Википедија

Angela Merkel

канцелар Немачке (2005—21)

Angela Dorotea Merkel (nem. Angela Dorothea Merkel), rođena kao Angela Dorotea Kazner, (nem. Angela Dorothea Kasner; Hamburg, 17. jul 1954) jeste bivša nemačka političarka. Obavljala je funkciju kancelarke Nemačke 16 godina.

Angela Merkel
Fotografije Merkel 2019. godine
Lični podaci
Ime pri rođenjuAngela Dorotea Kazner
Datum rođenja(1954-07-17)17. jul 1954. (69 god.)
Mesto rođenjaHamburg, Zapadna Nemačka
DržavljanstvoNemačka
NarodnostNemica
Religijaluteranizam
UniverzitetUniverzitet u Lajpcigu
ProfesijaFizički hemičar
Porodica
SupružnikUlrih Merkel (1977–1982)
Joakim Zauer (1998–)
Politička karijera
Politička
stranka		Hrišćansko-demokratska unija
8. savezni kancelar Nemačke
22. novembar 2005 — 8. decembar 2021.
Izbori2005.
Reizbor(i)2009, 2013. i 2017.
PredsednikHorst Keler
Kristijan Vulf
Joahim Gauk
PrethodnikGerhard Šreder
NaslednikOlaf Šolc
Ministar za okolinu, zaštitu prirode i nuklearnu bezbednost
17. novembar 1994 — 26. oktobar 1998.
Predsednik vladeHelmut Kol
PrethodnikKlaus Topfer
NaslednikJirgin Tritin
Ministar za žene i mlade
18. januar 1991 — 17. novembar 1994.
Predsednik vladeHelmut Kol
PrethodnikUrsula Ler
NaslednikKlaudija Nolte
Poslanik Bundestaga
2. decembra 1990. — 26. oktobar 2021.
Potpis
Kancelarska zastava

Članica je Hrišćansko-demokratske unije, od koje je nominovana na mesto kancelara SR Nemačke na izborima za Bundestag 2005. godine. Nakon višenedeljnog pregovaranja po završetku izbora, Angela Merkel 22. novembra 2005. postaje prva kancelarka u istoriji Nemačke. Bila je na čelu je „velike koalicije“ CDU/CSU i SPD. Uspešno posredujući u pregovorima oko budžeta EU, Merkelova je stekla zavidnu reputaciju na međunarodnoj sceni. Koalicija koju je vodila Angela Merkel je pobedila i na izborima 2009. godine i na izborima 2013. godine.[1]

U spoljnoj politici Merkelova je isticala međunarodnu saradnju, kako u kontekstu EU i NATO, tako i jačanje transatlantskih ekonomskih odnosa. Merkelova je 2008. godine bila predsednica Evropskog saveta i igrala je centralnu ulogu u pregovorima o Lisabonskom sporazumu i Berlinskoj deklaraciji. Vlade Merkelove upravljale su globalnom finansijskom krizom 2007–2008 i evropskom dužničkom krizom. Pregovarala je o stimulativnom planu Evropske unije iz 2008. godine, koji se fokusirao na infrastrukturnu potrošnju i javne investicije za suzbijanje Velike recesije. U unutrašnjoj politici, program Merkelove, Energiewende, podržavao je razvoj obnovljivih izvora energije i na kraju ukinuo upotrebu nuklearne energije u Nemačkoj. Reforme Bundeswehr, reforma zdravstvene zaštite, evropska migrantska kriza 2010-ih i pandemija kovida 19 bili su glavni problemi tokom njenog kancelarskog mandata. Merkelova je dala ostavku na mesto lidera CDU i nije se kandidovala za peti mandat kancelara na saveznim izborima 2021.

