Википедија

Merkur

најмања и прва планета Сунчевог система
Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Merkur (višeznačna odrednica).

Merkur (simbol: ☿) je najmanja, a ujedno i najbliža planeta Suncu i jedna od 8 planeta u Sunčevom sistemu,[a] čiji orbitalni period traje oko 88 zemaljskih dana. Gledano sa Zemlje, Merkuru je potrebno skoro 116 dana da napravi jedan puni krug oko svoje orbite, što je mnogo brže nego kod i jedne druge planete. Upravo ova brzina revolucije Merkura je i bila razlog zbog kojeg je ta planeta dobila ime po starorimskom bogu trgovine i putovanja i glasniku bogova Merkuru (lat. Mercurius; grčki ekvivalent je Hermes).

Merkur ☿

Orbitalne karakteristike
Afel 69,8169[1] × 106 km
Perihel 46,0012 × 106 km
Velika poluosa 57,9091 × 106 km
Ekcentricitet 0,20563069
Siderički period 87,969 dana
Sinodički period 115,88 dana
Srednja orbitalna brzina 47,87 km/s
Maksimalna orbitalna brzina 58,98 km/s
Minimalna orbitalna brzina 38,86 km/s
Srednja anomalija 174,796
Inklinacija 7,005° ka ekliptici
3,38° ka Sunčevom ekvatoru
Longituda uzlaznog čvora 48,331°
Argument pericentra 29,124°
Siderički period rotacije 58,646 sati
Prirodni satelit nepoznato
Fizičke karakteristike
Srednji poluprečnik 2.439,7 ± 1 km
Elipticitet 0
Masa 0,33022 × 1024 kg
Zapremina 6,083 × 1010 km3
Gustina 5,427 g/cm3
Površinska gravitacija 3,7 m/s2
Prva kosmička brzina 3,1 km/s
Druga kosmička brzina 4,25 km/s
Nagib ose 2,11′ ± 0,1′
Albedo 0,068 (Bondov)
0,142 (geom.)[1]
Prividna magnituda od -2,6 do 5,7
Solarna ozračenost 9.126,6 W/m2
Temperatura crnog tela 440,1° K
Moment inercije 0,33
Rektascenzija Severnog pola 281,01° (18:44:2 sati)
Deklinacija Severnog pola 61,45°
Atmosfera
Atmosferski pritisak ~10-15 bara
Sastav vazduha 42,0% molekularni kiseonik
29,0% natrijum
22,0% vodonik
6,0% helijum
0,5% kalijum
0,5% ostali elementi (voda, argon, azot, ksenon, kripton, neon, kalcijum, magnezijum, ugljen-dioksid)

Zbog toga što gotovo da nema atmosferu koja bi ublažila sunčevo zračenje, površina Merkura je izložena najintenzivnijim temperaturnim varijacijama među svim planetama Sunčevog sistema, koje se na području oko ekvatora kreću između -173 °C u toku noći i +427 °C u toku dana. Temperature na polovima su konstantno ispod -93 °C. Merkur je specifičan i po nagibu svoje ose jer ima najmanju vrednost među svim planetama Sunčevog sistema i iznosi svega 2,11′ (oko trideseti deo stepena), ali i po najizraženijem ekscentricitetu orbite. U fazi afela Merkur je čak 1,5 puta dalje od Sunca u odnosu na perihel. Prosečna udaljenost Merkura od Sunca je 0,387 AJ ili 57.910.000 km. Godišnja doba ne postoje u smislu godišnjih doba na Zemlji, što je posledica malog nagiba ose. Površina Merkura je izbrazdana brojnim kraterima meteorskog porekla i slična je površini Meseca, što navodi na zaključak da je sama planeta u geološkom stanju mirovanja više miliona godina.

U gravitacionom smislu Merkur je gravitaciono zarobljena planeta i ima potpuno jedinstven sistem rotacije[b] u odnosu na ostale objekte Sunčevog sistema. Za vreme jedne revolucije, Merkur izvrši svega jednu i po rotaciju (dok Zemlja ima odnos 365:1).[2]

Pošto Merkurova orbita leži u ravni sa orbitom Zemlje (kao što je slučaj i sa Venerom), ova planeta je vidljiva na zemljinom nebu tokom ranog jutra i uveče, ali ne i tokom ponoći. Zbog blizine Sunca, retko je u povoljnom položaju za posmatranje, a i tada je vidljiv iznad horizonta samo kratko vreme pre zalaska ili nakon izlaska Sunca. Gledano sa Zemlje, Merkur je vidljiv u raznim fazama (poput Meseca u svojim menama). Prva svemirska letelica koja se približila Merkuru bila je Mariner 10 tokom sedamdesetih godina 20. veka. Ona je tokom tri „susreta“ snimila oko 45% površine planete. Nova sonda MESSENGER, lansirana u avgustu 2004, u orbitu Merkura ušla je u martu 2011. i tokom naredne dve godine uspela je da snimi celokupnu površinu ove planete.

Fizičke karakteristike i unutrašnja struktura

uredi
 
Model unutrašnje građe Merkura:
1. Kora: debljina 100—300 km;
2. Mantl: 600 km;
3. Jezgro: poluprečnik 1.800 km.

Merkur je najmanja od 4 terestričke planete[v] u Sunčevom sistemu čiji ekvatorijalni radijus iznosi 2.439,6 km, što je tek za oko 40% više od radijusa Meseca.[3] Po svojim dimenzijama, Merkur je čak manji i od najvećih prirodnih satelita u Sunčevom sistemu, kao što su Ganimed (Jupiterov mesec) i Titan (Saturnov mesec), iako je zbog znatno veće gustine masivniji od njih.

Sa gustinom od 5,427 gr/cm³ Merkur je druga najkompaktnija planeta u Sunčevom sistemu, sa gustinom nešto manjom od Zemljine (5,515 gr/cm³).[3] Razlog zašto Merkur, uprkos velikoj količini gvožđa, ima manju gustinu nego Zemlja je u tome što veća masa Zemlju čini kompaktnijom planetom i stvara veću gustinu. Merkur ima masu od samo 5,5% mase Zemlje. Ukoliko bi se isključili efekti gravitacione kompresije elementi od kojih je Merkur sastavljen imali bi veću gustinu i time bi Merkur sa gustinom od 5,35 gr/cm³ imao veću gustinu od Zemlje koja bi u tom slučaju imala vrednost od 4,4 gr/cm³.[4] Na osnovu gustine planete može se izvesti i zaključak o njenoj unutrašnjoj strukturi. Glavni uzrok izrazito velikih gustina Zemlje, posebno u njenom jezgru je gravitaciona kompresija, koja je u slučaju Merkura nedovoljna za toliko velike gustine zbog znatno manje mase ove planete. To navodi na zaključak da velika gustina u unutrašnjosti Merkura može biti posledica postojanja jezgra koje je mnogo masivnije od Zemljinog, i koje u svojoj građi ima znatno veći udeo teških metala (posebno gvožđa).[5] Strukturnu osnovu Merkura čine metali sa oko 70% udela i silikati koji čine preostalih 30% strukturnih elemenata.[6]

Na osnovu geoloških istraživanja procenjeno je da Merkurovo jezgro ima udeo od oko 42% u celokupnoj zapremini planeta (Zemljino jezgro čini 17%). Radijus jezgra je oko 1.800 km i ono je okruženo mantlom čija debljina varira između 500 i 700 km. Iako se ranije smatralo da je jezgro ove planete u polučvrstom stanju, rezultati nekih istraživanja iz 2007. navode na zaključak da bi ono moglo biti u tečnom stanju.[7][8] Za razliku od jezgra u čijoj strukturi dominira gvožđe, mantl je izgrađen pretežno od silikata.[9][10] Na osnovu podataka dobijenih tokom istraživačke misije Mariner 10 ali i teleskopskih posmatranja sa Zemlje, litosfera Merkura verovatno ima debljinu između 100 i 300 km.[11] Jedna od karakteristika površine Merkura je i prisustvo brojnih grebena koji se protežu u dužinu i do nekoliko stotina kilometara. Pretpostavlja se da su nastali kao posledica kontrakcija magme prilikom procesa hlađenja jezgra i mantla u trenucima kada je na površini planete već bila formirana tanka očvrsla kora.[12][13]

 
Uporedni prikaz 4 terestričke planete - Merkur, Venera, Zemlja i Mars

Nekoliko teorija objašnjava veliko prisustvo gvožđa u građi jezgra Merkura. Najraširenija (i najprihvatljivija) teorija je ona po kojoj je Merkur u svojoj početnoj fazi nastanka imao odnos silikata i metala jednak onome kakav je danas u građi meteorita hondrita[g] koji vode poreklo iz perioda formiranja Sunčevog sistema, a da je masa same planete bila do 2,25 puta veća nego danas.[14] U istoj toj fazi došlo je do sudara sa planetezimalnom masom, približne zapremine od oko šestine tadašnje mase Merkura, prilikom kojeg je veliki deo kore i mantla otrgnut od ostatka planete, čime je jezgro postalo dominantna zapreminska komponenta u građi planete.[14][d]

Prema drugoj teoriji, Merkur je nastao iz solarne maglice i u svom protostanju imao je masu dvostruko veću u odnosu na sadašnju, ali i znatno manju gustinu. Usled visokih temperatura (zbog blizine Sunca) koje su iznosile i do 10.000 K,[15] stene na površini Merkura su se topile i isparavale. Isparenja su jedno vreme kružila oko planete formirajući tanku stenovitu atmosferu koju je s vremenom solarni vetar jednostavno oduvao iz orbite Merkura.[15][16] Svaka od ovih hipoteza je proveravana istraživanjima na terenu prevashodno zahvaljujući svemirskoj misiji MESSENGER.[17][18] Kako je sonda MESSENGER na površini pronašla znatno veće koncentracije kalijuma i sumpora nego što je bilo očekivano, ispostavilo se da ni jedna od pomenutih hipoteza ne odgovara stvarnom stanju, pošto bi oba elementa zbog visokih temperatura isparila u spoljašnji svemir.[19]

Površinska geologija

uredi
 
Površina Merkura podseća na površinu Meseca.

