Википедија

Избегличка криза у Венецуели

Венецуеланска миграциона и избегличка криза (позната и као Боливарска дијаспора) је највећа забележена избегличка криза у Америци,[8] и односи се на емиграцију милиона Венецуеланаца из њихове матичне земље током председавања Уга Чавеза и Николаса Мадура услед Боливарске револуције.[1][2][9] Револуција је била покушај Чавеза, а касније и Мадура, да се успостави културна и политичка хегемонија,[10][11][12] која је кулминирала кризом у боливарској Венецуели.[13] Настала избегличка криза упоређује се са кризама са којима су се суочили кубански прогнаници, сиријске избеглице и оне земље погођене европском мигрантском кризом.[14][15] Боливарска влада порекла је постојање било какве миграционе кризе, наводећи да Уједињене нације, и други актери, покушавају да оправдају страну интервенцију унутар Венецуеле.[16]

Избегличка криза у Венецуели
Деео кризе у Венецуели
(од горе ка доле, с лева на десно)
Стотине Венецуеланаца чекају да добије печате у својим пасошима на екваторској царинарници; Колумбијска национална полиција која води Венецуеланце у Кукуту, Колумбија; Путници авио-компаније који су кренули из Венецуеле са аеродрома Симон Боливар.
Друга именаБоливарска дијаспора
Датум1999–још увек
(главна фаза од 2015)
ЛокацијаВенезуела
УзрокСоцијални проблеми, политичка репресија, насиље, економски пад, корупција, сиромаштво, цензура, незапосленост, хиперинфлација, недостатак, неухрањеност, кршење људских права и остало[1][2][3]
Исход

Амерички недељни часопис Њузвик је описао „боливарску дијаспору“ као „масовни преокрет богатства“, где је „преокрет“ поређење са високом стопом имиграције у Венецуели током 20. века.[2] У почетку су богати Венецуеланци и образовани научници емигрирали за време Чавезовог председништва. Међутим то се променило, како су се услови у земљи погоршавали, и земљу су почели да напуштају и Венецуеланци средње и ниже класе.[17] Због великог броја образованих и квалификованих емиграната, нацију је погодио велики одлив мозгова.[18][19] Након разочарања опозиционом политиком, земљу су напустили и Венецуеланци супротстављени председнику Мадуру,[20] што је резултирало повећаном подршком Мадуровој влади. Током кризе, Венецуеланци су често анкетирани о својој жељи да напусте родну земљу,[21] а преко 30 процената испитаника у анкети из децембра 2015. године изјавило је да планирају да трајно напусте Венецуелу.[22] Проценат се готово удвостручио следећег септембра, судећи према Датинкорпу (агенције из Каракаса), када је 57 одсто испитаника желело да напусти земљу.[23] До средине 2019. године преко четири милиона Венецуеланаца, односно око 13 процената становништва државе, емигрирало је од почетка револуције, односно од 2. фебруара 1999. године.[7][24][25]

Уједињене нације су предвиђале да ће до краја 2019. бити евидентирано више од 5 милиона емиграната током венецуеланске кризе, што је преко 15% становништва.[26] Студија института Брукингс (енгл. Brookings Institution), с краја 2018. године, сугерисала је да ће број емиграната 2019. године достићи број од 6 милиона што је било приближно 20% становништва Венецуеле у 2017. години.[27] Анкета агенције Консултарес 21 (шп. Consultares 21) из средине 2019. године проценила је да је већ достигнут број од 6 милиона Венецуеланаца који су побегли из земље.[5][28] Толико избеглица било је и током сиријског грађанског рата који се у то време се сматрао најгором хуманитарном катастрофом на свету.[28][29]

Историја

уреди

Током 20. века, „Венецуела је била уточиште имиграната који су бежали од репресије и нетрпељивости Старог света“, наводи Њузвик.[2] Исељавање по ниским стопама је почело 1983. године након пада цена нафте, мада су стопе емиграције, посебно професионалаца, углавном порасле након Боливарске револуције коју је предводио венецуелански председник Уго Чавез.[30] Анитза Фреитез, шефица Института за економска и социјална истраживања при Католичком универзитету Андрес Бељо, изјавила је да су емиграције за време Угове владавине биле због жеље људи за лични просперитет и бољу сигурност.[31]

Почетак емиграције

уреди
 
Венецуелански емигранти често праве селфије стопала на плочице које је дизајнирао Царлос Цруз-Диез на међународном аеродрому Маикуетиа.[32] Боливарска влада поставила је копију плочица на аеродрому, што је схваћено као исмевање емиграната.[33]

Године 1998, када је Чавез први пут изабран, број Венезуелаца којима је одобрен азил у Сједињеним Америчким Државама нагло се повећао.[34] Чавезово обећање да ће доделити више средстава за сиромашне забринуло је многобројне богате и доборстојеће Венецуелане, покрећући први талас емиграната који беже од боливарске владе.[35]

Након покушаја венецуеланског државног удара 2002. године, емиграције су постале све учесталије.[36] Нови талас уследио је 2006. године,[36][37] након поновног избора Чавеса. Године 2009. процењено је да је више од једног милиона Венецуеланаца емигрирало у период од десет година Угове владавине.[2] Према подацима Централног универзитета у Венецуели (УЦВ), процењено је да је 1,5 милиона грађана напустило државу у периоду од 1999. до 2014. године, што је од 4 до 6% укупног становништва Венецуеле.[18]

Криза у Венецуели

уреди
 
Извор: Међународна организација за миграције[38]
Такође погледајте: Криза у Венецуели

Академици и пословни лидери изјавили су да се емиграција из Венецуеле знатно повећала током последњих година Чавезовог председавања и током председавања Николаса Мадура.[39] Временом се емиграција додатно драматично повећала током кризе и почела је да укључује Венецуеланце са нижим приходима, односно људе којима је Чавес обећао помоћ и који су се суочавали са глађу током економске кризе у држави.[35] Испрва су венецуелански мушкарци остављали жене, децу и родитеље, бежећи у потрази за приходима, како би могли да шаљу новац кући и издржавају своје породице.[40] Како се криза продубљавала, тако су почеле да емигрирају и мајке са децом, напустивши Венецуелу, придруживши се својим члановима породице у иностранству.[40]

Избор Мадура и протести 2014. године

уреди

Након избора Мадура 2013. године и све већих протеста у 2014. години, стопа емиграције из Венецуеле је расла. Асошијетед прес је известио да је венецуеланска средња класа у том периоду почела да емигрира, суочена са све већим несташицама, инфлацијом и немирима.[39][41][41]

Између 2012. и 2015. године, број Венезуелаца који су емигрирали повећао се за 2,889 процената.[42] ПГА група је 2015. проценила да је укупно емигрирало око 1,8 милиона Венецуеланаца.[43][44] Верује се да је наредне године још 150.000 људи напустило своје домове, а амерички лист Њујорк тајмс назвао је ову ситуацију „егзодусом“.[35]

Уставна криза из 2017. и избори за уставотворну скупштину

уреди

Током венецуеланске уставне кризе 2017. године, Колумбија се припремила за повећање броја венецуеланских избеглица.[45] Према подацима колумбијске владе, више од 100.000 Венецуеланаца емигрирало је у Колумбију у првој половини 2017. године.[46] Уочи избора за Венецуеланску уставотворну скупштину 2017. године, Колумбија је доделила посебну дозволу сталног боравка држављанима Венецуеле који су у земљу ушли пре 25. јула и преко 22.000 Венецуеланаца пријавило се за стални боравак у Колумбији у прва 24 сата програма.[47] Високи комесар Уједињених нација за избеглице известио је да су државе широм Латинске Америке забележиле више од једног милиона Венецуелаца који су се населили у периоду између 2014. и 2017.[48] Међувладина Међународна организација за миграције (ИОМ) имала је сличне процене на око милион људи за период између 2015. и 2017. године.[38] Међутим друге статистике указују да је процена ИОМ-а можда био конзервативна.[49]

Реизбор Мадура 2018. године

уреди

После контроверзног реизбора председника Мадура у мају 2018. године, емиграција се наставила; Венецуеланци су веровали да се Мадурова политика неће променити и да ће се услови у земљи и даље погоршавати.[50] У септембру 2018. године, регионални представник Уједињених нација за избеглице званично је упоредио кризу са мигрантском и избегличком кризом изазваном сиријским грађанским ратом.[15] УНХЦР и ИОМ објавили су податке у новембру 2018. године који показују да је број избеглица који су бежали из Венецуеле од почетка боливарске револуције 1999. порастао на 3 милиона, што је око 10 процената становништва земље.[6]

Председничка криза

уреди

У 2019, председник Народне скупштине Венецуеле Хуан Гваидо прогласио се вршиоцем дужности председника Венецуеле, и тако започињући председничку кризу.[51] Дана 30. априла 2019. године Гваидо је покушао да поведе војну побуну у циљу уклањања Мадура са власти, али је план на крају пропао.[52][53] Исељавање се још једном повећало јер су Венецуеланци предвидели да неће бити значајне промене. Такође, били су незадовољни поступцима опозиције.[40] Како су се изгледи за политичке промене у Венецуели смањивали, анкета венецуеланског анкетара Цонсултарес 21 из јула 2019. проценила је да је земљу напустило између 4,7 и 6 милиона Венецуеланаца.[5] До овог тренутка, венецуеланска избегличка криза сматрала се другом најгором на свету, иза оне из сиријског грађанског рата.[54] Крајем 2019. године, председник Мадуро се чврсто позиционирао на власти и свако противљење томе постало је обесхрабрено. То је резултирало одласком критичара из земље, док је Мадурова подршка све више расла међу преосталим Венецуеланцима.[20]

Узроци

уреди

Родитељи ће рећи: „Радије бих се опростио од сина на аеродрому него на гробљу“.

—Томас Паез, Централни универзитет у Венецуели[35]

Венецуеланске новине Ел Универсал су известиле да је студија „Венезуелан Цоммунитy Аброад: А Неw Метход оф Еxиле“, аутора Томаса Паеза, Мерцедес Виваса и Хуана Рафаела Пулидоа, показала да је боливарска дијаспора погођена „погоршањем економије и социјалне структуре, раширеним криминалом, неизвесношћу и недостатком наде за промену руководства у блиској будућности“.[1] Wалл Стреет Јоурнал је извештавао да су многи Венецуеланци побегли због високе стопе криминала, растуће инфлације и лоших статистичких изгледа.[30] Као разлози за напуштање домовине, наводи се и недостатак слободе, висок ниво несигурности и недостатак могућности просперитета.[18][19] Оскар Хернандез, директор компаније „Линк Цонсултантс“ рекао је да узроци емиграције укључују економска питања, иако су неизвесност и правна несигурност главни разлози.[55]

Криминал и несигурност

уреди
 
Стопа убистава од 1998. до 2018. године. Извор: ОВВ, ПРОВЕА, УН
* УН испрекидана линија се пројектује на основу података који недостају.

Венецуелански криминал је главни узрок емиграције.[1][30] Према социологу Томасу Паезу, венецуелански родитељи и баке и деке подстичу младе да напусте земљу због сопствене безбедности.[18]

Пораст политичке нестабилности и насиља у Венецуели погоршао се за време Уга Чавеза.[56] Аутори Герет А. Џонс и Денис Роџерс су у својој књизи „Yоутх виоленце ин Латин Америца: Гангс анд Јувениле Јустице ин Перспецтиве“ навели да је промена режима која је дошла са Чавезовим председништвом изазвала политички сукоб, који је „обележен даљим повећањем броја и стопе насилних смрти“.[57] Професор социологије Роберто Брисено-Леон се сложио се тим тврдњама, наводећи да је Боливарска револуција покушала да „уништи оно што је раније постојало, статус кво друштва“, са резултатом пораста нестабилности;[56] такође верујући да је влада унапређивала социјална питања приписујући насиље и злочин сиромаштву и неједнакости.[56] Стручњаци су, повећање стопе убистава повезивали са корупцијом венецуеланске власти, лошој контроли наоружања и лошем правосудном систему.[58] Стопа убистава повећала се са 25 на 100.000 људи у 1999. години (када је изабран Чавез)[57] на 82 убијених на 100.000 људи у 2014. години.[59]

У 2018. години процењено је да је било 81,4 смртних случајева на 100.000 људи, што је највећа стопа у Латинској Америци. На основу стандарда СЗО, ово насиље има епидемиолошке размере у 88% општина. Такође постоје процене у којима се тврди да Венецуела има највише стопа отмица у региону и да се отмица, од почетка председништва Чавеза до 2011. године, повећала преко двадесет пута. Такође се повећао број вансудских егзекуција у којима су владине познате под називом Снаге за специјалне акције (шп. Fuerzas de Acciones Especiales; ФАЕС) извршавале егзекуције под маском безбедносних операција.[60][61][62][63] Више од 7.500 од 23.000 насилних смртних случајева пријављених у 2018. години, узроковано је отпором власти. Између јануара и маја 2019. пријављено је 2.100 таквих смртних случајева.[63]

Међутим, стопа убиства у Венецуели се почела смањивати од 2017. године. Према подацима Венецуелске опсерваторије за насиља (ОВВ) који говоре да је она на почетку 2017. године износила 81,4 на 100.000 људи, стопа убистава се у 2019. години смањила на 60,3.[64] Ова организација изјавила је да је овај силазни тренд уследио пре свега због велике емиграције милиона Венецуеланаца који су напустили државу.[65]

Економија

уреди

Велики покретач масовног исељавања била је економска ситуација у земљи. Венецуеланска економска криза, која је позната као једна од најтежих у новијој економској историји, била је углавном покренута падом међународних цена нафте 2014. године, а неадекватан одговор владе довео је до погоршања кризе и рецесије 2017. године, која је забележена као једна од најгоре рецесије у новијој историји западне хемисфере.[66]

Многи власници предузећа, након Боливарске револуције, емигрирали су у земље са растућом економијом.[1] Економска криза у Венецуели гора је од догађаја након распада Совјетског Савеза.[67] Откако је Уго Чавез 2003. године увео строжију контролу валута у покушају да спречи бекство капитала,[68] низ девалвација валута пореметио је венецуеланску економију.[69] Контроле цена и друге владине политике изазвале су озбиљне несташице у Венецуели.[70] Као резултат несташице, Венецуеланци су морали да трагају за храном траже храну, а неки од њих су повремено јели дивље воће или храну из смећа. Чекање у редовима за куповину намерница било је велико а високе цене приморавале су многе да се одрекну од куповине производа које се иначе куповали или који су им били потребни.[71][72][73][74][75]

Према Галуповој анализи из 2018. године, „[владине] одлуке о прекомерној наплати довеле су до кризе и домино ефеката која се даље погоршава, остављајући становнике у немогућности да приуште основне потрепштине као што су храна и становање“, а Венецуеланци су живели „верујући да могу да пронађу бољи живот негде другде.“[76]

Тренутно економија Венецуеле наставља да доживљава стагнацију, девалвацију, стамбену кризу, погоршање спољног дуга и смањења БДП-а за више од 35%.[66] Према Међународном монетарном фонду (ММФ), венецуеланска економија се смањила за 45% у периоду између 2013. и 2018. године. Стопа инфлације у Венецуели прешла је преко 100 процената до 2015. године, што је највећа стопа инфлације на свету и највиша у историји земље.[77] До краја 2018. ова стопа порасла је на 1,35 милиона процената..[78] Поред тога БДП је до краја 2019. смањен за 35%.[63]

Здравство и приступ здравственој заштити

уреди

Економска и политичка ситуација у Венецуели довела је до повећања нивоа сиромаштва и оскудице ресурса, укључујући храну и лекове, што је у великој мери утицало на здравље и добробит Венецуелана. У 2018. години процењено је да око 90% становништва живело у условима сиромаштва. Што се тиче нутритивног здравља, Венецуеланци су 2017. године изгубили у просеку 11 килограма телесне тежине, а 60% становништва изјавило је да немају довољно ресурса неопходних за приступ храни.[66] Венецуеланци који су остали у земљи имали су мали приступ прехрамбеним производима, а Министарство прехране је 2018. године известило да 84% ставки који су део основне корпе са храном нису доступне у супермаркетима. Производња хране такође је опала за 60% у периоду између 2014. и 2018. године, док су пољопривредни сектор значајно ослабили за време Угове и Мадурове администрације. У периоду од 2014. до 2016. године, увоз хране смањен је за 70%.[63]

Поред тога, општа пропаст државе довело је до смањеног пружања здравствених услуга и погоршања здравственог сектора. Овакво сиромашно окружење са ниским ресурсима било је савршено легло за пораст болести попут оспица, дифтерије, туберкулозе и маларије.[66] Увоз лекова смањио се за 70% између 2012. и 2016. године, а само 15 од 56 фармацеутских компанија наставило је свој рад, док је преко 150 апотека затворено од 2016. године. Крајем 2018. године 85% основних лекова проглашено је оскудним, а према УН, 300.000 појединаца је угрожено јер више од годину дана нису имали приступ основним лековима. Влада је престала да објављује податке о здравственим показатељима на националном нивоу у 2015. години, али верује се да је била доста тешка.[63]

Политичка репресија

уреди
 
Тело жене демонстранткиње, убијене од стране колецтивоса током Мајке свих маршева.

Према студији Централног универзитета („Венезуелан Цоммунитy Аброад: А Неw Метход оф Еxиле”), боливарска влада „радије ће наговорити оне који се не слажу са револуцијом да оду, уместо да застане и да дубоко размисли о штети коју ова дијаспора доноси држави“.[1] Њузвик је известио да је Чавез „снажно гурао“ сваког ко није био део његовог покрета, што је захватило многе научнике, бизнисмене и медијске стручњаке који су емигрирали из Венецуеле.[2]

У 2014. години, око 9.000 венецуеланских прогнаника живело је у Сједињеним Америчким Државама, а значајан број њих побегло је у Европску унију.[1] Флоридски центар за жртве тортуре је известио да су 2015. године већину корисника Центра били венецуелански мигранти којима је пружена психијатријска, социјална, правна, и лекарска помоћ.[79]

Ефекти

уреди

Образовање

уреди

Многи венецуелански емигранти су образовани професионалци.[18] Иван де ла Вега са Универзитета Симон Боливар (УСБ) открио је да је 60 до 80 посто студената у Венецуели рекло да жели да напусти земљу и да се не врати у условима који су владали 2015. године.[80] Ученици основних и средњих школа такође су такође били погођени ситуацијом у држави, а медији су извештавали о случајевима где су деца у школама падала у несвест услед глади.[81] У пограничним регионима Венецуеле стопа напуштања школе износила је чак 80 процената.[82][83]

 
Централни универзитет у Венецуели, најистакнутији универзитет у земљи, видео је како велики проценат његових наставника напушта земљу.

Према извештају из 2014. године који је написао Иван де ла Вега, око милион Венецуеланаца емигрирало је током председавања Чавеса, али број академика није био прецизно утврђен;[84] Централни универзитет (УЦВ) је изгубио више од 700 од својих 4.000 професора између 2011. и 2015..[85] Око 240 професора напустило је УСБ између 2009. и 2014. године,[84][85] а додатних 430 чланова факултета отишло је од 2015. до 2017. године.[86]

Главни разлози за емиграцију просветних радника укључују стопу криминала у Венецуели и ниске владине плате.[84][85] Према речима председника венецуеланске Академије за физичке, математичке и природне науке, Клаудија Бифаноа, већина венецуеланског „технолошког и научног капацитета, изграђеног током пола века“ изгубљена је током председниковања Хуга Чавеса. Упркос томе што је 2 процента БДП-а земље уложено у науку и технологију, број радова објављених у међународним часописима опао је са око 1.600 на 1.000 (податак из 1997. године, када је технолошки буџет Венецуеле износио 0,3 процента БДП-а) у периоду од 2008. до 2012. године.[87]

Мариано Херера, директор Центра за културна истраживања и образовање, проценио је 2014. године, да недостатак наставног особља потребног за часове математике и природних наука износи 40%. Венецуеланска влада покушала је да ублажи недостатак кадра покретањем програма „Симóн Родрíгуез Мицромиссион“ у којем се до дипломе стизало за две године, уз смањен обим градива.[88] Од јануара до марта 2018. године, 102 од 120 места у Универзитету Симон Боливар остало је упражњено.[89]

Према студији Централног универзитета („Венезуелан Цоммунитy Аброад: А Неw Метход оф Еxиле”) преко 90% од више од 1,5 милиона емиграната у Венецуели чинили су људи са факултетском дипломом; 40% њих је имало звање магистра а 12% је имало докторате или с били на пост-докторским студијама.[18][19] У студији су коришћени званични подаци верификовани у иностранству и анкете Венецуеланаца који су одлучили да емигрирају.[18]

Економија

уреди

Привредници су махом емигрирали из Венецуеле најчешће због владине контроле цена и корупције, несташице и девизне контроле. Рачуновође и администратори отишли су у земље са економским растом, попут Аргентине, Чилеа, Мексика, Перуа и САД.[1] Студија Економског система Латинске Америке показала је да је емиграција високо-квалификованих радника старијих од 25 година из Венецуеле у земље ОЕЦД порасла за 216 процената у периоду између 1990. и 2007. године.[2]

Процењује се да је 75 одсто од око 20.000 радника ПДВСА (Петрóлеос де Венезуела) који су напустили компанију емигрирало у друге земље због посла.[21] Бивши нафтни инжењери започели су рад на нафтним бушотинама у Северном мору и у катранском песку западне Канаде.[2] Број Венецуеланаца у Алберти повећао се са 465 у 2001. на 3.860 у 2011. години.[90] Бивши запосленици ПДВСА такође су се придружили успешнијој нафтној индустрији у суседној Колумбији.[90] Према Ел Универсал-у, „хиљаде нафтних инжењера и техничара, поседовајући стотине хиљада радних сати у обуци и стручности у нафтној индустрији (значајније од академских диплома)“, и већина бивших руководилаца ПДВСА, раде у иностранству.[1] Након егзодуса ПДВСА, производња венецуеланске нафте смањила се, а учесталост повреде на раду је повећан.[90]

До 2019. године, више од 50.000 инжењера и архитеката напустило је Венецуелу у шест претходних година, при чему су део венецуеланске радне снаге заменили страни радници, укључујући кинеске колеге.[91]

Медији и уметност

уреди

Глумци, продуценти, ТВ водитељи, водитељи вести и новинари наводно су масовно одлазили у Колумбију, Флориду и Шпанију након затварања медија од стране венецуеланске владе или њихове куповине од стране владиних симпатизера. Музичари су емигрирали у места прихватљива за њихов стил музике.[1]

Здравствена заштита

уреди
 
Венецуелански лекари протестују у Каракасу, 2017. година

Лекари и медицинско особље, посебно они у приватним установама, емигрирали су због ниских плата и противљењу Владе да признају традиционални шестогодишњи програм.Боливарска влада уместо тога подржала је кубанску обуку за „лекаре у заједници“. Влада је ограничила приступ објектима и финансирање обуке лекара, што је довело до затварања медицинских програма широм земље.[1]

Председник Медицинске федерације Венецуеле, Даглас Леон Натера, изјавио је у априлу 2015. године да је више од 13.000 лекара (преко 50 процената укупног броја у држави) емигрирало. Према његовим подацима, резултирајући недостатак лекара погодио је и јавне и приватне болнице.[92] У марту 2018. (након што је 22.000 лекара побегло из Венецуеле), зарада многих лекара била је мања од 10 америчких долара месечно.[93]

У земљама Латинске Америке медицинске дипломе венецуеланских лекара су општеприхваћене. Могућности за Венецуелане су ограничене у Сједињеним Државама, међутим, лекари често постају медицински асистенти или раде у немедицинским областима.[93]

Статистика

уреди

Бројеви миграната

уреди

Према Ивану де ла Вега са Универзитета Симон Боливар, број Венецуеланаца који живе у иностранству повећао се за преко 2.000 процената од средине 1990-их до 2013. године (са 50.000 на 1.200.000).[94] Средња старост емигранта је 32 године.[80]

Проценат Венецуеланаца који су рекли да имају породицу у иностранству повећао се са 10 процената у 2004. години на скоро 30 процената у 2014. години.[3] Године 2014, око 10 процената је рекло да се тренутно припрема за емиграцију.[3] Према подацима Високог комесаријата УН за избеглице, „између 2003. и 2004. године, број (венецуеланских) избеглица се удвостручио са 598 на 1.256, а између 2004. и 2009. број венецуеланских избеглица био је пет пута већи, и износио је до 6.221. До тог датума постоји и евиденција 1.580 венецуеланских подносилаца захтева за уточиште.“[3][31]

Истраживање компаније Консулторес 21 с краја 2017. године показало је да је преко четири милиона Венецуеланаца напустило земљу због Боливарске револуције, а 51 одсто младих изјавило је да жели да емигрира.[7] У 2018. години процењено је да преко милион Венецуеланаца има планове за емиграцију. Исељеници се углавном састоје од професионалаца између 18 и 35 година.

Карактеристике миграната

уреди

Карактеристике миграната је важно разумети јер оне покрећу и утичу на рањивости и обрасце миграције. Према истраживању ИОМ-а венецуеланских миграната у Бразилу, Колумбији и Перуу из 2018. године, испитаници у Бразилу били су просечне старости 32 године, испитаници у Колумбији и Перуу просечне старости 30 година, мушкарци 58% испитане популације, 5% жене анкетиране у Колумбији биле су трудне, 3% у Бразилу и 1% у Перуу, 31% посто испитаника у Бразилу и 39% испитаника у Колумбији изјавило је да немају статус регуларне миграције, а 41% испитаника у Бразилу путовали су сами , 37% у Колумбији и 31% у Перуу.[95] У студији о рањивости за мигранте у Централној Америци и на Карибама из 2019. године, ИОМ је утврдио да су 4% испитаника у студији биле труднице, 32% жена рекло је да су погођене дискриминацијом и 5% ових жена је трудно, 58% жена је пријавило недостатак здравствене заштите, док је то пријавило 57% мушкараца, а 65% испитаника путује без породице у односу на 35% осталих из групе.[96]

Становништво Колумбије

уреди
 
Службеник колумбијске националне полиције превозећи старију жену преко реке Тачире у Колумбију

Према докторки социологије Ракели Алварез са Универзитета де лос Андрес (Универсидад де Лос Андес, УЛА), 77 посто имиграната у Венецуелу током 1990-их било је из Колумбије. Почетком 2010. године, колумбијски имигранти били су разочарани економским крахом и дискриминацијом од стране владе и њених присталица. Између десетина хиљада и 200.000 Колумбијаца напустило је Венецуелу до 2015. године. Колумбијско Министарство спољних послова известило је да су се визе за Колумбију повећале за 150 процената између марта 2014. и марта 2015. године, а помоћ за репатријацију Колумбијско-Венецуеланаца достигла је рекордан број у првом кварталу 2015. године. Мартин Готвалд, заменик шефа агенције Уједињених нација за избеглице у Колумбији, рекао је да ће се многе од 205.000 колумбијских избеглица које су претходно избегле у Венецуелу можда вратити у Колумбију. Број репатрираних Колумбијаца тицао се колумбијске владе, највише због његовог утицаја на незапосленост и јавне услуге.[97]

Јеврејско становништво

уреди

Према бројним организацијама, јеврејско становништво у Венецуели опало је са процењених 18.000–22.000 у 2000. години[98] на око 9.000 у 2010. години.[99] Лидери заједница као главне разлоге наводили су неповољну економију, сигурност и појачани антисемитизам. Неки су владу оптужили да се укључује или подржава антисемитску акцију и реторику.[99][100][101] Године 2015. објављено је да је јеврејско становништво опало на 7.000.[102]

Избеглички живот

уреди

Помоћ

уреди

Покренуте су многобројне манифестације и организације за пружање помоћи венецуеланским емигрантима. Интернет страницу МеQуиероИр.цом (шп. "I want to go"; Желим да идем) покренуо је бивши службеник за јавне послове ПДВСА који се преселио у Канаду и брзо постао популаран међу венецуеланским емигрантима.[21][103][104] У јуну 2015. године одржан је први годишњи Сајам миграција у Каракасу.[105] Догађај је укључивао групе за подршку, помоћ у школовању у иностранству и помоћ у процесу емиграције. Мрежа „Сомос Диáспора“, која се састоји од интернет презентације и радио станице у Лими у Перуу, покренута је у мају 2018. године како би дијаспори пружала венецуеланске информације о забави, вестима и миграцијама.[106]

Проблеми

уреди

Криминал

уреди

Баш као што смо отворили руке за улазак браће Венецуела, која долазе из врло јаке кризе ... од тамо одлазе и неки људи који су повезани са криминалом

Мауро Медина, Перуански министар унутрашњих послова[107]

Влада Мадура често је одобравала емиграцију венецуеланских криминалаца и организованог криминала у земље региона, при чему су нације попут Арубе, Колумбије, Панаме, Перуа и Сједињених Држава имале пораст криминала.[108][109]

