурведској медицини остала су забележена у три велика збирна дела (три Самхите). Прву књигу о унутрашњим болестима, написао је Атреј, (чија дела нису сачувана али се он спомиње као први велики учитељ Ајурведе).

Прву хирургију, написао је Сушрута од 7. - 4 века п. н. е., (чије је дело доживело прераду у 2. веку п.н.е. од стране Цара под називом «Самбита» и Вагбхата. Трећу књигу написао је кашмирски лекар Чараку, за кога се мисли да је живео у 2. веку.

Индијци су одлични посматрачи промене у људском телу и терапеути, иако нису поседовали већа знања из анатомије јер нису вршили секцију лешева:
„Зато у њиховој физиологији и патологији доминира спекулативно-филозофска наука, једва разумљива за европски школоване лекаре. Идеја водиља ове медицине је динамамичност процеса (органи нису, него настају; карактеристични део удова нису статичне кости, него динамични зглобови), стваралачка улога ватре и светла; покретачко значење ветра (тј неког пнеуматског принципа), састав организма од 5 елемената (вода, ватра, ваздух, зермља и етар) који процесима варења у организму прелазе у у седам основних супстанци или дхатуса (телесни сок, крв, месо, маст, кост, кичмену мождину и сперму). Диманичка равнотежа наведених седам дихатуса и још три енергетска принципа или досас (ваздух, жуч и слуз) су главни чиниоци здравља, чији поремећаји узрокују појаву болести.“

Дијагностика индијских лекара је врло квалитетана, и у њој лекари осим аускултације и палпације употребљавају и чуло укус и мириса. Измишљају разне протуотрове за болести, па се тако наводи око 760 различитих лекова, од којих су најважнија била средства за чишћење, знојење, повраћање, кијање, инхалацију, лековите купке, (свака група за отстрањивање виушка једне од три данведених доса), а постоје и индиције да је коришћено дејство живе за лечење сифилиса. Посебну пажњу индијски лекари посвећивали су нези и хигијени; новорођене деце, трудница и болесника.

Хирургија у староиндијских лекара је веома јако развијена. Они су хируршким путем одстрањивали жучни камен, оперисали очну мрену, фистуле завршног црева (ректума) и обављали тешке трбушне захвате код везаних црева (илеуса). Бавили су се и пластичном хирургијом носа, носне преграде итд. У току лечења посебан индијски лекари посебан значај придавали су чистоћи и заустављању крварења приликом операција па су често вршили и подвезивање крвних судова.

Офталмологија у индијаца је била врло јака. Њихови очни лекари лечили су око 70 болести ока, а у току операције мрене, употребљавали су и магнет за вађење металних предмета из ока.

Стара Грчка

Описи лковитих биљака у страој Грчкој цивилизацијиа налазимо у делима Илијади и Одисеји у 8. веку п. н. е, али и у делима Хипократа, Диокла од Каристона, Теофраста, Кратеуса, Педанија дискориса и других.

Хипократ (грч. Ἱπποκράτης, 460-375. п. н. е.) који се сматра оцем модерне рационалне медицине, према каснијим писаним подацима, користио је у свом раду преко 800 различитих, махом биљних лекова. Он је увео многе појмове који се и данас ористе у медицинској науци. Он је међу првима направио поделу на неке облике (ендемске болести, епидемије, кроничне, акутне), описао ток болести и непрестано наглашаво природан узрок болести, чиме је жело да раздији мистичну компоненту болести од каузалне, природне компоненте. Према писаним подацима Хипократ је обилно користио, горке биљке попут горког пелина и кичице за лечење грознице, бели лук против цревних паразита, отровни Асарум еуропаеум (копитњак) као еметик, те целер, першун и шпарогу као диуретике, а храст и нар као адстрингенсе.

Диокло од Каристоса (грч. Διοκλῆς ὁ Καρύστιος, 4. век п. н. е.), према Плинију старијем био је други познати лекар након Хипократа. Он је описао безброј лековитих биљка, али и много анатомских структура. Његова дела нису сачувана у целости, већ су махом пренесена кроз дела других, грчких и римских лекара и филозофа.

Хистори­а плантарум једно од два капитална дела Теофраста

Диоскоридово капитално дело „О лековитим материјама” — Де Материа Медица

Теофраст (грч. Θεόφραστος, 371 -287. година п. н. е.) био је ученик Платона и Аристотела, који је, иако се примарно бавио науком и метафизиком, постао познат и по два капитална дјела, најчешће преко римских превода - Хисториа Плантарум и Де Цаусис Плантарум. Након Аристотелове смрт постаје руководилац перипатетичке школе (назване тако по колонадама шеталишта у којима су се одржавала предавања), и добија на коришћење вредну библиотеку, по налогу македонског властодршца и полазника Ликеја Деметрија Фалерског, врт који се користи и у експерименталне сврхе.

