Википедија

Јужни ток

Јужни ток (рус. Южный Поток, буг. Южен поток, мађ. Déli Áramlat) је напуштени пројекат гасовода којим је требало да се транспортује природни гас из Русије до земаља Европске уније. Гасовод је требало да крене из јужног дела Русије, од града Анапе у Краснодарском крају по дну Црног мора, кроз турске територијалне воде, до Варне у Бугарској, а од Бугарске је требало да се грана у два крака. Један крак из Бугарске, преко Грчке подводно је требало да води до Италије, а други преко Србије и Мађарске до Аустрије.[1] Капацитет гасовода је пројектован на 64 милијарду кубних метара годишње.

Јужни ток
Борис Тадић и Дмитриј Медведев након потписивања кровног енергетског споразума (децембар 2008)
Планирана мапа „Јужног тока“
Преглед локације
ЗемљаРуска Федерација
Република Србија
Европска унија
Општи правацисток–запад
ОдАнапа, Краснодарска Покрајина
Пролази крозЦрно море, Варна, Зајечар, Сантово.
ДоТарвизио, Италија, Баумгартен ан дер март, Аустрија.
Опште информације
ТипПриродни гас
СтатусНије изграђен
ПартнериГаспром, Србија-гас, НИС, Ени, ЕДФ, Винтерсхалл
ОператорЈужни Стреам Транспорт
Техничке информације
Дужина0 км (0 ми)
Пречник0 мм (0 ин)
Радни притисак63 м³/ милијарди годишње
Веб-сајтhttps://www.nord-stream.com

Изградња је почела 7. децембра 2012. године на црноморској обали, а у Србији је било најављено отварање радова 20. децембра уз присуство руског председника Владимира Путина[2][3]. Било је најављено да ће се прва два, од планирана четири, вода завршити крајем 2015. године[4] или у првом кварталу 2016. године.[5]

Према првобитном договору Гасовод је требало да се финансира заједничким капиталом из Русије и Италије, а касније су се прикључиле фирме из Немачке и Француске.[6] Власник гасовода је требало да буде фирма "Саут стрим транспорт" у којој руском "Гаспрому" припада 50%, италијанској енергетској компанији "Ени" 20% док немачком "Винтершалу" и француском "ЕДФ" припада по 15%. Максимални капацитет гасовода је пројектован на 63 милијарде кубних метара гаса годишње, а вредност инвестиције је процењена на 16 милијарди евра.[7]

Јужни ток је после више месеци политичко-пословних трзавица дефинитивно напуштен у децембру 2014 године.[8]

Историја пројекта уреди

Планови за Јужни ток су званично објављени 23. јула 2007, када су директори италијанског Ени-а Паоло Сцарони и потпредседник Газпром-а Александер Медведев потписали меморандум у Риму о изградњи Јужног тока[9]. Гаспром и Ени су 22. новембра 2007. у Москви потписали споразум о студији изводљивости тј. споразум о оснивању компаније која је требало да изведе маркетиншку и техничку студију изводљивости пројекта. Капацитет је прво одређен на 31 милијарду кубних метара гаса годишње, а две године касније је процењено да постоји веће тржиште и капацитет је повећан на 64 милијарде[10].

Српска и руска страна су 17. новембра 2009. године у Швајцарској основали заједничку фирму "Јужни ток Србија" у којој 51% има Гаспром а 49% Србијагас[11].

Милорад Додик, председник Републике Српске, је 21. септембра 2012. године потписао у Сочију протокол о сарадњи са представницима Гаспрома о изградњи једног крака у Републици Српској[12]. Са Словенијом је фебруара 2012. године основано заједничко предузеће „Јужни ток Словенија“, а 13. новембра потписан споразум о градњи дела гасовода кроз Словенију, потписивањем уговора у Москви са директором словеначке фирме Плиноводи[13][14].