У јуну 2018. група Венецуеланаца опљачкала је златару у шопинг центру Јоцкеy Плаза у Перуу и побегла из земље.[110] Дана 27. јула 2018, четири Венецуеланца пуцала су и повредила једног полицајца током пљачке продавнице у земљи. Починиоци су касније ухапшени.[111][112] Банда „Трен де Арагуа“ (Воз Арагуе) у Венецуели - која је цветала некажњено у њиховој родној земљи где су режирали пљачку, отмицу и убиства - препознала је пет својих чланова ухапшених у августу 2018. због планирања пљачке банке у перуанском тржном центар.[108][113][114] Национална полиција Перуа пронашла је код чланова венецуеланске банде ватрено оружје, гранате и мапу банке.[113] Најмање седамдесет и два Венецуеланца била су затворена у Перуу до средине 2018. године.[108]

Дана 19. фебруара 2019. група маскираних венецуеланских и колумбијских миграната покушала је да провали у дом Инкатера у резервату Амазон у региону Мадре де Диос у Перуу, што је резултирало смрћу локалног туристичког водича. У тренутку напада ту су се нашла и 53. госта, укључујући америчке и кинеске туристе, који су били на сигурном.[115][116]

Дискриминација

уреди

Венецуеланске избеглице су се повремено суочавале са ксенофобијом и дискриминацијом у земљама одредишта.[117] Међународна организација за миграције известила је да су избеглице подложне трговини људима и проституцији.[117] Венецуеланци у Панами доживљавају ксенофобију због локалног становништва, а панамски националистички покрети користили су се анти-венецуеланско-избегличком реториком да би стекли подршку.[118]

У Бразилу су становници Пакараиме 18. августа 2018. године из избегличких кампова протерали најмање 1.200 Венецуеланаца, након што је породица локалног трговца рекла властима да га је напала група Венецуеланаца. Међутим, два дана касније власти су рекле да идентитет и националност нападача нису потврђени.[119] Становници града уништили су мигрантске кампове.[120][121][122]

Проституција

уреди

Многе жене из Венецуеле у Колумбији прибегавају проституцији како би зарадиле за живот.[123] У „Ла Цхама“, панамској хит песми извођача Мр. Саика, певач исмејава Венецуеланку која прибегава проституцији.[118] Због овог чина певачу су многи мигранти претили смрћу. Образовани венецуелански емигранти такође су се окренули проституцији јер више нису могу да наставе каријеру којом су се бавили.[124]

Здравље

уреди

Заразне болести

уреди

Поновна појава морбила и других заразних болести као резултат несташице лекара у Венецуели изазвала је забринутост у земљама одредишта емиграната. Широм региона владала је забринутост да ће избеглице проширити болест. Избијање оспица догодило се у Бразилу, Колумбији и Еквадору у областима у којима су живеле венецуеланске избјеглице и већина заражених биле су избеглице.[125] Повећање маларије и дифтерије у Венецуели такође је изазвало забринутост у суседним земљама.[81] Од августа 2019. године, венецуелански мигранти добили су регионалне картице за вакцинацију како би били сигурни да су примили вакцине и да им се не дају двоструке дозе. Са овим потезом сложили су се здравствени званичници из Сједињених Држава, Колумбије, Еквадора, Панаме, Канаде, Хаитија, Доминиканске Републике, Аргентине, Перуа и Парагваја.[126]

Ментално здравље

уреди

Истраживања су показала да много венецуеланских избеглица пати од посттрауматског стресног поремећаја изазваног трауматичним догађајима које су доживели у својој родној земљи. Мигранти доживљавају и физичке и психолошке симптоме због својих траума узрокованих насиљем у Венецуели, остављајући родбину иза себе и прилагођавајући се култури земље у којој су избегли.[127] Мигрантс еxпериенце ботх пхyсицал анд псyцхологицал сyмптомс фром тхеир траумас wхицх аре цаусед бy виоленце ин Венезуела, леавинг релативес бехинд, анд адаптинг то тхе цултуре оф тхеир хост цоунтриес.[127] Неки од главних узрока хоспитализације међу венецуеланским избеглицама у Перуу повезани су са менталним здрављем.[128]

Путовање

уреди
 
Венецуеланске избеглице спавају на улицама Какута у Колумбији

Венецуеланци су емигрирали на више начина, а слике миграната који беже морем упоређиване су са кубанским прогнаницима.[35] Многе избеглице путовале су пешице хиљадама километара због немогућности да приуште друге методе путовања, планинарећи и вукући кофере са собом. Многи од њих су стопирали возаче или су морали да пливајући пређу реку, како би избегли патроле и побегли од кризе.[31][129] Већина миграната започело је бегство у пограничном граду Кукута у Колумбији, а затим настављало ка својим појединачним одредиштима.[129] Избеглице су такође подложне лажним туристичким водичима и пљачкама током њиховог путовања.[31]

Они који одлазе пешице познати су као „лос цаминантес“ (шетачи). Многи од њих прелази и по неколико стотине километара до еквадора или Перуа.[130] Алба Переира, која свакодневно помаже у прехрани и облачењу око 800 шетача у северној Колумбији, изјавила је 2019. године да је међу шетачима уочила више болесних, старијих и трудних избеглица.[130] Колумбијски Црвени крст је поставио венецуеланске шаторе са храном и водом поред пута.[131] Венецуеланци такође прелазе у северни Бразил, где је УНХЦР успоставио 10 склоништа за смештај хиљада Венецуеланаца.[131] Слике Венецуеланаца који беже из земље морем симболично су поређење са сликама виђеним из кубанске дијаспоре.[35]

Одредишта

уреди

Тешко је пратити број и карактеристике људи који напуштају Венецуелу. Израђене су опште процене које обухватају размере миграције. Ток миграција из Венецуеле у значајна одредишта (која укључују већи део Латинске Америке, Северне Америке и делове Европе) повећао се са 380.790 у 2005. на 1.580.022 у 2017. години (ИОМ, 2018а), где су процене засноване на појединачним проценама влада земља домаћина.[132] Много је миграната који у земљу пријема улазе са регуларним путем, али има много оних који то не чине. Број оних који нерегуларно улазе је тешко проценити због имиграционог статуса.

Првих десет дестинација (значајних одредишта) за венецуеланске емигранте су Колумбија, Перу, Сједињене Америчке Државе, Шпанија, Италија, Португал, Аргентина, Канада, Француска и Панама.[133] Десетине хиљада Венецуеланаца такође су се преселиле на друге локације, укључујући Тринидад и Тобаго[134] и друге државе Америке и Европе.[18][135]

Венецуеланци су побегли у преко 90 земаља у потрази за бољим животом.[136] Између 2015. и 2017. године, имиграција Венецуеле повећала се за 1.388 процената у Чилеу, 1.132 процента у Колумбији, 1.016 процената у Перуу, 922 процента у Бразилу, 344 процента у Аргентини и Еквадору, 268 процената у Панами, 225 процената у Уругвају, 104 процента у Мексику, 38 процената у Костарики, 26 процената у Шпанији и 14 процената у Сједињеним Америчким Државама.[14]

Сједињене Америчке Државе

уреди
 
Број Венецуеланаца којима је одобрен стални боравак у Сједињеним Државама годишње (од председника Венецуеле), са захтевима за азил (према подацима Министарства унутрашњих послова САД)[137][138][139]

Сједињене Америчке Државе су једно од главних одредишта за венецуеланске емигранте.[18][31][55] Број становника САД-а који су се идентификовали као Венецуеланци повећао се за 135 процената између 2000. и 2010. године, односно са 91.507 на 215.023.[140] Године 2015. процењено је да је око 260.000 Венецуеланаца емигрирало у Сједињене Америчке Државе.[80] Према истраживачу Карлосу Субера, „велика већина Венецуеланаца који покушавају да мигрирају у земљу улази с имигрантском, туристичком или пословном визом“, а статистика показује да 527.907 Венецуелана борави у Сједињеним Америчким Државама са неимигрантским визама.[3] Латинскоамерички и карипски економски систем (Система Ецонóмицо Латиноамерицано y дел Царибе; СЕЛА) известио је да је 2007. године 14 одсто Венецуелаца старих од 25 и више година у Сједињеним Америчким Државама имало докторат; изнад америчког просека који износи девет одсто.[31]

Највећа заједница Венецуеланаца у Сједињеним Државама живи у Јужној Флориди.[18] Између 2000. и 2012. године, број легалних становника Венецуеле на Флориди повећао се са 91.500 на 259.000.[141] Године 2015, четворо делегата са Флориде у Представнички дом Сједињених Америчких Држава предложили су Закон о помоћи венецуеланским избеглицама.[141] Тиме би се прилагодио статус Венецуеланаца без казнене евиденције или умешаности у прогон људи који су у Сједињене Америчке Државе стигли пре 1. јануара 2013. године, са роком за пријаву за прилагођавање до 1. јануара 2019. године.[141] Један главни спонзор, амерички представник Карлос Курбело, рекао је: „Овај закон ће помоћи оним држављанима Венецуеле који су створили нови дом у Сједињеним Америчким Државама да остану овде ако то одлуче, јер је опасно да се врате својим кућама (у Венецуели)“.[141] Предлог закона је послат Комитету за правосуђе Дома.[141]

Латинска Америка и Кариби

уреди

Земље Латинске Америке, попут Аргентине, Бразила, Чилеа, Колумбије, Еквадора, Мексика, Перуа и Панаме, популарне су дестинације за венецуеланске емигранте.[39]

Аргентина

уреди
 
Обележавање Дана имиграната у Буенос Аиресу
 
Венецуеланци у протесту против боливарске револуције у Сао Паулу, Бразил

Венецуеланска имиграција значајно се повећала од 2005. године, са 148 људи годишње на 12.859 у 2016. години. Преко 15.000 Венецуеланаца емигрирало је у Аргентину од 2004. до 2014. године, од којих је 4.781 добило пребивалиште.[133][142] Број венецуеланских имиграната повећао се за 500 одсто од 2014. до 2016. године, на 600 недељно. Између 2014. и средине 2017. године, 38.540 Венецуеланаца поднело је захтев за боравак у Аргентини.[133][143]

Венецуеланци који се емигрирају у Аргентину суочавају се са неколико препрека, као што је цена авионске карте, због удаљености између држава у поређењу са суседном Колумбијом и Бразилом. Привучени бољим животним условима, многи ризикују путовање копном. Марјорие Кампос, жена из Венецуеле која је била у осмом месецу трудноће, путовала је аутобусом 11 дана преко Колумбије, Еквадора, Перуа и Чилеа до аргентинског града Кордобе.[144]

Бразил

уреди

На почетку смо невиђене хуманитарне кризе у овом делу Амазоне ... Већ виђамо венецуеланске адвокате који раде као благајници супермаркета, венецуеланске жене како прибегавају проституцији, домородачке Венецуеланке како просе на саобраћајним раскрсницама.

Кол. Едвалдо Амара, Шеф цивилне одбране Рораима[35]

Како су се социјално-економски услови погоршавали, многи Венецуеланци су емигрирали у суседни Бразил. Десетине хиљада избеглица пропутовало је слив Амазона тражећи бољи живот. Неки од њих су путовали пешке и плаћали преко 1.000 долара за шверц у веће градове. Бразилска влада повећала је своје војно присуство на граници како би помогла избеглицама на својим путевима и рекама.[35] Крајем 2016. године, преко 70.000 избеглица[145] ушло је у пограничну државу Рораима на северу Бразила, напрезавајући локалне ресурсе.[17] Стотине деце из Венецуеле уписано је у школе у близини бразилско-венецуеланске границе, а око 800 Венецуеланаца је 2018. године, дневно улазило у Бразил.[146]

Регионална влада је 7. августа 2018. затражила да Врховни савезни суд Бразила затвори границу, а касније тог дана Врховни савезни суд одбио је захтев из уставних основа.

Колумбија

уреди

Колумбија, земља која се граничи са Венецуелом и има дугу историју са том земљом, примила је највећи број венецуеланских миграната.[147] Након поновног отварања колумбијске границе након мигрантске кризе између Венецуеле и Колумбије, многи Венецуеланци су почели да емигрирају у земљу. Од тада је Колумбија прихватила многе венецуеланске избеглице и покушала да им додели правни статус.[148] Помоћ коју је колумбијска влада пружила венецуеланским избеглицама била је скупа, а више међународних партнера интервенисало је да пружање помоћи настави.[148] Помоћ коју Колумбија пружа Венецуеланцима креће се од посета хитним службама до јавног образовања за децу и сву помоћ је колумбијска влада обезбедила бесплатно.[148] У августу 2019. године, председник Иван Дуке најавио је да ће Колумбија доделити држављанство 24.000 деце рођене у Колумбији чији су родитељи венецуеланским мигрантима, како би спречио да остану без држављанства.[149]

У јулу 2016. године преко 200.000 Венецуеланаца ушло је у Колумбију ради куповине робе услед несташице у Венецуели.[150] Дана 12. августа 2016. године, венецуеланска влада је званично поново отворила границу; хиљаде Венецуеланаца поново је ушло у Колумбију да би избегло венецуеланску кризу.[150] Колумбијска нафтна индустрија имала је користи од квалификованих венецуеланских имиграната, иако је земља почела да депортује нерегуларне имигранте крајем 2016. године.[147]

Према колумбијској влади, више од 100.000 Венецуеланаца емигрирало је у Колумбију у првој половини 2017.[46] Уочи избора за уставну скупштину Венецуеле 2017. године, Колумбија је одобрила посебну дозволу сталног боравка држављанима Венецуеле који су у земљу ушли пре 25. јула. Преко 22.000 Венецуеланаца пријавило се за стални боравак у прва 24 сата од почетка пријема захтева.[47] До краја новембра 2017. године у Колумбији је било преко 660.000 Венецуеланаца, двоструко више него што их је било у јуну.[48] На крају 2018. године у Колумбији је било више од 1,2 милиона Венецуеланаца..[151] Између априла и јуна 2018. године, Колумбија је, кроз поступак регистрације назван РАМВ,[152] регистровала више од 442.000 Венецуеланаца који су боравили нерегуларно у земљи. Почев од јануара 2020. године, колумбијска влада најавила је да ће понудити радне дозволе стотинама хиљада Венецуеланаца који живе у Колумбији, омогућавајући им да се интегришу у формалну економију.[149] Прилив избеглица проузроковао је пораст ксенофобије код неких Колумбијаца, који избеглице криве за пораст криминала, незапосленост и ширење ЦОВИД-19.[153] У децембру 2020. председник Дуке најавио је да венецуелански мигранти без докумената неће добити вакцине за коронавирус упркос забринутости агенција за избеглице.[153]

У фебруару 2021. влада Колумбије најавила је легализацију венецуеланских миграната без докумената у земљи, чиме је стечено право на добијање десетогодишњих дозвола боравка.[154]

Костарика

уреди

Број венецуеланских азиланата у земљи повећао се са само 200 у 2015. на 1.423 у 2016. години, повећавајући се даље на 2.600 у 2017. години.[155] Ово је тема о којој су владе Костарике и Панаме заједнички разговарале током билатералног самита.[156] У 2017. години, од укупно 6.337 захтева за избеглички статус, 50 процента њих је било од избеглица из Венецуеле.[157]

Чиле

уреди

Између 2015. и 2017. године, венецуеланска емиграција у Чилеу повећала се за 1.388 процената.[14] Године 2016, Венецуеланци су емигрирали у Чиле најчешће због стабилне економије и једноставне имиграционе политике. Према чилеанском Одељењу за странце и миграције, број чилеанских виза за Венецуелане повећао се са 758 колико их је било у 2011. години на 8.381 у 2016. години. Око 90 посто су биле радне визе за Венецуелане старости од 20 до 35 година. Пошто је међународно путовање ваздухом тешко (посебно због вредности венецуеланског боливара), многи Венецуеланци морају да путују копном и опасним тереном да би стигли до Чилеа. Према речима извршног секретара Католичког чилеанског института за миграције Делиа Кубидеса, већина венецуеланских имиграната „су рачуновође, инжењери, наставници, и већина њих је врло доброг образована“, али прихватају слабо плаћене послове како би могли да испуне услове за визе и остану у земљи.[147][158]

Мексико

уреди
 
Испрекидана линија представља симулиране податке (Извор: ИНЕГИ).[159][160]

Популација Венецуеле у Мексику повећала се са 2.823 колико је износила у 2000. на 10.063 у 2010. години, што је пораст од 357 процената код људи рођених у Венецуели који живе у Мексику.[159] Мексико је одобрио 975 Венецуеланаца трајних идентификационих картица у првих пет месеци 2014. године, двоструко више у односу на 2013. годину.[39] Мексичка влада тврди да најмање 47.000 Венецуеланаца тренутно борави у Мексику.

