Pobačaj

Abortus ili pobačaj (lat. abruptio graviditatis) spontani je ili neposredni prekid trudnoće odstranjenjem ili izbačajem embriona ili fetusa iz maternice. Nastaje zbog smrti fetusa ili rezultira njegovom smrću. Pobačaj može nastati spontano, zbog komplikacija tokom trudnoće ili se pobačaj može izazvati. Da bi zadovoljio definiciju pobačaja, mora se dogoditi pre 28. nedelje trudnoće, pod uslovom da dužina ploda bude manja od 35 centimetara, a masa manja od 1000 grama. Postavljeni uslovi nisu apsolutni, jer je u mnogim slučajevima, plod manji od 35 cm i lakši od 1000 g sposoban za život.

Pobačaj
Sinonimi	Indukovani abortus
Specijalnost	Obstetrika i ginekologijab
ICD-10-PCS	O04
ICD-9-CM	779.6
MeSH	D000028
MedlinePlus	002912

Pobačaj ima dugu istoriju i bio je izazivan mnogim različitim metodama, uključujući biljne abortifikante, upotrebom oštrih predmeta, fizičkom traumom i drugim tradicionalnim metodama. Moderna medicina koristi lekove i hirurške tehnike za izazivanje pobačaja. Legalnost, učestalost i kulturni pogledi prema pobačaju su različiti širom sveta. U mnogim delovima sveta vode se rasprave između protivnika i pobornika pobačaja o etičkim i pravnim aspektima. Približan broj namernih pobačaja izvedenih u 2003. godini u svetu iznosio je oko 42 miliona, što je pad u odnosu na gotovo 46 miliona pobačaja izvedenih 1995. godine.

Vrste abortusa

Spontani abortus

Spontani abortus oko 6 nedelja nakon začeća.

Spontani abortus je gubitak embriona ili fetusa zbog slučajne traume ili „prirodnih“ uzroka pre 28. nedelja gestacije. Razlikuje se rani spontani pobačaj (pre 16. nedelje trudnoće) i kasni spontani pobačaj (od 17. do 28. nedelje trudnoće). Ako žena ima dva i više spontana pobačaja tada se govori o habitualnim pobačajima. Uzroci spontanog abortusa mogu biti anomalije zametka (npr. hromosomski poremećaji), anomalije polnog sistema žene, hormonski poremećaji (poremećaj luteinske faze) i bolesti majke, i insuficijencija vrata maternice.

Trudnoća koja se završi između 28. i 37. nedelje gestacije, ako rezultira živorođenim detetom poznata je kao prevremeni porod. Kada fetus umre u maternici nakon 28. nedelje trudnoće ili umre tokom porođaja naziva se mrtvorođenče (zahvaljujući dostignućima moderne medicine kojima se omogućava opstanak sve ranije rođene dece, granica za mrtvorođenče pomaknuta je na gestacijsko doba od 22. i više nedelja ili plod teži više od 500 grama ili plod čija je dužina teme-peta veća od 25 cm). Prematurusi i mrtvorođenčad se ne svrstavaju pod spontane pobačaje iako se upotrebe tih termina ponekad preklapaju. Većina spontanih pobačaja događa se u ranoj trudnoći. Između 10 i 50% pobačaja završava klinički prepoznatim spontanim abortusom. U većini slučajeva abortus se javlja tako rano u trudnoći, dok žena ni ne zna da je trudna. U jednoj studiji testirani su hormoni ovulacije i hormoni trudnoće. Otkriveno je da je 61,9% zametaka pobačeno pre 12. nedelja trudnoće, a 91,7% tih abortusa bilo je subkliničko, bez znanja trudne žene.

Rizik spontanog pobačaja naglo se smanjuje nakon 10. nedelje od posljednje menstruacije. Rizik spontanog pobačaja veći je kod onih žena kod kojih u istoriji bolesti postoji već nekoliko spontanih ili izazvanih abortusa, onih sa sistemskim bolestima i starijih od 35 godina. Drugi uzroci mogu biti infekcije (bilo majke, bilo fetusa), imunološki odgovori ili ozbiljne sistemske bolesti. Spontani pobačaj može biti uzrokovan i slučajnom traumom. Namerna trauma ili stres kojim se pokušava izazvati abortus smatra se namernim pobačajem.