Biografija uredi

Angela Merkel je rođena kao Angela Dorotea Kazner 1954. godine u Hamburgu, Zapadna Nemačka, kao ćerka Horsta Kaznera (1926–2011; rođena Kaźmierczak),[2][3] luteranski pastor i rodom iz Berlina, i njegova supruga Herlind (1928–2019; rođena Jentzš), rođena u Dancigu (danas Gdanjsk, Poljska), učiteljica engleskog i latinskog jezika. Ima dvoje mlađe braće i sestara, Markusa Kaznera, fizičara, i Irene Kazner, radnog terapeuta. Merkelova je u detinjstvu i mladosti među svojim vršnjacima bila poznata po nadimku „Kazi“, nastalom od njenog prezimena Kazner.[4][5]

Merkelova je nemačkog i poljskog porekla. Njen deda po ocu, Ludvik Kazner, bio je nemački policajac poljskog etniciteta. Nakon što je zarobljen u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata, pridružio se Plavoj armiji i verovatno se borio protiv Nemačke.[6][7] Oženio se Merkelinom bakom Margaretom, Nemicom iz Berlina, i preselio se u njen rodni grad gde je ponovo radio u policiji. Godine 1930. germanizovali su poljsko ime Kazmierczak u Kazner.[8][9][10][11] Merkelini baka i deda po majci bili su političar iz Danciga Vili Jenč i Gertrud Alma (rođena Drange), ćerka gradskog činovnika Elbaga Emila Drangea. Od sredine 1990-ih, Merkelova je u nekoliko navrata javno pominjala svoje poljsko nasleđe i opisivala sebe kao četvrtinu Poljakinju, ali su njeni poljski koreni postali poznatiji kao rezultat biografije iz 2013. godine.[12]

Religija je igrala ključnu ulogu u migraciji porodice Kasner iz Zapadne Nemačke u Istočnu Nemačku.[13] Merkelin deda po ocu je prvobitno bio katolik, ali je cela porodica prešla na luteranstvo tokom detinjstva njenog oca,[14] koji je kasnije studirao luteransku teologiju u Hajdelbergu i Hamburgu. Godine 1954, kada je Anđela imala samo tri meseca, njen otac je primio pastora u crkvi u Quitzow [de] (okrug Perleberg u Brandenburgu), koji je tada bio u Istočnoj Nemačkoj.[15] Porodica se preselila u Templin, a Merkelova je odrasla na selu 90 km (56 mi) severno od istočnog Berlina.[15]

Merkelova se 1968. pridružila Slobodnoj nemačkoj omladini (FDJ), zvaničnom komunističkom omladinskom pokretu koji je sponzorisala vladajuća marksističko-lenjinistička Socijalistička partija Nemačke.[16][17] Članstvo je nominalno bilo dobrovoljno, ali onima koji se nisu pridružili bilo je teško da se upišu na visoko obrazovanje.[18] Ona, međutim, nije učestvovala u sekularnoj ceremoniji punoletstva Jugendweihe, koja je bila uobičajena u Istočnoj Nemačkoj. Za to vreme, učestvovala je na nekoliko obaveznih kurseva o marksizmu-lenjinizmu, a njene ocene su se smatrale samo „dovoljnim“.[19] Merkelova je kasnije rekla da je „život u DDR-u ponekad bio skoro udoban na određeni način, jer su postojale neke stvari na koje se jednostavno nije moglo uticati“.[20] Merkelova je u školi naučila tečno da govori ruski, a nagrađena je za svoje znanje ruskog i matematike, jer je bila prva u razredu u ovim predmetima. Školsko obrazovanje je završila sa najboljom mogućom prosečnom ocenom 1,0.[21]

Nastavila je školovanje na Univerzitetu Karl Marks u Lajpcigu, gde je studirala fiziku od 1973. do 1978.[22] Dok je bila student, učestvovala je u rekonstrukciji ruševina bastiona Moric, projektu koji su studenti pokrenuli u cilju da stvore sopstveni klub i rekreacioni objekat u kampusu. Takva inicijativa je bila bez presedana u DDR-u tog perioda, a univerzitet je u početku odolevao zahtevima. Uz podršku lokalnog rukovodstva stranke SED, projekat je dozvoljen.[23]