Površina Merkura je najsličnija površini Meseca, i prekrivena je brojnim udarnim kraterima i basenima, što navodi na zaključak da je ova planeta u geološkoj fazi mirovanja milionima godina. Tlo Merkura je razmrvljeno usled udara meteorita i erozije tla zbog naglih dnevnih varijacija temperature. Celokupna znanja o geologiji i geomorfologiji Merkura zasnovana su za sada jedino na istraživanjima svemirske sonde Mariner 10 iz 1975. i na teleskopskim snimcima sa Zemlje. Zbog svega toga, Merkur je još uvek najzagonetniji među unutrašnjim planetama Sunčevog sistema,[8] a analiza novih podataka sa sonde MESSENGER će umnogome pomoći boljem razumevanju fizičkih procesa na ovoj planeti.[20]

Na osnovu različitih vrednosti albeda na površini, moguće je prostim teleskopskim osmatranjima istraživati karakteristike reljefa Merkura.[đ] Osnovni oblici reljefa na Merkuru su naborani grebeni nazvani dorsum, visoravni „mesečevog tipa“, planinski lanci, baseni, kanjoni i doline.[21][22]

Geomorfološke formacije na površini Merkura imenuju se u skladu sa međunarodnim pravilima o istraživanju svemira. Krateri obično nose imena po velikim umetnicima, slikarima, književnicima i muzičarima, dok grebeni dobijaju imena po istaknutim naučnicima koji su se tokom karijere bavili proučavanjem ove planete. Depresije ili fose (lat. fossa)[e] obično nose imena po arhitektonskim objektima, dok se planine (ili montes) imenuju u skladu sa varijacijama reči vrelina na raznim jezicima. Ravnice (lat. planitiae) predstavljaju verzije imena boga Merkura na raznim jezicima. Doline (lat. vallis) imenuju se po opservatorijama na Zemlji.[23]

Merkur je bio pod snažnim udarima kometa i asteroida tokom i neposredno po formiranju, pre oko 4,6 milijardi godina, a sam proces bombardovanja (poznat i kao Lunarna kataklizma) završio se pre oko 3,8 milijardi godina (nije isključeno i da se proces bombardovanja odvijao u više faza).[24] U tom periodu formirana je većina ogromnih kratera, a udarima je bila zahvaćena cela površina planeta.[22] Zbog nepostojanja atmosfere koja bi usporila, a samim tim i ublažila te udare, površina planete je bila izložena direktnim i najrazornijim udarima.[25] U vreme najaktivnije faze formiranja udarnih kratera dešavala se i intenzivna vulkanska aktivnost, a iz tog perioda potiču i naslage magme na dnu basena Kaloris (lat. Planitia Caloris) i prostrane bazaltne ravnice u vidu glatkih ploča.[26][27]

Na osnovu snimaka površine Merkura koje je u oktobru 2008. napravila sonda MESSENGER uočljivo je da je površina Merkura mnogo heterogenija nego što se to ranije mislilo, i da je znatno složenija nego što je to slučaj sa površinama Meseca ili Marsa koje sa Merkurom dele sličnu geologiju.[28]

Početkom maja 2016. Nasa je objavila prvu globalnu topografsku mapu planete Merkur. Za pravljenje mape upotrebljeno je više od 100.000 fotografija sonde MESSENGER. Na osnovu ovih novih podataka, utvrđeno je da je najveća visina iznad prosečne (nulte) 4,48 km na lokaciji južno od ekvatora, dok je najniža tačka planete 5,38 km ispod prosečne visine u basenu Rahmanjinov.[29]

Udarni krateri i baseni

uredi
 
Prvobitna (žuto) i najnovija (plavo) dimenzija basena Kaloris. Desno deo je snimila sonda Mariner 10, a levi MESSENGER.

Cela površina Merkura izbrazdana je brojnim kraterima nastalim udarima meteora, čije dimenzije i oblici variraju od relativno malih pojedinačnih „zdelastih“ udubljenja, pa sve do složenih udarnih basena čiji prečnici prelaze više stotina kilometara.[ž] Ovi površinski oblici reljefa prisutni su na površini Merkura u raznim fazama svoje evolucije, počev od relativno mladih pa do gotovo u celosti erodiranih. U odnosu na slične kratere na Mesecu, krateri na Merkuru se razlikuju po količini izbačenog materijala iz kratera prilikom udara, a koja je znatno manja, što je posledica mnogo jače površinske gravitacije Merkura.[31] Prema pravilima Međunarodne astronomske unije svaki novootkriveni krater dobija ime po nekoj od poznatih ličnosti iz sveta umetnosti (osoba mora biti međunarodno poznata najmanje 50 godina, odnosno da je preminula najmanje tri godine pre otkrivanja kratera).[32]

Najveći poznati udarni krater na površini Merkura je basen Kaloris, čiji prečnik iznosi oko 1.550 km,[33] i to je ujedno jedan od najvećih udarnih kratera u celom Sunčevom sistemu. Udar koji je stvorio ovaj krater je bio toliko jak da je prouzrokovao seriju vulkanskih erupcija čija lava je stvorila koncentrično prstenasto uzvišenje visine 2 km koje okružuje ceo krater. Njegovo dno prekriveno je bazaltnom lavom. Prema pretpostavkama krater je nastao pre oko 3,8 do 3,9 milijardi godina, a udarno telo je imalo prečnik veći od 100 km. Kaloris je otkriven 1974. godine zahvaljujući snimcima sa sonde Mariner 10, i nalazi se na liniji terminacije koja razdvaja tamni i svetli deo ove planete.[34][35] Na antipodnoj tački u odnosu na basen Kaloris nalazi se neuobičajeno brdovito područje označeno kao „Čudna zemlja“ (engl. Weird Terrain). Udarni talasi usled kalorijskog udara obišli su jednakom brzinom celu planetu u svim pravcima i susreli su se na mestu antipoda samog udara (na 180° od istog), što je dovelo do snažnih podrhtavanja površinskih delova kore u toj oblasti i formiranja takvog oblika reljefa.[36][37]

Do sada je na vidljivom delu površine Merkura registrovano postojanje oko 15 udarnih basena. Među veće basene ubrajaju se i Tolstojev sa prečnikom od oko 400 km, sastavljen od više koncentričnih krugova. Materijal izbačen iz kratera prilikom udara prostire se i do 500 km od ivice samog kratera. Sličnih dimenzija je i krater Betoven.[31] Sve ove morfoskulpture su vremenom doživele (i doživljavaju i dalje) određene promene pod dejstvom elemenata kosmičke erozije (posebno veliki uticaj imaju solarni vetrovi i interplanetarna prašina).[38]

Ravničarska područja

uredi
 
Krater Dega

Na površini Merkura postoje dve geološki različite grupe ravničarskih područja — međukraterske i uglačane ravnice.[31][39] Međukraterske ravnice predstavljaju blago zatalasana ravničarska područja smeštena na nešto izdignutijem zemljištu između kratera. To su najstariji vidljivi delovi površine Merkura čija fizionomija nije izmenjena usled udara nebeskih tela iz spoljnog svemira.[31] Ovaj tip ravnica razmešten je gotovo ravnomerno po celoj površini planeta. Nije sasvim jasno da li su nastale radom vulkana ili kao posledica ranijih meteorskih udara.[39] Prema nekim pretpostavkama, ovaj tip ravnica nastao je stapanjem više manjih udarnih kratera čije dno se zasipalo usled dejstva gravitacione sile, čime se objašnjava postojanje jako malog broja kratera prečnika manjeg od 30 km na površini planete.[39]

Uglačane ravnice predstavljaju široko rasprostranjene zaravnjene površine koje ispunjavaju udubljenja različitih dimenzija i geološki su mlađe tvorevine u odnosu na međukraterske ravnice. Svojom fizionomijom dosta podsećaju na „mesečeva mora“. Imaju isti albedo kao i znatno starije međukraterske ravnice. Iako ne poseduju nikakve vidljive vulkanske karakteristike, izvesno je da su vulkanskog porekla, na šta upućuje njihova lokacija i ovalan oblik.[31] Činjenica da na ovim uglačanim ravnicama u basenu Kaloris postoji mnogo manje „novijih“ kratera nego na geološki starijem okolnom „izbačenom“ tlu upućuje na zaključak da je ovaj tip reljefa nastao dosta kasnije.[31] Ovaj vid ravnica ispunjava širok prsten oko samog basena Kaloris.

Dno Kalorisa ispunjeno je geološki zasebnim ravnicama poligonalnih oblika, međusobno razdvojenih brojnim grebenima i pukotinama. Kod ovih ravnica još uvek nije jasno da li su nastale usled izliva lave izazvanih udarnim talasom ili su topljenje površinskog sloja litosfere uzrokovale visoke temperature nastale kao direktna posledica udara.[31]

Na površini Merkura se mestimično zapažaju i uzvišenja u vidu nabora (u planetarnoj geologiji označena terminom rupes od lat. Rupes). Iako je njihovo poreklo nejasno, pretpostavlja se da su nastali usled kontrakcija u površinskom delu planete uzrokovanih hlađenjem u dubljim slojevima. Njihovo postojanje utvrđeno je kako na bazaltnim ravnicama, tako i na vrhovima kratera, što znači da su to najmlađi oblici reljefa na površini Merkura.[40] Do sada je na površini Merkura registrovano 17 ovakvih nabora.[41] Veliki uticaj na formiranje površinske geologije na Merkuru ima i samo Sunce, zbog čije je blizine intenzitet plimske sile u litosferi Merkura i do 17 puta jači nego što je na površini Zemlje i Meseca.[42]

Fizičke karakteristike površine i egzosfera

uredi
 
Emisija Ca i Mg na Merkuru. Podaci sa sonde MESSENGER od 29. septembra 2009.

Površinske temperature na najekstremnijim tačkama na Merkuru (0°N, 0° ili 180°W) variraju između 100 K i 700 K,[43] dok temperature na polovima usled odsustva atmosfere i stepenastog temperaturnog gradijenta u pravcu ekvator-polovi, nikada ne rastu iznad 180 K.[44] Temperature subsolarne tačke zavise od položaja planete u orbiti, pa tako u fazi perihela iznose oko 700 K (na 0° i 180°W), a u fazi afela oko 550 K (na 90° ili 270°W).[45] Prosečne temperature na tamnom delu planete su oko 110 K.[44][46] Jačina sunčevog sjaja na površini Merkura kreće se između 4,59 i 10,61 vrednosti solarne konstante (1.370 W/m²).[47] Prosečne dnevna temperatura na površini iznosi oko 623 K, dok u mračnom delu ta vrednost je znatno niža i iznosi oko 103°K.

Iako su dnevne temperature na površini Merkura izuzetno visoke, na osnovu snimaka sa sondi utvrđeno je postojanje smrznute vode. Led se nalazi u dubokim kraterima na polovima koji nikada nisu pod direktnim udarima sunčevog sjaja, i gde temperature uglavnom ostaju ispod 102 K, što je znatno niže od globalnog proseka (čija vrednost iznosi oko 440 K).[48] Moguće postojanje leda utvrdili su i radari na površini Zemlje (opservatorije Goldstoun u Kaliforniji i Very Large Array u Novom Meksiku) koji su još početkom 1990-ih u blizini merkurovih polova registrovali područja sa veoma visokim refleksijama.[49] Iako vodeni led nije jedini uzrok ovako intenzivnih refleksija, astronomi veruju da je to najrealnija opcija.[50]

 
Radarski snimak severnog pola na Merkuru
 
Najveći krater na severnom polu na kojem je NASA utvrdila moguće postojanje vodenog leda.

Veruje se da u ledenim oblastima postoje zalihe leda od oko 1014–1015 kg,[51] i da je led po površini prekriven tankim slojem regolita koji inhibira njegovu direktnu sublimaciju.[52] Za poređenje, zalihe leda na južnoj polarnoj kapi na Marsu iznose oko 1016 kg, dok na Antarktiku te iste zalihe iznose 4×1018.[51] Poreklo nastanka leda na Merkuru još uvek nije precizno utvrđeno, ali se pretpostavlja da je nastao ili kao posledica degasifikacije vode iz unutrašnjosti planete, ili je na ovu planetu dospeo preko kometa.[51]

Merkur ima veoma malu masu i dosta visoke temperature, te njegova gravitacija nije u stanju da na duži vremenski period zadrži značajniji atmosferski sloj oko planete. Merkur ima veoma slabu i nestabilnu egzosferu sa kombinovanim nivoom pritiska od oko 10−14 bara (1 nPa).[53] Merkurova egzosfera je sastavljena uglavnom od kalijuma (31,7%), natrijuma (24,9%), kiseonika (atomski 9,5% i molekularni 5,6%), argona (7,0%), helijuma (5,9%), azota (5,2%), ugljendioksida (3,6%), vodonika (3,2%), vodene pare i ostalih elemenata. Merkurova atmosfera je veoma nestabilna i odlikuje je konstantno gubljenje atoma usled slabe gravitacije, dok se izgubljeni elementi nadoknađuju iz drugih izvora. Atomi vodonika i helijuma verovatno dolaze sa solarnim vetrovima i difuziraju se u zoni magnetosfere pre nego što se ponovo vrate u spoljni svemir. Radioaktivnim raspadima u kori takođe se oslobađaju značajne zalihe helijuma, natrijuma i kalijuma. Sonda MESSENGER je takođe utvrdila postojanje visokih količina kalcijuma, helijuma, magnezijuma, kiseonika, kalijuma, silicijuma, hidroksida i natrijuma. Utvrđeno je i prisustvo vodene pare, ali i visokih koncentracija „vodenih jona“ O+, OH− i H2O+ (što je bilo veliko iznenađenje za istraživače).[54][55] Naučnici pretpostavljaju da su ti joni nastali kao posledica delovanja solarnih vetrova.[56][57] Postojanje atmosfere na Merkuru bilo je predmet diskusija među astrofizičarima sve do 1974. kada je sonda Mariner 10 utvrdila postojanje jedino slabog pojasa egzosfere.

