Катарина Косача Котроманић

Катарина Херцеговић Косача или Катарина Косача Котроманић (1424/1425 – 25 Октобар 1478) је била супруга Стефана Томаша и претпоследња босанска краљица. Рођена је 1425. године у утицајној породици Косача. Њен брак 1446. године је склопљен тако да донесе мир између босанског краља и њеног оца Стејепана Вукчића. Као краљица Босне изградила је велики број цркава.

Катарина Косача Котроманић
Katarinina ploča.jpg
Катарина на надгробној плочи, окружена грбовима оца и мужа (1677.)[1]
Датум рођења1425.
Место рођењаБлагај код Мостара
Датум смрти25. октобар 1478.(1478-10-25) (52/53 год.)
Место смртиРим
ГробСвета Марија ин Аракоели
ДинастијаКосаче
ОтацСтефан Вукчић Косача
МајкаЈелена Балшић
СупружникСтефан Томаш
ПотомствоЖигмунд Томашевић, Катарина Томашевић
краљица Босне
ПериодMај 1446 – 10 Јул 1461
НаследникМара Бранковић

Након смрти њеног мужа 1461. године, Катарине је живела као краљица - удовица на двору свог пастора, краља Стефана Томашевића. Две године касније, снаге Отоманског царства на челу са Мехмедом Освајачем напале су Босну и коначно је освојили. Катаринин пастор је погубљен, док су Жигмунд и Катарина, њен син и ћерка, заробљени и одведени у Цариград, где су преобраћени у ислам. Катарина је побегла, склонивши се у Дубровник и на крају се настанила у Риму, где је од Папске државе примила пензију. Из Рима је тежила поновном уједињењу са својом децом, али њени напори да преговара и понуди откупнину показали су се узалудним. Умрла је као фрањевачки терцијар у Риму.

ДетињствоУреди

Катарина је била кћи Стјепана Вукчића Косаче, једног од најмоћнијих личности босанског племства, великог војводе босанског и владара Захлумља и Травуније. Касније је његова територија постала позната као Војводство Светог Саве или Херцеговина. Катаринина мајка била је Јелена Стратимировић Балшић, ћерка господара Зете Балше III. Била је њихово прво дете[2], рођена или 1424.[3] или крајем августа 1425.[4] Може се претпоставити да је место њеног рођења било тврђава Сокол, старо седиште Куће Косаче, или феудални град Благај, Стјепановa нова престоница.[2] Најранији извор који је спомиње је тестамент њене прабабе са мајчине стране, Јелене Лазаревић, који датира из 25. новембра 1442. године и у којем она оставља Катарини златне минђуше и наруквицу у облику змије. Стјепан је био поштовалац Босанске цркве, њена мајка православна хришћанка а она је одгајана у цркви свог оца.[5]

Катарина долази у фокус након приступања Стефана Томаша на трон Босне 1443. Томашје био дете из нелегитимног брака краља Твртка II којег је он одредио за наследника, и припадао је босанској цркви у којој је био ожењен по својим обичајима. Његова жена Војача Котроманић била је мајка Стефана Томашевића. Након две године његове власти, Томаш одуступа од босанске цркве и прелази на католичанство. Католичка црква није одобравала његов брак са Војачом, а Папа Евгеније IV дао му је дозволу да је протера почетком 1445. Грађански рат између краља и Катарининог оца, који се побунио још од краљевог устоличења, убрзо се завршио. Мир је био запечаћен браком краља Стефана Томаша и Катарине.[6]

БракУреди

За Стефана Томаша се удала на Спасовдан, 26. маја 1446, када је имала 22 године и када је стигла у Милодраж код Фојнице у пратњи свог оца.[7] Пошто је прешла на католичку веру Папа Евгеније IV јој је дозволио да изабере за себе два капелана међу босанским фрањевцима.[8] Катарина се показала ревноснoм хришћанком.[5]Покренула је и финансирала из свог мираза изградњу цркава широм Босне, почевши од оне у Купресу 1447. године, а затим цркве у Крупи на Врбасу. У децембру 1458. написала је Папи Пију II захтев да црква у Јајцу, саграђена заједно са фрањевачким самостаном и викаријатом, добије име по њеној имењакињи, Светој Катарини Александријској. Пије је одобрио захтев у були издатој 13. децембра, благословивши све који посете цркву краљице Катарине на Божић или Ускрс. Цркве саграђене у Врбањи, Врандуку, Тешњу и Врили приписују се такође Катарини и њеном супругу.[9]