Simptomi spontanog pobačaja zavise od trajanja trudnoće, a karakteristični su bol zbog kontrakcija maternice, krvarenje, prsnuće vodenjaka i izlaženje ploda. Poseban oblik pobačaj je febrilini abortus koji se javlja zbog infekcije, a praćen je povišenom telesnom temperaturom, te se može komplikovati nastankom šoka. U lečenju spontanog abortusa, u ranim fazama, mogu se koristiti hormoni, tokolitici (lekovi koji smanjuju trudove) i antibiotici (kod febrilnih pobačaja) kako bi se održala trudnoća. Od opštih mera prilikom sumnje na spontani pobačaj, preporučuje se mirovanje žene i ležanje na levom boku. Određeni hirurški zahvati (serklaža insuficijentnog cerviksa) mogu sprečiti nastanak spontanog pobačaja.

Abortus može biti potpun, kada zajedno sa plodom izađe i posteljica, i nepotpun kada posteljica zaostane u materištu. Kod potpunog abortusa preporučeno je da se izvrši eksploracija materišta i uklanjanje eventualnih zaostalih delova maternice (obično posteljica ne izađe u celosti), a kod nepotpunog pobačaja evakuira se čitava posteljica.

Izazvani abortus

Model ljudskog fetusa 8. nedelja nakon začeća, poređenje veličine s odraslim čovekom.

Trudnoća se može namerno prekinuti na mnoge načine. Izabrani način prekida trudnoće zavisi uglavnom od gestacijskog doba embriona ili fetusa, ali i od legalnosti, regionalnoj dostupnosti i sklonosti lekara i pacijenta prema određenoj proceduri. Prema zakonu SFRJ iz 1978. koji je još na snazi u većini država naslednica prekid trudnoće do 10. nedelje od začeća može se izvršiti na zahtev trudne žene. O zahtevu za prekid trudnoće nakon 10. nedelje, na želju same trudnice ili na predlog lekara, ali uvek uz pristanak trudnice, odlučuju odgovarajuće komisije pri bolničkim ustanovama, odnosno ginekološko-porodilačkim odelenjima, na temelju medicinskih, eugeničkih i pravno-etičkih indikacija. Razlozi za izvođenje pobačaja tipično su karakterisani kao terapijski ili elektivni. Na terapijski se abortus prvenstveno misli kada ga se izvodi da bi se:

• Sačuvao život trudnice;
• Sačuvalo ženino mentalno i fizičko zdravlje;
• Prekinula trudnoća kojom bi se rodilo dete sa kongenitalnim poremećajima koji bi bili fatalni ili povezani sa značajnim morbiditetom;
• Selektivno redukovao broj fetusa da bi se smanjio visok rizik povezan s višestrukom trudnoćom.

Metode izvođenja abortusa

Hirurške

Manualna vakuumska aspiracija - hirurški namerni abortus, 6 nedelja nakon začeća. 1: ovojnica ploda, 2: ljudski embrion, 3: ovojnica maternice, 4, 5 i 6:instrumenti.

Gestacijsko doba može da odredi koje metode izvođenja abortusa će biti izabrane.

U prvih 12 nedelja sukcijska aspiracija ili vakuum su najčešće primenjivane metode. Manualna vakuumska aspiracija (MVA) metoda je pobačaja koja se sastoji od odstranjenja fetusa ili embriona uz pomoć sukcije koristeći ručnu štrcaljku, dok električna vakuumaspiracija (EVA) koristi električnu pumpu. Tehnike su slične ali se razlikuju po mehanizmu koji se koristi za primenu sukcije, u zavisnosti od toga koliko se rano u trudnoći koriste i da li je potrebna cervikalna dilatacija. MVA, još poznata kao mini sukcija ili menstrualna ekstrakcija može se koristiti u vrlo ranoj trudnoći i ne zahteva dilataciju cerviksa. Od 15. do 26. nedelja koristi se dilatacija i evakuacija koje se sastoje od širenja vrata maternice i pražnjenja maternice koristeći hirurške instrumente i sukciju.

Dilatacija i kiretaža je druga najčešće korištena metoda pobačaja. To je standardna ginekološka procedura korištena zbog raznih razloga, uključujući pregled linije maternice zbog mogućih maligniteta, istrage nenormalnih krvarenja i pobačaja.

Kiretaža se odnosi na čišćenje zidova maternice kiretom. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje ovaj postupak, koji se naziva još i oštra kiretaža, jedino kada je MVA nedostupna. Ova metoda se koristi u prvom tromesečju trudnoće.

Za izazivanje pobačaja u drugom tromesečju moraju se koristiti druge metode. Preuranjeni porođaj može se izazvati prostaglandinima; oni se mogu kombinovati s iniciranjem hipertoničnih rastvora u amnionsku tečnost. Nakon 16. nedelja gestacije pobačaj se može izazvati i intaktnom dilatacijom i ekstrakcijom (IDX), koja se još naziva i intrauterina kranijalna dekompresija. Ona zahtjeva hiruršku dekompresiju glave fetusa pre evakuacije. IDX se ponekad zove i pobačaj delimičnim porodom, što je zabranjeno u SAD.

