Дубровачка бискупија

Дубровачка бискупија је бискупија у Хрватској. Данашња територија Дубровачке бискупије обухвата већи део Дубровачко-неретванске жупаније - градове Дубровник и Корчулу и дванаест општина: Конавле, Жупу дубровачку, Дубровачко приморје, Стон, Јањину, Трпањ, Оребић, Лумбарду, Смоквицу, Блато, Велу Луку и Ластово.[1]

Дубровачка бискупија
Дубровачка бискупија
Основни подаци
Држава Хрватска
Површина 1.368 км²
Седиште Дубровник
Поглавар Папа Фрања
Верници
Становништво око 87.000
Број католика око 77.000

ИсторијатУреди

Основана је у првим вековима хришћанства као Епидаурска епархија са седиштем у Епидауру (данашњи Цавтат). У VII веку, после аварско-словенске инвазије, пребачен је у Рагус (Дубровник). Од 972. године, као светац заштитник бискупије поштује се, Свети Власије.[2]

Године 998. бискупија је подигнут на ниво надбискупије и митрополије, са највећом јурисдикцијом од Неретве до реке Бојане, укључујући вернике на подручју Травуније, Захумља, Дукље и Босне.[3]

Током векова Дубровачка митрополија је добила суфраганске епархије у Стону, Требињу, Котору, Будви и Босни. Након промена у политичким односима, которска бискупија је 1178. године дошла под црквени утицај митрополије Бари у Италији, а 1181. Немањићи су протерали латинског епископа из Захумља - напустио је седиште своје епархије у Стону и настанио се на острво Муртер - и успоставила власт над Захумљем. Будвом и Дукљом, а основана је под покровитељством православља 1219. године - основана је Зетска епархија. 1252. године Немањићи ће протерати владику из (Дубровачке митрополије суфраганске епархије) Требињске епархије. Политичке прилике крајем 13. и почетком 14. века омогућиће извесну обнову католичке цркве на подручју Захумља и Травуније. Османска власт у дубровачком залеђу на крају је онемогућила функционисање Католичке цркве, а јурисдикција дубровачког надбискупа консолидована је на територији Дубровачке Републике.[4]

30. јуна 1828. године, после неумољивог притиска Аустрије, папа Лав XII. спустио је на статус бискупије са булом Локум Беати Петри, уз истовремено укидање суфраганских бискупија Стона и Корчуле. Дубровачка бискупија од тада ће бити потчињена Задарској, а потом Сплитско-макарској бискупији.[5]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди