Srpski vojni sanitet u albanskoj golgoti

Srpski vojni sanitet u albanskoj golgoti je hronološki prikaz događaja u Prvom svetskom ratu, kroz koji je prošla sanitetska služba srpske vojske, zajedno sa borbenim jedinicama i delom naroda u borbi za opstanak, tokom povlačenja 1915/1916. godine, ka albanskom primorju i njene evakuacija na Krf. Albanska ili Srpska golgota ustaljen je naziv za povlačenje Vojske Kraljevine Srbije i prognanih civila preko zavejanih planina Albanije i Crne Gore nakon invazije Centralnih sila na Srbiju, u zimu 1915/1916. godine, u kojoj je od septembra 1915. do marta 1916. poginulo ili umrlo 144.098 lica.

Srpski vojni sanitet u albanskoj golgoti Albanska golgota - povlačenje srpske vojske preko Albanije tokom 1915/1916. pratila je i sanitetska služba srpske vojske. Kada je vojska u povlačenju, kada je gotovo pred rasulom sanitet je najslabija njena tačka. Zahtevan, i u pogledu hrane, materijala, ljudi, spor. Opterećen najtežim moralnim i strategijskim pitanjima. Šta s ranjenicima, šta s bolesnicima? Koga i dalje vući sa sobom, a koga ostaviti? Koliko lekara, i sanitetskog osoblja, biva ostavljeno da s ranjenicima, bolesnicima, opremom, shodno Ženevskoj konvenciji bude zarobljeno, a potom, njoj uprkos, ponižavano i zlostavljano. Koliko lekara, i sanitetskog osoblja, prosto ne može dalje zbog slabog zdravlja? A koliko će ih „nestati“ u podnebesnim hladnim gorama?. Aleksandar Nedok istoričar medicine

Dana 28. jula 1914. počeo je Prvi svetski rat. Kraljevina Srbija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914, kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Tako je počela albanska golgota, u toku koje je srpska vojska i njena Vlada zajedno sa jednim delom stanovništva evakuisana na Krf i Severnu Afriku, gde se odmorila, zalečila rane, naoružala, opremila i reorganizovala. Potom je prebačena na Solunski front, gde je već 1916. godine zabeležila prve vojne uspehe. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji, stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

U Prvom svetskom ratu, vojni sanitet dejstvovao je sve vreme povlačeći se, prvo po celoj Srbiji, a potom po snegom okovanim vrletima Albanije i Crne Gore, glibovima divljeg albanskog primorja i u brodovima po valovitom Jonskom moru sve do dolaska na ostrvo „spasenja“ — Krf. Na Grčkom tlu, usred pomora, u „lavovskoj borbi“ protiv haosa, srpski vojni sanitet je nesebično žrtvujući svoje ljudske resurse, ujedno bio na putu ka sopstvenoj obnovi u izgnanstvu, koja je uslovila reorganizaciju srpske sanitetske službe. Njeno novo ustrojstvo, nastalo na Grčkom tlu uz pomoć saveznika, koje će upravo do kraja rata biti „baza ratnog saniteta“ Srpske vojske do konačnog povratka u Srbiju.

Uslovi koji su vladali u srpskom sanitetu i Srbiji do albanske golgote

Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane na severu Srbije i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne Srbiju 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine. Vojvoda Putnik je nakon sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučujuću bitku na padinama zapadno od Valjeva. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine srpska vojska je započela bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera, i koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe, što je omogućilo srpskoj vojsci i njenom sanitetu da popuni svoj sastav, opremu i da se odmori.

Ubrzo je usledila Treća austrougarska ofanziva na Srbiju, koja je bila poslednji pokušaj austrougarske vojske u 1914. godini da samostalno okupira teritoriju Kraljevine Srbije. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra.

Organizacija zbrinjavanja i evakuacija povređenih i obolelih

Sa prvih borbenih linija evakuacija se veoma često izvodila „kako je ko znao i umeo“.

Evakuacija ranjenika zaprežnim kolima uz nesebičnu pomoć srpskih žena

U početnom periodu rata, vojni sanitet je rasporedio poljske bolnice duž putnih pravaca i u pozadini borbenog rasporeda. One su imale zadatak da prikupljaju sve ranjene i obolele, i nakon ukazane prve pomoći vrate u jedinicu ili transportuju u valjevsku bolnicu ili do sanitetskog voza kome je polazna stanica bila u Valjevu. Zbog nedostatka sanitetskih šatora poljske bolnice su bile smeštene u seoskim školama, kafanama ili kućama. Iz bolnica najbliže bi mogli da odvedu bolesnika ili ranjenika, i odvedu na lečenje.

Formacijskih sanitetskih prevoznih sredstava sa prvih borbenih linija nije bilo. Za evakuaciju do Valjeva i poljskih bolnica, korišćena su zaprežna kola, konji, ili kola komore u povratku. Ili veoma često „kako je ko znao i umeo“.

Odabir i usmeravanje ranjenika na trijažnom punktu u Valjevu bilo je povereno dr Van Tinhovenu, tada jedinom stranom lekaru, sa velikim iskustvom, koji ne samo da je vršio trijažu bolesnika već je vršio i 8-10 velikih operacija teških bolesnika dnevno. Samo najteži bolesnici ostajali su u Valjevu oni koji više nisu mogli da se transportuju, ker su životno bili ugroženi. A na odseku za hirurgiju, na kome nije bilo više od šezdeset kreveta, i kolega da mu pomognu, iskusan hirurg kao što je bio dr Van Tihoven mogao je samo da operiše čitav dan, često i do duboko u noć. Radeći skoro danonoćno kao glavni hirurg Vojne bolnice u Valjevu dr Van Tinhoven je, od 8. avgusta, kada je stigao u Valjevo, do 23 septembra 1914. operisao 235 ranjenika, od kojih je 67 (oko 30%) umrlo (većina nakon operacija glave, trbušnih rana i rana kičmene moždine).

Svi bolesnici koji su mogli da se transportuju prevoženi su sanitetskim vozom u druge krajeve Srbije. Sanitetski vozovi su svakodnevno iz Valjeva prevozili 2.000–3.000 ranjenika, a često se u nedostatku sanitetskog koristio se i teretni voz. U Mladenovcu, uz železničku stanicu formirano je zavojište, iz koga su ranjenici, nakon razvrstavanja upućivani u bolnice u Nišu, Skoplju, Kragujevcu.

Sanitetski vozovi koji su se kretali srpskim prugama sve do povlačenja srpske vojske u kasnu jesen 1915.

Pripadnici ruske sanitetske misije u pratnji sanitetskog voza u Nišu 1915. godine

• voz br. 1: komandir kapetan I klase dr Milan Petrović,
• voz br. 2: komandir potpukovnik dr Mihailo Veličković,
• voz br. 3 (transportni): komandir ovoga voza koji je kružio prugom Valjevo–Aranđelovac–Mladenovac bio je dr Milan Cekić, Premetarac (koji je oboleo od pegavca i umro među prvim srpskim lekarima 9. januara 1915. godine, zamenio ga je stariji medicinar Jovan Janković),
• voz br. 4: komandir major dr Svetozar Marković,
• voz br. 5: komandir kapetan I klase dr Milutin Kopša, hirurg kapetan I klase dr Vladislav Marinković (u jesen 1915),
• voz br. 6: komandir major dr Milenko Materni
• voz br. 7 (transportni): komandir apsolvent medicine sanitetski narednik Stanislav Jovanović (umro od pegavca 17. marta 1915. godine u Nišu, zamenio ga je stariji medicinar Ljubomir Petrović).

Ovi vozovi su vršili sanitetsku evakuaciju ranjenika i bolesnika sve do napuštanja teritorije Kraljevine Srbije u jesen 1915. Deo vozova koji su se zatekli južnije od Skoplja, prevezeni su u Solun i kasnije tokom operacija na Solunskom frontu korišćeni su u iste svrhe, dok su ostali uništeni da ne bi pali neprijatelju u posed, duž pruge Skoplje–Kosovska Mitrovica.