Pobačaj histerotomijom je sličan carskom rezu i izvodi se u opštoj anesteziji, jer se smatra velikom abdominalnom operacijom. Zahteva manji rez nego kod carskog reza i koristi se kod kasnijih stadija trudnoće. Od 20. do 23. nedelje trudnoće kao prva faza hirurškog pobačaja može se koristiti injekcija za zaustavljanje fetalnog srca, da se osigura da se fetus ne rodi živ.

Lekovima

Strukturna formula mifepristina, koji se koristi za nehirurško izazivanje abortusa.

Nehirurški pobačaj delotvoran je u prvom tromesečju trudnoće i on čini 10% svih abortusa u SAD i Evropi. Kombinovani režim uključuje metotreksat ili mifepriston (RU-486) nakon čega sledi prostaglandin. Kada se koristi unutar 49 dana gestacije, približno 92% žena, koje učine medicinski pobačaj ovim kombinovanim režimom, pobace bez hirurške intervencije. U slučajevima kada ne uspe medicinski pobačaj koristi se vakuumska ili manualna aspiracija za hirurški završetak pobačaja. Indometacin može nepovoljno da utiče na učinak mifepristona. U SAD je poznat slučaj devojke Holi Paterson, koja je umrla nakon što je uzela mifepriston u kombinaciji s misoprostolom.

Postoji i izazivanje abortusa kontracepcijskim pilulama „za jutro posle“. Ako se pilula uzme u roku od 72 sata nakon polnog odnosa, spreči će se usadnja (implantacija) oplođene jajne ćelije u maternicu, ako je došlo do začeća. Kao rezultat toga, oplođena jajna ćelija će umreti, zbog nedostatka hrane. Po sličnom principu, pobačaj izaziva i ugrađena spirala. Uspešnost pilule variva zavisno od proteklog vremena nakon polnog odnosa. Nuspojave su mučnine i poremećaji menstruacijskog ciklusa.

Druge metode

U istoriji se koristio veliki broj biljaka za koje se smatra da imaju abortificirajuća svojstva (vratić, gorska metvica). Korištenje biljaka u takve svrhe može uzrokovati ozbiljne, čak i smrtonosne nuspojave, poput višestrukog zatajivanja organa i lekari ih ne preporučuju. Pobačaj se ponekad pokušava izazvati traumom na abdomenu. Primena snage, ako je jaka, može izazvati ozbiljne unutrašnje ozlede bez nužnog uspeha u izazivanju pobačaja. I slučajni i namerni pobačaji ove vrste mogu se smatrati kriminalnom odgovornošću u mnogim zemljama. U Burmi, Indoneziji, Maleziji, Filipinima i Tajlandu postoji pradavna tradicija abortusa pobačaja putem jake masaže trbuha.

Prijavljene su mnoge metode samoindukovanog abortusa, poput krivo korištenog misoprostola i umetanja nehirurških pribora poput pletećih igala, vešalica za odeću u maternicu. Ove metode se retko vide u razvijenim zemljama, gde je hirurški abortus legalan i dostupan.

Zdravstvena razmatranja

Rani hirurški abortus je jednostavna procedura koja je sigurnija od porođaja kada se učini pre 16. nedelja trudnoće. Metode pobačaja poput minimalno invazivnih procedura nose mali potencijal za ozbiljnije komplikacije. Rizik za komplikacije se može povećati zavisno od trajanja trudnoće.

Žene tipično osećaju minimalan bol tokom pobačaja u prvom trimestru. Godine 1979. sprovedeno je istraživanje na 2299 pacijentkinja od kojih je 97% potvrdila da je doživela neku vrstu bola. Pacijentkinje su rangirale taj bol kao slabiji od uvobolje i zubobolje, ali jači od glavobolje i bolova u leđima. Tokom hirurških procedura koriste se lokalni i opšti anestetici.