Холандска карипска острва

уреди

Некадашња популарна туристичка дестинација многих Венецуеланаца, острва Аруба и Курасао захтевају од венецуеланских грађана да имају најмање 1.000 америчких долара у готовини пре имиграције, што је приход од преко пет годишњих примања Венецуеланца који ради за минималну плату. Појачане су патроле и депортација Венецуеланаца, а Аруба је одредила стадион за смештај 500 венецуеланских миграната којима прети депортација.[35]

Путовање до Курасаа је често опасно путовање дуго 97 километара, које укључује прелазак опасних вода које надгледају холандска обалска стража Кариба, као и наоружане банде.[35] Венецуеланци се доводе близу обале острва, бацају их преко брода и присиљавају да испливају до копна, где се сусрећу са контактима како би успоставили свој нови живот. Власти Курасаоа наводе да су уобичајени послови које Венецуеланци раде на острвима опслуживање туриста, а њихов посао се креће од чишћења ресторана до активне трговине сексом.[35] Холандска обалска стража Кариба процењује да је пресретнуто само пет до десет одсто чамаца који превозе венецуеланске мигранте.[35]

Према извештају Хјуман рајтс воча, 21. августа 2020. године, венецуелански мигранти задржани у притворским центрима Арубана пријављени су да се суочавају са опасним ризицима од ЦОВИД-19. Неколико медија и организација за заштиту људских права известили су о лошим условима, укључујући пренатрпаност ћелија, насиље од стране чувара и недостатак основних хигијенских производа за венецуеланске мигранте у притвору.[161]

Перу

уреди
 
Венецуеланци продају арепе и тисане у Лими (2017)

У поређењу са другим одредишним земљама, Тхе Неw Yорк Тимес је Перу описао као гостољубивију према венецуеланским избеглицама.[162]

Председник Перуа Педро Пабло Кучински је 2017. године донео закон којим је постојећим мигрантима из Венецуеле у Перуу додељена привремена дозвола за трајни боравак (ПТП). Интерамеричка комисија за људска права одобрила је закон охрабрујући друге земље Латинске Америке да усвоје сличне мере. Венецуеланска унија у Перуу, локална невладина организација, најавила је да ће представити поступке председника Канчинског норвешком Нобеловом комитету и предложити га за Нобелову награду за мир:[163]

[Док] друге државе граде зидове, у Перуу се граде мостови како би се грађани приближили и заштитила њихова најосновнија основна права, па ћемо с великом надом представити ову номинацију за председника Педра Пабла Кучинског, не само у потрази за овом наградом, већ да се на међународну расправу ставе злоупотребе чији су латиноамерички мигранти жртве у неким деловима света.

У августу 2017. године, нешто више од три месеца након уредбе, преко 40.000 венецуеланских избеглица ушло је у Перу.[164] До средине 2018. године,[165] преко 400.000 Венецуеланаца емигрирало је у Перу.[166] У истраживању Уједињених нација, 61,9 одсто Венецуеланаца који су се преселили у Перу радило је у малопродаји, туризму или сличном положају док је 9,4 посто радило у индустрији и грађевинарству.[167] Око 46 посто зарађивало је између 984 и 1968 табана (300–600 америчких долара) месечно; 34 процента је зарадило између 656 и 984 табана (200–300 америчких долара), а 11 процената је зарађивало мање од 656 табана месечно (мање од 200 америчких долара).[167] До краја 2018. године више од 670.000 Венецуеланаца емигрирало је у Перу.[168]

У јуну 2019. године, перуански председник Мартин Вискара најавио је да ће, након 15. јуна 2019. године, Перу прихватити само Венецуеланце са пасошима и визама. У недељи пре истека рока, око 50.000 Венецуеланаца отиснуло се да уђе у Перу док је још имало прилику.[40] У августу 2019. влада је најавила да ће предузети оштрије мере за јачање безбедности на својој граници са Еквадором како би спречила илегалну имиграцију након што су претходне мере показале пад легалних прелаза од 90 процента.[169]

Европа

уреди

У фебруару 2018. године готово 1.400 Венецуеланаца прелетело је Атлантски океан у нади да ће у Европи наћи бољи живот. Већина њих (1.160) је азил затражила у Шпанији.[170] Број је значајно порастао са 150 у фебруару 2016. године на 985 у фебруару 2017. године. Културне и језичке везе главни су разлог зашто је Шпанија најпопуларнија дестинација, међу европским земљама, за венецуеланске мигранте. Грађани Венецуеле могу путовати земљама шенгенског подручја без визе.

Шпанија

уреди

Велика већина људи рођених у Венецуели који живе у Европи живе у Шпанији и/или су стекли шпанско држављанство, било у Венецуели било у Шпанији. Између 2015. и 2018. године, број Венецуеланаца рођених у Шпанији повећао се са 165.893 на 255.071 особа.[171] Од 2019. године, број Венецуеланаца у Шпанији премашује 300.000 људи, што подразумева масовни долазак у периоду између 2018 и 2019. године.[172]

Мађарска

уреди

Упркос антиимиграцијској реторици која је била заступљена након европске мигрантске кризе, влада Виктора Орбана поздравила је стотине венецуеланских миграната за које је доказано да имају барем једног мађарског претка. Међутим, пријем није био толико позитиван, јер се неколико грађана жалило полицији на присуство црних Венецуеланаца у околини бање Балатоносод, где су у почетку били смештени имигранти.[173]

Израел

уреди

Због оптужби за антисемитизам против владе Венецуеле,[174] делом заснованог на њеном политичком повезивању са страним актерима попут Ирана, Палестине и Сирије,[175] и сложеној економској ситуацији, већи део јеврејске заједнице Венецуеле искористио је израелски закона о повратку како би емигрирали у Израел и тамо се трајно настани. Чак 60% јеврејског становништва Венецуеле потражило је уточиште у Израелу од када је Чавес ступио на дужност 1999. године, када је у Венецуели било 22.000 Јевреја. Овај број се смањио на око 6.000 Јевреја који су још увек остали у Венецуели од 2019. године.[176] Преко 11.000 Венецуеланаца емигрирало је у Израел од почетка кризе.[177]

Статистика

уреди
Међународна емиграција
Становници Венецуеле по земљама (2020)
Позиција Држава Венецуеланци Континент Датум
1.ª   Колумбија 1 742 927[178] Америка 24.02.2021.
2.ª   Перу 1 043 460[179] Америка 24.09.2020.
3.ª   Чиле 457 324[180] Америка 24.10.2020.
4.ª   Еквадор 443 705[181] Америка 24.02.2021.
5.ª   Шпанија 395 747[182] Европа 24.01.2020.
6.ª   Сједињене Државе 394 000[183] Америка 24-02.2021.
7.ª   Бразил 261 441[184] Америка 24.12.2020.
8.ª   Аргентина 179 203[185] Америка 12.09.2020.
9.ª   Панама 121 601[186] Америка 24.02.2021.
10.ª   Доминиканска Република 114 500[187] Америка 24.09.2020.
11.ª   Мексико 101 648[188] Америка 24.09.2020.
12.ª   Италија 51 000[189] Европа 20.11.2019.
13.ª   Костарика 29 820[190] Америка 24.12.2020.
14.ª   Тринидад и Тобаго 24 169[191] Америка 12.09.2020.
15.ª   Португалија 24 000[192] Европа 24.08.2020.
16.ª   Гвајана 23 310[193] Америка 24.12.2020.
17.ª   Канада 20 775[194] Америка 12.04.2020.
18.ª   Курасао 17 000[195] Америка 12.09.2020.
19.ª   Аруба 17 000[196] Америка 12.04.2020.
20.ª   Уругвај 14 926[197] Америка 24.01.2021.
21.ª   Боливија 9 956[198] Америка 24.12.2020.
22.ª   Парагвај 4 934[184] Америка 24.01.2021.
23.ª   Аустралија 4 500[199] Океанија 20.11.2019.
24.ª   Швајцарска 4 137[200] Европа 20.11.2019.
25.ª   Шведска 1 610[201] Европа 20.11.2019.
26.ª   Гватемала 1 300[202] Америца 20.11.2019.
27.ª   Норвешка 1 148[203] Европа 20.11.2019.
28.ª   Грчка 1 007[204] Европа 20.11.2019.
29.ª   Аустрија 1 000[205] Европа 20-11.2019.
30.ª   Израел 683[206] Асиа 20.11.2019.
31.ª   Салвадор 395[207] Америка 20.11.2019.
32.ª   Мађарска 242[208] Европа 20.11.2019.
33.ª   Ирска 137[209] Европа 20.11.2019.
УКУПНО 5.577.077[210] 24.02.2021.
Међународна емиграција
Становници Венецуеле по земљама (2018.2019)
Позиција Држава Венецуеланци Континент Датум
1.ª   Колумбија 1 408 055[184] Америка 08/2019[211]
2.ª   Перу  840 000[212] Америка 06/2019
3.ª   Еквадор 500 000[213] Америка 07/2019
4.ª   Сједињене Државе 418 366[214] Америка 2017
5.ª   Чиле 400 000[184] Америка 06/2019[215]
6.ª   Шпанија 274 000[216] Европа 12/2018
7.ª   Бразил 168 300[217] Америка 2019
8.ª   Аргентина 130 000[184] Америка 11/2018[218]
9.ª   Панама 94 400[184] Америка 11/2018
10.ª   Тринидад и Тобаго 40 000[184] Америка 11/2018[219]
11.ª   Мексико 39 500[184] Америка 06/2019
12.ª   Гвајана 36 400[184] Америка 02/2019[220]
13.ª   Доминиканска Република 28 500[184] Америка 11/2018[219]
14.ª   Курасао 26 000[184] Америка 02/2019[220]
15.ª   Костарика 25 700[184] Америка 06/2019
16.ª   Аруба 16 000[184] Америка 11/2018[219]
17.ª   Уругвај 8 600[184] Америка 06/2019
18.ª   Боливија 7 355[184] Америка 2017[221]
19.ª   Парагвај 500[184] Америка 06/2019
УКУПНО 4 296 777[222] 08/2019

Следи приказ раста венецуеланске мигрантске популације између 2015. и 2018. године:

Држава Популација Венецуеле у 2015. години[223] Популација Венецуеле 2018. години Промена 2015-2018
  Колумбија 48 714 1 174 743[224] 2 311%  
  Перу 2 351 728 120[225] 30 870%  
  САД 321 609[226] 418 366 (2017)[226] 30% (2015-2017)  
  Чиле 8 001 288 233[227] 3 502%  
  Еквадор 8 901 221 000[228] 2 392%  
  Шпанија 165 895[229] 208 333 (2017)[229] 26% (2015-2017)  
  Аргентина 12 856 130 000[228] 911%  
  Бразил 3 425 96 000[228] 2 702%  
  Панама 9 883 94 000[228] 851%  
  Италија 48 320[230] 51 116 (2017)[230] 6% (2015-2017)  
  Тринидад и Тобаго 1 732[229] 40 000[228] 2 209%  
  Мексико 15 959 39 500[228] 147%  
  Гвајана 2 132 (2013)[231] 36 400[228] 1 607% (2013-2018)  
  Доминиканска Република 5 417[229] 28 500[228] 426%  
Шаблон:КУР 1 152 (2011)[232] 26 000[228] 2 157% (2011-2018)  
  Костарика 6 437 25 000[228] 288%  
  Португалија 24 174 24 603 (2017)[229] 2% (2015-2017)  
  Канада 17 898 20 775 (2016)[229] 16% (2015-2016)  
  Аруба 3 411 (2013)[233] 16 000[228] 369% (2013-2018)  
  Уругвај 1 855 8 589[229] 363%  
  Аустралија 4 980[230] 5 770 (2017)[230] 16% (2015-2017)  
  Боливија 773[229] 5 194[229] 571%  
  Швајцарска 4 325[230] 4 715 (2017)[230] 9% (2015-2017)  
  Холандија 3 977[230] 4 308 (2017)[230] 8% (2015-2017)  
  Израел 1 630[230] 1 760 (2017)[230] 8% (2015-2017)  
  Белгија 1 511[230] 1 748 (2017)[230] 16% (2015-2017)  
Шаблон:ИРЕ 482 (2011)[230] 1 729 (2016)[230] 258% (2011-2016)  
Шаблон:СУЕ 1 111[230] 1 284 (2017)[230] 16% (2015-2017)  
  Аустрија 955[230] 1 110 (2017)[230] 16% (2015-2017)  
  Норвешка 1 067[230] 1 095 (2017)[230] 3% (2015-2017)  
  Данска 570[230] 767 (2017)[230] 35% (2015-2017)  
  Парагвај 48[229] 449[229] 835%  
  Луксембург 221 (2011)[230] 415 (2017)[230] 88% (2011-2017)  
  Словенија 299[230] 324 (2017)[230] 8% (2015-2017)  
  Мађарска 217[230] 281 (2017)[230] 29% (2015-2017)  
  Финска 209[230] 252 (2017)[230] 21% (2015-2017)  
  Гренланд 1 159 (2013)[230] 211 (2017)[230] 449% (2013-2017)  
  Исланд 39[230] 52 (2017)[230] 33% (2015-2017)  
  Словачка 19[230] 21 (2017)[230] 11% (2015-2017)  
  Естонија 12[230] 15 (2017)[230] 25% (2015-2017)  
УКУПНО 731 889 3 706 778