Organizacioni propusti sanitetske službe

Na početku rata sanitetska služba srpske vojske pored nedovoljnog brojnog stanja i uvažavanja postojećih probleme, imala je propuste koji su se dobrom organizacijom mogli otkloniti;

• Poljske bolnice u valjevskom kraju, nisu bile blagovremeno povezane sa centralnom bolničkom mrežom, te su jedno vreme, posebno u novembru 1914. godine bile bez ranjenika, iako su oni neprekidno pristizali.
• Evakuacija je bila neefikasna zbog stihijskih poteza saniteta i vojnih komandi, često bez saglasnosti Vojnog ministarstva.
• Nepripremljenost medicinskog osoblja za masovni priliv ranjenika i bolesnika, prevenciju zaraznih bolesti i panike koja je zavladala nakon epidemija pegavca i trbušnog tifusa, koji je harao i očigledno iznenadio brzinom i obimom širenja sanitetsku i gradsku zdravstvenu službu.

Zato je za srpski sanitet na početku rata bila najbitnija dobra organizacija zbrinjavanja velikog broja ranjenika i teških bolesnika uz stalne pokrete i brigu za njihovu bezbednost, kao i bezbednost samih pripadnika saniteta i nešto kasnije stranih humanitarnih misija (čija je pomoć bile neophodna) ali i veliki problem. Dolaskom stranih misija, i sa njima savremenih saznanja iz epidemiologije zaraznih bolesti i upošljavanja lekara stranaca, mahom Grka, taj odnos je poboljšavan u korist, ne samo brojnog stanja lekara, već i kvaliteta zdravstvene zaštite i smanjenja pomora srpskog stanovništva.

Moravska stalna vojna bolnica u Nišu sabiralište svih morbundnih, „da tamo svrše sa životom ili krenu u albansku golgotu“

U Vojnoj bolnici u Nišu 1914/1915....bolesnike su dovlačeni transportnim sredstvima na najprimitivniji način. Iz zarobljeničkog logora u Gradu, iz sviju niških bolnica, čim bi se utvrdio nov slučaj pegavca, nije se čekalo ni trenutak, niti se prethodno pitalo da li ima postelja ili mesta, smesta su trpani oboleli, najčešće najteži sa velikom vatrom, na volujska kola . Preko niške razrivene kaldrme, razdruzgani na golim daskama, bez slame i prostirke, bolesni su transportovani kroz celu varoš, upravo po njenoj dužini, preko Stambol kapije pravo u „Ćele-kulu“.

Pasterov zavod i Oblasna bolnica u Nišu imali su važnu ulogu u epidemiji pegavca u Srbiji 1914/1915.

U Niš, i gradsku i Moravsku stalnu vojnu bolnicu, 1914. i 1915, što sanitetskim vozom što dugim transportnim sredstvima, slivala se ne samo „reka“ mnogobrojnih izbeglica, ranjenika i bolesnika već i „najezda“ miliona vašiju i bakterija, uzročnika epidemija bolesti.

Moravska stalna vojna bolnica (poznatija kao bolnica kod „Ćele-kule“, na mestu današnje Vojne bolnice Niš) u svom sastavu imala je 26 objekata, od kojih je 18 korišćeno za smeštaj ranjenika i bolesnika. Međutim broj ranjenika i bolesnika u Nišu je tolika brzo narastao da u ovoj i drugim niškim bolnicama jedva da je imalo mesta da se smesti po koji ranjenik ili bolesnik:

„ Pa su ih smeštali po troje u dve sastavljene postelje uzduž, a popreko naređali bi i po četvoro, a kad bi i to bilo prepunjeno spuštali su ih na dobro napunjene i prepokrivene i zastrte slamnjače poređane duž zidova po hodnicima, da bi ih najzad, stavljali na nosila izuzeta na brzinu iz magacina i ta nosila uvlačila između ili ispred postelja po pretrpanim sobama.' ”

Kako bi se prevazišao problem smeštaja bolesnika i ranjenika, tokom 1914/1915. godine u Nišu je formirano i danonoćno radilo preko deset rezervnih bolnica. Rezervne bolnice su bile smeštane u kasarnama, školama, barakama Crvenog krsta, pa čak i u Kazneno-popravnom domu u Nišu, koji je bio u izgradnji. Osoblje za rad u rezervnim bolnica činili su, pored srpskih lekara, medicinara i bolničara, članovi stranih sanitetskih ekipa, dobrovoljci Crvenog krsta i zarobljenici, lekari i bolničari.

• Prva rezervna vojna bolnica, za smeštaj 900 ranjenika nalazila se u Konjičkoj kasarni, na Crvenom krstu.
• Druga rezervna vojna bolnica nalazila se u Inženjerijskoj kasarni, u neposrednoj blizini železničke stanice.
• Ruska „Moskovska“ bolnica nalazila se u zgradi Gimnazije (današnja gimnazija „Stevan Sremac“). Ova bolnica je mogla da primi 200 ranjenika.
• Ruska infektivna bolnica mogla je da primi 150 bolesnika, izdvojena je iz Moskovske bolnice i nalazila se u barakama kod Železničke stanice.
• Ruska Aleksandrijska bolnica
• Šesta rezervna vojna bolnica nalazila se u Osnovnoj školi na „Stambol-kapiji“ (današnja Osnovna škola „Vožd Karađorđe“).
• Rezervna bolnica u Kazneno-popravnom domu sa 2.000 postelja, počela je sa radom decembra 1914. godine.

U školi kod Saborne crkve radila je ruska apoteka i medicinska dežurna stanica, namenjena zdravstvenom zbrinjavanju građana Niša i okoline.

Masovna pojava zaraznih bolesti širom Srbije i evakuacija, ranjenika i bolesnika sa severozapad Srbije bez prethodne trijaže i adekvatne sanitarne obrade, zaraženih bolesnika, bez sprovođenja osnovnih higijensko-epidemioloških mera, dodatno je doprinela „eksplozivnom“ širenju, povratnog i pegavog tifusa, preko zaražene bele vaši tela, i dovela do toga da će srpska „ratna prestonica Niš“ i Moravska stalna vojna bolnica u njoj postala je najveća epidemiološka zarazna bolnica u Srbiji. A u bolnici prema izveštaju jedne od članica sanitetske misije Škotskih žena na proputovanju kroz Niš, jezivo stanje:

„ Bolesni i ranjeni ležali su u gomili zajedno - ljudi kojima je tek amputirana noga ili ruka, sa ljudima bolesnim od trbušnog tifusa, dizenterije ili promrzlina; umirući sa onima već umrlim. Mnogi od njih ležali su sa ranama neprevijeni po nedelju dana i više, a najmanja rana zanemarena često je stajala čoveka uda i ponekad života. U takvim uslovima mnogi su umrli samo zbog zapostavljenosti. Nekolicina doktora i medicinskih sestara bili su zatrpani poslom, radeći dan i noć bez sredstava za rad i medicinskog materijala. Jedan hirurg rekao nam je da je radio nekoliko dana bez hloroforma i čak su veće operacije izvođene bez upotrebe anestetika. Najgora od svega bila je nemogućnost provetravanja ovih strašnih odeljenja. ”

Kroz blatnjave i izlokane ulice Niša 1914/15. prolazila su zaprežna kola natovarena bolesnicima, a još češće grubo izrađenim mrtvačkim sanducima

Niš je u tom periodu stravično izgledao, kako kaže jedan od očevidaca;
...„u gradu je „carovala smrt“, blatnjavim i izlokanim ulicama prolazila su zaprežna kola natovarena bolesnicima, a još češće grubo izrađenim sanducima“...

Svi napori naših i stranih lekara i medicinskog osoblja, nisu mogli da spreče masovno umiranje u Nišu:
...„I mrtvi se ne saranjuju već nekoliko dana, jer je nastala pometnja među onima što prave mrtvačke sanduke, što odnose na groblje, što kopaju rake i saranjuju“...

Konstatuje u svojim zabeleškama supruga bivšeg ruskog ambasador gospođa Hartvig koja je kao ispomoć dovela jednu medicinsku ekipu Crvenog krsta iz Rusije: koja je u Nišu formirala hiruršku sa 350 i epidemiološku bolnicu sa 120 kreveta.