Prisustvo natrijuma, kalcijuma i kalijuma u Merkurovoj atmosferi otkriveno je tokom 1980-ih i 1990-ih, i veruje se da su ovi elementi u atmosferu dospeli isparavanjem gasova usled topljenja stena na površini planete uzrokovanih udarima meteora.[58] Prisustvo magnezijuma utvrdila je sonda Mesindžer 2008. godine.[59] Studije pokazuju da, s vremena na vreme, emisije natrijuma se lokalizuju na tačkama koje odgovaraju magnetnim polovima planete. To ukazuje na interakciju između magnetosfere i površine planete.[60]

Temperature egzosfere zavise kako od geografske lokacije, tako i od koncentracije pojedinih elemenata u njoj. Temperature atomskog vodonika u egzosferi kreću se oko 420 K, dok su temperature natrijuma znatno više i iznose između 750—1.500 K iznad ekvatora, do 1.500—3.500 K iznad polova.[61] Prema nekim istraživanjima, Merkur je okružen koronom od atoma kalcijuma u kojoj temperature variraju između 12.000 i 20.000 K.[61]

Zbog velike blizine Suncu, intenzitet sunčevog sjaja na površini Merkura je znatno veći nego što je to slučaj sa Zemljom. Solarna radijacija prosto „izgurava“ neutralne atome daleko od površine Merkura, formirajući na taj način gasovite repove sličnim repovima kometa.[62] Najvažniji strukturni elemenat tih repova je natrijum čije prisustvo je registrovano i na daljinama od 56.000 km od površine planete.[62]

Magnetno polje i magnetosfera

uredi
 
Grafički prikaz relativne jačine magnetnog polja Merkura.

Iako je Merkur planeta relativno malih dimenzija i veoma spore rotacije (od 59 dana), njegovo magnetno polje je dosta značajno i ima globalni karakter. Prema podacima sa sonde Mariner 10, magnetno polje Merkura ima jačinu od tek 1,1% jačine magnetnog polja Zemlje. Najveće vrednosti ima na ekvatoru i one iznose oko 300 nT.[63][64] Baš kao i na Zemlji, i na Merkuru magnetno polje je dipolarnog karaktera.[60] U odnosu na zemljine magnetne polove, magnetni polovi Merkura su gotovo u ravni sa osom rotacije planete.[65] Merenjima iz sondi utvrđeno je da su i snaga i obim magnetnog polja Merkura stabilni i postojani.[65]

Magnetno polje Merkura verovatno je generisano dinamo efektom, na sličan način kao i na Zemlji (efektom kojim je magnetizovan već stvrdnuti materijal.).[66][67] Za postojanje ovakvog dinamo efekta neophodno je tečno jezgro sa visokom koncentracijom rastopljenog gvožđa. Tečno stanje jezgra i visok stepen cirkulacije elemenata u njemu posledica je jakih plimskih efekata usled visoke orbitalne ekscentričnosti planete.[68]

Magnetno polje Merkura je ipak dovoljno jako da deflektuje solarne vetrove oko planete, i na taj način formira pojas magnetosfere, koja je u stanju da zadržava plazmu iz solarnih vetrova. Upravo zbog ovog svojstva magnetosfere na površini Merkura vladaju uslovi svemirske klime.[65] Prisustvo ovih niskoenergetskih plazmičnih elemenata utvrđeno je na tamnom delu magnetosfernog polja.

Sonda MESSENGER je tokom svog drugog preleta oko planete 6. oktobra 2008. utvrdila postojanje izuzetno visokog stepena propustljivosti magnetnog polja. Takođe je utvrđeno i postojanje takozvanih magnetnih tornada — kada izvrnuti snopovi magnetnog polja povezuju planetarno magnetno polje sa međuplanetarnim prostorom — širine i do 800 km, što je trećina poluprečnika planete. Ta magnetna tornada se formiraju kada se magnetna polja koja sa sobom nose solarni vetrovi prožimaju sa magnetnim poljem planete. U momentu prožimanja formiraju se vertikalne vrtložaste strukture u vidu magnetno fluksnih cevi kroz koje solarni vetrovi mogu direktno da dopiru do površine planete.[69]

Ovakav proces međusobnog povezivanja interplanetarnih i planetarnih magnetnih polja poznat je kao magnetna rekonekcija i veoma je česta pojava u fizici svemira. Takođe se javlja i u magnetnom polju Zemlje (formirajući takođe magnetna tornada). Međutim, stepen magnetne rekonekcije u magnetosferi Merkura je i do deset puta viši nego što je to slučaj sa magnetosferom Zemlje (prema podacima sa sonde MESSENGER), a tek trećina te snage je posledica blizine Sunca.[69]

Rotacija i revolucija

uredi
 
Dijagram 1: grafički prikaz orbite Merkura (podaci iz 2006).
 
Dijagram 2: animirani prikaz revolucije Zemlje (plavo) i Merkura (žuto).

Merkur je planeta sa najvećim ekscentricitetom orbite u Sunčevom sistemu, i njegova orbita odstupa od idealnog kruga za 0,21, odnosno udaljenost od Sunca se kreće između minimalnih 46 miliona do maksimalnih 70 miliona kilometara. Da bi obišao pun krug oko svoje orbite Merkuru je potrebno 87,969 zemaljskih dana. Na dijagramu sa desne strane (gornji dijagram) vide se efekti te ekscentričnosti, odnosno činjenica da Merkurova orbita deli istu veliku poluosu sa idealnom kružnom orbitom na dva mesta. Iz prvog dijagrama je očito i da su brzine kretanja po orbiti znatno veće što je planeta bliža tački perihela (i obrnuto), odnosno rastojanje između dva petodnevna perioda posmatranja je veće. Promene udaljenosti od Sunca na dijagramu 1 su predstavljene nejednakim veličinama planete, koje su inverzno proporcionalne u odnosu na udaljenost od Sunca. Te promene udaljenosti od Sunca u kombinaciji sa rotacionom rezonancijom od 3:2 (3 rotacije tokom 2 revolucije) rezultuju složenim varijacijama temperatura na površini planete,[6] odnosno do smena dana i noći na površini Merkura dolazi nakon svake dve revolucije.[70]

U odnosu na ravan ekliptike Merkurova orbita je nageta pod uglom od 7 stepeni. To znači da je gledano sa Zemlje, Merkur u tranzitu preko površine sunčevog diska na horizontu svakih 7 godina, odnosno onda kada se Merkur pri prelasku preko ravni ekliptike nalazi između Sunca i Zemlje.[71]

Nagib ose rotacije (aksijalna ravan) Merkura ima vrednost približno 0,[72] odnosno najpreciznija izmerena vrednost je 0,027 stepeni.[73] To je znatno manja vrednost u poređenju sa aksijalnom ravni Jupitera čija vrednost je 3,1° (drugi najmanji nagib ose rotacije među planetama Sunčevog sistema). To praktično znači da hipotetički gledano sa jednog od polova na Merkuru, Sunce na horizontu nikada ne prelazi 2,1 lučna minuta.[73]

Gledano sa određenih tačaka sa površine Merkura, hipotetički posmatrač bi samo u toku jednog merkurijanskog dana bio u mogućnosti da tri puta vidi kulminaciju Sunca na horizontu i njegov pad (bez zalaska). To se događa zbog promena orbitalne brzine, prema 2. Keplerovom zakonu. Četiri dana pre perihela (koji se u slučaju Merkura naziva perihelion) orbitalna brzina prestiže brzinu rotacije i Sunce se počinje da se prividno giba unazad. Četiri dana nakon perihela orbitalna brzina se dovoljno smanji, tako da se Sunce nastavlja da se normalno giba.[6] Kako je amplituda retrogradnog kretanja mala, stiče se prividan utisak da je Sunce gotovo fiksirano u zenitu i da tada ima najveći sjaj (što je i normalno jer je tada planeta u perihelu). Ovakav situacija dešava se na dve tačke na ekvatoru (međusobno udaljene 180° geografske dužine) u dva različita perioda merkurijanske godine. Te dve tačke su zbog produženog izlaganja Suncu tokom njegove kulminacije ujedno i dve najtoplije tačke na površini Merkura. Nasuprot ovim, postoje još dve tačke na ekvatoru, udaljene po 90° geografske dužine od njih, iznad kojih je Sunce u zenitu samo onda kada je Merkur u afelu. Tada je kretanje Sunca iznad horizonta najbrže i te tačke dobijaju najmanje sunčeve toplote.

 
Tokom jedne revolucije Merkur se oko svoje ose okrene tek 1,5 puta.

Merkurove konjunkcije u odnosu na Zemlju u proseku se ponavljaju svakih 116 zemaljskih dana,[3] ali se taj interval menja od 105 do 129 dana zbog velikog stepena ekscentriciteta orbite. Najmanja udaljenost između Merkura i Zemlje je 77,3 miliona km, a to rastojanje neće biti manje od 80 miliona kilometara sve do 28.622 zemaljske godine.[3] Sledeće najbliže rastojanje u odnosu na Zemlju, Merkur će ostvariti 2679. godine i tada će biti na rastojanju od 82,1 milion kilometara, odnosno na 82 miliona kilometara udaljenosti će biti 4487. godine.[74] Taj period njegovog retrogradnog kretanja gledano sa Zemlje može da traje između 8 i 15 dana.[6]

Merkur veoma sporo rotira oko sopstvene ose. Dugo vremena se smatralo da je zbog plimnih sila sinhronizovan sa Suncem, odnosno da je potrebno isto vreme i za revoluciju i za rotaciju, pri čemu bi uvek bio okrenut ka Suncu istom stranom, baš kao što je uvek ista strana Meseca okrenuta ka Zemlji (rezonancija 1:1). Međutim, tek su radarska osmatranja iz 1965. godine pokazala da je u rezonanciji 3:2. Okrene se tri puta oko svoje ose za vreme dva obilaska oko Sunca. Ova rezonancija je stabilna zahvaljujući velikoj ekscentričnosti Merkurove putanje, što posebno dolazi do izražaja u fazi perihela kada su solarne plimske sile najintenzivnije.[75] Do prvobitnog, pogrešnog zaključka astronomi su došli posmatrajući ga uvek u najpovoljnijoj tački putanje, gde je uvek pokazivao istu stranu. Razlog tome je što se uvek u istoj tački svoje 3:2 rezonancije nalazi u najpovoljnijem položaju za posmatranje sa Zemlje. To znači da je jedan rotacioni period Merkura jednak polovini njegovog sinodičkog perioda u odnosu na Zemlju. Upravo zbog te rezonancije od 3:2, jedan solarni dan na Merkuru (vreme koje protekne između dva prolaska gama tačke kroz nebeski/mesni meridijan) traje oko 176 zemaljskih dana.[6] Siderički dan (period rotacije) traje 58,7 zemaljskih dana.[6]

Simulacije upućuju na zaključke da orbitalni ekscentricitet Merkura varira haotično od blizu 0 do više od 0,45 u poslednjih nekoliko miliona godina usled perturbacija koje izazivaju ostale planete Sunčevog sistema.[6][76][77] Na osnovu nekih numeričkih simulacija izvesno je da će u budućnosti sekularna orbitalna rezonancija u interakciji sa Jupiterom dovesti do rasta ekscentriciteta orbite, i povećati šanse za eventualni sudar Merkura sa Venerom u narednih 5 milijardi godina na oko 1%.[78][79]

Odstupanja u perihelu

uredi
 
Elongacija je ugao između planeta i Sunca posmatrano u odnosu na Zemlju kao referentnu tačku. Grafički prikaz elongacija Venere i Merkura.