Током радне посете Алексеја Милера, председника Гаспрома, Софији су представници руског Гаспрома и бугарског Булгаргаза 15. новембра 2012. године, у присуству премијера Бугарске, потписали протокол о финансијској инвестицији, што је споразум о изградњи бугарске деонице гасовода и тако завршили све неопходне припремне радње пред почетак градње. [15]

Почетак градње је обележен на обали Црног мора 7. децембра, код компресорске станице "Рускаја". Домаћин је био руски председник Владимир Путин а присуствовале су званичне делегације свих земаља кроз које пролази гасовод. Делегацију Србије је предводила министарка енергетике Зорана Михаиловић. [16]

Аустрија је од 2010. године била заинтересована за прикључење на Јужни ток, међутим једно време је више нагињала ривалском решењу, гасоводу Набуко. Пошто је Набуко напуштен, фирма ОМВ је потписала 29. априла 2014. године меморандум о изградњи дела Јужног тока кроз Аустрију до чворишта у Баумгартену. Било је очекивано да ће први гас протећи 2017. године. [17]

Крај пројекта уреди

Због блокирања Бугарске (која је наводно морала да се сагласи са регулативом Европске уније, али и због политичких трзавица насталих због рата у Украјини) пројекат "Јужни ток" је према речима првог човека Газпрома, Алексеја Милера, распуштен.[18] Изјаву о крају пројекта је дао и Владимир Путин 1. децембра 2014.[19] Истом приликом је директор Гаспрома, Сергеј Милер, најавио покретање изградње црноморског гасовода према Турској.[19] Српски премијер, Александар Вучић је дан касније одбацио одговорност Србије, тврдећи да је земља била лојална пројекту, те да "плаћа цену сукоба великих".[20] [21]

Предвиђена траса гасовода уреди

 
Мапа руског гасовода у Европи

Гасовод је требало почиње од руских гасних поља и простире се 3600 километара до обала Црног мора[22]. Гасовод је у подморском делу требало да се простире од руске луке Анапа у Краснодарском крају, на обали Црног мора, кроз руску, па потом кроз турску ексклузивну економску зону Црног мора, потом ка бугарској луци Варна. Укупна дужина трасе дном Црног мора је требало да буде 900 километара и не пролази украјинском зоном. На овој деоници се цеви полажу на дубину преко 2000 метара.

Према плану, у Бугарској је требало да се гасовод рачва, па да један крак води ка Грчкој и излази на Јонско море, где подморски гасовод иде ка југу Италије. Међутим, 16. новембра 2012. године се појавила вест да нема изгледа да ће Грчка и југ Италије у ближој будућности користити значајније количине гаса те да у овој фази не треба очекивати изградњу овог крака[23]. На мапи која се појавила 7. децембра ова деоница није приказана. Други крак је требало да иде кроз Србију и води ка Мађарској, па кроз Словенију до северног дела Италије. Првобитно је било најављивано да ће овај крак ићи и до Аустрије, али се касније ова намера није помињала.

У Србију гасовод улази код Зајечара, пролази поред Београда и иде до Бачког Брега (првобитно најављена Суботица) где прелази у Мађарску. У односу на првобитну идеју да улазак буде код Димитровграда и иде поред Ниша, ова траса је краћа за 70 километара и износила би 411 километара[24]. Код Ченте је било предвиђено чвориште и одвајање крака ка Републици Српској[25]. Део овог пројекта требало је да буде и складиште гаса у Банатском Двору које је већ у оперативној употреби. Било је предвиђено оспособљавање још једног складишта у Итебеју, а у уговору се помиње и изградња неколико термоелектрана на гас[26]. Планирана је изградња компресорске станице близу Бачког Доброг Поља, а на мапи објављеној 7. децембра се види и једна код Параћина.

Није постојала одлука о томе да ли из Србије један крак треба да води ка Хрватској, мада се на сајту компаније 7. децембра 2012. године нашла мапа на којој се од Госпођинаца у Војводини издваја крак ка Вуковару. Било је предвиђено да један крак води дуж реке Саве кроз Републику Српску мада се касније појавила мапа по којој крак иде ка Зворнику[27][28]. Било је предвиђено да овај крак послужи за снабдевање Федерације БиХ. Руски званичници тврде да је из Црне Горе изражено интересовање за гас из Јужног тока.

После годину дана припреме документације је 11. новембра премијер Србије најавио да би почетак радова у Србији могао почети 24. новембра 2013. године, а да је и македонски премијер заинтересован да један крак води ка Македонији[29]. Градња гасовода у Србији је почела званично у селу Шајкаш 24. новембра 2013. године, а церемонија у Палати Србија је одржана истовремено уз говоре Председника Србије Томислава Николића и Председника Владе Ивице Дачића[30].