Masovna umiranja ne samo bolesnika već i medicinskog osoblja, zahtevala su ispomoć u kadru, te na apele upravnika u ispomoć je bolnici dodeljeno nekoliko međunarodnih sanitetskih ekipa i 168 ratnih zarobljenika.
„... U nedovršenu zgradu niške gimnazije kao ispomoć smešta se Moskovska hirurška vojna bolnica. Njen upravnik je bio je poznati hirurg dr S. I. Sirotkin, a lekari dr V. V. Semjanikova, Srbin dr Arsenije Džuverović i dr N. V. Marcinkovičeva, koja će, kao epidemiolog, preuzeti nešto kasnije Zaraznu bolnicu smeštenu u barakama za koleričare iz prethodnog rata kod železničke stanice.“

U Nišu je šest meseci vladala nezapamćena epidemija, sa visokim procentom smrtnosti, a u Moravskoj vojnoj bolnici se u 1914. i 1915. pored ranjenika lečilo preko 3.000 ljudi od pegavog tifusa, a dnevno je umiralo i do 36 bolesnika. Prema sačuvanoj evidenciji, u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici, epidemija tifusa u Nišu dobija široke razmere od novembra 1914. (u novembru su umrla 253 lica, decembru 297, januaru 380, februaru 495, martu 393, u aprilu 231), da bi se nadalje broj umrlih lagano smanjivao.

U ovakvom stanju Vojnu bolnicu u Nišu je 1. marta 1915. primio dr Vladimir Stanojević, njen novi upravnik, sa popriličnim brojnim stanjem i zatečenim problemima;

„ „lekara i lekarskih pomoćnika (37), bolničara (256) i milosrdnih sestara (175), a ranjenika napretek.... Bolnica je imala u svom krugu 26 koje zidanih zgrada koje baraka. Od ovih je bilo 18 u kojima su bili smešteni bolesnici ... Računa se, neko vreme da je sviju bolesnika moglo biti, sredinom februara, kad je epidemija najjače vladala, oko 3000...“ ”

Teški i tužni dani u niškoj vojnoj bolnici, na koje podseća spomenik umrlim tifusarima izgrađen 1915. Na prelazu iz 1914. i u 1915. godini stanje u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici, rezervnim bolnicama i gradu Nišu bilo je u potpunosti haotično. Od 14. jula 1914. do 1. aprila 1915. promenila su se petorica upravnika bolnice. Dvojica su bila zaražena pegavcem, a jedan je umro. Zaraza je pokosila osoblje bolnice: od 35 bolesnih lekara, njih 13 je zaraženo pegavim tifusom, a trojica su umrla. Trojica lekarskih pomoćnika su obolela, jedan je umro. Od 11 medicinara, njih desetorica su obolela. Od 18 apotekara i apotekarskih pomoćnika, smrt je odnela jednog. Bolničari su desetkovani. U jednom trenutku polovina ih je bila bolesna (382 od 625), a 41 je umrlo.

O teškom kadrovskom stanju u bolnici, prilikom posete Nišu, početkom marta 1915, pukovnik Hanter je zabeležio; o 956 obolelih brinu svega dvojica lekara! U vojnoj bolnici je na 200 kreveta ležalo čak 700 pacijenata.

Povlačenje srpske vojske i njenog saniteta kroz Srbiju (30. septembar — 24. novembar, 1915)

Situacija u Kraljevini Srbiji se menja septembra 1915. Nastaje pregrupisavanje austrougarske i nemačke vojske na granicama Srbije, ali ovoga puta sa novim združenim snagama neprijatelja, kojima prilazi i Kraljevina Bugarska, pod centralnom komandom feldmaršal Augusta fon Makenzena.

Herojska odbrane Beograda nije uspela da zaustavi prodora nemačko-austrougarskih snaga u severnu Srbiju, kao i napade Bugara sa istoka zemlje. Ratna sreća je napustila Srbiju. Srpska vojska je sve više zapadala u kritičnu situaciju, a ubrzo se odustalo od verovanja u kontraofanzivu nakon dolaska saveznika, jer je njihova neposredna pomoć Srbiji izostala. Napustivši Beograd i severne delove Srbije srpski kralj zajedno sa srpskom vojskom i narodom sve više povlačio prema jugu Srbije, u nadi da će se spas naći u povlačenju dolinom Vardara. U takvim uslovima sanitet je bio najslabija tačka.

Povlačenje srpske vojske u oktobru 1915. dolinom Morave do granica Srbije na Kosovu

Povlačenje srpske vojske i njenog saniteta od Beograda preko Raške do granice Srbije, odvijalo se uz mnogo problema. Na tom putu, preko Kosova i Metohiju, svuda je ostavljena oprema mnogih stalnih i rezervnih vojnih bolnica (Beograd, Niš, Kragujevac, Valjevo, Zaječar, Smederevska Palanka, Mladenovac, Jagodina, Paraćin, Knjaževac, Kruševac, Kraljevo, Vrnjačka Banja, Čačak, Užice, Aleksinac, Vranje, Vranjska banja, Leskovac, Novi Pazar, Skoplje i na kraju Kosovska Mitrovica, Priština, Prizren, Peć i Bitolj.). U većem broju bolnica na tim pravcima ostavljani su teški ranjenici i bolesnici i sa njima određen broj sanitetskog osoblja (lekara, medicinara, apotekara, bolničara) shodno odredbama Ženevske konvencije. U jesen 1915. godine na tom putu povlačenja sva arhiva vojnog saniteta spaljena je u Kraljevu.

Snažan prodor neprijatelja sa severa i istoka Srbije uslovio je 21. oktobra 1915. povlačenje Moravske stalne vojne bolnice;...„jedine srpske sanitetske formacije koja je ostala formacija i tokom Katastrofe, povlačeći se od Niša pa do Skadra, pa kroz glibove divljeg albanskog primorja, do Vida, Ostrva Smrti, na kome je odmah dejstvovala“...
Američkoj misiji dr Vladimir Stanojević je predao 1.300 ranjenika zajedno sa dr Božidarom Zamftom, da sačeka neprijatelja, a u povlačenje je krenulo celokupno osoblje bolnice sa jedinicom od 500 regruta moravske bolničke čete, „... sa više hrane za ljude i stoku nego li bolničkih stvari...“

Uporedo sa vojskom povlačio se i veliki zbeg stanovništva, počinje golgota kroz snegom zavejane planine Crne Gore i Albanije. Hiljade i hiljade mrtvih pratilo je trag ogromne kolone, neki su sahranjivani, a mnogi i bez groba ostajali pored puta. Povlačenje je bilo teško i naporno i trajalo je tri meseca sve do 21. januara 1916.

Prvi vazdušni transport nekoliko bolesnika, u jednom ratu, obavili su srpski i francuski vazduhoplovci, u toku povlačenja srpske vojske ka Albaniji, sa Kosova Polja u novembru 1915. za potrebe Vojne bolnice Niš. Prvo na relaciji Beograd-Niš, a zatim na relaciji Prizren — Skoplje na zahtev upravnika dr Vladimira Stanojevića. Evakuaciju vazdušnim putem izvršila je „francuska aeroplanska četa“ pod komandom kapetana Vitrala. Svaki drugi transport ovih bolesnika bio bi smrtonosan. Prvi srpski pilot koji je u svom avionu 1915. evakuisao ranjenika bio je pilot Miodrag Tomić. On je poleteo sa niškog aerodroma Trupale, i na relaciji Prizren—Skadar prevezao 12 ranjenika. Prvi avionom prevezeni bolesnik do Skadra bio je Milan Rastislav Štefanek slovački avijatičar, prebegao iz austrougarske vojske, koji je posle rata postao ministar vojske Čehoslovačke.

Bolnica u Prizrenu

Deset dana kasnije, 1. novembra 1915. bolnica je preko Kuršumlije stigla do Prištine. Zakasnivši da se spoji sa Moravskom divizijom, njen upravnik je samoinicijativno odlučio da bolnica samostalno nastavi prema Lipljanu i Prizrenu. U Prizrenu je bolnica boravila deset dana zajedno sa hiljadama vojnika i izbeglica, Vladom i Vrhovnom komandom srpske vojske. Prodor Bugarske vojske onemogućio je povlačenje prema Bitolju i Grčkoj. U Prizrenu je izvršena reorganizacija bolnice. Sanitetska četa Moravske divizije dodeljena je kao deo pratnje Vrhovne komande, a ostatku bolnice naređeno je da u Đakovici zajedno sa crnogorskim vlastima organizuje zbrinjavanje ranjenika i bolesnika i njihovu evakuaciju na teritoriju Crne Gore. U Đakovici, gde je bolnica boravila sedam dana, dr Vladimir Stanojević je osnovao bolnicu sa 150 kreveta, ambulantu i kuhinju. I pored naređenja da zbrinjava samo oficire komanda bolnice je samoinicijativno lečila sve kategorije bolesnika.

Bolnica u Đakovici

Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici u Prizrenu je predat materijal nekoliko rasformiranih bolnica, i umesto da se povlači teškim putem preko Ljume, naređeno da u Đakovici, u dogovoru sa crnogorskim vlastima, organizuje zbrinjavanje ranjenih i obolelih oficira, i njihov transport u dubinu crnogorske teritorije.