Godine 1859. francuski matematičar i astronom Irben Levirje ustanovio je da spora precesiju Merkurove orbite oko Sunca nije objašnjiva pomoću Njutnovih pravila klasične mehanike, odnosno nije posledica perturbacija tada poznatih planeta. Levirje je tada izneo teoriju o postojanju još jednog nebeskog tela (ili više njih manjih dimenzija) u području između Merkura i Sunca koji su prouzrokovali te perturbacije.[80] Kako su astronomi na sličan način ustanovili postojanje Neptuna (na osnovu perturbacija koje je uzrokovao u orbiti Urana), Levirjeova teorija je smatrana kao jednim od mogućih rešenja. Hipotetičko nebesko telo koje je uzrokovalo perturbacije Merkurove orbite nazvano je Vulkanom. Ipak postojanje tog nebeskog tela nikada nije dokazano.[81]

Apsidna precesija Merkura ima vrednost od 5.600 lučnih sekundi (1,5556°), u odnosu na jedan vek na Zemlji, ili 574,10±0,65 lučnih sekundi po jednom zemaljskom veku.[82] Prema pravilima klasične mehanike ta odstupanja su preračunata na 1,5436°. Pojavom Ajnštajnove Opšte teorije relativnosti pronađeno je objašnjenje za ova mala odstupanja. Na osnovu OTR-a utvrđeno je da su ta odstupanja svega 42,98 lučnih sekundi na svakih 100 godina. Slična odstupanja zabeležena su i kod drugih planeta — Venera 8,62; Zemlja 3,84; Mars 1,35 i asteroid 1566 Ikar sa 10,05 lučnih sekundi.[83][84]

Istraživanja Merkura

uredi
 
Površina Merkura na snimcima Marinera 10 iz 1974.

Prividna magnituda Merkura varira u vrednostima između -2,6[85] (što je nešto sjajnije u odnosu na najsjajniju zvezdu Sirijus) i +5,7 (što je u teorijskim granicama vidljivosti golim okom). Ekstremne vrednosti se javljaju kada je Merkur u blizini Sunca na horizontu.[86] Upravo njegova blizina Suncu je i najveći problem kod posmatranja sa Zemlje, pošto je u najvećem delu dana zaklonjen sunčevim sjajem. Detaljnije proučavanje Merkura metodom posmatranja sa Zemlje moguće je jedino tokom svitanja i sumraka. Merkur je moguće posmatrati tokom potpunog pomračenja Sunca, kao što je slučaj sa mnogim drugim planetama i zvezdama.[87]

Gledano sa Zemlje, Merkur kao i Venera i Mesec, prolazi kroz različite periode mena. U fazi punog i mladog Merkura nije vidljiv sa Zemlje jer se nalazi u konjunktivnim fazama. Kada je u fazi punog Merkura tada je, tehnički gledano najsjajniji, iako je u toj fazi na najvećoj udaljenosti od Zemlje (ali tu razliku anulira fenomen zvan Zeligerov efekat).[85][88]

Praktična posmatranja Merkura sa Zemlje u fazi njegovog najvećeg sjaja (za vreme pune faze) su gotovo nemoguća zbog ekstremne blizine sunčevog diska. Optimalni uslovi za posmatranje javljaju se u fazama prve i poslednje četvrti, iako je njegov sjaj u tim fazama znatno slabiji. Prva i poslednja faza poklapaju se sa najvećim elongacionim uglovima, kako na istoku tako i na zapadu (u odnosu na sunčev disk na nebu). U tim fazama Merkur se nalazi na ugaonom rastojanju od Sunca od 17,9° (u fazi perihela) do 27,8° (u fazi afela).[89][90] Tokom najveće elongacije na zapadu Merkur je najsjajniji pre izlaska Sunca, odnosno neposredno posle zalaska Sunca u istočnoj fazi elongacije.[91]

Najpovoljnije tačke na Zemlji za posmatranje Merkura nalaze se u tropskim i suptropskim područjima, pošto na tim geografskim širinama u određenom periodu godine ekliptika preseca horizont pod oštrim uglom. Najpovoljnija pozicija za posmatranje Merkura na tamnom nebu je kada se on nalazi pod uglom od 10° iznad horizonta. To se dešava kada se Merkur na horizontu nalazi gotovo vertikalno iznad Sunca za vreme njegove maksimalne elongacije u odnosu na Sunce od 28°, odnosno kada je Sunce na horizontu pod uglom od 18°.[92]

Na umerenim geografskim širinama Merkur je mnogo vidljiviji sa južne, nego sa severne hemisfere. To se dešava zbog toga što su maksimalne elongacije Merkura zapadno od sunčevog diska u periodu rane jeseni na južnoj hemisferi, dok su maksimalne istočne elongacije tokom kasne zime na istoj hemisferi.[91] U oba navedena slučaja ugao Merkurove orbite i ekliptike je najveći, što mu omogućava pojavljivanje na noćnom nebu tih područja nekoliko sati pre izlaska Sunca, odnosno zadržavanje na istom do nekoliko sati po zalasku.[91]

Merkur u drevnoj astronomiji

uredi
 
Simbolika Merkura u Bonatijevoj De Astronomia Libri X iz 1550.

Najstariji zapisani podaci o Merkuru pronađeni su na glinenim pločicama Mul. Apin i veruje se da su nastali u drevnoj Asiriji negde u 14. veku pre nove ere.[93] Planeta Merkur je na tim pločicama označavana piktogramom koji je transkribovan kao Udu.Idim.Gu\u4.Ud, što bi u bukvalnom prevodu imalo značenje „skačuća planeta“. [z][94] Prvi Vavilonski pisani podaci o ovom nebeskom telu datiraju iz 10. veka pre nove ere, i u njima se planeta Merkur označava imenom Nabu, odnosno imenom vrhovnog glasnika bogova u lokalnoj mitologiji.[95]

Hesiodovi savremenici u antičkoj Grčkoj su ovu planetu poznavali pod imenima Στίλβων (stilvon — „blistavo“) i Ἑρμάων ('ermaon).[96] Nešto kasnije Merkur je u grčkim izvorima označavan dvojnim imenom, kao Apolon kada se pojavljivao na nebu u svitanje i Hermes, kada je bio vidljiv u sumrak. Sve do 4. veka pre nove ere grčki astronomi su smatrali da je reč o dva zasebna nebeska tela, pa zbog toga i dva posebna imena. Kasnije je ovo nebesko telo označavano po bogu Hermesu (u novogrčkom jeziku etnonim Ἑρμής se izgovara kao Ermis).[97][i] I u rimskoj astronomiji Merkur je ime dobio po glasniku lokalnih božanstava Merkuru (lat. Mercurius), upravo zbog činjenice da se ovo nebesko telo preko horizonta kreće brzinama mnogo većim nego ostale planete i zvezde.[22][98] Astronomski simbol Merkura je stilizovana verzija Hermesovog kaduceja ☿.[99]

Helenski astronom i matematičar Klaudije Ptolemej u svom kapitalnom Velikom zborniku astronomije pominjao je mogućnost prelaska manjih nebeskih dela preko sunčevog diska, ali nije pisao o njihovom postojanju.[100]

 
Arapski matematičar i astronom Ibn al-Šatir napravio je model kretanja Merkura po nebeskom svodu.

U drevnoj Kini planeta Merkur je bila poznata pod imenom Čeng Sing (kin: 辰星) ili u približnom prevodu kao „jednosatna zvezda“ i u astronomskom smislu izjednačavao se geografskim pravcem severa i fazom vode u filozofiji pet elemenata vusinga.[101] I danas u Kini, Koreji, Japanu i Vijetnamu planeta Merkur ima značenje „vodene planete“, što je u skladu sa drevnom filozofijom.[102][103] U Hinduizmu Merkur se izjednačava sa božanstvom Budha, zaštitnikom trgovine i trgovaca kojem je posvećena svaka sreda.[104] U germanskoj mitologiji izjednačavao se sa božanstvom Odinom (ili Vodenom).[105] U majanskoj civilizaciji Merkur je predstavljan u liku 4 sove koje su bile glasnice zagrobnog sveta.[106]

Drevna konekcija Merkura sa trećim danom u nedelji, sredom i danas je vidljiva u imenima za taj dan u mnogim savremenim romanskim jezicima — francuski mercredi, španski miércoles ili rumunski miercuri.

U drevnim indijskim astronomskim spisima Surja Sidanta iz 5. veka postoji i astronomski spis u kom se nalaze izračunate i dimenzije tada poznatih planeta, i gde je vrednost prečnika Merkura 4.841 km, što je za svega 41 km (greška manje od 1%) manje od stvarnog dijametra (4.880 km).[107]

U srednjovekovnoj islamskoj astronomiji velika pažnja se posvećivala položaju planeta i njihovim kretanjima. Tako je Al-Andalužanski astronom Al Zarkali u 11. veku opisivao „geocentričnu“ orbitu Merkura kao ovalnu i ekscentričnu.[108][109] Ibn Baddža je u 12. veku uočio postojanje „dve tamne mrlje na površini Sunca“, a njegova otkrića su poslužila kao osnova za istraživanja u drevnoj Maragskoj opservatoriji gde je vek kasnije persijski astronom Al Širazi povezao te „tamne mrlje“ sa putanjama Merkura i Venere.[110][j] Jedan od vodećih astronoma i matematičara indijske Keralske škole matematike i astronomije Nilakanta Somajadži je 1501. izradio delimično heliocentrični planetarni model po kojem se Merkur okretao oko Sunca (do sličnih zapažanja došao je i Tiho Brahe sredinom 16. veka).[112]

Teleskopska osmatranja sa Zemlje

uredi
 
Animirani prikaz tranzicije Merkura preko površine sunčevog diska (tamna mrlja na južnoj hemisferi Sunca).
 
Prikaz tranzita Merkura preko sunčevog diska na dan 8. novembra 2006.
 
Prikaz tranzita Merkura

Posmatranje površine Merkura sa površine Zemlje je dosta limitirano, kako zbog blizine Sunca, tako i zbog činjenice da je Zemlji okrenuta uvek ista strana te planete. Prva teleskopska osmatranja Merkura vršio je početkom 17. veka italijanski matematičar i astronom Galileo Galilej. Iako je svojim teleskopom utvrdio određene mene Venere, Galilej nije uočio istu osobinu kod Merkura zbog skromnih tehničkih mogućnosti njegovog teleskopa. Francuski astronom Pjer Gasendi je bio prvi koji je putem teleskopa potvrdio prelazak Merkura preko površine sunčevog diska 1631. godine. Gasendi je do tih rezultata došao sledeći matematičke proračune koje je ranije napravio Johan Kepler. Godine 1639, Đovani Cupi je pomoću teleskopa utvrdio postojanje sličnih orbitalnih faza Merkura kao kod Venere i Meseca, a dokazao je i činjenicu da se Merkur okreće oko Sunca.[6]

Engleski astronom i lekar Džon Bevis je 28. maja 1737. posmatrajući iz Griničke opservatorije zabeležio jedan veoma redak fenomen okultacije[k] Merkura i Venere koji se dešava jednom u nekoliko stotina godina.[113] Sledeća okultacija Merkura Venerom desiće se tek 3. decembra 2133. godine.[114]

Zbog blizine Sunca i velike brzine revolucije, proučavanje Merkura putem teleskopa sa Zemlje je znatno otežano i ograničeno, zbg čega je ova planeta još uvek jedna od najmanje poznatih i najslabije izučavanih, a često su bila prisutna i nerealna i pogrešna zapažanja. Tako je nemački astronom Johan Jeronimus Šreter posmatrajući površinu Merkura 1800. tvrdio da je na površini te planete uočio i do 20 km visoke planine,[115] dok je Fridrih Besel koristeći Šreterove mape pogrešno izračunao period rotacije na 24 sata i nagib aksijalne ravni od 70°.[116] Tokom 1880-ih godina Đovani Skjapareli je napravio prve tačnije mape planete, ujedno tvrdeći da su usled uticaja plimskih sila sa Sunca i rotacija i revolucija identične i da traju 88 dana (sinhrona rotacija), te da je zbog istih Merkur uvek istom stranom okrenut ka Suncu (što je bilo pogrešno).[117] Dalje radove na mapiranju površine Merkura nastavio je francuski astronom grčkog porekla Ežen Antoniadi, objavivši 1934. knjigu u kojoj su se nalazile i Skjaparelijeve mape, ali i njegova vlastita zapažanja.[60] Najveći deo geoloških formacija na površini Merkura (registrovanih na osnovu različitog albeda) dobio je imena upravo na osnovu Antoniadijevih mapa.[118]

U junu 1962. tim sovjetskih naučnika sa Instituta za radio inžinjering i elektroniku predvođen Vladimirom Koteljnikovim uspeo je da uhvati prvi radarski eho sa Merkura, čime je počela nova — radarska faza u istoriji proučavanja ove planete.[119][120][121] Tri godine kasnije je američki tim istraživača uz pomoć 300 m širokog radio teleskopa Aresibo utvrdio je rotacioni period Merkura od 59 dana.[122][123] Kako je ranije bilo rašireno mišljenje da Merkur ima sinhronizovanu rotaciju, rezultati radio-istraživanja su predstavljali veliko iznenađenje. Merenja su takođe potvrdila da su vrednosti temperatura na „tamnom delu planete“ znatno više nego što se to ranije mislilo, što je dovelo do konačnog odbacivanja teorije sinhronizovane rotacije. Novi rezultati su objašnjavani eventualnim postojanjem jakih vetrova na površini Merkura koji su uticali na distribuciju toplote u tamnom delu planete.[124]

Italijanski astronom Đuzepe Kolombo prvi je utvrdio odnos između rotacije i revolucije Merkura u rezonanciji 3:2,[125] što je praktično potvrdila i sonda Mariner 10, čime su dokazane i Skjaparelijeve i Antonijadisove tvrdnje.[126]

Posmatranja putem radio-teleskopa uz pomoć tehnologije interferometrije u mikrotalasnim dužinama omogućio je astronomima da eliminišu efekte sunčeve radijacije i da utvrde nove detalje o fizičkim i hemijskim karakteristikama površinskog sloja zemljišta Merkura do dubina od nekoliko metara.[127][128]

najveći deo površine Merkura je mapiran uz pomoć teleskopa Aresibo (rezolucije 5 km), uključujući i zalihe vodenog leda u kraterima na polarnim predelima.[129]

Istraživanja putem svemirskih misija

uredi
 
Sonda MESSENGER na pripremama za lansiranje.

Istraživanje Merkura putem slanja svemirskih sondi u pravcu orbite ove planete predstavlja veliki tehnički izazov za inženjere, kako zbog blizine Suncu, tako i zbog velike orbitalne brzine od čak 48 km/sek, što je mnogo brže od orbitalne brzine Zemlje (30 km/sek). Tokom putovanja ka orbiti Merkura svaka od sondi mora da se tokom puta od preko 91 milion kilometara bori i sa snažnim gravitacionim silama Sunca koje sa svakim pređenim kilometrom ka Merkuru postaju sve intenzivnije. Svaka od letelica mora konstantno da povećava brzinu (Δv) da bi uspešno prešla iz jedne u drugu orbitu (Hohmanov transfer orbita).[22]

Potencijalna energija oslobođena pomeranjem nadole sunčeve potencijalne jame prelazi u kinetičku energiju što zahteva novo veliko ubrzanje delta-ni. Da bi letelica bezbedno ušla u orbitu Merkura potrebno je da u potpunosti koristi raketne motore. Aerokočenje je neupotrebljivo zbog nepostojanja značajnije atmosfere. Za eventualno putovanje na Merkur potrebno je znatno više raketnog goriva nego što bi hipotetičkoj letelici trebalo da ostvari brzinu oslobađanja iz celog Sunčevog sistema (Merkur ima vrednosti druge kosmičke brzine od 4,3 km/sek). Samim tim ekspedicije ka Merkuru su veoma skupe i do sada su izvršene samo dve:[130] Mariner 10 u periodu 1974/75. i MESSENGER.[131][132]

Jeftinija alternativa motorima sa raketnim gorivom je verzija letelica sa solarnim jedrima koje bi tokom leta koristile energiju sunčevog zračenja.[133]

Mariner 10

uredi
 
Svemirska sonda Mariner 10.
 
Slika Merkura dobijena na osnovu podataka sa Marinera 10. Glatka oblast je područje koje nije snimljeno.

Prva svemirska sonda koja je upućena ka orbiti Merkura bila je sonda Mariner 10 agencije NASA, koja je lansirana 3. novembra 1973. sa kosmodroma Kejp Kanaveral na Floridi.[22] Mariner 10 je bio prvi satelit koji je koristio principe gravitacione praćke. Gravitaciona sila planete Venere iskorišćena je kako bi se efikasnije stiglo do orbite planete Merkur. Mariner 10 je takođe koristio pritisak sunčevog zračenja na solarnim panelima i velikoj paraboličnoj anteni da bi promenio visinu orbite. Ujedno bila je to i prva svemirska misija koja je istraživala dve planete (pored Merkura i Veneru).[22] Sonda Mariner 10 je napravila prve krupne kadrove površine Merkura i složene strukture njegove površine.[134] Sonda je oko Merkura imala 10 orbitalnih perioda i kako je svaki put bila okrenuta istoj strani planete napravljeni su detaljni snimci tek 45% površine planete.[135][136]

Nepuna dva dana pre ulaska u orbitu Merkura, 27. marta 1974. godine, instrumenti na sondi su počeli da van svakih očekivanja beleže velike vrednosti ultraljubičastog zračenja. U početku se mislilo da je zračenje posledica postojanja prirodnog satelita u orbiti Merkura, da bi se kasnije pretpostavilo da to zračenje verovatno vodi poreklo iz sazvežđa Pehara.[137]

Sonda Mariner 10 je tokom svoje misije tri puta letela veoma nisko u orbiti oko Merkura (najniža visina je bila na svega 327 km iznad površine planete).[138] Već tokom prvog preleta instrumenti su registrovali postojanje jakog magnetnog polja koje je detaljnije proučeno tokom trećeg preleta. Tada je utvrđeno da je magnetno polje Merkura dosta slično onome oko Zemlje, i da štiti planetu od jakih solarnih vetrova.{{napomena|Rasprave o poreklu magnetnog polja na Merkuru i danas su subjekti raznih teorijskih istraživanja.[139]

Svega 8 dana po okončanju poslednjeg planiranog preleta 24. marta 1975. godine nestalo je goriva koje je pokretalo letelicu i bilo je nemoguće održavati letelicu u precizno definisanoj orbiti, te je u tom trenutku letelici poslata komanda da isključi svoj signal i prestane sa slanjem podataka ka Zemlji.[22] Pretpostavlja se da je sonda Mariner 10 ostala u orbiti oko Sunca i da svakih nekoliko meseci prolazi u blizini Merkura. Pretpostavlja se i da je većina uređaja na njoj uništena usled delovanja sunčevog zračenja.[140]

Sonda MESSENGER

uredi

Druga istraživačka sonda ka Merkuru pod imenom MESSENGER[l] (u prevodu sa engleskog glasnik) lansirana je 3. avgusta 2004. godine sa kosmodroma Kejp Kanaveral na Floridi. Cela misija je organizovana pod pokroviteljstvo Američke svemirske agencije, uz tehničku pomoć Laboratorije za primenjenu fiziku iz Hauarda u Merilendu, a sam proces lansiranja obavljen je uz pomoć raketnog nosača Delta II.[141]

Osnovni zadatak misije je da iz orbite Merkura vrši snimanja i merenja fizičkih i hemijskih karakteristika planete u 6 osnovnih zadataka: proučavanje geološke istorije planete i uzroke visoke gustine, strukture jezgra, poreklo magnetnog polja, postojanje vodenog leda na polovima i karakteristike egzosfere (prevashodno se bazirajući na njen nastanak).[142][143] Sonda je opremljena moćnim spektrometrima čiji je cilj detaljnije proučavanje sastava i gustine kore, te magnetometrima koji precizno mere brzine naelektrisanih čestica u magnetnom polju. Kamere visoke rezolucije omogućile su detaljno snimanje površine planete.[17]

Nakon lansiranja sonda je oko godinu dana provela u orbiti oko Zemlje koju je konačno napustila 12. decembra 2005. godine zaputivši se u pravcu Venerine orbite.[144] Boravak u zemljinoj orbiti iskorišćen je ujedno i za testiranje mernih uređaja na sondi i za probna snimanja.[145] U orbitu oko Venere sonda je ušla u oktobru 2006. godine, a tokom juna 2007. napravila je drugi prelet oko ove planete, da bi potom krenula ka orbiti Merkura.[146] U Merkurovu orbitu sonda je prvi put ušla 14. januara 2008. (a potom i 6. oktobra iste godine i 29. septembra 2009. godine koristeći gravitacioni manevar).[147][148] Potom je sonda započela jednogodišnje orbitalno snimanje površine planete koje je započelo 18. marta 2011. godine, a prvi snimci površine planete napravljeni su već 29. marta.[147] Prva faza snimanja završena je do sredine marta 2012. prikupljanjem oko 100.000 snimaka.[141] Konačno snimanje celokupne površine planete okončano je tokom marta 2013.[149] Planirano je da sledeća istraživačka misija bude okončana do marta 2015. godine.[150]

Tokom boravka u orbiti oko Merkura, merni instrumenti sonde MESSENGER utvrdili su postojanje vodene pare u egzosferi, kao i postojanje vodenog leda na severnom polu planete.[151]

  •  
    Monohromatski prikaz površine Merkura sa Mesindžera.
  •  
    Krater H je dobio ime po obliku slova H u sredini.
  •  
    Azimutna projekcija gledano sa južnog pola.
  •  
    Grebeni u blizini južnog pola Merkura.

Misija BepiColombo

uredi

BepiColombo[lj] je planirana zajednička misija za istraživanje Merkura u organizaciji Evropske svemirske agencije i Japanske agencije za istraživanje svemira čije lansiranje je planirano za 9. jul 2016. godine, raketom Arijana 5[152] sa kosmodroma u Francuskoj Gvajani[153], ali je kasnije odloženo za april 2018. godine.

