Раде Булат
Раде Булат (Вргинмост, 28. август 1920 — Загреб, 25. јануар 2013) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.
| раде булат | ||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Раде Булат, 1967. године | ||||||||||||||
| Лични подаци | ||||||||||||||
| Датум рођења | 28. август 1920. | |||||||||||||
| Место рођења | Вргинмост, Краљевина СХС | |||||||||||||
| Датум смрти | 25. јануар 2013. (92 год.) | |||||||||||||
| Место смрти | Загреб, Хрватска | |||||||||||||
| Професија | војно лице | |||||||||||||
| Породица | ||||||||||||||
| Супружник | Милка Куфрин | |||||||||||||
| Деловање | ||||||||||||||
| Члан КПЈ од | 1939. | |||||||||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||||||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1978. | |||||||||||||
| Чин | генерал-потпуковник | |||||||||||||
| Херој | ||||||||||||||
| Народни херој од | 24. јула 1953. | |||||||||||||
| Одликовања |
| |||||||||||||
Биографија уреди
Рођен је 28. августa 1920. године у Вргинмосту. Потиче из земљорадничке породице. Основну школу завршио је у Вргинмосту, а гимназију у Сиску, Градишки и Загребу.
Године 1936. постаје члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и руководио је скојевском организацијом у гимназији у Сиску, Градишки и Загребу. Због револуционарне делатности, више пута је хапшен и удаљаван из школе. Године 1939. примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У исто време, уписао је Технички факултет у Загребу, где се активно укључио у рад скојевске организације, и постао члан руководства. Повремено је одлазио и у родни крај, где је помагао стварању првих партијских организација у селима око Вргинмоста. По одлуци, КП Хрватске, 29. марта 1941. године прешао је у Вргинмост и преузео дужност секретара Котарског комитета КПЈ.
Народноослободилачка борба уреди
После Априлског рата и окупације Југославије, 1941. године, активно је радио на организовању устанка на Кордуну. Када је 27. јула 1941. године избио устанак у Хрватској. Раде је заједно с Мирком Поштићем, народним херојем, разоружава једног усташу у селу Перна. Истог дана предводио је групу бораца на рушењу железничке пруге између Вргинмоста и Топуског, код села Блатуше. Одмах после ове акције, с Јовицом Булатом, напао је групу Италијана код села Подгорје, и растерао их.
У фебруару 1942. године, као истакнути организатор устанка на Кордуну, одлази у Главни штаб НОП одреда Хрватске, који га шаље као делегата у поједине крајеве и партизанске одреде Хрватске. У улози официра Главног штаба учествује, с банијском пролетерском четом и Николом Демоњом, у борбама у Славонији. Као командант батаљона „Буде Борјан“, у северној Далмацији водио је низ успешних борби против Италијана, усташа и домобрана. Посебно се истакао у борбама с Италијанима код Борије, затим у селу Нунић, код Кистања, где је заједно са Слободаном Мацуром разоружао италијанску посаду од тридесет карабинијера, а већ у следећој акцији са својим батаљоном избацује из строја више од 200 италијанских војника. Тада су заробљена три минобацача, четири митраљеза и велики број пушака. Заједно са својим батаљоном био је на планини Промина, код Дрниша, 29. јуна 1942. године, окружен с 5.000 Италијана и четника. Два дана је успешно води борбу и успео батаљон извући из обруча с незнатним губицима.
Као командант Тринаесте пролетерске ударне бригаде „Раде Кончар“, водио је непрекидне борбе на Жумберку, у околини Загреба и Карловца. У бици у Новом Селу, његова бригада је нанела тешке поразе усташама, а у Сухору Италијанима и белогардејцима. Командовао је и ослобођењем Крашића, 2. јануара 1943. године, када су после жестоких борби, уништене три усташке бојне с више од 900 војника. Маја 1943. године, као начелник Штаба Друге оперативне зоне у Мославини, реорганизовао је тамошње партизанске одреде. Приликом преласка Саве, водио је борбу против усташа и Немаца, и заробио више од 40 непријатељских војника. Његова вештина командовања дошла је до изражаја јула 1943. године, када се с десет бораца успешно извлачи из усташког окружења. У ослобођењу Вараждинских Топлица, непосредно је руководио јуришом на Гестапово упориште, где је заробљено 100 немачких жандарма.
Руководио је оснивањем Прве загорске бригаде, са којом је водио непрекидне борбе у Загорју, код Доње Коњшћине, код Златара, Миховљана, Вараждинских Топлица, села Свибовец. Командант 32. загорске дивизије постао је 6. јуна 1944. године и с њом уништио снажни усташко-домобрански гарнизон у Трговишћу, Храшчини, водио тешку борбу на Калнику, Билогори и Подравини, где уништава усташко-домобранске снаге. У сарадњи с јединицама Седме банијске дивизије и Шестог славонског корпуса, учествује у ослобођењу Подравине од Вировитице до Копривнице. Крај рата га је затекао на месту начелник Штаба Десетог загребачког корпуса.
Послератни период уреди
После ослобођења Југославије, завршио је Курс за усавршавање официра пешадије на Вишој војној академији „Ворошилов“ у Совјетском Савезу, Вишу војну академију ЈНА, Командно-генералштабну школу у Сједињеним Америчким Државама (енгл. US Army Command and General Staff College) и дипломирао је на Електротехничком факултету (данас Факултет електротехнике и рачунарства) Универзитета у Загребу. У Југословенској народној армији (ЈНА) вршио је дужности: команданта дивизије, начелника оперативне управе Војне области, заменика начелника Треће управе Генералштаба ЈНА, начелника Управе АБХ одбране ЈНА, помоћника команданта за позадину Армијске области и команданта Војног подручја. Био је посланик у Сабору Социјалистичке Републике Хрватске и члан Централног комитета Савеза комуниста Хрватске. Године 1968. био је председник Шаховског савеза Југославије (ШСЈ).
У току Народноослободилачке борбе, погинула му је марта 1942. године на Петровој гори, сестра Драгица, која је била студент медицине. Радетова супруга, Милка Куфрин, такође је била учесница Народноослободилачке борбе и проглашена је за народног хероја Југославије.
Умро је 25. јануара 2013. године, у Загребу. Сахрањен је у Гробници народних хероја на загребачком гробљу Мирогој, 31. јануара.
Одликовања и признања уреди
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и два Ордена за храброст. Од иностраних одликовања се истиче пољски Грунвалдов крст трећег степена. Орденом народног хероја одликован је 24. јула 1953. године.
На традиционалном пријему Српског народног вијећа у Загребу, 4. јануара 2012. године, Ради Булату и Јосипу Бољковцу уручена је награда Гојко Николиш за промовисање антифашизма.[1]
Био је такође и почасни грађанин словеначког града Метлике, како би се на тај начин изразила захвалност за његово учешће као команданта Тринаесте пролетерске бригаде у борби против фашизма и ослобађању места.[2]
Публикације уреди
Референце уреди
- ^ B92.net: Josipović i Tadić dobili nagrade, pristupljeno 11. februara 2012.
- ^ Novossti.com: Bulatova brigada proslavila jubilej, pristupljeno 11. februara 2012.
Литература уреди
- Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957. COBISS.SR 4864263
- Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. COBISS.SR 4897031
- Vojna enciklopedija tom II. Beograd. 1971. COBISS.SR 72915207
- Vojni leksikon. Beograd: Vojnoizdavački zavod. 1981. COBISS.SR 41164039
- Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982. COBISS.SR 48700167