Posle napuštanja Niša, u Đakovici je po prvi put Moravska stalna vojna bolnica mogla da se smesti na duže vreme i počne redovne aktivnosti.

„ Snabdevena novcem i sa tri tone brašna, bolnica je organizovana sa 150 ležajeva. Pored bolnice, posebno su organizovane vojnička ambulanta i kuhinja. Potreba za ovim službama bila je velika i neodložna, a njihovom organizacijom bolnica je na sebe preuzela veliki zadatak, budući da je tu upućivano mnoštvo izgladnelih i promrzlih vojnika koji su usput izgubili svoje jedinice. Komanda bolnice je ovu aktivnost sprovela samoinicijativno, budući da je bilo predviđeno da zbrinjava samo oficire. ”

Albanska golgota ili vrletima Albanije i Crne gore

Povlačenje bolnice u oktobru i novembru 1915. zakrčenim putevima Crne Gore, često napadanih od Albanaca, rezultovao je velikim gubitkom ljudi i volovskih kola sa sanitetskim materijalom.

Na pravcima povlačenja Srpska vojska odbacivala je sve što je bilo neprikladno za transport

Brojno stanje Srpske vojske u oktobru 1915. godine bilo je: 420.697 boraca od toga 8.897 oficira i 411.700 podoficira i vojnika. Na obodne delove Kosova 11. novembra 1915. godine stiglo je 280-300,000 ljudi, što znači da su gubici srpske vojske u odstupanju od Beograda do Kosova iznosili oko 120-140.000.

Pošto se srpska vojska sakupila na Kosovu, namera srpskih snaga bila je da osloncem na severoistočne kosovske objekte (Prepolac i Merdare), pruži snažan otpor austrougarsko-nemačkoj i bugarske ofanzivi koja se ubrzano kretala ka pravca koji je od Podujeva i Mitrovice vodi ka Kačaniku i dalje ka Skoplju. Padom Medljika i neuspelim pokušajem preuzimanja kontrole nad Kačanickom i končuljskim tesnacem, plan kontraofanzive i proboja Kačaničke klisure doveden je u pitanje, a celokupna Srpska vojska, brojčano oslabljena u teškim bitkama, našla se na Kosovu okružena i sabijena, ali ne i uništena. Ovakvim razvojem događaja, izgubljena je svaka mogućnost povlačenja Srpske vojske ka Skoplju a time i poslednja nada Vrhovne komande da će se povlačenje kroz Kačaničku klisuru i dolinom Vardara udruži sa saveznicima.

U takvim uslovima, Vlada Srbije i Vrhovna komanda srpske vojske odlučila je da vojsku zajedno sa izbeglim narodom povuče preko Crne Gore i Albanije na Jadransko more. Odluka o povlačenju doneta je 24. novembra 1915. godine, kako bi se izbegla najopasnija kriza srpske vojske od početka rata i izbeglo njeno uništenje. O rešenosti srpske strane da u Prvom svetskom ratu ide do kraja, i sačuva srpsku vojsku i izbegao narod za konačnu odbranu zemlje, svedoče ove reči predsednika Vlade Nikole Pašića, kao odgovor izgovoren Voji Janjiću radikalskom poslaniku, u Prizrenu:

„ Sada je glavno izvući što više vojske iz zemlje, koju ćemo tamo negde kod svojih saveznika reorganizovati i dalje se rame uz rame boriti. Ako ne uspemo da izvučemo nikog iz vojske, Glavno je da kralj, prestolonaslednik i Vlada ne padnu šaka neprijatelju. Mi ćemo tada ići u Francusku. Skupićemo iz Amerike, Francuske i Rusije po jednu četu vojnika, koja će se sa srpskim zastavama boriti rame uz rame sa našim saveznicima, protiv naših neprijatelja do konačne pobede i vaskrsa naše države, našeg narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Put je ovaj težak i trnovit, ali jedini pošten, dobar i spasonosan. ”

U odluci o povlačenju bile su određene maršrute kojima će se povlačiti srpska vojska i u njima razvrstane jedinice:

• Druga i Treća armija i Odbrana Beograda povlačila se pravcem Peć-Andrijevica-Podgorica-Skadar
• Prva armija povlačila pravcem Peć-Rožaje-Berane-Andrijevica
• Grupe novih oblasti povlačile su se pravcem Đakovica-Vezirov Most-Puka-Lješ
• Timočka vojska pravcem Prizren-Ljum Kula-Piškopeja-Debar.

Pravci povlačenja srpske vojske preko Albanije

Put Moravske vojne bolnice u 1. svetskom ratu do ostrva Vido. Tamnijom bojom označena su mesta u kojima je bolnica privremeno radila.

Deo Škotlanđanki iz Bolnica škotskih žena, njih oko 40, donelo je odluku da krene u albansku golgotu zajedno sa vojskom i izbeglim stanovništvom. Pre polaska podelile su se u dve grupe;

• prvu grupu vodila je Beatris Makgregor, a
• drugu Vilijam Smit (slikar amater), transportni oficir i jedan od retkih muškaraca u Bolnici škotskih žena.

Na tom krvavom putu Škotlanđanke su se pokazale izuzetno hrabro i dostojanstveno i uz samo jednu žrtvu, Karolajn Tafi, koja je poginula u saobraćajnoj nesreći zbog prevrtanja vozila, stigle na jadransku obalu i ostrvo Krf.

Uslovi koji su vladali u srpskoj vojsci na početku albanske golgote

Praktični ispit u vihoru Velikog rata, nesvršenih studenta medicine, ili medicinara (kako su ih tada zvali): Medicinari u Vojnoj bolnici Niš Medicinari su polagali svoje prve praktične ispite iz medicine u Đakovici, Skadru, Lješu, u golgoti povlačenja preko zavejanih planinskih prevoja, iskrcavanja na Krf usred jonske zime. U tom egzodusu srpskog naroda, školske 1914-1918, generacije mladih regruta, medicinara, studenata i đaka polagali su svoj ispit zrelosti. Mnogima je uskraćena mogućnost da izađu na ispit, jer su ostali zauvek zavejani, đaci, studenti, regruti u večitom stroju, na ničijoj zemlji. A onda se Srbija odužila živima!' Kada se u srpskoj vladi 1917. pokrenulo pitanje, još većeg angažovanja medicinara na Solunskom frontu, uvidelo se da će i vojska u ratu i država u miru imati od toga štete, jer je u tome trenutku u vojsci prema brojnom stanju nedostajalo 29 lekara, a po završetku rata u zemlji bi nastala velika oskudica u lekarima, imajući u vidu da je preko 120 lekara u toku rata već bilo poginulo ili umrlo. Tada je vlada odlučila da se medicinari ne samo ostave gde su, nego i da se na studije upute sva starija godišta za koje se pretpostavlja da za kraće vreme mogu završiti studije, i posle rata pomoći Srbiji.

Nakon donete naredbe o povlačenju srpske vojske sa prostora Kraljevine Srbije, moral srpskog vojnika i njegovo psihofizičko stanje koje je stalno bilo u padu, dovedeno je na najniži nivo. Jedinice su se pored pretrpljenih borbenih gubitka počelo naglo da osipaju zbog sve učestalog dezertiranja. Mnogi vojnici su se predavali neprijatelju. Starešine nisu mogle, a iz moralnih obzira prema svojim vojnicima nisu ni insistirale, i sprečavale dezertere. Otkazivanje poslušnosti bio je rezultat anksioznosti zbog odlaska u nepoznato straha i panike pojedinaca za sopstveni život. Brojčano jako mala i za ovakve uslove nedovoljno obučena sanitetska služba nije mogla značajnije da pomogne u rešavanju ovog problema.

Vojnike koji su dezertirali, hapsili su neprijatelji. Mnogi su odmah internirani u logore za ratne zarobljenike.

„ Svedoci govore da su na putu između Novog Pazara i Prizrena austro-nemačke snage zarobile oko 50.000 srpskih vojnika. Većina njih je zbog loših uslova u logorima umrla. Tako su njihova imena ostala zabeležena na brojnim vojničkim grobljima širom Austrougarske. Dezerteri su umirali u Mauthauzenu, Boldogasonju, Jindrihovicama, Nađmeđeru, Aradu... ”

Na moral, veliki broj povređenih i brojno stanje srpske vojske značajno su uticale i borbene operacije koje je trebalo da štite odstupnicu srpske vojske. O tome govore zastrašujući podaci: da je Srpska vojska samo od 11. novembra do 1. decembra 1914. godine, izvodeći odbranu osnovice za povlačenje preko Albanije i Crne Gore u uslovima gotovo kompletno okruženja, zabeležila gubitke od oko 80 hiljada poginulih, ranjenih i nestalih vojnika.