Planirano je da misija sadrži dva satelita koji će biti zajednički lansirani ka orbiti oko Merkura (planetarni orbiter i magnetosferni orbiter) sa osnovnim zadacima u proučavanju magnetnog polja i magnetosfere Merkura, te površine i unutrašnje građe.[154] Letelica bi po lansiranju trebalo da izvrši jedan prolazak pored Zemlje, dva pored Venere i čak pet pored Merkura, pre nego što konačno uđe u orbitu oko ove planete početkom januara 2024. godine.[155] Po ulasku u orbitu planirano je odvajanje dva pomenuta satelita i početak njihovih separatnih istraživanja. Istraživanja u orbiti Merkura trebalo bi da traju najmanje godinu dana (365 zemaljskih dana).[156]

Vidi još

uredi

Napomene

uredi
  1. ^ Pluton je otkriven 1930. i smatran je jednom od planeta Sunčevog sistema (najmanjim i najudaljenijim planetom). Nakon 2006. Pluton je označen kao patuljasta planeta. Pluton takođe ima orbitalni ekscentricitet koji je mnogo veći nego što je to slučaj sa Merkurom. Sve do 1976. smatrano je da ima veće dimenzije od Merkura.
  2. ^ Pod rotacijom se u astronomiji podrazumeva okretanje nekog tela oko vlastite osi koja prolazi njegovim središtem (rotacija Zemlje traje jedan dan). Revolucija predstavlja okretanje tela oko nekog spoljašnjeg objekta gravitaciono veće snage.
  3. ^ Terestrička planeta ili planeta Zemljinog tipa je planeta sa čvrstom površinom. Naziv „terestrički“ je nastao od latinske reči „tera“ (lat. terra) što znači zemlja ili tlo, pa bi se atribut „terestrički“ mogao prevesti kao „zemljoliki“. Ponekad, ove planete u Sunčevom sistemu se takođe nazivaju i „unutrašnjim planetama“. U ovu grupu pored Merkura spadaju i Venera, Zemlja i Mars.
  4. ^ Hondrit je tip kamenog meteorita, koji se nisu izmenili tokom topljenja i diferencijacije od iskonskog tela. Nastali su od sitnih čestica prašine i zrnaca koje vode poreklo iz perioda formiranja Sunčevog sistema.
  5. ^ Na sličan način nastoji se objasniti i poreklo nastanka Meseca, s tim što je u tom slučaju najveći deo te otrgnute mase ostao zarobljen zemljinom gravitacijom.[14]
  6. ^ U astronomiji se albedo nebeskog tela može koristiti da se donesu zaključci o sastavu površine tela, pošto refleksija svetlosti sa površine zavisi od njene fizionomije i sastava.
  7. ^ Terminom fosa u planetarnoj geologiji se označava svaka duga i uska depresija na površini nekog nebeskog tela van zemlje, čije poreklo i karakteristike nisu dovoljno istraženi.
  8. ^ Udarnim kraterom se smatra svako udubljenje čiji prečnik je manji od 250 km, dok se geomorfološki objekti veći od 250 km smatraju udarnim basenima.[30]
  9. ^ U nekim izvorima ime planete je transkribovano uz pomoć piktograma MUL koji se u sumerskom jeziku koristio za označavanje planeta i zvezda, iako sam piktogram nije bio deo originalnog imena. Brojem 4 u ovom sistemu transkripcije označava se koji slog je naglašen prilikom izgovora.
  10. ^ Ermis (grč. Ἑρμής) je grčko ime za planetu Merkur, a potiče od imena starogrčkog boga trgovine i glasnika bogova Hermesa ili Ermisa. Oblik Herems vezan je za starogrčki jezik.
  11. ^ U kasnijim proučavanjima mnoge od tih tamnih mrlja na površini Sunca označene su kao sunčeve pege.[111]
  12. ^ Okultacija (lat. occultatio) je redak astronomski fenomen tokom kojeg se jedno nebesko telo „skriva“ iza drugog gledano sa Zemlje. Okultacije mogu biti u formi tranzita (prelaza) i pomračenja (eklipse).
  13. ^ Puno ime misije je MErcury Surface, Space ENvironment, GEochemistry, and Ranging.
  14. ^ Misija BepiColombo dobila je ime u čast italijanskog matematičara i naučnika Đuzepea Bepija Kolomba (1920—1984), profesora na Univerzitetu u Padovi koji je prvi praktično upotrebio tehniku gravitacionog manevra tokom misije Mariner 10.

Reference

uredi
  1. ^ a b „Mercury Fact Sheet”. NASA. Pristupljeno 28. 11. 2012. 
  2. ^ "Animated clip of orbit and rotation of Mercury". Sciencenetlinks.com.
  3. ^ a b v g „Mercury Fact Sheet”. NASA Goddard Space Flight Center. 30. 11. 2007. Pristupljeno 7. 4. 2014. 
  4. ^ Staff (8. 5. 2003). „Mercury”. US Geological Survey. Arhivirano iz originala 27. 09. 2011. g. Pristupljeno 7. 7. 2014. 
  5. ^ Lyttleton, R. A. (1969). „On the Internal Structures of Mercury and Venus”. Astrophysics and Space Science. 5 (1): 18. Bibcode:1969Ap&SS...5...18L. ISSN 0004-640X. doi:10.1007/BF00653933. 
  6. ^ a b v g d đ e ž Strom & Sprague 2003 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFStromSprague2003 (help)
  7. ^ Gold, Lauren (3. 5. 2007). „Mercury has molten core, Cornell researcher shows”. Chronicle Online. Cornell University. Pristupljeno 7. 4. 2014. 
  8. ^ a b Finley, Dave (3. 5. 2007). „Mercury's Core Molten, Radar Study Shows”. National Radio Astronomy Observatory. Pristupljeno 12. 5. 2008. 
  9. ^ Spohn, Tilman; Sohl, Frank; Wieczerkowski, Karin; Conzelmann, Vera (2001). „The interior structure of Mercury: what we know, what we expect from BepiColombo”. Planetary and Space Science. 49 (14–15): 1561—1570. Bibcode:2001P&SS...49.1561S. doi:10.1016/S0032-0633(01)00093-9. 
  10. ^ Gallant, R. 1986. The National Geographic Picture Atlas of Our Universe. National Geographic Society, 2nd edition.
  11. ^ Anderson, J.D. (1996). „"Shape and Orientation of Mercury from Radar Ranging Data"”. Icarus. 124 (2): 690—697. Bibcode:1996Icar..124..690A. doi:10.1006/icar.1996.0242. 
  12. ^ Schenk, P.; Melosh, H. J. (mart 1994). „Lobate Thrust Scarps and the Thickness of Mercury's Lithosphere”. Abstracts of the 25th Lunar and Planetary Science Conference. 1994: 1994LPI....25.1203S. Bibcode:1994LPI....25.1203S. 
  13. ^ T.R. Watters, F.Nimmo and M.S. Robinson - Topography of lobate scarps on Mercury; new constraints on the planet's contraction. OR Geology; November 1998; v. 26; no. 11. str. 991-994
  14. ^ a b v Benz, W.; Slattery, W. L.; Cameron, A. G. W. (1988). „"Collisional stripping of Mercury's mantle".”. Icarus. 74 (3): 516—528. Bibcode:1988Icar...74..516B. doi:10.1016/0019-1035(88)90118-2. 
  15. ^ a b Cameron, A. G. W. (1985). „The partial volatilization of Mercury”. Icarus. 64 (2): 285—294. Bibcode:1985Icar...64..285C. doi:10.1016/0019-1035(85)90091-0. 
  16. ^ Weidenschilling, S. J. (1987). „Iron/silicate fractionation and the origin of Mercury”. Icarus. 35 (1): 99—111. Bibcode:1978Icar...35...99W. doi:10.1016/0019-1035(78)90064-7. 
  17. ^ a b Grayzeck, Ed. „MESSENGER Web Site”. Johns Hopkins University. Pristupljeno 7. 4. 2008. 
  18. ^ „BepiColombo”. ESA Science & Technology. European Space Agency. Pristupljeno 7. 4. 2008. 
  19. ^ „Messenger shines light on Mercury's formation”. Chemistry World. Pristupljeno 1. 5. 2012. 
  20. ^ Staff (28. 2. 2008). „Scientists see Mercury in a new light”. Science Daily. Pristupljeno 7. 4. 2014. 
  21. ^ Blue, Jennifer (11. 4. 2008). „Gazetteer of Planetary Nomenclature”. US Geological Survey. Pristupljeno 11. 4. 2008. 
  22. ^ a b v g d đ e Dunne & Burgess 1978 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFDunneBurgess1978 (help)
  23. ^ „Categories for Naming Features on Planets and Satellites”. US Geological Survey. Pristupljeno 7. 4. 2014. 
  24. ^ Strom, Robert (1979). „Mercury: a post-Mariner assessment”. Space Science Reviews. 24: 3—70. Bibcode:1979SSRv...24....3S. doi:10.1007/BF00221842. 
  25. ^ Broadfoot, A. L.; et al. (12. 7. 1974). „Mercury's Atmosphere from Mariner 10: Preliminary Results”. Science. 185 (4146): 166—169. Bibcode:1974Sci...185..166B. PMID 17810510. doi:10.1126/science.185.4146.166. 
  26. ^ Staff (5. 8. 2003). „Mercury”. U.S. Geological Survey. Arhivirano iz originala 27. 09. 2011. g. Pristupljeno 7. 4. 2008. 
  27. ^ Head, James W.; Solomon, Sean C. (1981). „Tectonic Evolution of the Terrestrial Planets”. Science. 213 (4503): 62—76. Bibcode:1981Sci...213...62H. PMID 17741171. doi:10.1126/science.213.4503.62. 
  28. ^ Morris, Jefferson (10. 11. 2008). Laser Altimetry. Aviation Week & Space Technology. 169. str. 18. . "Mercury's crust is more analogous to a marbled cake than a layered cake."
  29. ^ Keeter, Bill (6. 5. 2016). „First Global Topographic Model of Mercury”. Nasa. Arhivirano iz originala 09. 05. 2016. g. Pristupljeno 7. 5. 2016. 
  30. ^ Astrogeology projects - Planetary mapping of Mercury
  31. ^ a b v g d đ e Spudis, P. D. (2001). „The Geological History of Mercury”. Workshop on Mercury: Space Environment, Surface, and Interior, Chicago: 100. Bibcode:2001mses.conf..100S. 
  32. ^ Ritzel, Rebecca (20 December 2012). "Ballet isn't rocket science, but the two aren't mutually exclusive, either". Washington Post (Washington DC, United States).
  33. ^ Shiga, David (30. 1. 2008). „Bizarre spider scar found on Mercury's surface”. NewScientist.com news service. Arhivirano iz originala 04. 05. 2008. g. Pristupljeno 08. 04. 2014. 
  34. ^ Coffey, Jerry (July 9, 2009). „"Caloris Basin".”. Arhivirano iz originala 31. 08. 2012. g.  Universe Today.
  35. ^ Shiga, David (2008-01-30). „"Bizarre spider scar found on Mercury's surface".”. Arhivirano iz originala 04. 05. 2008. g.  NewScientist.com news service.
  36. ^ Schultz, Peter H.; Gault, Donald E. (1975). „Seismic effects from major basin formations on the moon and Mercury”. Earth, Moon, and Planets. 12 (2): 159—175. Bibcode:1975Moon...12..159S. doi:10.1007/BF00577875. 
  37. ^ Wieczorek, Mark A.; Zuber, Maria T. (2001). „A Serenitatis origin for the Imbrian grooves and South Pole-Aitken thorium anomaly”. Journal of Geophysical Research. 106 (E11): 27853—27864. Bibcode:2001JGR...10627853W. doi:10.1029/2000JE001384. Pristupljeno 12. 5. 2008. 
  38. ^ Denevi, B. W.; Robinson, M. S. (2008). „Albedo of Immature Mercurian Crustal Materials: Evidence for the Presence of Ferrous Iron”. Lunar and Planetary Science. 39: 1750. Bibcode:2008LPI....39.1750D. 
  39. ^ a b v Wagner, R. J.; Wolf, U.; Ivanov, B. A.; Neukum, G. (October 4–5, 2001). "Application of an Updated Impact Cratering Chronology Model to Mercury' s Time-Stratigraphic System". Workshop on Mercury: Space Environment, Surface, and Interior. Proceedings of a workshop held at The Field Museum. Chicago, IL: Lunar and Planetary Science Institute. str. 106. Bibcode:2001mses.conf..106W.
  40. ^ Dzurisin, D. (10. 10. 1978). „The tectonic and volcanic history of Mercury as inferred from studies of scarps, ridges, troughs, and other lineaments”. Journal of Geophysical Research. 83 (B10): 4883—4906. Bibcode:1978JGR....83.4883D. doi:10.1029/JB083iB10p04883. 
  41. ^ USGS Astrogeology: Gazetteer of Planetary Nomenclature - Feature Types
  42. ^ Van Hoolst, Tim; Jacobs, Carla (2003). „Mercury's tides and interior structure”. Journal of Geophysical Research. 108 (E11): 7. Bibcode:2003JGRE..108.5121V. doi:10.1029/2003JE002126. 
  43. ^ Prockter 2005.
  44. ^ a b Vasavada, Ashwin R.; Paige, David A.; Wood, Stephen E. (19. 2. 1999). „Near-Surface Temperatures on Mercury and the Moon and the Stability of Polar Ice Deposits” (PDF). Icarus. 141 (2): 179—193. Bibcode:1999Icar..141..179V. doi:10.1006/icar.1999.6175. Figure 3 with the "TWO model"; Figure 5 for pole. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 11. 2012. g. Pristupljeno 09. 04. 2014. 
  45. ^ Lewis 2004, str. 463.
  46. ^ Murdock, T. L.; Ney, E. P. (1970). „Mercury: The Dark-Side Temperature”. Science. 170 (3957): 535—537. Bibcode:1970Sci...170..535M. PMID 17799708. doi:10.1126/science.170.3957.535. 
  47. ^ Lewis 2004.
  48. ^ Ingersoll, Andrew P.; Svitek, Tomas; Murray, Bruce C. (1992). „Stability of polar frosts in spherical bowl-shaped craters on the moon, Mercury, and Mars”. Icarus. 100 (1): 40—47. Bibcode:1992Icar..100...40I. doi:10.1016/0019-1035(92)90016-Z. 
  49. ^ Slade, M. A.; Butler, B. J.; Muhleman, D. O. (1992). „Mercury radar imaging – Evidence for polar ice”. Science. 258 (5082): 635—640. Bibcode:1992Sci...258..635S. PMID 17748898. doi:10.1126/science.258.5082.635. 
  50. ^ Williams, David R. (2. 6. 2005). „Ice on Mercury”. NASA Goddard Space Flight Center. Pristupljeno 23. 5. 2008. 
  51. ^ a b v Rawlins, K; Moses, J. I.; Zahnle, K.J. (1995). „Exogenic Sources of Water for Mercury's Polar Ice”. Bulletin of the American Astronomical Society. 27: 1117. Bibcode:1995DPS....27.2112R. 
  52. ^ Harmon, J. K.; Perillat, P. J.; Slade, M. A. (2001). „High-Resolution Radar Imaging of Mercury's North Pole”. Icarus. 149 (1): 1—15. Bibcode:2001Icar..149....1H. doi:10.1006/icar.2000.6544. 
  53. ^ Domingue, Deborah L.; Koehn, Patrick L.; et al. (2009). „Mercury's Atmosphere: A Surface-Bounded Exosphere”. Space Science Reviews. 131 (1–4): 161—186. Bibcode:2007SSRv..131..161D. doi:10.1007/s11214-007-9260-9. 
  54. ^ Hunten, Shemansky & Morgan 1988.
  55. ^ Lakdawalla, Emily (3. 7. 2008). „MESSENGER Scientists 'Astonished' to Find Water in Mercury's Thin Atmosphere”. Arhivirano iz originala 7. 7. 2008. g. Pristupljeno 18. 5. 2009. 
  56. ^ Zurbuchen, Thomas H.; Raines, Jim M. (2008). „MESSENGER Observations of the Composition of Mercury's Ionized Exosphere and Plasma Environment”. Science. 321 (5885): 90—92. Bibcode:2008Sci...321...90Z. PMID 18599777. doi:10.1126/science.1159314. 
  57. ^ „Instrument Shows What Planet Mercury Is Made Of”. University of Michigan. 30. 6. 2008. Pristupljeno 18. 5. 2009. 
  58. ^ Killen, Rosemary; Cremonese, Gabrielle; et al. (2007). „Processes that Promote and Deplete the Exosphere of Mercury”. Space Science Reviews. 132 (2–4): 433—509. Bibcode:2007SSRv..132..433K. doi:10.1007/s11214-007-9232-0. 
  59. ^ McClintock, William E.; Vervack Ronald J.; et al. (2009). „MESSENGER Observations of Mercury's Exosphere: Detection of Magnesium and Distribution of Constituents”. Science. 324 (5927): 610—613. Bibcode:2009Sci...324..610M. PMID 19407195. doi:10.1126/science.1172525. 
  60. ^ a b v Beatty, Petersen & Chaikin 1999
  61. ^ a b Killen, Rosemary; Cremonese, Gabrielle; Lammer, Helmut et al. (2007). "Processes that Promote and Deplete the Exosphere of Mercury". Space Science Reviews 132 (2—4): 433–509. Bibcode:2007SSRv..132..433K. . doi:10.1007/s11214-007-9232-0.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  62. ^ a b McClintock, William E.; Vervack Jr., Ronald J.; Bradley, E. Todd et al. (2009). "MESSENGER Observations of Mercury’s Exosphere: Detection of Magnesium and Distribution of Constituents". Science. . 324 (5927): 610—613. PMID 19407195. doi:10.1126/science.1172525.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). Bibcode:2009Sci...324..610M
  63. ^ Seeds 2004.
  64. ^ Williams, David R. (6. 1. 2005). „Planetary Fact Sheets”. NASA National Space Science Data Center. Pristupljeno 10. 8. 2006. 
  65. ^ a b v Staff (30. 1. 2008). „Mercury's Internal Magnetic Field”. NASA. Arhivirano iz originala 31. 3. 2013. g. Pristupljeno 7. 4. 2008. 
  66. ^ Gold, Lauren (3. 5. 2007). „Mercury has molten core, Cornell researcher shows”. Cornell University. Pristupljeno 7. 4. 2008. 
  67. ^ Christensen, Ulrich R. (2006). „A deep dynamo generating Mercury's magnetic field”. Nature. 444 (7122): 1056—1058. Bibcode:2006Natur.444.1056C. PMID 17183319. doi:10.1038/nature05342. 
  68. ^ Spohn, T.; et al. (2001). „The interior structure of Mercury: what we know, what we expect from BepiColombo”. Planetary and Space Science. 49 (14–15): 1561—1570. Bibcode:2001P&SS...49.1561S. doi:10.1016/S0032-0633(01)00093-9. 
  69. ^ a b Steigerwald, Bill (2. 6. 2009). „Magnetic Tornadoes Could Liberate Mercury's Tenuous Atmosphere”. NASA Goddard Space Flight Center. Arhivirano iz originala 18. 05. 2012. g. Pristupljeno 18. 7. 2009. 
  70. ^ „Space Topics: Compare the Planets: Mercury, Venus, Earth, The Moon, and Mars”. Planetary Society. Arhivirano iz originala 2. 9. 2006. g. Pristupljeno 12. 4. 2007. 
  71. ^ Espenak, Fred (21. 4. 2005). „Transits of Mercury”. NASA/Goddard Space Flight Center. Pristupljeno 20. 5. 2008. 
  72. ^ Biswas, Sukumar . Cosmic Perspectives in Space Physics. Astrophysics and Space Science Library. . Springer. 2000. str. 176. ISBN 978-0-7923-5813-8.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  73. ^ a b Margot, L.J.; et al. (2007). „Large Longitude Libration of Mercury Reveals a Molten Core”. Science. 316 (5825): 710—714. Bibcode:2007Sci...316..710M. PMID 17478713. doi:10.1126/science.1140514. 