Хуманитарни одговор

уреди

Међународни одговори

уреди

Међувладине организације

уреди
  •   Европска унија – Европска унија је у априлу 2018. године послала своје посматраче у Колумбију да помогну у планирању и смештају венецуеланских избеглица.[234]
  •   Уједињене нације У марту 2018. године, Агенција Уједињених нација за избеглице позвала је земље региона да се према венецуеланским мигрантима односе као према избеглицама у складу са Картагенском декларацијом о избеглицама и позвала државе да прихвате држављане Венецуеле, омогуће им приступ основним људским правима, а не да депортују Венецуелане који улазе на њихове територије.[148][235] Дана 6. априла 2018. године, Светски програм Уједињених нација за храну прогласио је стање венецуеланских имиграната у Колумбији ванредном ситуацијом другог нивоа и позвао регион да одговори на кризу.[236] У октобру 2018. године, након посете високог комесаријата Уједињених нација за избеглице Филипа Грандиа пограничном подручју Колумбије и Венецуеле, Гранди је изјавио да је избегличка криза била „монументална“.[237] Дана 6. маја 2020. године, стручњаци УН-а позвали су венецуеланску владу да предузме неке конкретне кораке ка разарајућем утицају економске кризе у земљи на основна људска права. Стручњаци су се такође обратили урушеном здравственом систему земље, истичући да се многе болнице труде да збрину пацијенте без поузданог снабдевања струјом и водом.[238]

Владе

уреди
  •   Боливија - Дана 13. децембра 2019. привремена влада Ђанине Ањез најавила је да ће пружити уточиште 200 Венецуеланаца „који су побегли из своје земље због политичког поретка и политичког прогона који промовише влада Николаса Мадура“.[239]
  •   Колумбија – Колумбијска влада затражила је помоћ Уједињених нација и регионалних партнера за прилив стотина хиљада венецуеланских имиграната.[236]
  •   Костарика – Министар спољних послова Епси Кампбељ известила је да ће земља задржати свој „хуманитарни став пријема” према Венецуеланцима, разумевајући да је политичка ситуација у тој земљи „сложена”.[240]
  •   Норвешка – Дана 9. априла 2018. године, влада Норвешке издвојила је милион долара за финансирање хуманитарне помоћи у Колумбији за венецуеланске избеглице.[241]
  •   САД – УСАИД је започео финансирање збрињавања венецуеланских избеглица у Колумбији у марту 2018. године, издвајајући 2,5 милиона долара за хуманитарну помоћ.[242] Дана 13. априла, потпредседник Мајк Пенсе најавио је током 8. Самита Америка да ће Стејт департмент и УСАИД обезбедити 16 милиона долара Високом комесаријату Уједињених нација за избеглице за помоћ венецуеланским избеглицама у Бразилу и Колумбији.[243] Дана 17. августа 2018. године, министар одбране Сједињених Држава Џејмс Матис изјавио је да је брод болнице „УСНС Цомфорт” испловио у Колумбију како би пружио медицинску негу венецуеланским избеглицама током операције „Ендуринг Промисе”.[244] У септембру 2019. године Стејт департмент је изјавио да ће Сједињене Америчке Државе дати 120 милиона долара хуманитарне помоћи како би помогле земљама Латинске Америке да се изборе са приливом венецуеланских миграната.[245]

Венецуеланска мигрантска криза јединствена је у свету хуманитарне кризе и због тога полако добија међународну пажњу и помоћ. Криза није лако дефинисана избегличка криза, а УН су проток емиграната дефинисале као миграцију мешовитог становништва. То значи да су међу мигрантима и избеглице и општи мигранти који се дефинишу као посебни тражиоци азила. Из тог разлога, УН су створили заједничку платформу између УНХЦР-а и ИОМ-а, названу Регионална међуагенцијска платформа за координацију, која има задатак да помогне онима који емигрирају из Венецуеле. УНХЦР је упутио позив да се на венецуеланске мигранте примени шира дефиниција избеглице наведена у Картагенској декларацији из 1984. године. То би омогућило свим мигрантима да буду третирани као избеглице.[63]

У априлу 2019. невладине организације Хјуман рајтс воч и Школа јавног здравља „Јохнс Хопкинс Блоомберг” објавиле су извештај и траже од Уједињених нација да ситуацију у Венецуели дефинишу као сложену хуманитарну ванредну ситуацију.[246]

Визне рестрикције
уреди

Од јануара 2021. године владе 10 земаља (углавном Латинске Америке и Кариба) увеле су посебне услове за визе за држављане Венецуеле који желе да уђу у те земље.[247] Према Високој комесарки УН-а за људска права Мишел Башеле, увођење захтева за визе могло би довести до тога да Венецуеланци прибегавају кријумчарима људи и трговцима људима због илегалног уласка.[248] Неке државе попут Гватемале, Карипске Холандије и Доминиканске Републике и даље дозвољавају Венезуелцима да уђу без виза ако поседују важећу визу или дозволу боравка из одређене треће земље, као што су Канада или Сједињене Америчке Државе.

До 2021. године Европска унија је најавила да ће увести електронски систем овлашћења, Европски систем информација и одобрења за путовања (ЕТИАС) за Венецуелане који планирају да посете шенгенску зону.[249] То значи да ће Венецуеланци који желе да посете земље Шенгенског простора морати да предају личне податке унапред и плате накнаду за обраду Ова уредба не односи се на децу. У марту 2020. године, шпанска влада је искључила наметање виза Венецуеланцима који желе да уђу у Шпанију или Шенгенски простор.[250]

Држава Уведена визна ограничења Изузећа Напомене
  Панама 1. октобар 2017. Ослобођена визе за власнике важеће визе коју су издале САД, Аустралија, Канада или Уједињено Краљевство и коришћена је најмање једном за улазак у ове земље.[251] Транзитна виза није потребна ако је време транзита краће од 12 сати. У октобру 2018. године, влада Панаме најавила је да ће Венецуеланцима доделити визу за вишеструки улазак на период од 5 година. Од децембра 2019, за улазак у земљу, прихватиће и пасоше којима је истекао рок.[252]
  Хондурас 20. новембар 2017. Нема изузетака
  Гватемала 19. март 2018. Без визе за власнике важеће визе коју су издале Канада, Сједињене Државе или држава чланица Шенгена.
  Света Луција 19. јули 2018.[253] Нема изузетака
  Перу 15. јун 2019. Носиоце дозволе боравка изземаља Пацифичког савеза ослобођен визе.[254] Венецуеланци могу да конкуришу за посебне хуманитарне визе у конзулатима перуанских амбасада са седиштем у Венецуели (Каракас и Сијудад Гвајана), Колумбији (Богота, Медељин и Летиција) и Еквадору (Куенка, Гвајакил, Кито, Мачала и Лоја). Такође прихвата пасоше којима је истекао рок.
  Тринидад и Тобаго 17. јун 2019.[255] Нема изузетака
  Чиле 22. јун 2019. Без визе за власнике службених и дипломатских пасоша. Чилеанско Министарство спољних послова нуди Венецуеланцима „визу за демократску одговорност“, која им омогућава боравак у Чилеу годину дана, а може се продужити за додатних 12 месеци. Виза се може затражити у чилеанској амбасади у Каракасу али и у другим амбасадама широм света. Такође прихвата пасоше којима је истекао рок .
  Еквадор 25. август 2019. Нема изузетака Еквадорска влада нуди Венецуеланцима посебне визе (укључујући хуманитарне и привремене дозволе) за улазак у земљу. Такође прихвата пасоше којима је истекао рок.
  Доминиканска Република 16. децембар 2019. Без визе за власнике важеће визе коју су издале Канада, Сједињене Америчке Државе или држава чланица Шенгена. Такође се односи на власнике службених и дипломатских пасоша.
  Карипска Холандија 15. јануар 2021.[256] Без визе за власнике важеће визе или боравишне дозволе коју су издале Канада, Сједињене Америчке Државе, Ирска, Уједињено Краљевство или држава чланица Шенгена, укључујући француска прекоморска одељења или иностране територије. Визна ограничења су привремена због тренутне ситуација у Венецуели. Улазак без виза биће поново уведен када се ситуација поправи.[257]

Католичка црква

уреди

Католичка црква у Перуу организовала је програме за помоћ венецуеланским избеглицама.[258]

Декларација из Кита

уреди

Декларација из Кита о мобилности људи и грађана Венецуеле у региону потписали су, у главном граду Еквадора, 4. септембра 2018. године представници Аргентине, Бразила, Чилеа, Колумбије, Костарике, Еквадора, Мексика, Панаме, Парагваја, Перуа и Уругваја. Боливија и Доминиканска Република нису потписале документ. Последња држава је тврдила да је Венецуела одлучила да не присуствује земљи посматрачу на састанку.[259]

Догађај је тежио размени информација и постизању координираног одговора на масовни миграциони ток Венецуеланаца. На састанку су земље поновиле забринутост због погоршања унутрашње ситуације изазване масовним миграцијама, па позивају да прихвате отварање хуманитарне помоћи у којој је договорена сарадња влада и међународних организација да се декомпримира оно што сматрају критичном ситуацијом.[259]

Међу најважнијим тачкама око којих су се договориле владе региона су прихватање истеклих путних докумената, личне карте Венецуеланаца у миграционе сврхе и подстицај влади Николаса Мадура да хитно и као приоритет предузме неопходне мере за благовремено обезбеђивање личних карата, пасоша, извода из матичне књиге рођених, венчаних и криминалних евиденција, као и апостилирање и легализација.[260]

Реакција у Венецуели

уреди

Председник Николас Мадуро рекао је да су међународни извештаји о милионима Венезуеланаца који се исељавају „пропаганда“, а Венецуеланци жале што су напустили земљу јер су на крају „чистили тоалете у Мајамију“.[235] Бесни Венецуеланци критиковали су Мадура, рекавши да би радије чистили тоалете у другој земљи него да живе у Венецуели.[235] У септембру 2018. председник Мадуро рекао је да су његови земљаци били жртве кампање мржње и да су у Перуу пронашли само расизам, презир, економски прогон и ропство.[261]

Венецуеланска потпредседница Делиси Родригез порекла је да њена земља има хуманитарну и миграциону кризу, називајући је „лажном вешћу”. Тврдила је да би хуманитарна криза била „изговор за Сједињене Америчке Државе да нападну Венецуелу и продубе економски рат“.[262][263]

Председник Николасове конститутивне скупштине и потпредседник Уједињене социјалистичке партије Венецуеле Диосдадо Кабело тврдио је да се мигрантска криза инсценира у оквиру десничарске завере за свргавање владе Ницоласа Мадура и да слике на којима се види како Венецуеланци беже широм Јужне Америке пешке су произведени[264]

План за повратак у домовину

уреди

Боливарска влада је 2018. године донела план „Повратка у домовину“ (шп. Plan Vuelta a la Patria) koji nudi plaćanje karata venecuelanskim migrantima koji žele da se vrate u svoju zemlju.[265][266] Do dana 28. avgusta 2018. godine, 89 Venecuelanaca se vratilo u Venecuelu iz Perua. Program je sproveden u Peruu i drugim zemljama Južne Amerike poput Ekvadora i Čilea.[267] Međutim, program je postigao vrlo malo za povratak njihovih sugrađana.