„ Vezan ljubavlju i dubokim osećanjima za porodicu i ognjište, srpski vojnik je pomišljao da će se duboko ogrešiti o svoju porodicu, svoje imanje i svoju otadžbinu ako je napusti. I tu, između patriotizma i poverenja - panike i straha lomila se duša Srbinova. Mnogi vojnici su govorili kako će svoje oficire dopratiti samo do granice, a da dalje ne žele da idu, jer se boje da će ih u tuđoj zemlji, po stupanju na albansko primorje, oficiri ostaviti na cedilu. Ipak, i u uslovima velikih prebega i predaja, nadvladalo je poverenje u komandu i starešine tako da ovo nije postalo pretežno razmišljanje i pojava, jer je najveći broj vojnika krenuo u odstupnicu. ”

Glad drugi neprijatelj srpske vojske

Da bi bolje shvatili u razumeli srpskog vojnika, u ovoj za njega najtežoj situaciji (napuštanja domovine), treba imati u vidu potpunu iscrpljenost srpskog vojnika izazvanu jednim delom i znatnom oskudicom hrane, a naročito nekoliko poslednjih dana na Kosovu. Pored toga, deo zaliha predviđen za odstupnicu već je bio načet u iščekivanju i tokom organizacije marša, a sve to su vojnici dobro znali. Vojnici su, dakle, na ovaj put neizvesnost krenuli bez odmora i - gladni, sa zalihama trupa u hrani insanitetskom materijalu koje su bile najviše za 4 do 5 dana.

Kako bi razrešila ovaj problem na četvrtoj sednici komandanata armija 1. decembra 1915. doneta je ova administrativna odluka, koja nije rešila problem:

„ Da se ​​za dalje, kad vojnici prime polovinu obroka hleba, izdaje svakom vojniku po pola dinara u vidu novčane hrane, a kad ne budu mogli da prime ni polovinu obroka hleba, onda da im se izdaje po jedan dinar dnevno." ”

A šta je sa ovom, pomalo demagoškom odlukom Komande srpske vojske, mogao da uradi srpski vojnik sa samo jednim dinarom, kad ga je stanovništvo na ovom „putu gladi“ prosto globilo, naplaćujući proju od jednog kilograma po 15 do 20 dinara. Prema svedočenju Boraca prosečan srpski vojnik na ovom strašnom maršu ka primorju nije jeo hleb najmanje 15 do 20 dana, a neki i duže - od dana kada su istrošene četvorodnevne zalihe.

Zakrčenje puteva u planinskim tesnacima, usložnjavali su rad sanitetske službe

Povlačeći se preko Albanije i Crne Gore, srpska vojska je prolazila kroz veoma siromašne i nepristupačne predele, gde, prema navodima trupnog lekara u srpskoj vojsci Stevana Ivanića.„...nije više bilo ničega ni za kupovinu ni za otimačinu za onoliko velike mase vojske i begunaca“. Vojska se oslanjala gotovo isključivo na sledovanja, a to je bilo jako malo npr. od 13. decembra 1915. do 21. januara 1916. godine, po vojniku dnevno je sledovalo između 500 i 1.670 kalorija, uglavnom pirinča, brašna, hleba, slanine, zejtina i konzervisanog mesa uz vrlo malo pasulja i skoro nikako voća i drugog povrća. Prema dnevniku dr Ivanića, 27., 28. i 29. decembra, kao i 19. januara vojska iz sledovanja nije dobila ništa.

„ Vojska je na svom putu kroz Albaniju bila sa druge strane izložena izuzetno velikim fizičkim naporima - dugotrajnim marševima po kiši i hladnoći, koji su u kombinaciji sa nepravilnom ishranom doveli do hroničnog gladovanja, a kao posledica javilo se masovno obolevanje, poremećaji rada srca i bubrega i edemi gladi. ”

Da bi shvatili koliko je srpski vojnik unosio malo kalorija tokom albanske golgote, evo podataka o normama ishrane u Vojsci Srbije u 21.veku: energetska vrednost dnevnog obroka 3.500 kalorija, uz unos vitamina C iz različitih izvora (sveže voće, povrće, sokovi i dr.) koji prevazilazi preporučenu dnevnu dozu od 60 mg.

A ponekad na ovom putu nije bilo ni dovoljno zdrave pijaće vode. Evo kako je Katarina Kostić, peti razred gimnazije to opisala:

„Često na ovom putu, gde ništa drugo ne viđasmo osim planina, stena i neba, nemađasmo ni vode da je pijemo, te se često zadovoljavasmo kada je nađemo u šupljini koju je konj načinio kopitom, a u koju je kiša napadala.“

Vrletima Albanije i Crne Gore

Po vrletima Albanije i Crne Gore srpska vojska je marševala, u proseku oko 150 km

Po vrletima Albanije i Crne Gore srpska vojska je marševala, u proseku oko 150 kilometara (do linije prikupljanja Skadar—Lješ—Tirana—Elbasan). Za ovaj put trebalo je:

• Drugoj armiji 19 dana
• Timočkoj vojsci 20 dana
• Odbrani Beograda 22 dana
• Trupama novih oblasti 13 dana ( kombinovani odred stigao je u Lješ 14. decembra 1916, a odatle do Drača marševao je još 20 dana
• Prvoj armiji, koja je imala ulogu zaštitnice oko 70 dana.

Pre polaska u albansku golgotu sa Esad Pašom, zapovednikom središnje Albanije, Vlada Kraljevine Srbije 1915. godine sklopila je važan sporazum o vojno-političkoj saradnji i pružanju uzajamne pomoći. Tokom srpskog povlačenja kroz Albaniju, Esad Paša je prema srpskoj vojsci pokazao veliku solidarnost. Njegova žandarmerija je na granici štitila bokove kolona srpske vojske u odstupanju, dok ju je u neprohodnim i divljim područjima susretala i pokazivala joj put. U skladu sa ovim sporazumom, svojim sunarodnicima 3. novembra 1915. godine Esad Paša, pored ostalog je poručio:

„ Čujte, Albanci i Turci, kroz Albaniju prolazi Srpski vojska! Vojska kao vojska tražiće od vas da kupi hranu. Srpski vojnici nemaju drugog novca sem papirne banknote od 10 dinara. Ali, znajte da je ona ravna turskoj mekediji. I ko pokuša da pobije njenu vrednost, ujedaće se tamo gde se niko ne ujeda! ”

Zahvaljujući ovakvom stavu Esad Paše, i pored toga što je tokom prelaska Albanije Srpska vojska napadana i pljačkana, veći deo stanovnika središnje Albanije je bio za saradnju, pa su srpski gubici bili manji . Lokalno seosko stanovništvo pružalo je srpskoj vojsci utočište po njegovoj naredbi. Čak je i poslednje zalihe hrane za svoju žandarmeriju Esad Paša ustupio srpskoj vojsci, čime je spasio čitave srpske jedinice.

Međutim mnogi nelojalni Albanci, željni zarade i lakog plena, nisu poštovali pašinu odluku, i mučki su napadali, ubijali i otimali oružje i opremu i do gole kože svlačili ubijene vojnike, starce, žene i decu.

Deo srpske vojske na prevoju Čakor

Višestruka uloga vojnog saniteta

Sa vojskom su se povlačile i žena i dece, izbeglice, od jedne do druge sanitetske stanice na maršruti. Kada je jedna bleda žena, u pocepanoj suknji i skoro bosih nogu, vodila po zaleđenoj stazi jedno sasvim iznemoglo konjče, natovareno sa nešto malo prtljaga i dve promrzle dečje glavice, pritekli su joj vojnici u pomoć. Njen je muž u vojsci, a ona se rešila da pobegne sa svoja dva deteta, čim je neprijatelj zapretio da će zauzeti i njeno selo. Izdržala je ceo put i evo je sada u bespuću gde prelazi preko Žljeba

U stalnom sukobu sa Albancima, srpski sanitet je i fizički štitio svoje bolesnike, starce, žene i decu

Zajedno sa vojnim kolonama (koje su brojale 220.000 starešina i vojnika) odstupalo je i 200.000 starca, žena i dece, izbeglica (od kojih je trećina na ovom putu umrla), i ranjenih vojnika. Višestruka uloga vojnog saniteta u marševanju vrletima Albanije i Crne Gore ogledala se u:

Zbrinjavanju vojnika, starca, žena i dece

Novoranjeni i oboleli vojnici starci žene i dece, nisu zaostajali za marševskom kolonom, ali se nisu predavali neprijatelju, već su odstupali sa sanitetskom službom, od jedne do druge sanitetske stanice na maršruti, predstavljajući posebnu odgovornost i veliko opterećenje za organizaciji sanitetskog obezbeđenja marševske kolone.