Mentalno zdravlje

Nema dokaza da postoji relacija između indukovanog abortusa i mentalno-zdravstvenih problema osim onih koji javljaju pri svakoj neželjenoj trudnoći. Američko udruženje psihologa je objavilo stanovište da prvi abortus ne predstavlja opasnost po mentalno zdravlje kad se sprovode u toku prvog tromesečja, i da za takve žene nije više verovatno da će imati mentalno-zdravstvenih problema nego one koje održe neželjenu trudnoću; mentalno-zdravstveni ishodi žena sa abortusom u drugom tromesečju i kasnije su manje izvesni. Mada su neke studije pokazale negativne mentalno-zdravstvene ishode kod žena koje su se odlučile za abortus nakon prvog tromesečja zbog fetusnih abnormaliteta, rigoroznija ispitivanja su neophodna da bi izveli uverljivi zaključci. Izvesne negativne psihološke efekte abortusa ističu antiabortusni pobornici koje smatraju zasebnim stanjem zvanim postabortusni sindrom, međutim taj sindrom ne priznaju medicinski ili psihiloški stručnjaci.

Incidencija izazvanog pobačaja

Incidencija i razlozi za izazvani abortus variraju zavisno od regije. Procenjeno je da se približno 46 miliona pobačaja obavi svake godine širom sveta. Od se toga 26 miliona obavi u zemljama gde je pobačaj legalan, a ostalih 20 miliona se obavi u zemljama u kojima je postupak nelegalan. Neke zemlje poput Belgije (11,2:100 poznatih trudnoća) i Nizozemska (10,6:100) imaju nisku stopu izazvanih pobačaja, dok ostali poput Rusije (62,6:100) i Vijetnama (43,7:100) imaju visoku stopu. Svetski odnos je 26 indukovanih abortusa naprema 100 poznatih trudnoća.

Prema gestacijskom dobu i metodu

Stopa pobačaja varira zavisno od stadijuma trudnoće i izabrane metode abortusa. U 2003. godini iz podataka sakupljenih iz područja SAD koja prate gestacijsko doba, pronađeno je da je 88,2% pobačaja obavljeno do 12. nedelja, 10,4% od 13. do 20. nedelja i 1,4% nakon 21 nedelje. 90,9% ih je obavljeno kiretažom (sukcijskom kiretažom, dilatacijom i kiretažom, dilatacijom i evakuacijom), 7,7% lekovima (mifepriston), 0,4% intrauterinskim usađivanjem (salina i prostaglandina) i 1% ostalim metodama (uključujući histerotomiju i histerektomiju). Guttmacher Institute je procenio da je 2000. godine u SAD bilo 2200 intaktnih dilatacija i ekstrakcija. To se odnosi na 0,17% svih obavljenih pobačaja te godine. Slično, u Engleskoj i Velsu u 2006. godini 89% abortusa obavljeno je do 12. nedelje, 9% od 13. do 19. nedelje, a 1,5% nakon 20. nedelje. 64% od tih je obavljeno vakuum aspiracijom, 6% dilatacijom i ekstrakcijom i 30% lekovima.

Prema ličnim i socijalnim faktorima

Prema studiji iz 1998. godine, sprovedenoj u 27 zemalja sveta, razlozi zbog kojih žene odluče da prekinu trudnoću jesu:

• odgoda ili prekid odgajanja deteta
• zabrinutost zbog prekidanja posla ili obrazovanja
• pitanja vezana uz finansijsku stabilnost ili stabilnost u vezi
• osetna nezrelost.

Studija iz 2004. godine u kojoj su američke žene u klinikama odgovarale na upitnik donela je slične zaključke. U Finskoj i SAD zabrinutost zbog zdravstvenih rizika koji nastaju radi trudnoće nisu često navedeni faktor. Međutim, u Bangladešu, Indiji i Keniji zdravstvene brige su često navedene kao razlog za prekid trudnoće. Preglednom studijom iz 2004. godine u SAD nađeno je da je 1% žena zatrudnelo tokom silovanja, 0.5% tokom incesta. Druga američka studija iz 2002. godine zaključila je da je 54% žena koje su abortirale koristile neku vrstu kontracepcije tokom začeća, a 46% nisu. Nepravilnu upotrebu prijavilo je 49% onih koji su koristili kondom i 76% onih koji su koristili kombinovane oralne pilule za kontracepciju. 42% onih koji su koristili kondom prijavilo je sklizanje ili pucanje kondoma. Guttmacher Institute je procenio da većinu pobačaja napravi manjina žena. Neke žene su se podvrgle pobačaju radi socijalnih pritisaka. To može uključivati stigmatizaciju nesposobne osobe, preferenciju dece određenog pola, neodobravanje samohranog majčinstva, nedovoljna ekonomska potpora porodice, nedostatak pristupa ili odbijanje kontracepcije ili metode kontrole populacije (kao kineska politika jednog deteta). Ovi faktori nekad mogu da rezultiraju u prisilnim abortusima ili abortusom radi izbora pola deteta.