Краљевски пар имао је најмање двоје деце заједно. Краљ је 1449. године обавестио Републику Рагузу о рођењу сина: то је вероватно био Жигмунд. Ћерка по имену Катарина рођена је 1453. године.[10] Краљица Катарина је можда била и мајка трећег сина краља Томаша, који је сахрањен на Мљету. Мавро Орбин, дубровачки хроничар из 16. века, веровао је да је дечака родила Војача.[11] Катарина се надала да ће брак њеног пастора са Маром Бранковић и његово каснијe приступање на српски престо 1459. ослободити пут за приступ њеног сина на престо Босне, али наде су пропале врло брзо. За само три месеца владавине Стефан Томашевић Котроманић је у узалудној одбрани Смедерева изгубио српску деспотовину и са женом се вратио на босански двор.[12]

УдовицаУреди

 
Стефан Томашевић клечи пред Христом, детаљ Јаков Белини, сликао 1460.

Краљ Стефан Томаш умро је у лето 1461. године, оставивши 37-годишњу Катарину као удовицу с двоје малолетне деце. Њен пастор, Стефан Томашевић, наследио је свог оца на престолу Босне.[8] Катаринини односи са њим били су лоши током живота Стефана Томаша, и то је сада била претња за слабљење краљевства пред експанзијом Отоманског царства. Тако је Стефан Томашевић одлучио да измири разлике са Катарином[13] и доделио јој је титулу и привилегије Краљице Мајке.[8] Уверивши се у "наклоност" Стефана Томашевића према његовој ћерки, Велики војвода Стефан Вукчић Косача се суздржао од оспоравања власти и тражења круне за своју унуку Катарину. У интересу му је било да круну узме одрасли монарх а не дете са обзиром на спољну опасност. Велики војвода је 1. децембра написао млетачким званичницима да ју је нови краљ "узео за своју мајку", а да је Војача већ умрла.[13] Иако се верује да се повукла у козоградски дворац изнад Фојнице као удовица.

1462. Катаринина ситуација се погоршала. Њен брат Владислав побунио се против њиховог оца и затражио помоћ од Османлија. Велики војвода и краљ започели су припрему одбране, али касније се направили фаталну грешку провоцирајући упорно моћног непријатеља, и ослањајући се на привидну помоћ католичких савезника. У прољеће 1463. године отомански султан Мехмед II Освајач и његова војска започели су освајање Босне. Катарина, за коју се верује да је била на југу у посети породици, одмах је пожурила назад на двор.[14]

До маја тврђаве су брзо падале под османску контролу. Краљевска породица је одлучила да се напусти Јајца и побегне према Хрватској и јадранској обали у неколико праваца како би збуњивала неприајтеље.[14] Катарина се нашла опкољену у дворцу Козоград, док су је деца заробила у граду Звечај и одвела у Мехмедов главни град Цариград. Њен пастор, краљ, преварен је због предаје у Кључу, одакле је наредио свим својим кастеланима да предају тврђаве, али Козоград је одбио краљеву наредбу.[15] Дубровчани су 23. маја информисали Владислава да ће послати бродове његовој сестри ако успе да стигне до обале.[16] Два дана касније њен пастор Стефан Томашевић је погубљен по Мехмедовој наредби. Краљица је јахала до Коњица и одатле вероватно према Дријеви, пре него што се коначно укрцала на обећана пловила у Стону и отпловила до Лопуда, острва коју држи Дубровачка република.[17] Две краљице Босне, Катарина и Мара, биле су једини чланови краљевске породице који су избегли Османлије.[14]

Изгнанство у ДубровникуУреди

Катарина је стигла на Лопуд у другој половини јуна 1463. Дубровачке власти, забринуте због тога што би помоћ краљици могло изазвати напад Османлија на њихову државу, забраниле су њен улазак у Дубровник до 23. јула, након што су њен отац и браћа покренули успешни контранапад на Османлије и протерали их даље од Дубровачке граница. Удовица краља Стефана Томашевића и последња краљица Босне, Мара Бранковић, такође није могла ући у републику до јула. У Дубровнику је краљица Катарина покушала затражити стонски данак, који се босанским владарима исплаћује годишње, али власти су то одбиле 20. августа. 26. октобра, Катарина је поверила Дубровнику сребрни мач краља Томаша, наложивши да га треба предати њеном сину Жигмунду "ако икад буде ослобођен", или некоме кога би она именовала наследником. Убрзо након тога напустила је Дубровник за Слано.[18] Разлог дубровачког опирања Катарининим захтевима било је поновно заузимање делова Босне од стране мађарског краља Матије Корвина, који је желе да на трон Босне постави своју марионету.[19] Косаче су током јесени 1463. године ослободили готово сву њихову земљу и успели да заузму и део бившег краљевског имања.[20] Катарина се вероватно упутила према имањима своје породице, која су у лето 1465. поново била под отоманским нападом. Катарина и Владислав повукли су се на полуострво Пељешац док им Дубровник није даo уточиште на једном од њихових острва.[21] Катарина је напустила републику заувек у септембру 1465. године. Вероватно је живела у Захумљу или на подручју Шибеника. Велики војвода, њен отац, умро је 1466. године.[22]