Vidi još

уреди

Reference

уреди
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Olivares, Francisco (13. 9. 2014). „Best and brightest for export”. El Universal. Архивирано из оригинала 16. 9. 2014. г. Приступљено 24. 9. 2014. „The Bolivarian diaspora is a reversal of fortune on a massive scale” 
  2. ^ а б в г д ђ е ж „Hugo Chavez is Scaring Away Talent”. Newsweek. 30. 6. 2009. Приступљено 24. 9. 2014. „The Bolivarian diaspora is a reversal of fortune on a massive scale” 
  3. ^ а б в г д „Ten percent of Venezuelans are taking steps for emigrating”. El Universal. 16. 8. 2014. Приступљено 26. 4. 2015. 
  4. ^ „Situation Response for Venezuelans”. r4v.info. Архивирано из оригинала 10. 02. 2021. г. Приступљено 2020-04-17. 
  5. ^ а б в Wyss, Jim (13. 8. 2019). „A nation is vanishing: Has Venezuela lost almost 20 percent of its population?”. The Miami Herald. Приступљено 15. 8. 2019. 
  6. ^ а б „Number of refugees and migrants from Venezuela reaches 3 million”. UNHCR. UNHCR, IOM. 8. 11. 2018. Приступљено 13. 11. 2018. 
  7. ^ а б в „Gracias a las malas políticas del Gobierno bolivariano, más de 4 millones de venezolanos se han ido del país (encuesta)”. La Patilla (на језику: шпански). 19. 1. 2018. Приступљено 20. 1. 2018. 
  8. ^  • Board, Editorial (23. 2. 2018). „Latin-America's worst-ever refugee crisis: Venezuelans”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 13. 04. 2019. г. Приступљено 25. 2. 2018. „This human outflow, ... is the largest displacement of people in Latin American history” 
  9. ^  • Maria Delgado, Antonio (28. 8. 2014). „Venezuela agobiada por la fuga masiva de cerebros”. El Nuevo Herald. Архивирано из оригинала 27. 08. 2014. г. Приступљено 28. 8. 2014. „The massive emigration of Venezuelans, a trend that was unprecedented in the republican history of the nation, is mainly motivated by personal insecurity, legal insecurity and lack of options to progress under the Bolivarian regime” 
  10. ^ Cannon, Barry (2013). Hugo Chávez and the Bolivarian Revolution: Populism and Democracy in a Globalised Age. Manchester University Press. ISBN 978-1847797193. 
  11. ^ Canelón-Silva, Agrivalca Ramsenia (2014). „Del Estado Comunicador Al Estado De Los Medios. Catorce Años De Hegemonía Comunicacional En Venezuela.”. Palabra Clave. University of La Sabana. 17 (4): 1243—78. doi:10.5294/pacla.2014.17.4.11  . 
  12. ^ Rory, Carroll (2014). Comandante : Hugo Chavez's Venezuela. Penguin Books: New York. стр. 182—94. ISBN 978-0143124887. 
  13. ^ 남민우, 기 (2. 5. 2018). „화폐경제 무너졌는데…최저임금 인상에 목매는 베네수엘라”. 朝鮮日報 (на језику: корејски). Приступљено 22. 5. 2018. „'Venezuela's fall is considered to be mainly caused by the populist policy ... Venezuela, for decades, has increased the number of public sector employees and has promoted populist support to maintain the regime'” 
  14. ^ а б в „'I can't go back': Venezuelans are fleeing their crisis-torn country en masse”. Washington Post. Приступљено 7. 4. 2018. 
  15. ^ а б Welsh, Teresa (19. 9. 2018). „Venezuela crisis is 'on the scale of Syria,' UNHCR says”. Devex. Приступљено 21. 9. 2018. 
  16. ^ „Venezuela government denies facing migration crisis”. Al Jazeera. 4. 9. 2018. Приступљено 4. 9. 2018. 
  17. ^ а б LaFranchi, Howard (2. 11. 2016). „Why time is ripe for US to address Venezuela's mess”. Christian Science Monitor. Приступљено 4. 11. 2016. 
  18. ^ а б в г д ђ е ж з и Maria Delgado, Antonio (28. 8. 2014). „Venezuela agobiada por la fuga masiva de cerebros”. El Nuevo Herald. Архивирано из оригинала 27. 08. 2014. г. Приступљено 28. 8. 2014. „The massive emigration of Venezuelans, a trend that was unprecedented in the republican history of the nation, is mainly motivated by personal insecurity, legal insecurity and lack of options to progress under the Bolivarian regime” 
  19. ^ а б в „El 90% de los venezolanos que se van tienen formación universitaria”. El Impulso. 23. 8. 2014. Приступљено 28. 8. 2014. 
  20. ^ а б „Venezuela's Nicolás Maduro survives 2019 despite U.S. insistence he'd fall”. Axios (на језику: енглески). Приступљено 20. 12. 2019. 
  21. ^ а б в Pitts, Pietro D.; Rosati, Andrew (4. 12. 2014). „Venezuela's Oil Industry Exodus Slowing Crude Production: Energy”. Bloomberg. Приступљено 24. 1. 2015. 
  22. ^ Lee, Brianna (2. 12. 2015). „Venezuela Elections 2015: Why Venezuelans Are Fleeing The Country”. International Business Times. Приступљено 30. 12. 2015. 
  23. ^ Margolis, Mac (14. 9. 2016). „Latin America Has a Different Migration Problem”. Bloomberg. Приступљено 22. 9. 2016. 
  24. ^ „Refugees and migrants from Venezuela top 4 million: UNHCR and IOM”. UNHCR. UNHCR, IOM. 7. 6. 2019. Приступљено 10. 6. 2019. 
  25. ^ Forero, Juan; Protti, Tommaso (13. 2. 2018). „Venezuela's Misery Fuels Migration on Epic Scale”. Wall Street Journal. Приступљено 13. 2. 2018. 
  26. ^ „More than 5m set to flee Venezuela by end of this year”. Financial Times. 19. 6. 2019. Приступљено 19. 6. 2019. 
  27. ^ Bahar, Dany; Barrios, Douglas (10. 12. 2018). „How many more migrants and refugees can we expect out of Venezuela?”. Brookings (на језику: енглески). Приступљено 22. 9. 2019. 
  28. ^ а б Fieser, Ezra; Moran, Nancy (20. 9. 2019). „Venezuela Exodus Is as Big as Syria's, Yet Got 1.5% of the Aid”. Bloomberg. Приступљено 22. 9. 2019. 
  29. ^ „Syrian refugees biggest humanitarian crisis”. Middle East Star. 28. 8. 2014. Приступљено 30. 8. 2014. 
  30. ^ а б в Gonzalez, Angel; Minaya, Ezequiel (17. 10. 2011). „Venezuelan Diaspora Booms Under Chávez”. The Wall Street Journal. Приступљено 8. 10. 2014. 
  31. ^ а б в г д ђ Pablo Peńaloza, Pedro (13. 1. 2014). „Number of outgoing Venezuelans on the rise”. El Universal. Архивирано из оригинала 17. 1. 2014. г. Приступљено 26. 4. 2015. 
  32. ^ Casey, Nicholas (5. 1. 2016). „Arriving in Venezuela and Taking a Selfie, as Many of My Peers Depart”. The New York Times. Приступљено 14. 1. 2016. 
  33. ^ „Régimen se burla de la diáspora colocando réplica de Obra de Cruz Diez para "selfies"”. Venezuela al Día (на језику: шпански). 9. 1. 2018. Приступљено 15. 2. 2018. 
  34. ^ Brown, Tom (16. 7. 2007). „Venezuelans, fleeing Chavez, seek U.S. safety net”. Reuters. Архивирано из оригинала 06. 10. 2014. г. Приступљено 22. 9. 2014. 
  35. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Casey, Nicholas (25. 11. 2016). „Hungry Venezuelans Flee in Boats to Escape Economic Collapse”. The New York Times. Приступљено 27. 11. 2016. 
  36. ^ а б „Dateline migration: International”. Migration World Magazine. 30 (4/5): 7—13. 2002. 
  37. ^ „La historia de una familia que abandonó Venezuela”. Noticias24. 18. 3. 2007. Архивирано из оригинала 20. 10. 2014. г. Приступљено 16. 10. 2014. 
  38. ^ а б „Diego Beltrand: Más de 1 millón 642 mil venezolanos migraron en 2017 (Video)”. La Patilla (на језику: шпански). 30. 4. 2018. Приступљено 1. 5. 2018. 
  39. ^ а б в г Symmes Cobb, Julia; Garcia Rawlins, Carlos (15. 10. 2014). „Economic crisis, political strife drive Venezuela brain-drain”. Reuters. Архивирано из оригинала 17. 10. 2015. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  40. ^ а б в г Taj, Mitra; Garcia Rawlins, Carlos (19. 6. 2019). „Venezuelan mothers, children in tow, rush to migrate”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 20. 6. 2019. 
  41. ^ а б „Venezuelan middle class seeks refuge in Miami”. USA TODAY (на језику: енглески). Associated Press. 7. 3. 2014. Приступљено 20. 6. 2019. 
  42. ^ „Venezuela's Health Crisis: 40 Percent of New Medical Graduates Have Already Left”. PanAm Post. 12. 12. 2017. Архивирано из оригинала 12. 06. 2018. г. Приступљено 13. 12. 2017. 
  43. ^ „1,8 millones de venezolanos han emigrado en 10 años”. Globovision. 23. 4. 2015. Архивирано из оригинала 11. 7. 2015. г. Приступљено 26. 4. 2015. 
  44. ^ „PGA Group estima que 1,8 millones de venezolanos han emigrado en 10 años”. La Nación. 23. 4. 2015. Архивирано из оригинала 19. 5. 2015. г. Приступљено 26. 4. 2015. 
  45. ^ Fernando Llano (25. 7. 2017). „As Venezuela faces critical week, Colombia prepares for a wave of migrants”. The Miami Herald (на језику: енглески). Приступљено 20. 6. 2019. 
  46. ^ а б „As Venezuela's economy plummets, mass exodus ensues”. PBS NewsHour. 9. 7. 2017. Приступљено 10. 7. 2017. 
  47. ^ а б „Unos 22 mil venezolanos tramitaron en 24 horas permiso especial en Colombia”. La Patilla (на језику: шпански). 4. 8. 2017. Приступљено 4. 8. 2017. 
  48. ^ а б „Venezuela Situation Update, November 2017”. ReliefWeb. UN High Commissioner for Refugees. Приступљено 26. 12. 2017. 
  49. ^ Wyss, Jim (13. 6. 2018). „Almost 1 million people moved from Venezuela to Colombia in just two years, study shows”. The Miami Herald. Приступљено 15. 6. 2018. „According to the International Organization on Migration, there were at least 1.6 million Venezuelans living abroad in 2017 — up from 698,000 in 2015. But Wednesday’s data, and studies in Venezuelan universities and elsewhere, suggest the total number could be much higher.” 
  50. ^ Cohen, Luc. „Venezuelans buy bus tickets out after Maduro wins re-election”. Reuters. Приступљено 23. 5. 2018. 
  51. ^  • Specia, Megan (30. 4. 2019). „What Is Happening in Venezuela and Why It Matters”. The New York Times. Приступљено 4. 6. 2019. „Just two weeks after Mr. Maduro was sworn in for a second term in January, Mr. Guaidó declared himself the interim president, directly challenging the country’s leadership” 
  52. ^ Faiola, Anthony (4. 5. 2019). „Guaidó says opposition overestimated military support for uprising”. The Washington Post. 
  53. ^ Guy, Jack (3. 5. 2019). „Venezuela's Leopoldo Lopez says he met generals during house arrest”. CNN. Приступљено 3. 5. 2019. 
  54. ^ Arnson, Cynthia J (26. 7. 2019). „The Venezuelan Refugee Crisis Is Not Just a Regional Problem”. Foreign Affairs. Приступљено 22. 9. 2019. 
  55. ^ а б „La emigración venezolana a diferencia de otras "se va con un diploma bajo el brazo"”. El Impulso. 17. 12. 2014. Приступљено 21. 12. 2014. 
  56. ^ а б в Briceño-León, Roberto (2012). „Three phases of homicidal violence in Venezuela”. Ciencia & Saude Coletiva. 17 (12): 3233—3242. PMID 23175399. doi:10.1590/S1413-81232012001200008  . 
  57. ^ а б Jones, Gareth A.; Rodgers, Dennis, ур. (2008). Youth violence in Latin America : gangs and juvenile justice in perspective (1st изд.). Basingstoke: Palgrave Macmillan. стр. 84—85. ISBN 978-0-230-60056-0. Приступљено 1. 10. 2014. 
  58. ^ Rueda, Manuel (6. 4. 2015). „Venezuelan beauty queen gets carjacked at gunpoint”. Fusion. Архивирано из оригинала 10. 04. 2015. г. Приступљено 9. 4. 2015. 
  59. ^ „Venezuela Ranks World's Second In Homicides: Report”. NBC News. 29. 12. 2014. Приступљено 3. 1. 2015. 
  60. ^ „SeguridadPúblicayPrivada VenezuelayBolivia” (PDF). Oas.org. август 2009. Приступљено 30. 3. 2015. 
  61. ^ „Venezuela: Gravísima Crisis de Seguridad Pública by Lexys Rendon”. ISSUU.com. Приступљено 30. 3. 2015. 
  62. ^ „Según el Cicpc el 2011 cerró con 1.150 secuestros en todo el país – Sucesos”. Eluniversal.com. Приступљено 30. 3. 2015. 
  63. ^ а б в г д ђ „Understanding the Venezuelan Refugee Crisis”. Wilson Center (на језику: енглески). 13. 9. 2019. Приступљено 12. 12. 2019. 
  64. ^ „Venezuela murder rate dips, partly due to migration: monitoring group”. Reuters (на језику: енглески). 27. 12. 2018. Приступљено 10. 4. 2019. 
  65. ^ „Venezuela, otra vez el país más peligroso de América Latina: registró 16.506 muertes violentas en 2019”. Infobae (на језику: шпански). 27. 12. 2019. Приступљено 27. 12. 2019. 
  66. ^ а б в г Migración desde Venezuela a Colombia: impactos y estrategia de respuesta en el corto y mediano plazo. Colombia: World Bank. 2018. 
  67. ^ Pérez, Santiago (25. 3. 2019). „Venezuela's economic collapse explained in nine charts; Venezuela's decline is now deeper than that of the Soviet Union after its breakup, and comparable only to Zimbabwe's in the late 1990s, economists say”. Wall Street Journal — преко ProQuest. 
  68. ^ „Venezuela's currency: The not-so-strong bolívar”. The Economist. 11. 2. 2013. Приступљено 18. 2. 2013. 
  69. ^ Mander, Benedict (10. 2. 2013). „Venezuelan devaluation sparks panic”. Financial Times. Приступљено 11. 2. 2013. 
  70. ^ „Venezuela's economy: Medieval policies” . The Economist. 20. 8. 2011. Приступљено 23. 2. 2014. 
  71. ^ „Why are Venezuelans posting pictures of empty shelves?”. BBC. 8. 1. 2015. Приступљено 10. 1. 2015. 
  72. ^ Cawthorne, Andrew (21. 1. 2015). „In shortages-hit Venezuela, lining up becomes a profession”. Reuters. Архивирано из оригинала 15. 11. 2015. г. Приступљено 17. 6. 2015. 
  73. ^ MacDonald, Elizabeth (26. 5. 2016). „Exclusive: Harrowing Video Shows Starving Venezuelans Eating Garbage, Looting”. Fox Business. Архивирано из оригинала 7. 7. 2016. г. Приступљено 12. 7. 2016. 
  74. ^ Sanchez, Fabiola (8. 6. 2016). „As hunger mounts, Venezuelans turn to trash for food”. Associated Press. Архивирано из оригинала 31. 03. 2017. г. Приступљено 12. 7. 2016. 
  75. ^ „Mangoes fill the gaps in Venezuela's food crisis”. Canadian Broadcasting Corporation. 7. 6. 2016. Приступљено 12. 7. 2016. 
  76. ^ „Four in 10 Venezuelans Would Leave Venezuela Behind”. Gallup Inc. 6. 3. 2018. Приступљено 13. 3. 2018. 
  77. ^ Cristóbal Nagel, Juan (13. 7. 2015). „Looking Into the Black Box of Venezuela's Economy”. Foreign Policy. Приступљено 14. 7. 2015. 