  74. ^ Proračuni o rastojanju između Zemlje i Merkura urađeni su na osnovu:
    1. „Solex 10”. Arhivirano iz originala 24. 05. 2015. g.  („Text Output file”. Arhivirano iz originala 09. 03. 2012. g. )
    2. „Gravity Simulator charts”. Arhivirano iz originala 12. 09. 2014. g. 
    3. „JPL Horizons 1950–2200”. Arhivirano iz originala 06. 11. 2015. g. 
  75. ^ Liu, Han-Shou; O'Keefe, John A. (1965). „Theory of Rotation for the Planet Mercury”. Science. 150 (3704): 1717. Bibcode:1965Sci...150.1717L. PMID 17768871. doi:10.1126/science.150.3704.1717. 
  76. ^ Correia, Alexandre C.M; Laskar, Jacques (2009). „Mercury's capture into the 3/2 spin–orbit resonance including the effect of core–mantle friction”. Icarus. 201 (1): 1. Bibcode:2009Icar..201....1C. arXiv:0901.1843  . doi:10.1016/j.icarus.2008.12.034. 
  77. ^ Correia, Alexandre C. M.; Laskar, Jacques (2004). „Mercury's capture into the 3/2 spin–orbit resonance as a result of its chaotic dynamics”. Nature. 429 (6994): 848—850. Bibcode:2004Natur.429..848C. PMID 15215857. doi:10.1038/nature02609. 
  78. ^ Laskar, J. (18. 3. 2008). „Chaotic diffusion in the Solar System”. Icarus. 196 (1): 1—15. Bibcode:2008Icar..196....1L. arXiv:0802.3371  . doi:10.1016/j.icarus.2008.02.017. 
  79. ^ Laskar, J.; Gastineau, M. (11. 6. 2009). „Existence of collisional trajectories of Mercury, Mars and Venus with the Earth”. Nature. 459 (7248): 817—819. Bibcode:2009Natur.459..817L. PMID 19516336. doi:10.1038/nature08096. 
  80. ^ U. Le Verrier (1859), "Lettre de M. Le Verrier à M. Faye sur la théorie de Mercure et sur le mouvement du périhélie de cette planète", Comptes rendus hebdomadaires des séances de l'Académie des sciences (Paris), vol. 49 (1859). стр. 379—383. (At pp. 383 in the same volume Le Verrier's report is followed by another, from Faye, enthusiastically recommending to astronomers to search for a previously undetected intra-mercurial object.)
  81. ^ Baum & Sheehan 1997.
  82. ^ Clemence, G. M. (1947). „The Relativity Effect in Planetary Motions”. Reviews of Modern Physics. 19 (4): 361—364. Bibcode:1947RvMP...19..361C. doi:10.1103/RevModPhys.19.361. 
  83. ^ Gilvarry, J. J. (1953). „Relativity Precession of the Asteroid Icarus”. Physical Review. 89 (5): 1046. Bibcode:1953PhRv...89.1046G. doi:10.1103/PhysRev.89.1046. 
  84. ^ „6.2 Anomalous Precession”. Reflections on Relativity. MathPages. Pristupljeno 22. 5. 2008. 
  85. ^ a b Mallama, A. „Planetary magnitudes”. Sky and Telescope. 121 (1): 51—56. 2011. .
  86. ^ Espenak, Fred (25. 7. 1996). „Twelve Year Planetary Ephemeris: 1995–2006”. NASA Reference Publication 1349. NASA. Pristupljeno 23. 5. 2008. 
  87. ^ Tezel, Tunç (22. 1. 2003). „Total Solar Eclipse of 2006 March 29”. Department of Physics at Fizik Bolumu in Turkey. Pristupljeno 24. 5. 2008. 
  88. ^ Espenak, Fred (1996). „NASA Reference Publication 1349; Venus: Twelve year planetary ephemeris, 1995–2006”. Twelve Year Planetary Ephemeris Directory. NASA. Arhivirano iz originala 17. 8. 2000. g. Pristupljeno 24. 5. 2008. 
  89. ^ Walker, John. „Mercury Chaser's Calculator”. Fourmilab Switzerland. Pristupljeno 29. 5. 2008.  (look at 1964 and 2013)
  90. ^ „Mercury Elongation and Distance”. Arhivirano iz originala 06. 11. 2015. g. Pristupljeno 30. 5. 2008.  – Numbers generated using the Solar System Dynamics Group, Horizons On-Line Ephemeris System
  91. ^ a b v Kelly, Patrick, ur. (2007). Observer's Handbook 2007. Royal Astronomical Society of Canada. ISBN 978-0-9738109-3-6. 
  92. ^ „USGS Astrogeology: Rotation and pole position for the Sun and planets (IAU WGCCRE)”. Pristupljeno 22. 10. 2009. 
  93. ^ Schaefer, Bradley E. (2007). „The Latitude and Epoch for the Origin of the Astronomical Lore in Mul.Apin”. American Astronomical Society Meeting 210, #42.05. American Astronomical Society. 38: 157. Bibcode:2007AAS...210.4205S. 
  94. ^ Hunger, Hermann; Pingree, David (1989). „MUL.APIN: An Astronomical Compendium in Cuneiform”. Archiv für Orientforschung. Austria: Verlag Ferdinand Berger & Sohne Gesellschaft MBH. 24: 146. 
  95. ^ Staff (2008). „MESSENGER: Mercury and Ancient Cultures”. NASA JPL. Arhivirano iz originala 23. 07. 2012. g. Pristupljeno 7. 4. 2008. 
  96. ^ Liddell, H. G.; R. Scott; et al. (1996). Greek–English Lexicon, with a Revised Supplement (9th izd.). Oxford: Clarendon Press. str. 690and 1646. ISBN 978-0-19-864226-8. 
  97. ^ „Greek Names of the Planets”. Pristupljeno 14. 7. 2012. 
  98. ^ Antoniadi 1974, str. 9–11.
  99. ^ Duncan 1946, str. 125.
  100. ^ Goldstein, Bernard R. (1996). „The Pre-telescopic Treatment of the Phases and Apparent Size of Venus”. Journal for the History of Astronomy. 27: 1. Bibcode:1996JHA....27....1G. 
  101. ^ Kelley 2004.
  102. ^ Groot 1912
  103. ^ Hulbert 1906, str. 426.
  104. ^ Pujari 2006.
  105. ^ Bakich 2000.
  106. ^ Milbrath 1999.
  107. ^ Richard Thompson (1997). „Planetary Diameters in the Surya-Siddhanta”. Journal of Scientific Exploration. 11 (2): 193—200. 
  108. ^ Samsó, Julio; Mielgo, Honorino (1994). „Ibn al-Zarqālluh on Mercury”. Journal for the History of Astronomy. 25: 289–96[292]. Bibcode:1994JHA....25..289S. 
  109. ^ Hartner, Willy (1955). „The Mercury Horoscope of Marcantonio Michiel of Venice”. Vistas in Astronomy. 1: 84—138. Bibcode:1955VA......1...84H. doi:10.1016/0083-6656(55)90016-7.  at pp. 118–122.
  110. ^ Ansari, S. M. Razaullah (2002). History of oriental astronomy: proceedings of the joint discussion-17 at the 23rd General Assembly of the International Astronomical Union, organised by the Commission 41 (History of Astronomy), held in Kyoto, August 25–26, 1997. Springer. str. 137. ISBN 978-1-4020-0657-9. 
  111. ^ Goldstein, Bernard R. (1969). „Some Medieval Reports of Venus and Mercury Transits”. Centaurus. 14 (1): 49—59. Bibcode:1969Cent...14...49G. doi:10.1111/j.1600-0498.1969.tb00135.x. 
  112. ^ Ramasubramanian, K.; Srinivas, M. S.; Sriram, M. S. (1994). „Modification of the Earlier Indian Planetary Theory by the Kerala Astronomers (c. 1500 AD) and the Implied Heliocentric Picture of Planetary Motion” (PDF). Current Science. 66: 784—790. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 12. 2010. g. Pristupljeno 23. 4. 2010. 
  113. ^ Sinnott, RW; Meeus, J (1986). „John Bevis and a Rare Occultation”. Sky and Telescope. 72: 220. Bibcode:1986S&T....72..220S. 
  114. ^ Ferris 2003.
  115. ^ William, Sheehan; Baum, Richard (1995). „"Observation and inference: Johann Hieronymous Schroeter, 1745–1816"”. Journal of the British Astronomical Association 105: 171. Bibcode:1995JBAA..105..171S. 
  116. ^ Colombo, G.; Shapiro, I. I. (1965). „The Rotation of the Planet Mercury”. SAO Special Report #188R. 188. Bibcode:1965SAOSR.188.....C. 
  117. ^ Holden, E. S. (1890). „Announcement of the Discovery of the Rotation Period of Mercury [by Professor Schiaparelli]”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 2 (7): 79. Bibcode:1890PASP....2...79H. doi:10.1086/120099. 
  118. ^ Davies 1978.
  119. ^ Evans, J. V.; et al. (1965). „Radio Echo Observations of Venus and Mercury at 23 cm Wavelength”. Astronomical Journal. 70: 487—500. Bibcode:1965AJ.....70..486E. doi:10.1086/109772. 
  120. ^ Moore 2000, стр. 483.
  121. ^ Butrica 1996.
  122. ^ Pettengill, G. H.; Dyce, R. B. (1965). „A Radar Determination of the Rotation of the Planet Mercury”. Nature. 206 (1240): 451—2. Bibcode:1965Natur.206Q1240P. doi:10.1038/2061240a0. 
  123. ^ Mercury at Eric Weisstein's 'World of Astronomy'
  124. ^ Murray 1977.
  125. ^ Colombo, G. (1965). „Rotational Period of the Planet Mercury”. Nature. 208 (5010): 575. Bibcode:1965Natur.208..575C. doi:10.1038/208575a0. 
  126. ^ Davies, Merton E.; et al. (1976). „Mariner 10 Mission and Spacecraft”. SP-423 Atlas of Mercury. NASA JPL. Pristupljeno 7. 4. 2008. 
  127. ^ Golden, Leslie M., A Microwave Interferometric Study of the Subsurface of the Planet Mercury (1977). PhD Dissertation, University of California, Berkeley
  128. ^ Mitchell, David L. and De Pater, Imke, Microwave Imaging of Mercury's Thermal Emission at Wavelengths from 0.3 to 20.5 cm (1994). Icarus, 110, 2–32
  129. ^ Harmon; J. K.; et al. (2007). „Mercury: Radar images of the equatorial and midlatitude zones”. Icarus. 187 (2): 374. Bibcode:2007Icar..187..374H. doi:10.1016/j.icarus.2006.09.026. 
  130. ^ „Mercury”. NASA Jet Propulsion Laboratory. 5. 5. 2008. Arhivirano iz originala 21. 7. 2011. g. Pristupljeno 29. 5. 2008. 
  131. ^ Alers, Paul E. (17. 3. 2011). „Celebrating Mercury Orbit”. NASA Multimedia. Pristupljeno 18. 3. 2011. 
  132. ^ „NASA spacecraft now circling Mercury – a first”. MSNBC. 17. 3. 2011. Pristupljeno 24. 3. 2011. 
  133. ^ Leipold, M.; et al. (1996). „Mercury sun-synchronous polar orbiter with a solar sail”. Acta Astronautica. 39 (1): 143—151. doi:10.1016/S0094-5765(96)00131-2. 
  134. ^ Phillips, Tony (1976). „NASA 2006 Transit of Mercury”. SP-423 Atlas of Mercury. NASA. Arhivirano iz originala 25. 03. 2008. g. Pristupljeno 7. 4. 2008. 
  135. ^ „BepiColumbo – Background Science”. European Space Agency. Arhivirano iz originala 17. 01. 2010. g. Pristupljeno 30. 5. 2008. 
  136. ^ Malik, Tariq (2004). „MESSENGER to test theory of shrinking Mercury”. USA Today. Pristupljeno 23. 5. 2008. 
  137. ^ „Hypothetical Planets”. solarviews.com. 
  138. ^ Davies 1978
  139. ^ Ness, Norman F. (1978). „Mercury – Magnetic field and interior”. Space Science Reviews. 21 (5): 527—553. Bibcode:1978SSRv...21..527N. doi:10.1007/BF00240907. 
  140. ^ Grayzeck, Ed (2. 4. 2008). „Mariner 10”. NSSDC Master Catalog. NASA. Arhivirano iz originala 8. 9. 2018. g. Pristupljeno 7. 4. 2008. 
  141. ^ a b „MESSENGER Provides New Look at Mercury's Landscape, Metallic Core, and Polar Shadows” (Saopštenje). Johns Hopkins University. 21. 3. 2012. Arhivirano iz originala 13. 5. 2013. g. Pristupljeno 22. 3. 2012. 
  142. ^ „MESSENGER - Mission description”. NASA. Arhivirano iz originala 18. 4. 2010. g. Pristupljeno 8. 7. 2013. 
  143. ^ „Discovery Program: MESSENGER”. NASA. Arhivirano iz originala 3. 6. 2013. g. Pristupljeno 8. 7. 2013. 
  144. ^ „MESSENGER Engine Burn Puts Spacecraft on Track for Venus” (Saopštenje). Johns Hopkins University. 12. 12. 2005. Pristupljeno 1. 5. 2009. 
  145. ^ „MESSENGER Status Report” (Saopštenje). NASA/APL. 26. 8. 2005. Arhivirano iz originala 13. 5. 2013. g. Pristupljeno 17. 3. 2011. 
  146. ^ „MESSENGER Engine Burn Puts Spacecraft on Track for Venus”. SpaceRef.com. 2005. Pristupljeno 2. 3. 2006. 
  147. ^ a b „Countdown to MESSENGER's Closest Approach with Mercury”. Johns Hopkins University Applied Physics Laboratory. 14. 1. 2008. Arhivirano iz originala 13. 5. 2013. g. Pristupljeno 30. 5. 2008. 
  148. ^ „MESSENGER Gains Critical Gravity Assist for Mercury Orbital Observation”. MESSENGER Mission News. 30. 9. 2009. Arhivirano iz originala 10. 5. 2013. g. Pristupljeno 30. 9. 2009. 
  149. ^ „MESSENGER Completes Its First Extended Mission at Mercury”. JHU – APL. 18. 3. 2013. Arhivirano iz originala 29. 7. 2013. g. Pristupljeno 8. 7. 2013. 
  150. ^ „MESSENGER Surpasses 200,000 Orbital Images of Mercury”. JHU – APL. 6. 2. 2014. Arhivirano iz originala 15. 4. 2014. g. Pristupljeno 14. 4. 2014. 
  151. ^ Harmon, J. K.; Slade, M. A.; Vélez, R. A.; Crespo, A.; Dryer, M. J.; Johnson, J. M. (1994). „Radar mapping of Mercury's polaranomalies”. Nature. 369 (6477): 213—215. Bibcode:1994Natur.369..213H. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/369213a0. 
  152. ^ „ESA Science & Technology: Fact Sheet”. esa.int. Pristupljeno 5. 2. 2014. 
  153. ^ Staff (2008). „MM - BepiColombo”. Japan Aerospace Exploration Agency. Arhivirano iz originala 13. 5. 2011. g. Pristupljeno 7. 2. 2014. 
  154. ^ „ESA gives go-ahead to build BepiColombo”. European Space Agency. 26. 2. 2007. Pristupljeno 29. 5. 2008. 
  155. ^ „MISSION OPERATIONS - GETTING TO MERCURY”. European Space Agency. 6. 12. 2013. Pristupljeno 15. 4. 2014. 
  156. ^ „Objectives”. European Space Agency. 21. 2. 2006. Pristupljeno 29. 5. 2008. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Меркур&oldid=28506181”