Римска пензијаУреди

1467. године Катарина је запловила ка Италијанском полуострву, вероватно на предлог веронског хуманисте Леонарда Монтање, који јој је посветио две песме. Запловила је сопственом барком и искрцала се у Анкони.[23] До 29. октобра 1467., Краљица је била у Риму,[23] a већ је примала врло великодушну пензију од папинске државе.[24] По доласку, изнајмила је вилу за себе и своје ближње, и састојала се од босанског племства које ју је следило. Октобра 1469. преселила се у римски реон Пиња, у кућу у близини цркве Сан Марко Евангелиста ал Кампидољо у Риму.[25] Папа Сикст IV дао јој је знатну имовину поред Тибера.[26]

Краљица је била истакнута личност у римском друштву. Њено присуство на венчању Великог кнеза Москве Иванa III Васиљевичa и византијске принцезе [[Софија Палеолог|Зоје}] 1472. године широко је запажено, као и њено ходочашће у Лаквиљу поводом преноса моштију Светог Бернардина Сијенског у нову цркву (чију изградњу је између осталог финансирао и краљ Стефан Томаш). Да је живела лагодним животом може се закључити из утиска који је оставила на римске хроничаре, који су писали о пратњи 40 оклопних витезова који су је пратили на ходочашћу у Базилици Светог Петра на прослави нове 1475. године.[26]

И поред почасти и финансијске сигурности коју је уживала, Катарина је била преокупирана поновним састанком са децом. Намерајући да нађе пуномоћника за преговоре са Високом портом, као и да прибави ресурсе за њихово ослобађање, она се 23. јула 1470. окренула Лудвику III Гонзагаи, маркизу Мантове.[27] 11. фебруара 1474. године упутила је писмо Миланском војводи, Галецо Марији Сфорци, молећи га да јој помогне да стигне до отоманске границе и ступи у преговоре.[28] У лето 1474. године, краљица је била у Херцег Новом, граду у власништву њене породице. Њу је пратила супруга брата Влатка, Маргарита Марзано, вероватно желећи Влаткову помоћ у успостављању контакта са њиховим млађим полубратом Ахмед-пашом Херцеговићем, који се преобратио у Ислам и постао османски државник. Катарина на крају није успела да се поново споји ни са једним од своје деце. Обоје су следила стопе свог ујака поставши муслимани. Жигмунд постаје Исхак-бег Краљевић и ступа на високу функцију у Османском царству.[27]

СмртУреди

 
Оргинални епитаф са Катарининог гроба из 1545. године написан на латинском језику и на српској ћирилици.

Разочарана неуспехом, Катарина се вратила у Рим и ушла у световни фрањевачки ред, а вероватно ју је потстакао на такав корак монах из базилике Света Марија ин Аракоели. Непосредно пре њене смрти, 1478. године, Катарину је посетио Никола Илочки, марионетски краљ делова Босне који су под контролом Мађарске. Предложио је да га призна као легитимног краља и покушао је да освоји њену наклоност. Никола је забележио да је болесна краљица постала "толико бесна да је изгледала као оштра сабља".[29]

20. октобра 1478. Катарина је изрекла своју последњу вољу, коју је забележио далматински свештеник, у присуству седам сведока, од којих су шест били фрањевци из базилике Света Марија ин Аракоели. Изразила је жељу да буде сахрањена пред главним олтаром у базилици. Сматрајући да има право да располаже босанском круном, именовала је папу Сикста IV и његове наследнике чуварима краљевства, обавезујући их да устоличе њеног сина Исхак-бег Краљевић ако се икада врати на хришћанство, или њену ћерку. Већину њених личних ствари наследили су дворјани. Одлучила је да, ако се њен син никада не врати у хришћанску веру, сребрни мач краља Стефана Томаша остављен у Дубровнику на чување, треба предати Балши Херцеговићу.[29] Краљица је умрла 25. октобра 1478. године пет дана након састављања тестамента, који је одмах однет папи.