Ishrani i fizičkoj zaštiti ranjenika i bolesnika

Kako su zalihe hrane ponete pre odstupanja brzo potrošene nastao je veliki problem kako ishraniti ranjenike i bolesnike. Sanitetlije su razgrtanjem snega pod plitkom i oskudnom zemljom čupali mahovinu, paprat, lišajeve, lišće i korenje i to stavljali u kazan. Tako su se hranili danima ne bi li spasli bolesnike i sebe od gladi.

Evakuaciji sanitetskog materijala i medicinske opreme

I pored svih naprezanja sanitetske službe, nije uspela da sačuva sanitetski materijal. Naime na pravcu Žljeb—Berane nije bilo nemoguće provesti volovska kola sa sanitetskim materijalom, koji je ostavljen usput zbog teških meteoroloških uslova, gladi fizičke iscrpljenosti i velikog zakrčenja puteva izbeglicama koje su napadali pobunjeni Arbanasi.

Glavnina srpskog saniteta, na čelu sa Moravskom stalnom vojna bolnicom iz Đakovice premeštena u Peć, u koji je krenula 17. novembra 1915. godine. Nakon donošenja odluke o povlačenju preko Albanije i Crne Gore, 21. novembra/4. decembar 1915. godine, preko Rugova, kraćeg ali mukotrpnijeg pravca, prešli su srpski lekari i drugo medicinsko osoblje, a preko Žljeba, za Berane prešla je komora sa opremom i bolesnicima.

Za šest dana marša (od 21. novembar/4. decembar - 28. novembar/11. decembar), preko Andrijevice, glavnina saniteta sa Moravskom stalnom vojna bolnicom stigla je u Podgoricu. U grad na Morači dospelo je samo ljudstvo, ali ne sanitetski materijal, jer preko Žljeba nije bilo moguće provesti volovska kola.

Na jadranskoj obali u iščekivanju prevoženja ili novih žrtava?

Srpska vojska stigla je u Drač nakon mukotrpnog i teškog marša preko Albanije 15. januara 1916.

Luka Drač, 1916.

Kada su ugledali more kod Skadra i Medovski zaliv srpski vojnici su samo izvesno vreme bili raspoloženi. Moral je počeo da raste jer su bili u nadi da je njihovim patnjama konačno došao kraj. Međutim, ubrzo je sledilo razočarenje, jer njihovim mukama nije došao kraj. Savezničkih brodova, koji je trebalo da ih prihvate i evakuišu, nije bilo, tako da su na obali Jadranskog mora krajem decembra 1915. i tokom januara 1916. godine srpsku vojsku čekala nova, neočekivana, iskušenja. Počela je sezona kiša, bilo je veoma hladno, a nigde skloništa i zaklona za iznemogle srpske vojnike. Počelo je masovno umiranje u Skadru i jedna od najstrašnijih etapa Albanske golgote. Srpski vojnici umirali su na ulicama, ispred albanskih kuća, u logorima oko grada gde su boravili. Svedoci kažu da je kapela u koju su donošeni mrtvi srpski vojnici svakodnevno bila puna do tavanice. Po posleratnim zapisima sveštenočuvara srpskog vojničkog groblja u Skadru Lazara Matijevića, procenjuje se da je u okolini Skadra tih kobnih dana umrlo oko 5.000 srpskih vojnika i civila.

Prvobitno je bilo planirano da se vojska i izbeglice skoncentrišu u lukama Sveti Jovan Medovski i Drač, kako bi se iz njih izvršila evakuacija. Međutim delom zbog lošeg vremena i nepovoljne situacije na frontovima, a delom zbog političkih kalkulacija i neodlučnosti saveznika, pomoć i evakuacija je sporo realizovana. Za iznurenu, promrzlu i obolelu vojsku očekivanih namirnica i lekarske pomoći na albanskoj obali nije bilo, a saveznici (pre svih Italijani) nisu joj dozvoljavali ulazak u veća mesta, navodno zbog straha od zaraze, i tako se golgota započeta u vrletima Albanije i Crne Gore nastavila.

Kažnjavanje Srbije u borbi Zapada za svoje interese? Po dolasku srpske vojske i izbeglica na albansko more, Grčki kralj Konstantin pod uticajem Engleza bio je protivnik dolaska srpske vojske na Grčko tlo. Naime u momentu kada su Francuzi posle mnogo političkog natezanja pristali na prebacivanje Srba na Krf, stigla je šokantna nota Grčka vlade, koja je zabranila ulazak srpske vojske na njenu teritoriju a samim tim i prebacivanje vojnika i civila na Krf. Tek kada je ruski car Nikolaj oštro pripretio da će sklopiti separatni mir sa Nemcima, slomljen je engleski otpor, a Francuzi nisu više Grke ni pitali. Tada Englezi nisu poslali svoje brodove, da pomognu Francuzima u prebacivanju Srba na Krf.

Plašeći se dejstva austrougarskih brodova iz Bokokotorskog zaliva, saveznički brodovi nisu smeli da se usidre u Skadru i Medovskom zalivu. Problem je bio što je luka u Medovskom zalivu plitka, a neprijatelj je bio blizu. Od Kotora, glavne pomorske baze Austrougarske, do luke Sveti Jovan Medovski, hidroavionima je bilo potrebno pola sata, dok je neprijateljska podmornica stizala je za sat vremena.

Nastalo je odugovlačenje sa prebacivanjem preostalih srpskih snaga za Krf i severnu Afriku. To je imalo za posledicu, nove i nepotrebno velike žrtve koje su mogle dovesti do konačne propasti srpske vojske. Veliki brodovi u Medovi morali su da se usidri stotinama metara dalje od obale, a to je davalo dovoljno vremena neprijateljskim hidroavionima i podmornicama da dejstvuju. Svaki drugi brod koji je došao u ovu luku bio je potopljen. U brodu „Brindizi“, koji je potonuo u neposrednoj blizini Medove, stradalo je oko 400 crnogorskih dobrovoljaca koji su došli iz Amerike kako bi se pridružili i pomogli srpskoj vojsci.

Zaboravljena od saveznika, prepuštena samoj sebi, Srbiji je jedino preostalo da se obrati Rusiji i od nje zatraži pomoć. Prestolonaslednik Aleksandar, sav očajan u bezizlaznoj situaciji, uputio je apel ruskom caru Nikolaju Drugom, u kome ga je molio da učini nešto kako bi spasio Srpsku vojsku od sigurne propasti:

„ Sa nadom i uverenjem, da će se moja vojska u Primorju Jadranskome snabdeti i reorganizovati na miru, pomoću, obećanom od Saveznika, ja sam je preveo ovamo preko Albanskih i Crnogorskih planina. Ne našavši ništa od onoga ovde, što joj treba da se izdržava i reorganizuje, ona stoji danas pred najžalosnijim svršetkom ... Ja se nadam da će ovaj moj apel naći odziva kod Vašeg imperatorskog Veličanstva ... da će intervenisati kod saveznika, da spase Srpsku vojsku od katastrofe, koju nije zaslužila a koja predstoji. ”

Valona, u koju su Italijani, zbog boljih uslova za pristajanje i manju ugroženost brodova od austrougarskih trupa, prebacili ukrcavanje iz Medove i Drača. Time su za 12 dana produžili transport i još više ugrozili živote izgladnelih srpskih vojnika, novim maršem.

Na insistiranje Ruskog Cara 22. decembra 1915. Francuska izviđačka vojna misija, na čelu sa generalom Piaronom de Mondezirom, došla je u Medovu sa zadatkom da sagleda... šta je ostalo od Srpske vojske, u kakvom je stanju i da proceni da li se na nju može dalje računati i ima li uopšte vajde da se ona reorganizuje.