Pred kraj studija Merkelova je želela da dobije mesto docenta na inženjerskoj školi. Kao uslov za dobijanje posla, Merkelovoj je rečeno da će morati da pristane da izveštava o svojim kolegama oficirima Štazija. Merkelova je odbila, koristeći izgovor da nije dovoljno dobro da čuva tajne da bi bila efikasan špijun.[24]

Merkelova je radila i studirala na Centralnom institutu za fizičku hemiju Akademije nauka u Berlinu-Adlershof od 1978. do 1990. godine. U početku su ona i njen muž skvotovali u Mite-u.[25] Na Akademiji nauka postala je član njenog sekretarijata FDJ. Prema rečima njenih bivših kolega, ona je otvoreno propagirala marksizam kao sekretarica za „Agitaciju i propagandu”.[26] Međutim, Merkelova je demantovala ovu tvrdnju i navela da je bila sekretarka za kulturu, što je uključivalo aktivnosti poput nabavke ulaznica za pozorište i organizovanja razgovora gostujućih sovjetskih autora.[27] Ona je izjavila: „Mogu da se oslonim samo na svoje pamćenje, ako se nešto pokaže drugačije, mogu da živim sa tim.[26]

Nakon što je 1986. godine stekla doktorat (Dr. rer. nat.) odbranivši tezu o kvantnoj hemiji,[28] radila je kao naučni istraživač i objavila je nekoliko akademskih radova.[29][30] Godine 1986. mogla je slobodno da putuje u Zapadnu Nemačku da prisustvuje kongresu; takođe je učestvovala na višenedeljnom kursu učenja jezika u Donjecku, u tadašnjoj Ukrajinskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici.[31]

 
Merkelova 2008. godine

Pad Berlinskog zida u novembru 1989. poslužio je kao katalizator za njenu političku karijeru.[32] Iako nije učestvovala u masovnim proslavama u noći kada je zid pao, Merkelova se mesec dana kasnije uključila u rastući demokratski pokret, pridruživši se novoj partiji Demokratischer Aufbruch (skraćeno DA, ili na srpskom „Demokratski početak“).[32] Lider stranke Volfgang Šnur imenovao ju je za portparola stranke za štampu u februaru 1990. Međutim, otkriveno je da je Šnur služio kao „neformalni saradnik “ Štazi, samo nekoliko nedelja uoči prvih (i jedinih) višestranačkih izbora 1990. godine, a kasnije je izbačen iz stranke. Kao rezultat toga, DA je izgubila većinu svoje izborne podrške, uspevši da dobije samo četiri mesta u Volkskamer-u. Međutim, pošto je DA bila članica Alijanse za Nemačku, koja je ubedljivo pobedila na izborima, DA je postala deo vladajuće koalicije. Merkelova je imenovana za zamenika portparola ove poslednje vlade pre ujedinjenja pod Lotarom de Mezijerom.[33]

De Mezijer je bio impresioniran načinom na koji je Merkelova postupala sa novinarima koji istražuju Šnurovu ulogu u Štaziju.[34][35] Aprila 1990. DA se spojila sa Istočnonemačkom Hrišćansko-demokratskom unijom, koja se zauzvrat spojila sa zapadnim parnjakom nakon ponovnog ujedinjenja.[36][37]

1990–1994: ministar za žene i omladinu uredi

Na saveznim izborima u Nemačkoj 1990. godine, prvima koji su održani nakon ponovnog ujedinjenja, Merkelova se uspešno kandidovala za Bundestag u parlamentarnoj izbornoj jedinici Štralzund – Nordvorpomern – Rigen u Severnom Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji.[38] Dobila je ključnu podršku uticajnog ministra CDU i predsednika državne partije Gintera Krauzea. Ona je ponovo birana iz ove izborne jedinice (koje su preimenovane, sa malo izmenjenim granicama 2003.) na svakim izborima sve dok CDU nije izgubila direktne mandate [de] iz izborne jedinice na saveznim izborima 2017.[39] Gotovo odmah po ulasku u parlament, Merkelovu je kancelar Helmut Kol imenovao za ministra za žene i omladinu u saveznoj vladi.

