Отворите главни мени

Милан Купрешанин

Милан Купрешанин (Медак, код Госпића, 2. октобар 1911Загреб, 20. април 2005), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

МИЛАН КУПРЕШАНИН
Kupresanin Milan.jpg
Милан Купрешанин
Датум рођења(1911-10-02)2. октобар 1911.
Место рођењаМедак, код Госпића
 Аустроугарска
Датум смрти20. април 2005.(2005-04-20) (93 год.)
Место смртиЗагреб
 Хрватска
Професијавојно лице
Члан КПЈ одоктобра 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411971.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од23. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 2. октобра 1911. у селу Медак, код Госпића. Потиче из земљорадничке породице. Основну школу завршио је у родном селу, а гимназију у Госпићу. До почетка Другог светског рата службовао је у Чазми и Вировитици, као државни чиновник финансијске струке.

После Априлског рата и капитулације Југословенске краљевске војске, вратио се у родни крај. Повезао се с члановима КП Југославије и укључио се у рад на припремама за оружани устанак. Почетком августа 1941. године, руководио је нападом устаничких снага на усташко-жандарску посаду у селу Медак. После тога, по задатку Окружног комитета КП Хрвтаске за Лику, ангажовао се у раду на стварању чвршћих војних јединица од устаничких снага. Тада је од бораца с подручја госпићког котара формиран герилски батаљон „Велебит“, а Милан је постављен за његовог команданта. Као представник госпићког котара, учествовао је на саветовању војних делегата герилских одреда с подручја Лике и Босанске крајине, 31. августа 1941, у ослобођеном Дрвару, и на састанку војних делегата личких партизанских одреда, 21. септембра 1941. године на Каменском, на Пљешивици, када су донете значајне одлуке за развој оружне борбе у Лици и Босанској крајини.

Када је, октобра 1941. године, на подручју госпићког котара формиран Први лички партизански одредВелебит“, јачине око 2.000 бораца, Милан је постављен за његовог команданта. У то време примљен је и у чланство Комунистичке партије Југославије. Под његовом командом, Одред је, крајем 1941. и почетком 1942. године, успешно спречавао нападе Италијана, усташа и четника на ослобођену територију и рушио железничку пругу на делу између Госпића и Грачаца. У децембру 1941. године Милан је упућен на партијски курс при Окружном комитету КПХ за Лику, који се одржавао у Трнавцу; и кад су, крајем децембра те године, италијанске снаге продрле од Врховина ка Кореници, дочекао их је с групом курсиста у Шијановом кланцу, и тада био рањен.

У току лета 1942. године командовао је привременом борбеном групом названом Комбиновани одред, која је дејствовала у западној Лици, с посебним војничким и политичким задатком - да јача ангажовање хрватског становништва из тог дела Лике у Народноослободилачкој борби. Септембра 1942. године, када је Главни штаб НОП одреда Хрватске формирао Трећу личку ударну бригаду, Милан је постављен за њеног команданта. Крајем истог месеца, он је с бригадом разбио четнике у селу Радучу, а неколико дана касније и усташе у селу Рибнику, а затим заузео Брушане и Лички Нови. Били су то значајни успеси тек формиране бригаде и њеног команданта, на којима им је честитао Главни штаб НОВ и ПО Хрватске. После тога, бригада је наставила да реда нове успехе - разбила је четнички пук „Вожд Карађорђе“ на подручју Грачаца, а затим се, по наређењу Врховног штаба НОВ и ПОЈ, пребацила на сектор Босанског Грахова, где је у новембру оперисала под командом Штаба Друге пролетерске дивизије. После повратка у Лику, у децембру 1942. године, бригада је успешно напала непријатељске посаде између Грачаца и Ловинца.

У току Четврте непријатељске офанзиве бригада је водила борбе с много надмоћнијим италијанским снагама на Плочанском кланцу и код Горњег Лапца, Упорном одбраном на фронту, повременим противнападима и забацивањем дела снага у позадину, непријатељу су нанесени озбиљни губици и онемогућен брз продор на ослобођену територију Лике. У свим тим борбама Милан се показао као веома вешт командант, а његова је заслуга и то што је бригада од Главног штаба НОВ и ПО Хрватске тада добила назив „ударна“.

Крајем марта 1943. године, Милан је постављен за начелника Штаба Првог хрватског народноослободилачког ударног корпуса. Одмах потом, крајем марта и почетком априла, командовао је привременом оперативном групом „Гацка“, и с њом постигао значајне успехе у гацкој долини. Потом се налазио на дужностима команданта Штаба книнског оперативног сектора и команданта новоформиране Деветнесте севернодалматинске дивизије, а затим и као начелник Штаба Осмог далматинског корпуса, с којим се истакао у борбама за ослобођење Далмације.

Непосредно пре завршетка рата, отишао је с групом официра у Совјетски Савез, где је завршио деветомесечни курс на Вишој војној академији „Ворошилов“, у Москви. После рата, завршио је Курс оперативе при Вишој војној академији Југословенске армије.

Био је шеф Војне мисије ЈА у НР Албанији, командант армије, командант војне области, помоћник државног секретара за народну одбрану и начелник позадине ЈНА. Пензиониран је у чину генерал-пуковника. После тога, извесно време био је председник Републичког одбора Социјалистичког савеза радног народа Хрватске и председник Савеза резервних војних старешина Хрватске. Биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, а био је и члан Савета федерације.

Умро је 20. априла 2005. године и сахрањен је у Гробници народних хероја на загребачком гробљу Мирогој.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других страних и југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 23. јула 1952. године.

ЛитератураУреди