Катарина је сахрањена у складу са њеним жељама, али је њен надгробни споменик премештен са пода на зид Света Марија ин Аракоели током радова на унутрашњости цркве 1590. године.[30][1] Оригинални епитаф је тада уништен, али римски калиграф Ђовани Батиста Палатино израдио је 1545. године копију и објавио две године касније. Био је то јединствен двојезични и сликовни пример написан и латинским језиком и писмом, и српским и ћирилицом. Обновљен је само латински натпис и данас се може наћи на њеном надгробном споменику.[1]


ЗанимљивостиУреди

 
Катаринин гроб у базилици Свете Марије ин Аракоели

Поред Банa Кулинa из 12. века, краљица Катарина једна је од владарских личности које су ушле у босанску народну традицију.[31] Као такву, традиција је назива "последњом краљицом Босне", што је погрешно, јер је Мара Бранковић наследила на трону и надживела.[32] Култ краљице Катарине,спомиње се први пут као беатифицирани у париској књизи Мартирологиум францисцанум из 1638. године.[22] Након османских освајања, већина Босанаца прешла је на ислам, а фрањевци су започели уздизање Катарине као симбола државности Босне и њеног пре-османског хришћанског и католичког идентитета.[33] То је посебно видљиво у Централној Босни, где је народна традиција о Катарини најизразитија. [34]

 
Катаринин гроб у базилици Свете Марије ин Аракоели.

Због повезаности Катарине са комплетним историјским регионом, као и због својих личних и блиских родбинских веза с католичанством, Српском православном црквом, босанским хршићанством и исламом, она све више постаје важан државни симбол у Босни и Херцеговини. На годишћицу њене смрти обележава се посебна миса. Школе, центри у заједници, установе и разна удружења називају се њеним именом. Званична делегација Предсједништва Босне и Херцеговине први пут је положила венац на њен гроб 2014. године. Штавише, Катарина је данас симбол мултиетничке Босне.

 
Улица Краљице Катарине у Београду.

Улица Краљице Катарине налази се на Бановом брду. Улица је дугачка 1.200 м. Налази се у близини Топчидерског парка. Директан превоз до ове улице не постоји, али се може посетити користећи аутобусе број 23, 37, 49, 51, 51, 53 и 58, као и трамваје 12 и 13. Још једна улица у Гроцкој такође носи овај назив.

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Regan 2010, стр. 60.
  2. 2,0 2,1 Regan 2010, стр. 15.
  3. ^ Pandžić 1979, стр. 15.
  4. ^ Tošić 1997, стр. 75.
  5. 5,0 5,1 Mandić 1960, стр. 320.
  6. ^ Ljubez 2009, стр. 127.
  7. ^ Pandžić 1979, стр. 16.
  8. 8,0 8,1 8,2 Pandžić 1979, стр. 17.
  9. ^ Ljubez 2009, стр. 141.
  10. ^ Regan 2010, стр. 17.
  11. ^ Ljubez 2009, стр. 128.
  12. ^ Regan 2010, стр. 18–19.
  13. 13,0 13,1 Mandić 1960, стр. 277.
  14. 14,0 14,1 14,2 Regan 2010, стр. 19.
  15. ^ Regan 2010, стр. 20–21.
  16. ^ Regan 2010, стр. 22.
  17. ^ Regan 2010, стр. 23.
  18. ^ Regan 2010, стр. 24.
  19. ^ Regan 2010, стр. 25.
  20. ^ Regan 2010, стр. 26.
  21. ^ Regan 2010, стр. 27.
  22. 22,0 22,1 Реган 2010.
  23. 23,0 23,1 Regan 2010, стр. 30.
  24. ^ Regan 2010, стр. 31.
  25. ^ Pandžić 1979, стр. 19.
  26. 26,0 26,1 Regan 2010, стр. 32.
  27. 27,0 27,1 Regan 2010, стр. 33.
  28. ^ Pandžić 1979, стр. 20–21.
  29. 29,0 29,1 Regan 2010, стр. 34.
  30. ^ Pandžić 1979, стр. 24.
  31. ^ Tošić 1997, стр. 111.
  32. ^ Regan 2010, стр. 73.
  33. ^ Regan 2010, стр. 75.
  34. ^ Palavestra 1979, стр. 94.

ЛитератураУреди