Na osnovu izveštaja, ocene i predloga francuskog generala Mondezira: da se srpskoj vojsci pomogne i da se ona reorganizuje negde u Francuskoj, ili Grčkoj, general Luj Furnije 26. decembra izdao je odobrenje da se srpska vojska ukrca u Medovi i Draču, a da će najverovatnije iskrcna stanica srpske vojske biti severna Afrika.

Nakon što su Italijani osporili mesto ukrcavanja, iz bezbednosnih razloga, situacija sa srpskom vojskom se iskomplikovala. Sve to skupa dovelo je do izmena početnog plana, i dodatnog marševanja do Valone, što će srpsku vojsku „koštati“ novih žrtava. Broj neplaniranih žrtava na pravcu marševanja Medova—Valona nikada se neće saznati, jer se ove dodatne žrtve nikada nisu izbrojane, ali se prema proceni kreću nekoliko desetina hiljada umrlih.

Bolnica u Skadru

Skadar s početka 20. veka (1904)

Po prijemu naređenja iz Podgorice glavnina saniteta nastavila je put za sigurniji i bolje snabdeveni Skadar. U prepunom gradu, dr Vladimir Stanojević je 6/19. decembra 1915. dobio naređenje da ponovo organizuje privremenu bolnicu. Pored pretrpane dve crnogorske bolnice, u dve zgrade u kojima je ranije bila smeštena italijanska mornarička kasarna, sa 500 kreveta, i obavezu da vrši opsluživanje i lečenje sopstvenih ali i ranjenika i bolesnika smeštenih u crnogorskoj bolnici. Posle dugotrajnog sređivanja i uređenja, bolnica je ponovo počela sa radom.

Zahvaljujući blagajniku Srpskog Crvenog krsta Đorđu Radojloviću i članu Glavnog odbora dr Jevremu Žujoviću, bolnici je ustupljeno zlato ove organizacije. Tako je iz Medovske luke u bolnicu dovezeno brašno. Kako je dobro organizovana bolnica radila sa velikim uspehom, dobila zaduženje da sprema hranu i za srpske bolesnike u crnogorskoj bolnici.

„ Baš kao i u Đakovici, i u Skadru je komanda bolnice organizovala ishranu za vojnike bez komande, pa je posle nabavke šest velikih kazana, ponovo uz pomoć Crvenog krsta, počela svakodnevna prehrana više od četiri hiljade ljudi. ”

Narednih mesec dana u ovoj bolnici lečeno je preko 5.000 ranjenika i bolesnika, a dnevna smrtnost se kretala između 30 i 35 lica (kao u najtežim danima epidemije pegavog tifusa u Kraljevini Srbiji 1914/1915).

Kraj najstrašnije ratne 1915. godine

Smrtnost, izazvana psihofizičkim iscrpljivanjem (strah od pogibije, nedostatak hrane, česti marševi i loši meteorološki uslovi), i lošim higijenskim uslovima, tokom albanske golgote.

Na jadranskoj obali u iščekivanju srpska vojska je dočekala kraj najstrašnije ratne 1915. godine za Kraljevinu Srbiju, koja je bila posebno poražavajuća po ukupnim sanitetskim i nesanitetskim gubicima vojnika i civila, svih uzrasta i oba pola.

Do septembra 1915. godine samo u Vojsci stradalo je 172.508, a prilikom prelaska Albanije i Crne Gore još 77.455 lica. Tolika smrtnost, osim ratnih dejstava, izazvana je i psihofizičkim iscrpljivanjem (strah od pogibije, nedostatak hrane, česti marševi i loši meteorološki uslovi), epidemijama i opštim stanjem i lošim higijenskim uslovima, praćeni nehigijenskim (nedovoljno izgrađenim) stavovima vojnika.

Ukoliko se ovoj „poraznoj“ brojci doda i oko 360.000 civila i vojnika umrlih od epidemije pegavog tifusa i drugih bolesti u razdoblju od kraja 1914. do proleća 1915. godine, ukupni gubici civila iznosili su oko 500.000. Po službenim podacima srpske Komisije za reparaciju, u okupiranoj Srbiji, za vreme trajanja borbi, kao i zbog progona i internacije, do kraja 1915. godine nestalo je još oko 260.000 lica.

Tako je ratna 1915. godina, prema navodima istoričara akademika dr Vladimira Stojančevića, odnela oko 1.050.000 života, što je u tom period činilo blizu četiri petine ukupnih gubitaka koje je Kraljevina Srbija imala tokom četvorogodišnjeg rata: 1.247.435 poginulih, umrlih i nestalih stanovnika.

Kroz močvare albanskog primorja i prebacivanje na Krf i u severnu Afriku

Srpski vojnici u iščekivanju evakuacije iz Albanije

Razvašljivanje srpskih vojnika u Albaniji

Transport Moravske divizija francuskim brodom na ostrvo Krf

Novi napori i nove žrtve! Ponovo je srpska vojska i njen sanitet krenuo na put 7. januara 1916. Od srpske vojske traženo je da nastavi svoje kretanje kroz močvarno albanskog primorja do Drača i Valone. Kiša je početkom januara 1916. godine neprekidno padala u Albaniji. Izlile su se reke i područje koje je inače močvarno postalo je neprohodno. Blato i glib bili su na sve strane. Mnogo srpskih vojnika udavilo se u nabujalim rekama koje su im presecale put, mnogo ostalo zaglibljeno u blatu, ili umrlo od iscrpljenosti prelazeći poslednje kilometre, odlučujućeg marša.

U raskvašenom terenu, dnevno su se i po više sati zaglibljivali srpski pukovi, jer su se njihovi premoreni, iznemoćali i izgladneli vojnici bukvalno gušili u blatu. To je imalo za posledicu i stalno osipanje brojnog stanja, zbog sve češćeg umiranja vojnika. Na ovoj relaciji od šezdesetak kilometara marševalo se jako dugo, u proseku samo 5-6 kilometara dnevno. Dok je sastavu trećepozivaca 4. puka trebalo sedam dana (od 7. do 15. januara 1916) - od reke Maće (južno od Lješa) do Drača. Nakon ovog marša, na kome je umrlo preko 40.000 regruta, srpska vojska, izbeglice i njen sanitet konačno su 15. januara stigli u Drač.

Međutim, i nakon ovoga puta nije bilo kraj srpskim mukama. Nastalo je odugovlačenje sa prebacivanjem preostalih srpskih snaga za Krf i severnu Afriku. To je imalo za posledicu, nove i nepotrebno velike žrtve koje su mogle dovesti do konačne propasti srpske vojske. Zaboravljena od saveznika, prepuštena samoj sebi, Srbije je jedino preostala da se ponovo obrati Rusiji i od nje zatraži pomoć. Prestolonaslednik Aleksandar, sav očajan u bezizlaznoj situaciji, uputio je apel ruskom caru Nikolaju Drugom, u kome ga je molio da učini nešto kako bi spasio Srpsku vojsku od sigurne propasti. Intervencija je urodila plodom i nakon posredovanja Cara Nikolaja kod Francuske Vlade, konačno je počela da se sprovodi efikasna evakuacija brodovima za Krf i severnu Afriku.

Mesec dana umiranja

Da je prihvat i transport srpskih trupa sa jadranske obale bio dobro i pravovremeno organizovana, celokupna Srpska vojska bila bi u Grčkoj, Tunisu, Italiji i Francuskoj mesec dana ranije a broj umrlih smanjen za više od polovine, jer je smrt je narastala progresivno, zbog izloženosti nepovoljnim vremenskim uslovima na otvorenom prostoru, fizičkog naprezanja kroz močvarno albansko primorje, nedostatka hrane, širenja zaraznih bolesti i nedostatka sanitetskog materijala i lekara.

Prosta računica kaže da je od dolaska glavnine srpskih trupa (16 do 20 decembra 1915), na jadransku obalu, do početka transporta izgubljeno 29 do 33 dana. A to je bilo tačno mesec dana više umiranja za žrtve albanske golgote!

• Deset dana - od 6. do 16. januara utrošeno je za ukrcavanje za Tunis (iz Drača, Medove i Valone)
• Devet dana - od 19 do 28. januara, za marš trupa od Drača do Valone
• Dvadesetdva dana - od 28. januara do 19. februara, utrošeno je za transport trupa iz Valone za Krf.

Konačno kraj albanske golgote i dolazak na Krf i ostrvo Vido

Saveznička flota sastavljena od 45 brodova italijanske, 25 francuske i 11 britanske mornarice, do 20. februara 1916. iz Drača na Krf je prevezla 136.000 srpskih vojnika i civila, među kojima su bili i preživeli pripadnici sanitetske službe srpske vojske.