U novembru 1991. Merkelova se, uz podršku savezne CDU, kandidovala za državno rukovodstvo CDU u pokrajini Brandenburg, koja je susedna Berlinu. Izgubila je od Ulfa Finka.[40] U junu 1993. Merkelova je izabrana za lidera CDU u Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji, nasledivši svog bivšeg mentora Gintera Krauzea.[41]

Iako je Merkelova bila malo zainteresovana za političku poziciju kao takvu, ona je opisana kao instrumentalna u izgradnji njenog ranog političkog imidža.[42][43] Tokom njenog mandata, vlada je kodifikovala pravo na predškolsko obrazovanje, iako je zakon stupio na snagu tek 1996.[44] U junu 1992. godine, § 218 StGB-a (nemački krivični zakon), koji je regulisao prava na abortus, prepisan je da dozvoljava abortuse do 12. nedelje trudnoće.[45] Iako se u to vreme lično protivila abortusu, Merkelova je bila uzdržana tokom glasanja o zakonu.[46] Zakon je kasnije poništio Savezni ustavni sud na osnovu toga da mora postojati opšta zabrana abortusa.[45][47]

1994–1998: ministar za životnu sredinu uredi

Godine 1994. unapređena je na mesto ministra za životnu sredinu i nuklearnu bezbednost, što joj je dalo veću političku vidljivost i platformu na kojoj može da gradi svoju političku karijeru. Kao jednu od Kolovih štićenica i njegovog najmlađeg ministra u kabinetu, Kol ju je često nazivao „moja devojka“ (mein Mädchen).[48] Tokom ovog perioda, bila je blisko mentorisana od strane Kola.[49]

Kao ministarka životne sredine, Merkelova je bila ključna u uspostavljanju Berlinske konferencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama 1995. godine . Često joj se pripisuje da je dovela do njenog najzapaženijeg rezultata, prve međunarodne posvećenosti smanjenju emisije gasova staklene bašte.[50][51][52] Otprilike u to vreme, prvo je angažovala Beti Bauman, koji je ostao aktivan kao blizak savetnik Merkelove.[53] Gerhard Šreder je rad Merkelove kao ministra životne sredine kritičmi ocenio kao „bedan“.[51]

1998–2000: generalni sekretar CDU uredi

Nakon što je Kolova vlada poražena na izborima 1998. godine, Merkelova je imenovana za generalnog sekretara CDU.[54] Izbori 1998. imali su širok uticaj; CDU je imao najgori učinak na saveznim izborima od 1949. što je za rezultat imalo prvu posleratnu levičarsku vladu Nemačke, na čelu sa SPD-om.[55]

Nakon poraza na saveznom nivou, Merkelova je koordinisala niz izbornih pobeda CDU na šest od sedam državnih izbora 1999. godine, prekinuvši dugogodišnju vlast SPD-Zelenih u Bundesratu. Nakon skandala oko finansiranja stranke koji je kompromitovao mnoge vodeće ličnosti CDU – uključujući samog Kola i njegovog naslednika na mestu lidera stranke Volfganga Šojblea – Merkelova je javno kritikovala svog bivšeg mentora i zagovarala novi početak stranke bez njega.[56]

Predsednik CDU uredi

Merkelova je 10. aprila 2000. izabrana da zameni Šojblea na mestu predsednika CDU, postavši prva žena na čelu nemačke partije.[57] Njen izbor je iznenadio mnoge posmatrače, jer je njena ličnost predstavljala kontrast u odnosu na stranku koju je izabrana da vodi; Merkelova je centristički protestant koji potiče iz pretežno protestantske severne Nemačke, dok je CDU socijalno konzervativna stranka u kojoj dominiraju muškarci sa uporištem u zapadnoj i južnoj Nemačkoj, a njena bavarska sestrinska partija, CSU, ima duboka katolička uporišta.[58]