Istorija abortusa

Crteži Leonarda da Vinčija o ljudskom embrionu i fetusu.

Istorija uzrokovanog abortusa može se pratiti i do antičkog doba. Postoje dokazi koji pretpostavljaju, da su se trudnoće prekidale na razne načine, uključujući primenu abortifikujućih biljaka, upotrebu oštrih pribora, primenu pritiska na abdomen i drugih metoda.

U Hipokratovim tekstovima stoje mnoge naznake o metodama pobačaja; u grčko doba, i ne manje u rimsko, pobačaj je bio opšteprihvaćen zahvat, što je razumljivo: u to je doba infanticid, tj. decoubistvo (npr. izlaganjem hladnoći, ostavljanjem u divljini ili na nepristupačnom terenu i sl.) bila je uobičajena metoda kontrole rasta porodice.

Soranus, grčki lekar iz 2. veka u svom delu Ginekologija preporučio je ženama koje žele prekinuti svoju trudnoću da se bave teškom energetičkom vežbom, energičnim skakanjem, nošenjem teških predmeta, jahanjem životinja. Pripisao je isto tako i velik broj recepata za biljne kupke, pesare i puštanje krvi, ali je savetovao da se ne koriste oštri instrumenti za izazivanje spontanog abortusa zbog mogućnosti perforacije organa. Verovalo se isto tako da se silphium (izumrla biljka, verovatno srodnik današnjeg komorača), osim kao kontraceptiv, koristio i kao sredstvo za izazivanje abortusa u antičkoj Grčkoj. Međutim, neki narodni lekovi su varirali po učinku i nisu bili bez rizika. Tako npr. vratić i gorska metvica su dve otrovne biljke s ozbiljnim nuspojavama koje se javljaju, kada se koriste za prekid trudnoće.

Pojavom hrišćanstva dolazi do određenih promena po pitanju pobačaja. U 13. veku papa Inoćentije III određuje, da plod postaje živo biće u trenutku kada počinje da se miče u stomaku pa pobačaj nakon tog razdoblja postaje ubistvo, a pre toga se smatra manjim grehom. Papa Grgur XIV- 1591. godine potvrđuje to stanovište i dodatno ga vremenski pojačava odredbom, da je pobačaj dopušten u prvih 116 dana od začeća. Papa Pije IX 1869. godine donosi odluku o zabrani svih pobačaja.

Tokom srednjeg veka lekari u islamskom svetu dokumentovali su detaljne i duge liste metoda kontracepcije, uključujući upotrebu abortifikanata, s komentarom o njihovoj delotvornosti i prevalenciji. U svojim medicinskim enciklopedijama popisali su mnoge materije za kontrolu koncepcije, poput Avicene, koji je popisao 20 u svom Kanonu Medicine 1025. godine te Muhamad ibn Zakarija al-Razi koji je popisao 176 u svom delu Havi u 10. veku. To je bilo neuporedivo više istraživano nego u evropskoj medicini sve do 19. veka.

Zakonik „Constitutio criminalis Carolina“, koji je doneo Karlo V, car Svetog rimskog carstva 1532. godine, za namerni abortus propisuje smrtnu kaznu. Smrtna kazna za pobačaj ukinuta je u Austriji 1787, a u Francuskoj 1791. godine. Uvedene su umesto toga, dugotrajne kazne zatvora. U Engleskoj je do 1948. godine, kazna za abortus bio doživotni zatvor.

Pobačaji su se nastavili obavljati i u 19. veku, bez obzira na zabranu i Ujedinjenog Kraljevstva i SAD, koja je stajala još od viktorijanskog doba.

Prizor iz Bečkog muzeja abortusa i kontracepcije.

U 20. veku Sovjetski Savez (1919), Island (1935), Švedska (1938) bile su među prvim zemljama koje su legalizirale neke ili sve oblike abortusa. Godine 1935. u nacističkoj Nemačkoj donesen je zakon koji je dopuštao pobačaj ženama za koje se smatralo da imaju nasledne bolesti, dok se ženama koje su pripadale pravoj nemačkoj lozi strogo zabranjivao abortus. U 70-im godinama 20. veka, abortus je ozakonjen u mnogim evropskim državama.