„ Теофраст се први критички питао што су то биљке, који су њихови делови есенцијални, на основу којих их карактеристика можемо разликовати и међусобно груписати? Тиме је он наставио Аристотелово размишљање да све у природи има функцију и налази се у подручју између чисте материје и чисте форме. Као што ембрион има потенцијал да постане животињом, тако је и семенка материја са потенцијалом развоја у форму биљке. Али аналогија са животињским врстама нужно доноси тешкоће. Несумњиво ћемо цвет биљке сматрати делом биљке саме, ка­о што ћемо и њен плод сматрати њеним делом. Али, засигурно нећемо за младунче животиње закључити да је де­о властите мајке. ”

Тефраст је описо лековите биљке првенствено са ботаничког аспекта. Писао је детаљне како ботаничке, тако и агрономске савете везане за земљиште, раст и размножавање биљака чиме је поставио темеље модерне агрономије. Профитирао је од освајачких ратова Александра Великог, јер је описо тада егзотичан бибер, циметовац, миру и тамјан. Теофраст је и први уочио појаву навикавања на дозу лека, односно потребу да се након неког времена доза мора коригирати, што ће у научном смислу бити доказано у модерној медицини. Целокупан рад Теофраста заправо је сажет у његова два капитална дела: Хистори­а плантарум и Де ца­усис плантарум, која ће следећих векова бити темељ знања у области ботанике.

• Хистори­а плантарум састоји се од 9 свезака. Прва описује биљну анатомију. Од друге до пете свеске Те­офраст даје приказ дрвенастих врста, и напомене везане за њихов узгој, третирање болести и употребу дрвног материјала. Шеста свеска описује зељасте трајнице. Седма свеска описује повртне врсте и њихову култивацију. Осма свеска описује житарице и грахорице. Девета свеска описује биљне смоле, сокове и дроге намењене лечењу.
• Де ца­усис плантарум састоји се од шест свезака. Прва свеска говори о биљном расту и размножавању, друга о чиниоцима околине који утичу на биљке, трећа о култивацији биљака, четврта о пореклу и узгоју житарица, пета о биљним болестима и шеста свеска, о укусима и мирисима биљних врста.

Кратеус (1. век п. н. е.) сматра се првом особом која је нацртала илустрирани атлас биља. Оригинално дело није сачувано, али га спомиње Плиније старији, и зато се сматра да је значајно утицало на каснија дела Диоскорида.

Педаније Диоскорид (грч. Πεδάνιος Διοσκουρίδης, 40—90) грчки лекар који је служио у римској војсци, по многим историчарима сматра се „оцем фармакогнозије”. Његово капитално дело „О лековитим материјама” — Де Материа Медица (грч. Περί ύλης ιατρικής) око 78. године, чија се најпознатија и веројатно најстарија копија из 6. века чува у Аустријској националној библиотеци. Књига је несумњиво била написана под утицајем египатске медицине (нпр, неке рецептуре дословце су преписане из Еберсовог папируса). Дискорид је описао 657 биљних лекова, али и одређени број минералних и животињских лекова.

Утицај Диоскорида на медицину и фармацију је био толико велики да се књига користила као уџбеник фитотерапије преко 1500 година. У коначном облик Диоскоридовог уџбеника приказ о лековитом биљу, заснивао се на следећим елементима:

• назив биљке, синоними и слике
• станиште и ботанички опис
• деловање
• медицинска употреба
• опасне нуспојаве
• количина и доза
• сакупљање, припрема и складиштење
• патворење и начин доказивања идентитета
• ветеринарска употреба

Мада Диоскоридово дело има и данас бројне недостатке или погрешне описе, он је први увео камилицу у педијатрију, први прецизно описао врбову кору као антипиретик, први јасно описао употребу биљака са кардиотоничним гликозидима за лечње срца (Сцилла маритима).

Литература

• Аггарwал ББ, Сундарам C, Малани Н, Ицхикаwа Х (2007). Цурцумин: тхе Индиан солид голд.Адв. Еxп. Мед. Биол. АДВАНЦЕС ИН ЕXПЕРИМЕНТАЛ МЕДИЦИНЕ АНД БИОЛОГY 595: 1–75.
• Робсон, Баррy &Баек, О.К. (2009). Тхе Енгинес оф Хиппоцратес: Фром тхе Даwн оф Медицине то Медицал анд Пхармацеутицал Информатицс. Јохн Wилеy & Сонс.п. 50.ИСБН 978-0-470-28953-2
• Арсдалл, Анне V. (2002). Медиевал Хербал Ремедиес: Тхе Олд Енглисх Хербариум анд Англо-Саxон Медицине. Псyцхологy Пресс. пп. 70–71. ИСБН 978-0-415-93849-5.
• Миллс, Франк А. (2000). "Ботанy". Ин Јохнстон, Wиллиам M. Енцyцлопедиа оф Монастицисм: M-З. Таyлор & Францис.п. 179.ИСБН 978-1-57958-090-2.
• Фахд, Тоуфиц. п. 815.Миссинг ор емптy |титле= (хелп);|цхаптер= игноред (хелп), ин (Морелон&Расхед 1996, пп. 813–52)
• Диане Боулангер (2002), Тхе Исламиц Цонтрибутион то Сциенце, Матхематицс анд Тецхнологy, ОИСЕ Паперс, ин СТСЕ Едуцатион, Вол. 3.
• Хуфф, Тобy (2003). Тхе Рисе оф Еарлy Модерн Сциенце: Ислам, Цхина, анд тхе Wест. Цамбридге Университy Пресс.п. 218.ИСБН 0-521-52994-8.

Спољашње везе

• Дарио Хрушевар Положај и развој ботанике у раздобљу антике и ранога средњег вијека. Архивирано на сајту Wаyбацк Мацхине (3. јул 2020) (језик: хрватски)