„ ...„I tako se, najzad, srpski vojnik prevezao do Krfa, do Bizerte, a bolestan i ranjen u Francusku, u Marselj. Oni koji su otišli morem u Afriku i Francusku behu obezbeđeni ... Ali oni koji su došli na Krf i Vido imali su da podnesu još teška iskušenja“. ”

Posle velikih naprezanja i brojnih žrtava ostatak vojnog saniteta konačno je stigao na svoje krajnje odredište, ostrvo Vido sa osnovnim zadatkom da zaustavi pomor srpskih vojnika.

Među velikom većinom srpskih vojnika koji nikada ranije nisu videla more, bilo je i 5.000 onih koji su njegovim modrim dubinama, oko ostrva Vida i Krfa, predali svoje posmrtne ostatke da u njima večno počivaju.

Posle velikih naprezanja i brojnih žrtava preživeli pripadnici vojnog saniteta stigli su na ostrvo Vido

Epilog albanske golgote

Ukupan broj mobilisanih Srba i dobrovoljaca

Kraljevina Srbija sa 4,5 miliona stanovnika do septembra 1915. godine mobilisala je 714.343 vojnika i oficira. Crpeći poslednje ljudske rezerve u egzilu, 1916-1918, broj mobilisanih se povećao na 737.000 (ostatak regruta koji su preživeli albansku golgotu, novi regruti među izbeglim narodom, dobrovoljci iz Rusije i prekomorskih zemalja), ili 24% stanovništva.

Vojni gubici koje je Kraljevina Srbija podnela, iznose ukupno: 402.435. Nakon rata popisano je 114.000 ratnih vojnih invalida.

Gubici staraca, žena i dece nisu bili ništa manji. Prema službenim podacima koje je državna delegacija podnela na Konferenciji mira u Parizu 1919. godine, od bolesti i gladi u zemlji i u internaciji, umrlo je ili ubijeno u okupatorskim akcijama ukupno 845.000 dece, žena i starijih lica.

Da li je cena slobode opravdala albansku golgotu? Nikada istorija do tada nije zabeležila da jedna vojska i cela državna struktura napuste svoju teritoriju i da se ista ta vojska i država, pod zastavom slave i pobede, ponovo vrati u svoju Otadžbinu i donesu joj slobodu. I u tome je zapravo odgovor na delikatnu dilemu u kojoj su posle boja svi generali pametni: da li je sve tako moralo i da li je cena smrti u odstupajući kolonama i među civilnim žrtvama stanovništva koje je ostalo na svojoj zemlji, nadmašila cenu takve odluke.... A kad je sloboda izvojevana? ... Posle velike istorijske nacionalne pobede, jedni su skupljali lovorike i živeli na tronu slave, drugi su dobili ordenje, a treći su dugo vidali rane, posledice tih pobeda. Aleksandar Nedok istoričar medicine

Vojnički gubici srpske vojske od početka Velikog rata do okončanja albanske golgote

Vojnički gubici koje je Srbija podnela od početka rata do završetka albanske golgote, po godina bili su sledeći:

• 1914. – 69.022 poginulih i umrlih
• 1915. (do septembra) – 56.842 poginulih i umrlih
• 1915. (od septembra 1915 do marta 1916) – 144.098 poginulih i umrlih

Gubici sanitetske službe

Prateći ratni napor Kraljevine Srbije njen sanitet, vojni i građanski, podneo je velike žrtve, koje prikazane u brojkama izgledaju ovako:

• poginulih i umrlih lekara – 122 (3+119)
• umrlih stomatologa – 1
• umrlih lekara stranaca u srpskoj vojsci – 25
• umrlih studenata medicine – 20
• umrlih starijih doktoranata – 4
• umrlih zarobljenih lekara na radu u srpskim vojnim bolnicama – 11

Ukupan broj Srba i dobrovoljaca spašenih posle albanske golgote

Iz Drača, Valone do Bizerte, Krfa, Soluna, prema podacima francuske misije, koja je rukovodila transportom srpske vojske i podatke prikupljala na licu mesta:

• Sa obala Albanije od 7. januara do 19. februara prevezeno je brodovima ukupno 154.454 vojnika. Od toga na Krf 138.691 vojnika i civila, u Bizertu oko 10.763 vojnika, na Korziku 3.000, i u Francusku 2.000.
• Ovom broju treba dodati i deo trupa (odred pukovnika Vasića) koji se maršujući kroz Makedoniju probio u Solun sa 3.631 vojnikom.
• U Albaniji su privremeno ostali samo delovi nekih jedinica srpske vojske u selu Driziša na Vojuša radi čuvanja i ishrane stoke i kompletna Konjička divizija, kojoj su saveznici još 19. januara obustavili svaki pokret na reci Vojuša, sa 1.500 ljudi i 16.500 konja. Ove jedinice su postepeno prebacivane iz Albanije do 5. aprila, kada je Albaniju napustila i Komisija za ukrcavanje u Valoni.

Kad saberemo navedene podatke dolazimo do toga da je Srpska vojska, nakon albanske golgote uspela da sačuva i na prostor van borbenih dejstava dovede kontingent od 159.585 vojnika.

Četrdeset hiljada regruta – mučenika u grotlu albanske golgote Nisam ni slutio da su ta deca na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske gde će umirati od gladi i od zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozreli vlat. Nisam ni slutio da će od 40 000 srpske dece za mesec dana 36 000 naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso. Nisam ni slutio, velim, kada su ta deca, bleda i umorna lica prolazila u nedoglednim redovima mimo mene, da oni idu na svoju Golgotu i da je hrišćanstvo prema Srpstvu tako siromašno žrtvama. Dve hiljade godina mi slavimo i žalimo četrdeset mladenaca, mučenika, koliko je hrišćanstvo u borbi od nekoliko vekova podnelo na žrtvu, a mi za nekoliko dana bacimo na žrtvu četrdeset hiljada mladenaca – mučenika! (Branislav Nušić, odlomak iz njegovog romana „Devetstopetnaesta – tragedija jednog naroda“.)

Vidi još

• Srpski potporni fond
• Mejbel Stobart
• Katrin Pejn
• Medicina u Srbiji u balkanskim ratovima
• Ruske sanitetske ekipe u Nišu 1914/1915.
• Oliva Kelso King
• Srpski vojni sanitet u Prvom svetskom ratu

Literatura

• Dragan Mikić, Aleksandar Nedok, Branislav Popović, Zarazne bolesti u srpskoj vojsci i narodu 1914. i 1915., na: na:www.rastko.rs
• Milorad Radojčić, Okružni fizikus dr Selimir Đorđević na:www.rastko.rs
• General Piaron de Mondezir, Albanska golgota. Uspomene i ratne slike, Beograd 1936.
• Marcel Dunan, Le Drame balkanique de 1915, Paris 1932.
• Feri Pizani, Srpska drama. Oktobar 1915. Solun 1917.
• Milorad Ekmečić: Dugo kretanje između klanja i oranja, Istorija Srba u novom veku (1492 – 1992), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2007.
• Grupa autora, Vojna peidemiologija, Vojnoizdavački Zavod,, Institut za vojno medicinsku dokumentaciju, Beograd 1978.
• Prof. Dr Vladimir Stanojević: Srpsko lekarsko društvo i njegovi članovi u Narodno-oslobodilačkim ratovima Srbije 1876-77-78 i 1912 – 1918. godine, Srpsko lekarsko društvo. Spomenica, Beograd, 1972.
• Miroslav Perišić: Valjevo grad u Srbiji krajem 19. veka, Beograd – Valjevo, 1998, 149.

Spoljašnje veze

Mediji vezani za članak Srpski vojni sanitet u albanskoj golgoti na Vikimedijinoj ostavi

• Mesec dana umiranja
• Od Srbije do Krfa – Put albanske Golgote
• Pogled iz manje poznatog ugla
• Prelazak srpske vojske preko Albanije 1915-1916.
• Francuska ruka spasa
• Pakao na ostrvu smrti
• Veliki rat Srbije za oslobođenje i ujedinjenje SHS 14. knjiga - fototipsko izdanje
• Škotske žene na srpskim ratištima 1914-1918
• Rane koje bole čitav vek („Večernje novosti“, 12. jun 2015)
• Marš smrti duž albanske obale Jadranskog mora ( Politika 8. januar 2016. )