U SAD je abortus zakonski dozvoljen nakon dva sudska procesa (Rou protiv Vejda i Doe v. Bolton) 1973. godine. Nakon toga je rastao broj abortusa u SAD. Kina je 1979. godine donela zakon po kojem se dozvoljava jedno dete u porodici, što je povećalo broj pobačaja. U Salvadoru je 25. 3. proglašen Danom nerođenog deteta počevši od 1993. godine. Inicijativa se s vremenom proširila u više država Severne i Južne Amerike. Godine 1995. u SAD je odobren abortus kod delimičnog rođenja, koji se primenjivao samo u dva posljednja tromesečja trudnoće. Tim načinom podstaknulo se rođenje deteta, a abortus se vršio u posljednjim trenucima pre potpunog poroda. To je izazvalo kontroverze i skandal, pa je zabranjeno 2004. godine. Argentinski predsednik Karlos Menem 1998. godine, objavio je dekret, da život počinje trenutkom začeća.

Abortus i društvo

Mapa statusa zakona o pobačaju u državama sveta, izveštaj UN iz 2013.

  Legalno, na zahtev

  Ilegalno, izuzev u slučaju ugrožavanja života majke, mentalnog zdravlja, zdravlja, silovanja, fetalnih nedostataka i/ili socijalno-ekonomskih faktora

  Ilegalno, izuzev u slučaju ugrožavanja života majke, mentalnog zdravlja, zdravlja, silovanja i/ili fetalnih nedostataka

  Ilegalno, izuzev u slučaju ugrožavanja života majke, mentalnog zdravlja, zdravlja i/ili silovanja

  Ilegalno, izuzev u slučaju ugrožavanja života majke, mentalnog zdravlja i/ili zdravlja

  Ilegalno, izuzev u slučaju ugrožavanja života majke

  Ilegalno, bez izuzetaka

  Nema podataka

Društvena prihvatljivost pobačaja kao sredstva kontrole porasta broja stanovnika varira od perioda i od područja tokom cele istorije. Pobačaj je očito bio metod ograničavanja broja članova porodice u grčko-rimskom svetu. Sa pojavom hrišćanstva, pobačaj je bio strogo zabranjen, a oni koji su ga primenjivali rizikovali su da budu izopšteni iz crkve. Tokom 19. veka primenjivale su se stroge kazne ne bi li se smanjio broj pobačaja, ali su te kazne u mnogim zemljama ublažene tokom 20. veka.

Danas je u mnogim zemljama namerni pobačaj zakonom dozvoljen, dok u drugim zakonodavstvo dozvoljava namerni prekid trudnoće samo pod određenim uslovima: ako je ugrožen život majke, ako je trudnoća posledica silovanja ili incesta, ako se želi sprečiti rođenje deteta sa medicinskim problemima ili ako majka misli da ne može da podigne dete.

Abortus radi izbora pola

Sovjetski poster koji promoviše abortus u bolnici.

Napredak ultrazvuka i amniocenteze omogućio je da roditelji znaju spol deteta pre rođenja. To dovodi do pojave pobačaja radi pola deteta ili ciljanom pobačaju fetusa radi pola. Pretpostavljeno je da je abortus radi spola delomično odgovoran za uočljivu neravnotežu između polova novorođene dece u nekim mestima. Preferiranje muške dece zabeleženo je u mnogim delovima Azije. Abortus koji se radi da se ograniči rođenje ženske dece prijavljen je u Kini, Tajvanu, Južnoj Koreji, i Indiji. U Indiji ekonomska uloga muškarca, troškovi vezani uz miraz i tradicija hinduizma koji diktira da pogrebni obred mora voditi muški rođak dovela je do kulturne sklonosti sinovima. Široko rasprostranjena dostupnost testova, od 1970-ih i 80-ih, dovela je do reklama poput ove: „Uloži 500 ruplja (za test pola deteta) sada i uštedi 50000 ruplja (za miraz) kasnije“. Godine 1991. odnos muškaraca prema ženama skočio je od bioloških normi 105:100 na prosečno 108:100. Istraživanja su tvrdila da je između 1985. i 2005. godine skoro 10 miliona ženskih fetusa bilo selektivno abortirano. Indijska je vlada 1994. godine postavila službenu zabranu prenatalnog scrininga (probira) na pol, a 2002. godine u potpunosti je zabranila abortus radi pola fetusa.

U Kini isto postoji istorijska sklonost prema sinovima. Politika jednog deteta postavljena 1979. godine dovela je do povećanja nesrazmera u odnosu polova tako da su roditelji pokušali zaobići zakon kroz abortus zbog spola deteta i napuštanjem neželjene ženske dece. Abortus radi pola deteta možda je uticao na odnos muške prema ženskoj novorođenčadi koji se povisio na 117:100 2002. godine. Trend je bio izraženiji u ruralnim krajevima: 130:100 u Guangdongu i 135:100 u Hainanu. Zabrana izvođenja abortusa radi pola deteta donesena je 2003. godine.