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Јужни ток, одбројавање до старта, РТС, 11. новембар 2012.
  2. ^ „Путин отвара радове на Јужном току у Србији”. Политика онлине. 31. 8. 2012. Приступљено 17. 11. 2012. 
  3. ^ „Путин отворио радове на гасоводу Јужни ток”. Политика онлине. 8. 12. 2012. Приступљено 7. 12. 2012. 
  4. ^ Изградња Јужног тока почиње 7. децембра, Wикинеwс, 8. новембар 2012.
  5. ^ Газпром, Словениа Сигн Деал он Соутх Стреам Пипелине Стретцх, РИА новости на енглеском, 13. новембар 2012.
  6. ^ Гаспром сачувао акције у Јужном току, Wикинеwс, 7. септембер 2012.
  7. ^ Мали део велике енергетске шаховске партије, Време, 6. септембар 2012
  8. ^ [„Путин дропс Соутх Стреам гас пипелине то ЕУ, цоуртс Туркеy | Реутерс[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 02. 12. 2014.  Сукоб УРЛ—викивеза (помоћ) Путин дропс Соутх Стреам гас пипелине то ЕУ, цоуртс Туркеy | Реутерс]
  9. ^ „Ени анд Газпром сигн гас пипелине аццорд фор ЕУ”. Енергy Публисхер. 23. 6. 2007. Архивирано из оригинала 28. 9. 2007. г. Приступљено 26. 6. 2007. 
  10. ^ „Удвостручен капацитет „Јужног тока””. Политика онлине. 16. 5. 2009. Приступљено 1. 2. 2019. 
  11. ^ „Основан "Јужни ток Србија"”. Радио-телевизија Србије. 17. 11. 2009. Приступљено 8. 12. 2012. 
  12. ^ „И БиХ има корист од Јужног тока”. Б92. 23. 9. 2012. Приступљено 17. 11. 2012. 
  13. ^ „Оснива се "Јужни ток Словенија"”. Б92. 27. 2. 2012. Приступљено 17. 11. 2012. 
  14. ^ „Русија и Словенија потписали споразум о Јужном току”. Wикинеwс. 13. 11. 2012. Приступљено 15. 11. 2012. 
  15. ^ „Руссиа, Булгариа Инк Деал он Соутх Стреам Пипелине Стретцх”. РИА Новости. 15. 11. 2012. Приступљено 17. 11. 2012. 
  16. ^ „Путин и Јужни ток:Хајде да почнемо!”. Б92. 7. 12. 2012. Приступљено 7. 12. 2012. 
  17. ^ „Потписан споразум о изградњи "Јужног тока" у Аустрији”. Радио телевизија Србије. 29. 4. 2014. Приступљено 30. 4. 2014. 
  18. ^ Миллер: проект "Южный поток" закрыт, возврата не будет | РИА Новости
  19. ^ а б Путин: Руссиа форцед то wитхдраw фром Соутх Стреам пројецт дуе то ЕУ станце — РТ Бусинесс
  20. ^ Блиц Онлине | СМРТ ЈУЖНОГ ТОКА Премијер Вучић: Лоша вест за Србију, али ми нисмо допринели Путиновој одлуци
  21. ^ „Како Северни ток може да се гради, а Јужни ток не може?”. Политика онлајн. 27. 10. 2018. Приступљено 2. 2. 2019. 
  22. ^ „Потписивање коначног споразума за "Јужни ток"”. Тањуг. 14. 11. 2012. Приступљено 7. 12. 2012. [мртва веза]
  23. ^ „Грчка избачена из планова за "Јужни ток"”. РТВ. 16. 11. 2012. Приступљено 8. 12. 2012. 
  24. ^ „Траса Јужног тока краћа, али и јефтинија”. Политика онлине. 3. 12. 2010. Приступљено 17. 11. 2012. 
  25. ^ „Јужни ток улази код Зајечара, а излази код Хоргоша”. Политика онлине. 30. 11. 2010. Приступљено 17. 11. 2012. 
  26. ^ „Тадић: Србија ће бити главно енергетско чвориште у региону”. Данас. 21. 11. 2011. Приступљено 15. 11. 2012. 
  27. ^ „Хрвати остали без Јужног тока”. Б92. 3. 11. 2012. Приступљено 15. 11. 2012. 
  28. ^ „Бајатовић: Коначна инвестициона одлука о гасоводу "Јужни ток" 9 новембра”. Глас Српске. 4. 10. 2012. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 15. 11. 2012. 
  29. ^ „Дачић: Почетак градње Јужног тока можда 24. новембра”. Блиц. 9. 11. 2013. Архивирано из оригинала 11. 11. 2013. г. Приступљено 9. 11. 2013. 
  30. ^ „Заварене прве цеви на Јужном току”. Б92. 24. 10. 2013. Приступљено 24. 11. 2013. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Južni_tok&oldid=26755334”