  78. ^ Phillips, Tom (10. 1. 2019). „Maduro starts new Venezuela term by accusing US of imperialist 'world war'”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Приступљено 10. 1. 2019. 
  79. ^ Fernández, Abel (16. 7. 2015). „New victims of oppression seeking help at Miami center come from Venezuela”. Miami Herald. Архивирано из оригинала 25. 7. 2015. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  80. ^ а б в Zabludovsky, Karla (15. 5. 2015). „Venezuela's Lost Generation”. BuzzFeed. Приступљено 3. 6. 2015. 
  81. ^ а б Johnson, Keith (16. 7. 2018). „How Hugo Chávez Blew Up Venezuela's Oil Patch”. Foreign Policy. Приступљено 21. 7. 2018. 
  82. ^ „Deserción escolar se ubica en 58% en todo el país”. La Patilla (на језику: шпански). 17. 7. 2018. Приступљено 18. 7. 2018. 
  83. ^ „Deserción escolar alcanza el 58% en todo el país”. Contexto Diario (на језику: шпански). 17. 7. 2018. Архивирано из оригинала 18. 07. 2018. г. Приступљено 18. 7. 2018. 
  84. ^ а б в Small Carmona, Andrea. „Poor conditions blamed for Venezuelan scientist exodus”. SciDev. Приступљено 9. 7. 2014. 
  85. ^ а б в Rueda, Jorge (11. 6. 2015). „Professors Flee, Higher Education Suffers in Venezuela”. Associated Press. Приступљено 16. 6. 2015. 
  86. ^ Gillespie, Patrick (30. 11. 2017). „Amid mass exodus, Venezuela is losing its teachers”. CNN. Архивирано из оригинала 30. 11. 2017. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  87. ^ Arzt, E.; Orjeda, G.; Nobre, C.; Castilla, J. C.; Barañao, L.; Ribeiro, S.; Bifano, C.; Krieger, J. E.; Guerrero, P. C. (12. 6. 2014). „Capacity building: Architects of South American science” (PDF). Nature. 510 (7504): 209—12. PMID 24926500. doi:10.1038/510209a. Приступљено 9. 7. 2014. 
  88. ^ Montilla K., Andrea (4. 7. 2014). „Liceístas pasan de grado sin cursar varias materias”. El Nacional. Архивирано из оригинала 4. 7. 2014. г. Приступљено 9. 7. 2014. 
  89. ^ „Los profesores están abandonando la Universidad Simón Bolívar”. La Patilla (на језику: шпански). 6. 6. 2018. Приступљено 7. 6. 2018. 
  90. ^ а б в „Venezuela's oil diaspora Brain haemorrhage”. The Economist. 19. 7. 2014. Приступљено 5. 8. 2015. 
  91. ^ „Más de 50 mil ingenieros y arquitectos venezolanos han migrado en los últimos 6 años”. La Patilla (на језику: шпански). 5. 2. 2019. Приступљено 9. 2. 2019. 
  92. ^ „León Natera: Más de 13 mil médicos se han ido del país”. El Nacional. 7. 4. 2015. Приступљено 8. 4. 2015. 
  93. ^ а б Maria Delgado, Antonio (28. 3. 2018). „Los médicos se unen al éxodo, más de 22,000 ya han huido de Venezuela”. El Nuevo Herald. Приступљено 29. 3. 2018. 
  94. ^ Vásquez, Elisa (27. 6. 2014). „Venezuela's Emigration Wave Takes Toll on Mental Health”. PanAm Post. Архивирано из оригинала 01. 10. 2020. г. Приступљено 12. 5. 2015. 
  95. ^ ANALYSIS: VENEZUELAN MIGRATION FLOWS IN SOUTH AMERICA. Switzerland: International Organization for Migration. 2018. 
  96. ^ Venezuelans' Vulnerability to Exploitation, Tracking and Discrimination: Central America and the Caribbean. Switzerland: International Organization for Migration. 2019. 
  97. ^ Kurmanaev, Anatoly; Medina, Oscar (4. 5. 2015). „Venezuela's Poor Neighbors Flee en Masse Years After Arrival” . Bloomberg Business. Приступљено 10. 5. 2015. 
  98. ^ Shlomo Papirblat (20. 11. 2010). „In Venezuela, remarks like 'Hitler didn't finish the job' are routine”. Ha'aretz. Приступљено 20. 11. 2010.  See also Gil Shefler (1. 9. 2010). „Jewish community in Venezuela shrinks by half”. The Jerusalem Post. Приступљено 20. 11. 2010. 
  99. ^ а б Rueda, Jorge (4. 12. 2007). „Jewish leaders condemn police raid on community center in Venezuela”. U-T San Diego. Архивирано из оригинала 8. 4. 2015. г. Приступљено 8. 4. 2015. 
  100. ^ Hal Weitzman (26. 3. 2007). „Venezuelan Jews fear for future”. JTA. Архивирано из оригинала 24. 11. 2007. г. Приступљено 3. 4. 2008. 
  101. ^ Thor Halvorssen Mendoza (8. 8. 2005). „Hurricane Hugo”. The Weekly Standard. 10 (44). Архивирано из оригинала 20. 05. 2011. г. Приступљено 20. 11. 2010. 
  102. ^ „ADL Denounces Anti-Semitic Graffiti Sprayed on Synagogue in Venezuela”. Algemeiner Journal. 2. 1. 2015. Приступљено 4. 1. 2015. 
  103. ^ „¿Quiénes somos?”. MeQuieroIr.com. октобар 2012. Архивирано из оригинала 17. 01. 2021. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  104. ^ „Weg!”. De Redactie. 5. 1. 2015. 
  105. ^ Rosati, Andrew (16. 6. 2015). „Venezuela: Emigration Nation”. WLRN-FM. Приступљено 2. 8. 2015. 
  106. ^ „Diáspora venezolana en el mundo ahora cuenta con su propia radio”. La Patilla (на језику: шпански). 3. 6. 2018. Приступљено 4. 6. 2018. 
  107. ^ „Mauro Medina: "Venezolanos de mal vivir se cuelan por la frontera"”. Peru21 (на језику: шпански). 2018-08-05. Приступљено 2018-08-19. 
  108. ^ а б в „Un colador: Maduro facilita emigración de criminales venezolanos”. PanAm Post (на језику: шпански). 6. 8. 2018. Приступљено 18. 8. 2018. 
  109. ^ „Captura de megabanda de Venezuela en Perú es mala señal para la región”. Insight Crime (на језику: шпански). 10. 8. 2018. Приступљено 19. 8. 2018. 
  110. ^ „Asalto al Jockey Plaza: líder de la banda fugó del país”. La Republica (на језику: шпански). 4. 7. 2018. Приступљено 18. 8. 2018. 
  111. ^ „Tiroteo en Jockey Plaza: destacan valentía de policías heridos”. La Republica (на језику: шпански). 22. 6. 2018. Приступљено 19. 8. 2018. 
  112. ^ „SMP: capturan a venezolanos que balearon a un policía”. La Republica (на језику: шпански). 29. 7. 2018. Приступљено 19. 8. 2018. 
  113. ^ а б „Ordenan prisión preventiva a banda del "Tren de Aragua" capturada en Perú”. El Universal (на језику: шпански). 13. 8. 2018. Приступљено 18. 8. 2018. 
  114. ^ „Detienen cinco venezolanos que intentaban robar un banco en Lima, Perú”. El Universal (на језику: шпански). 8. 5. 2018. Приступљено 18. 8. 2018. 
  115. ^ „HK tourists safe after armed robbers raid luxury Peru resort”. ejinsight. 22. 2. 2019. 
  116. ^ Mowat, Laura (20. 2. 2019). „PERU HORROR: One person killed in luxury tourist hotel robbery – 53 tourists flee”. The Daily Express. 
  117. ^ а б Seminario, Francisco (2. 5. 2018). „La Organización Internacional para las Migraciones advirtió que los venezolanos pueden ser víctimas de discriminación, trata y prostitución forzada”. Infobae (на језику: шпански). Приступљено 3. 5. 2018. 
  118. ^ а б „Venezuelans, Go Home: Xenophobia Haunts Refugees”. Bloomberg. 5. 3. 2018. Приступљено 3. 5. 2018. 
  119. ^ Andreoni, Manuela (19. 8. 2018). „Residents of Brazil Border Town Attack Camps for Venezuelan Migrants”. The New York Times. Приступљено 23. 8. 2018. 
  120. ^ Villamar, Inacio Doce. „Tense calm on Brazil-Venezuelan border after anti-immigrant riot”. Reuters. Приступљено 19. 8. 2018. 
  121. ^ „Corren a venezolanos en la frontera con Brasil por la muerte de un comerciante”. La Patilla (на језику: шпански). 18. 8. 2018. Приступљено 18. 8. 2018. 
  122. ^ „Brasileños expulsaron a venezolanos de refugio en Paracaima”. El Nacional (на језику: шпански). 18. 8. 2018. Приступљено 18. 8. 2018. 
  123. ^ „Venezuelans sell sex in Colombia to survive”. The Economist. 20. 7. 2017. Приступљено 3. 5. 2018. 
  124. ^ Soares, Isa; Gallón, Natalie (11. 2. 2019). „The Venezuelan women selling their bodies to survive”. CNN. Приступљено 11. 2. 2019. 
  125. ^ „Polio returns to Venezuela, and threatens the region” . The Economist. 14. 6. 2018. Приступљено 15. 6. 2018. 
  126. ^ „Venezuelan migrants to get regional vaccination cards under...”. Reuters (на језику: енглески). 26. 8. 2019. Приступљено 27. 8. 2019. 
  127. ^ а б „Migrantes venezolanos llegan con estrés postraumático a su país de destino”. La Patilla (на језику: шпански). 3. 10. 2018. Приступљено 4. 10. 2018. 
  128. ^ „Depresión y ansiedad están afectando a migrantes venezolanos en Perú”. Andina (на језику: шпански). 6. 5. 2018. Приступљено 10. 5. 2019. 
  129. ^ а б Casey, Nicholas; González, Jenny Carolina (20. 2. 2019). „A Staggering Exodus: Millions of Venezuelans Are Leaving the Country, on Foot”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 20. 6. 2019. 
  130. ^ а б Ozug, Matt; Christina Cala; Ari Shapiro (4. 4. 2019). „Chronicles of a Venezuelan exodus: More families fell the crisis on foot every day”. NPR. Приступљено 4. 4. 2019. 
  131. ^ а б „The Venezuelan walkers”. Human Rights Watch. 5. 9. 2018. Приступљено 21. 1. 2019. 
  132. ^ MIGRATION TRENDS IN THE AMERICAS: Bolivarian Republic of Venezuela. Switzerland: International Organization for Migration. 2018. 
  133. ^ а б в „Masivo éxodo de venezolanos hacia Argentina: en dos años se quintuplicaron las solicitudes de residencia”. Infobae. 17. 7. 2017. 
  134. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 31. 01. 2017. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  135. ^ „Cada vez más venezolanos quieren vivir en Colombia”. La Patilla (на језику: шпански). 8. 10. 2015. Приступљено 11. 6. 2016. 
  136. ^ Leon, Adriana (19. 10. 2017). „Driven by unrest and violence, Venezuelans are fleeing their country by the thousands”. Los Angeles Times. Приступљено 19. 10. 2017. 
  137. ^ „2004 Yearbook of Immigration Statistics” (PDF). United States Department of Homeland Security. Приступљено 8. 10. 2014. 
  138. ^ „2009 Yearbook of Immigration Statistics” (PDF). United States Department of Homeland Security. Приступљено 8. 10. 2014. 
  139. ^ „Yearbook of Immigration Statistics: 2013”. United States Department of Homeland Security. Приступљено 8. 10. 2014. 
  140. ^ „The Hispanic Population: 2010, 2010 Census Briefs” (PDF). United States Census Bureau. мај 2011. Приступљено 20. 5. 2015. 
  141. ^ а б в г д Durby, Kevin (12. 10. 2015). „Florida Congressional Representatives Want to Extend Venezuelans Exiles Stays”. Sunshine State News. Архивирано из оригинала 13. 10. 2015. г. Приступљено 13. 10. 2015. 
  142. ^ „Argentina se vuelve destino clave para la emigración venezolana”. El Universal. 16. 3. 2015. 
  143. ^ „Cada semana 600 venezolanos emigran a Argentina en busca de oportunidades”. Su Noticiero. 2. 11. 2017. Архивирано из оригинала 12. 11. 2017. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  144. ^ „Embarazada de 8 meses viajó 11 dias en colectivo para tener a su bebé en Argentina”. Clarín. 16. 8. 2017. 
  145. ^ „Maduro fecha fronteira com Brasil e Colômbia até 2017”. globo.com (на језику: португалски). Архивирано из оригинала 19. 12. 2016. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  146. ^ „Ochocientos venezolanos huyen a Brasil cada día revela la Agencia ONU para Refugiados”. La Patilla (на језику: шпански). 6. 4. 2018. Приступљено 7. 4. 2018. 
  147. ^ а б в Woody, Christopher (2. 12. 2016). „'The tipping point': More and more Venezuelans are uprooting their lives to escape their country's crises”. Business Insider. Приступљено 6. 12. 2016. 
  148. ^ а б в г „The Venezuelan refugee crisis: Challenges and solutions” (PDF). Brookings Institution. 13. 4. 2018. Приступљено 10. 12. 2018. 
  149. ^ а б Acosta, Luis Jaime; Griffin, Oliver (29. 1. 2020). Cooney, Peter, ур. „Colombia offers work permits to hundreds of thousands of Venezuelan migrants”. Reuters. 
  150. ^ а б „Venezuelans cross into Colombia after border is reopened”. BBC News. 13. 8. 2016. Приступљено 30. 11. 2016. 
  151. ^ OECD Policy Note on the Venezuelan migration shock in Colombia and its fiscal implications. France: OECD. 2019. 
  152. ^ Regional RMRP for Refugees and Migrants from Venezuela. Response for Venezuelans: Coordination Platform for Refugees and Migrants from Venezuela. 2019. 
  153. ^ а б Otis, John (29. 12. 2020). „Large Venezuelan Migration Sparks Xenophobic Backlash In Colombia”. National Public Radio. 
  154. ^ „Colombia will legalize undocumented Venezuelan migrants”. Associated Press. 8. 2. 2021. 
  155. ^ Rico (14. 9. 2017). „Venezuela Asylum Requests Soar in Costa Rica, Panama, Mexico”. QCostaRica. Приступљено 1. 11. 2018. 
  156. ^ Luna, Kausha. „Panama and Costa Rica Prepare for Venezuelan Exodus”. Cis.org. Приступљено 1. 11. 2018. 
  157. ^ „Venezuelans submit most of the total refuge applications in Costa Rica”. American Expats Costa Rica. 20. 6. 2018. Приступљено 1. 11. 2018. 
  158. ^ Fernández, Airam (12. 10. 2016). „Venezuelans flee to Chile in risky nine-day journey by road and river”. Univision. Приступљено 6. 12. 2016. 
  159. ^ а б „Estadísticas Históricas de México” (PDF). National Institute of Statistics and Geography. стр. 83, 86. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 2. 2016. г. Приступљено 2. 6. 2015. 
  160. ^ „Censo de Población y Vivienda 2010” (PDF). National Institute of Statistics and Geography. Приступљено 3. 6. 2015. 
  161. ^ „Venezuelan Migrants Face Covid-19 Risk in Aruba Detention Centers”. Human Rights Watch. Приступљено 21. 8. 2020. 
  162. ^ Cantú, Elda (31. 3. 2017). „Mientras en otros países se cierran puertas, los venezolanos encuentran refugio en Perú”. The New York Times (на језику: шпански). ISSN 0362-4331. Приступљено 20. 6. 2019. 
  163. ^ „Venezolanos en Perú postularán a presidente Kuczynski a Nobel de la Paz”. La Patilla (на језику: шпански). 16. 4. 2017. Приступљено 18. 4. 2017. 
  164. ^ „Peru fears Venezuela headed toward civil war: foreign minister”. Reuters. 10. 8. 2017. Приступљено 10. 8. 2017. 
  165. ^ „Migraciones: entre 400 a 500 venezolanos salen a diario de Peru”. El Comercio. 24. 8. 2018. Приступљено 24. 8. 2018. 