Nebezbedni abortus

Žene koje žele da prekinu trudnoću ponekad pribegavaju nebezbednim metodama, pogotovo gde i kada je zabranjen legalni pobačaj. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) definiše nebezbedni pobačaj kao procedura... koju izvodi osoba bez potrebnih veština ili u okolini koja ne podleže minimalnim medicinskim standardima ili oba. To može uključivati osobu bez medicinskog obrazovanja, profesionalno medicinsko osoblje koje radi u uslovima ispod standarda ili samu ženu.

Nebezbedni pobačaj danas ostaje javnozdravstveni problem zbog sve veće incidencije i ozbiljnosti komplikacija povezanih sa pobačajem, poput nekompletnog pobačaja, sepse, krvarenja i oštećenja unutrašnjih organa. SZO procenjuje da se godišnje širom sveta obavi 19 miliona nebezbednih pobačaja i da od njih 68000 rezultira smrću žene. Komplikacije nebezbednog abortusa čine približno 13% svih smrti majke tokom trudnoće, s regionalnom raspodelom od 12% u Aziji, 25% u Latinskoj Americi, 13% u Subsaharskoj Africi. U razvijenim državama sveta, smrtnost pri nelegalnim abortusima je mala, jer ih u 90% slučajeva izvode školovani lekari. U SAD je broj smrtnih slučajeva pri nelegalnom abortusu bio visok pre upotrebe penicilina i ostalih antibiotika i brojao se u hiljadama, a napretkom medicine i poboljšanjem higijenskih uslova broj se smanjio na 39 smrtnih slučajeva 1972, godinu dana pre nego što je pobačaj legalizovan u SAD.

Prema studiji iz 2007. godine pokazano je da iako je globalno broj abortusa pao s 45,6 miliona 1995. godine na 41,6 miliona 2003. godine, nebezbedni abortusi još uvek čine 48% svih pobačaja učinjenih u 2003. godini. Zdravstvena obuka povezana s planiranjem porodice i napredak zdravstvene zaštite mogu objasniti ovaj pad broja pobačaja.

Etička pitanja

Protest protivnika pobačaja, March for Life u Parizu, 25. januara 2009.

Protest zagovornika pobačaja, March for Women's Lives u Vašingtonu, 25. aprila 2004.

U istoriji abortusa, indukovani pobačaj bio je izvor velikih etičkih rasprava, kontroverza i aktivizma. Rasprave o pobačaju, posebno one koje se odnose na zakone o pobačaju često su predvođene zagovaračkim grupama koje pripadaju jednoj od dve strane. U današnje vreme te su rasprave posebno intenzivne u SAD i Poljskoj.

S jedne strane su protivnici abortusa, koji se uglavnom zalažu za veće zakonske restrikcije ili čak za potpunu zabranu pobačaja. Glavni argument im je stav, da je dete u majčinoj utrobi ljudsko biće koje ima potpuno pravo na život koje je iznad svih ostalih prava (kao što je npr. pravo majke, da bira želi li dete), te oni zato pobačaj smatraju ubistvom. Opisuju se zagovornici prava na život (eng. pro-life). Većina tradicionalnih religijskih organizacija strogo zastupa ovaj stav, pa se mnoge javne i privatne rasprave o abortusa svedu na religijske rasprave vernika i navodnih ateista (oni su ateisti po mišljenju zagovornika).

S druge strane, oni koji su protiv bilo kojih zakonskih zabrana, uglavnom se pozivaju na pravo žene na izbor hoće li imati dete. Zato se opisuju kao zagovaratelji prava na izbor (engl. pro-choice). Većinom ne ulazeći u rasprave kada počinje život, smatraju da ljudsko biće dobija prava rođenjem. Argumentiraju svoj stav mnogim komplikovanim životnim situacijama u kojima abortus ima smisla te neželjenim posledicama zabrane. Nisu nužno zagovaratelji abortusa, i često abortus smatraju negativnom pojavom u društvu koju treba suzbijati prevencijom, ali ne i zabranama.

Rasprava se isto tako fokusira na pitanje, da li bi trudna žena trebalo da obavesti i/ili ima dopuštenje ostalih u posebnim slučajevima: kod maloletnica njenih roditelja; kod zakonski udatih žena ili žena udatih običajnim pravom, njenog muža; ili trudna žena biološkog oca deteta. U 2003. godini ispitivanjem javnog mišljenja u SAD 79% muškaraca i 67% žena smatralo je, da treba obavestiti bračnog partnera; sveukupno 72% bilo je za, a 26% protiv toga da se obavesti supružnik.

Stav religija

Stav Katoličke Crkve od 1869. godine je, da ljudski život počinje začećem te ga treba poštovati i najbrižnije štititi od začeća do prirodne smrti. Onaj koji svojevoljno i svesno sudeluje u pobačaju, automatski je izopšten iz Katoličke crkve i ako želi ponovno postati član crkve mora tražiti ponovno primanje. Prema crkvenom kanonskom pravu, sveštenik ima pravo uskratiti primanje pričesti onima koji aktivno sudeluju u pobačajima. Na Drugom vatikanskom saboru pobačaj i ubistvo dece prozvani su „nečuvenim zločinima“. Papa Jovan Pavle II mnogo je puta izrazio protivljenje pobačaju. O njemu je pisao i u enciklici Evangelium Vitae, gde ga naziva smrtnim grehom. Majka Tereza na govoru prilikom dodele Nobelove nagrade za mir 1979. godine izjavila je, da „najveći uništavač mira danas je krik nevinog, nerođenog deteta. Kad jedna majka može u svom krilu ubiti svoje vlastito dete, koji onda gori zločin još postoji od onoga da mi počnemo sami jedni druge ubijati?“ . U julu 2006. Kongregacija za nauku vere usprotivila se korištenju ćelija iz tkiva pobačene dece za proizvodnju vakcina, što su činile pojedine farmaceutske firme. Ostale hrišćanske verske zajednice uglavnom se protive pobačaju.

Muslimani abortus smatraju zabranjenim u većini slučajeva. Ako je ženin život ugrožen dozvoljavaju ga kao manje zlo od dva zla. Ne postoji zajedničko mišljenje, oko toga kada počinje ljudski život, ali se slažu da nakon 4. meseca fetus dobiva živu dušu i od tada abortus nije prihvatljiv, osim u slučaju opasnosti po ženin život i silovanja.

Deo Jevreja protivi se abortusu, a deo ga podržava.

Tradicionalna hinduistička učenja osuđuju abortus, jer hinduizam propoveda nenasilje. Izuzetak je situacija, kada je majčin život u smrtnoj opasnosti. Hinduisti se zalažu, da se u svakoj situaciji izabere opcija s najmanje loših posljedica.

Budizam nema službeni stav o abortusu. Deo budista smatra, da je abortus pogrešan i da život počinje začećem, a deo odobrava pobačaje.

Literatura

• Doan, Alesha E. (2007). Opposition and Intimidation: The abortion wars and strategies of political harassment. University of Michigan. 
• Ganatra, Bela; Tunçalp, Özge; Johnston, Heidi Bart; Johnson Jr, Brooke R; Gülmezoglu, Ahmet Metin; Temmerman, Marleen (01. 3. 2014). „From concept to measurement: operationalizing WHO's definition of unsafe abortion”. Bulletin of the World Health Organization. 92 (3): 155. PMC 3949603 . PMID 24700971. doi:10.2471/BLT.14.136333. 
• Sedgh, Gilda; Bearak, Jonathan; Singh, Susheela; Bankole, Akinrinola; Popinchalk, Anna; Ganatra, Bela; Rossier, Clémentine; Gerdts, Caitlin; Tunçalp, Özge; Johnson, Brooke Ronald; Johnston, Heidi Bart; Alkema, Leontine (2016). „Abortion incidence between 1990 and 2014: global, regional, and subregional levels and trends”. The Lancet. 388 (10041): 258—267. PMC 5498988 . PMID 27179755. doi:10.1016/S0140-6736(16)30380-4. 
• UN (2002). Abortion Policies: A Global Review 3 vols. Population Division, Department of Economic and Social Affairs, United Nations. 
• WHO (2005). The World Health Report 2005: Make every mother and child count. Geneva: WHO. ISBN 978-92-4-156290-4. 
• WHO (2012). Safe abortion: technical and policy guidance for health systems (PDF) (2nd izd.). Geneva: World Health Organization. ISBN 9789241548434. 
• WHO (2016). „Health worker roles in providing safe abortion care and post-abortion contraception”. Pristupljeno 08. 1. 2017. 
• WHO (2016). Bezbedan abortus: tehnički i regulatorni priručnik za zdravstvene sisteme (2nd izd.). Geneva: World Health Organization. ISBN 978-86-80476-00-1. 

Spoljašnje veze

• Abortus u Srbiji
• Centar za nerođeni život Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. novembar 2010)
• Abortion education
• Abortion facts
• Drenovac, Dušan (6. 6. 2019). „Ima li života posle abortusa”. Radio-televizija Srbije. Pristupljeno 9. 6. 2019. 

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).