  166. ^ „Eurodiputados piden ayuda de emergencia por crisis migratoria en Venezuela”. La Patilla (на језику: шпански). 3. 7. 2018. Приступљено 4. 7. 2018. 
  167. ^ а б „Más de 60% de los venezolanos en Lima labora en el sector comercial - LaPatilla.com”. La Patilla (на језику: шпански). 11. 7. 2018. Приступљено 12. 7. 2018. 
  168. ^ „Ola migratoria venezolana: las cifras del éxodo en Perú” [Venezuelan migratory wave: the figures of the exodus in Peru]. El Comercio (на језику: шпански). 2. 2. 2018. Приступљено 2. 2. 2018. 
  169. ^ „Peru to boost border security after stricter entry rule for...”. Reuters (на језику: енглески). 2. 9. 2019. Приступљено 3. 9. 2019. 
  170. ^ „Venezuelans seeking asylum in EU up almost 800% in two years”. European Asylum Support Office. 4. 4. 2018. Архивирано из оригинала 25. 12. 2018. г. Приступљено 30. 11. 2018. 
  171. ^ https://www.ine.es/jaxi/Datos.htm?path=/t20/e245/p08/l0/&file=01006.px
  172. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 25. 10. 2019. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  173. ^ Црисис ен Венезуела: Пор qуé ел гобиерно антиинмигранте де Хунгрíа рецибе ен силенцио а циентос де венезоланос
  174. ^ https://www.haaretz.com/jewish/1.5141994M
  175. ^ Simyoni, Roi (18. 6. 2019). „'Lists of Jews Were Stolen': Venezuelan Opposition Leader Tells of State-sponsored anti-Semitism”. Приступљено 30. 6. 2019 — преко Haaretz. 
  176. ^ https://web.archive.org/web/20071124082945/http://www.jta.org/cgi-bin/iowa/news/print/20070326VenezuelanJews.html
  177. ^ „Venezuelan Jews are moving to Israel to escape deepening poverty”. 
  178. ^ „Venezolanos en Colombia”. Архивирано из оригинала 05. 12. 2020. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  179. ^ „Venezolanos en Perú”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2021. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  180. ^ „Venezolanos en Chile”. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  181. ^ „Venezolanos en Ecuador”. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  182. ^ „Venezolanos en España”. 
  183. ^ „Venezolanos en Usa”. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  184. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н „Venezolanos en Brasil”. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  185. ^ „Venezolanos en Argentina”. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  186. ^ „Venezolanos en Panamá”. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  187. ^ „Venezolanos en República Dominicana”. www.usaid.gov. Архивирано из оригинала 05. 03. 2021. г. 
  188. ^ „Venezolanos en México”. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  189. ^ Ebus, Bram (13. novembar 2018). „Venezolanos en Italia” (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 21. maj 2019. 
  190. ^ „Venezolanos en Costa Rica”. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  191. ^ „Venezolanos en Trinidad y Tobago”. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 05. 03. 2021. г. 
  192. ^ Ebus, Bram (13. novembar 2018). „Venezolanos en Portugal” (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 21. maj 2019. 
  193. ^ „Venezolanos en Guyana”. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. 
  194. ^ „Venezolanos en Canadá”. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. 
  195. ^ „Venezolanos en Curacao”. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. 
  196. ^ „Venezolanos en Aruba” (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. 
  197. ^ „Venezolanos en Uruguay”. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  198. ^ „Venezolanos en Bolivia”. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. 
  199. ^ „Venezolanos en Australia”. 
  200. ^ „Venezolanos en Suiza”. 
  201. ^ „Venezolanos en Suecia”. 
  202. ^ „Venezolanos en Guatemala”. 
  203. ^ „Venezolanos en Noruega”. 
  204. ^ „Venezolanos en Grecia”. 
  205. ^ „Venezolanos en Austria”. 
  206. ^ „Venezolanos en Israel”. 
  207. ^ „Venezolanos en el Salvador”. 
  208. ^ „venezolanos en Hungría”. 
  209. ^ „Venezolanos en Irlanda”. 
  210. ^ „numero de migrantes que han emigrado”. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  211. ^ „Cada vez hay más venezolanos en Colombia: un poco más de 1,4 millones de inmigrantes en todo el país”. CNN (на језику: шпански). 2. avgust 2019. Приступљено 6.avgust 2019.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  212. ^ „Hasta la date, han ingresado unos 840 000 mil venezolanos al país”. El Comercio (на језику: шпански). 29. jun 2019. 
  213. ^ digitales, Medios. „Más de 500 mil venezolanos están viviendo en Ecuador”. EcuadorTV (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 7. avgust 2019. г. Приступљено 7. avgust 2019. 
  214. ^ Bureau, U.S. Census. „American FactFinder - Results”. factfinder.census.gov (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19.oktobar 2016. г. Приступљено 16. novembar 2018.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |archive-date= (помоћ)
  215. ^ Cooperativa.cl. „Chile exige desde hoy visa consular a venezolanos que ingresen como turistas”. Cooperativa.cl (на језику: español). Приступљено 5.avgust 2019.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  216. ^ „La inmigración venezolana se dispara un 60% en un año”. elmundo.es. Приступљено 16. mart 2019. 
  217. ^ „Documento - R4V Amerika Latina y el Caribe, refugiados y migrantes venezolanos en la región - Junio 2019 [ES]”. r4v.info. Архивирано из оригинала 07. јун 2019. г. Приступљено 7. jun 2019.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |archive-date= (помоћ)
  218. ^ (www.dw.com), Deutsche Welle. „ONU: ya son 3 millones los migrantes venezolanos en el mundo | DW | 08.11.2018”. DW.COM (на језику: шпански). Приступљено 16. novembar 2018. 
  219. ^ а б в Ebus, Bram (13. novembar 2018). „Venezuelan migrants live in shadows on Caribbean's sunshine islands” (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 21. maj 2019.  Непознати параметар |periódico= игнорисан (помоћ)
  220. ^ а б „Venezuela Regional Crisis - Fact Sheet #2 FY19 | April 10, 2019 | U.S. Agency for International Development”. www.usaid.gov (на језику: енглески). 17. april 2019. Архивирано из оригинала 22. апр 2021. г. Приступљено 25. maj 2019.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |archive-date= (помоћ)
  221. ^ Se dispara la migración de venezolanos a Bolivia, eju.tv
  222. ^ „Situación Respuesta a los Venezolanos”. r4v.info. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 7. avgust 2019. 
  223. ^ Venezuela a la Fuga: análisis de la crisis migratoria
  224. ^ „Número estimado de venezolanos en Colombia por departamento”. Архивирано из оригинала 27. februar 2019. г. Приступљено 4. avgust 2019. 
  225. ^ Migraciones: Ingresos de venezolanos al Perú suman 1,500 diarios, el 26% son niños
  226. ^ а б „Hispanic or Latino origin by specific origin”. Архивирано из оригинала 19. oktobar 2016. г. Приступљено 13. avgust 2019. 
  227. ^ Extranjeros en Chile superan el millón y venezolanos lideran listado por sobre migrantes de Perú
  228. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Plataforma de coordinación para migrantes y refugiados venezolanos”. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  229. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Tendencias migratorias en las Amerikas” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 28. 12. 2020. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  230. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж International Migration Database
  231. ^ Guyana Migration Profile
  232. ^ „Demography of Curaçao Census 2011”. Архивирано из оригинала 15. 11. 2019. г. Приступљено 01. 04. 2021. 
  233. ^ Aruba Migration Profile
  234. ^ „Unión Europea busca ayudar a Colombia para atender masiva migración venezolana”. La Patilla (на језику: шпански). 5. 4. 2018. Приступљено 5. 4. 2018. 
  235. ^ а б в Krygier, Rachelle (4. 4. 2018). „Angry Venezuelans tell Maduro they'd rather clean America's toilets than stay in their country”. Washington Post. ISSN 0190-8286. Приступљено 5. 4. 2018. 
  236. ^ а б „WFP Level 2 Emergency: Colombia-Venezuela Crisis, 6 April 2018”. ReliefWeb. Приступљено 8. 4. 2018. 
  237. ^ „Venezuela migrant crisis 'monumental': UN Refugee Agency chief”. Архивирано из оригинала 08. 10. 2018. г. Приступљено 8. 10. 2018. 
  238. ^ „Venezuelans 'teetering on the brink of survival' warn UN human rights experts”. UN News. Приступљено 6. 5. 2020. 
  239. ^ „Bolivia will shelter 200 Venezuelans who fled for "political persecution"”. Deutsche Welle (на језику: шпански). 13. 12. 2019. Приступљено 4. 1. 2020. 
  240. ^ „Costa Rica will continue to receive Venezuelans for humanitarian reasons”. La Nación (Costa Rica) (на језику: шпански). 21. 5. 2018. Приступљено 27. 9. 2019. 
  241. ^ „Noruega destinará un millón de dólares a venezolanos vulnerables”. El Nacional (на језику: шпански). 9. 4. 2018. Приступљено 10. 4. 2018. 
  242. ^ Ordoñez, Franco (20. 3. 2018). „US to give $2.5M to assist with Venezuelan refugees stranded across border”. The News & Observer. Приступљено 22. 3. 2018. 
  243. ^ Greenwood, Max (13. 4. 2018). „Pence announces $16M in aid for refugees fleeing Venezuela”. TheHill. Приступљено 14. 4. 2018. 
  244. ^ Babb, Carla (17. 8. 2018). „US Navy Hospital Ship to Deploy to Colombia”. Voice of America. Приступљено 19. 8. 2018. 
  245. ^ „U.S. to give additional $120 million to help Venezuelan migrants”. Reuters (на језику: енглески). 4. 9. 2019. Приступљено 5. 9. 2019. 
  246. ^ „Venezuela's Humanitarian Emergency | Large-Scale UN Response Needed to Address Health and Food Crises”. Human Rights Watch (на језику: енглески). 4. 4. 2019. Приступљено 12. 12. 2019. 
  247. ^ „Latin American countries add restrictions and visas for those fleeing the regime of Nicolás Maduro”. La Patilla (на језику: шпански). Infobae. 29. 12. 2019. Приступљено 4. 1. 2020. 
  248. ^ „Misery for Venezuelans continues ahead of 2020 elections: UN rights chief Bachelet”. UN News. 18. 12. 2019. Приступљено 3. 1. 2020. 
  249. ^ „Proposal for a REGULATION OF THE EUROPEAN PARLIAMENT AND OF THE COUNCIL establishing a European Travel Information and Authorisation System (ETIAS) and amending Regulations (EU) No 515/2014, (EU) 2016/399, (EU) 2016/794 and (EU) 2016/1624” (PDF). 
  250. ^ „Spain will not require a visa to Venezuelans to enter the country”. El Nacional (на језику: шпански). 5. 3. 2020. Приступљено 6. 3. 2020. 
  251. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 30. 6. 2014. г. Приступљено 22. 12. 2017. 
  252. ^ „Panama will accept that Venezuelans with expired passports do immigration procedures”. El Universal (Venezuela) (на језику: шпански). 12. 12. 2019. Приступљено 13. 12. 2019. 
  253. ^ http://oecsbusinessfocus.com/st-lucia-imposes-visa-requirement-on-venezuelans-waived-for-chinese-citizens/
  254. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 10. 12. 2019. г. Приступљено 02. 04. 2021. 
  255. ^ Висас фор Венезуеланс
  256. ^ Естаблисх виса реqуиремент фор Венезуеланс фор Цариббеан партс оф тхе кингдом Архивирано на сајту Wayback Machine (31. октобар 2019), Министрy оф Фореигн Аффаирс оф тхе Нетхерландс, Оцтобер 2, 2019. холандски
  257. ^ Темпорарy Виса фор Венезуелан пасспорт холдерс фор травелинг то тхе АБЦ исландс Архивирано на сајту Wayback Machine (30. новембар 2019), Government of Aruba, October 3, 2019.
  258. ^ „Church in Peru launches collection to help Venezuelan refugees”. Catholic News Agency. Приступљено 25. 5. 2018. 
  259. ^ а б „The 'Declaration of Quito on Human Mobility of Venezuelan citizens' was signed with 18 points of common agreement”. Minister of Foreign Relations and Human Mobility (Ecudaor). 4. 9. 2018. Архивирано из оригинала 29. 12. 2019. г. Приступљено 27. 9. 2019. 
  260. ^ http://www.el-nacional.com/noticias/mundo/paises-america-acordaron-aceptar-documentos-vencidos-venezolanos_250558
  261. ^ „Nicolás Maduro denuncia campaña de odio contra venezolanos en Perú”. América Noticias (на језику: шпански). Приступљено 19. 9. 2019. 
  262. ^ „Vice President of Venezuela Delcy Rodríguez denies humanitarian crisis in her country”. Diario Correo (Peru) (на језику: шпански). 31. 8. 2018. Приступљено 27. 9. 2019. 
  263. ^ Varela, Crisbel (31. 8. 2018). „Delcy Rodríguez: Venezuela is the second country with the lowest flow of emigrants from South America”. El Universal (Venezuela) (на језику: шпански). Приступљено 27. 9. 2019. 
  264. ^ Phillips, Tom (28. 8. 2018). „Venezuelan official suggests migrant crisis is staged to undermine government”. The Guardian. Приступљено 5. 3. 2019. 
  265. ^ „The Government announces the return of 89 Venezuelans as part of the "return to homeland plan"”. Europa Press (на језику: шпански). 27. 8. 2018. Приступљено 21. 9. 2019. 
  266. ^ „Venezuelan Embassy in Peru sends back migrants who failed to get income”. El Universal (Venezuela) (на језику: шпански). 27. 8. 2018. Приступљено 21. 9. 2019. 
  267. ^ Aquino, Marco (7. 9. 2018). „Dozens of Venezuelans in Peru seek to return home despite crisis”. Reuters. Приступљено 21. 9. 2019. 

Spoljašnje veze

уреди

Grupe

уреди

Чланци

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Izbeglička_kriza_u_Venecueli&oldid=27831556”