Nakon izbora Merkelove za lidera CDU, stranka nije ostvarila izborne pobede na kasnijim državnim izborima. U februaru 2001, njen rival Fridrih Merc je izrazio nameru da postane glavni protivnik Gerharda Šredera za mesto kancelara na izborima 2002. godine. Ambicija Merkelove da postane kancelarka bila je dobro poznata, ali joj je nedostajala podrška najuticajnijih članova unutar sopstvene partije. Suparnički kandidat i lider CSU Edmund Štojber je u to vreme bio mnogo popularniji unutar stranke. U privatnom pregovoru koji je postao poznat kao Wolfratshausen Breakfast, [de] Merkelova je pristala da ustupi mogućnost da izazove Šredera Štajberu; u zamenu je trebalo da postane lider frakcije CDU/CSU u Bundestagu nakon izbora.[59][60][61] Iako su predizborne ankete pokazale da su birači snažno favorizovali Štojbera, on je izgubio izbore sa malom razlikom. U izbornoj kampanji dominirača je tema rata u Iraku. Dok je kancelar Šreder jasno stavio do znanja da se neće pridružiti ratu u Iraku,[62] Merkelova je u to vreme podržavala rat, iako je kasnije tvrdila da mu se protivila.[63][64]

2002–2005: Lider opozicije uredi

Posle Štajberovog poraza 2002. godine, pored uloge lidera CDU, Merkelova je postala i lider opozicije u Bundestagu, kako je bilo prethodno dogovoreno između nje i Štojbera. Fridrih Merc, koji je bio na toj funkciji pre izbora 2002. godine, otpušten je da bi ustupio mesto Merkelovoj.[65]

Merkelova je podržala značajnu agendu reformi nemačkog ekonomskog i socijalnog sistema i smatrana je više protržišnom nego sama CDU. Ona se zalagala za izmene nemačkog zakona o radu, posebno za uklanjanje barijera za otpuštanje zaposlenih i povećanje dozvoljenog broja radnih sati u sedmici. Ona je tvrdila da postojeći zakoni čine zemlju manje konkurentnom, jer kompanije nisu mogle lako da kontrolišu troškove rada kada je poslovanje sporo.[66]

Merkelova je tvrdila da Nemačka treba da ukine nuklearnu energiju brže nego što je Šrederova administracija planirala.[67][68]

Ona se zalagala za snažno transatlantsko partnerstvo i nemačko-američko prijateljstvo. U proleće 2003. godine, prkoseći snažnom javnom protivljenju, Merkelova se založila za invaziju na Irak 2003. godine, opisujući je kao „neizbežnu”.[69] Ona je takođe kritikovala vladinu podršku pristupanju Turske Evropskoj uniji, umesto toga zalažući se za „privilegovano partnerstvo“.[70]

2005–2021: nemački kancelar uredi

Merkelova je 30. maja 2005. pobedila u nominaciji CDU/CSU za protivkandidatsko mesto u trci za kancelarsku funkciju, u kojoj joj je glavni konkurent bio Gerhard Šreder iz SPD-a na saveznim izborima 2005. godine. Njena stranka je započela kampanju sa 21 – prednosti u odnosu na SPD u nacionalnim istraživanjima javnog mnjenja, iako je njena lična popularnost zaostajala za onom aktuelnog predsednika. Međutim, kampanja CDU/CSU nije išla po planiranom[71] jer je Merkelova, koja je ekonomsku kompetenciju stavila u fokus platformi CDU, dva puta pomešala bruto i neto prihod tokom televizijske debate.[72] Ona je ponovo dobila zamah nakon što je objavila da će za ministra finansija imenovati Pola Kirhofa, bivšeg sudiju nemačkog ustavnog suda i vodećeg stručnjaka za fiskalnu politiku.[71]

Merkelova i CDU izgubili su vođstvo nakon što je Kirhof predložio uvođenje paušalnog poreza u Nemačkoj, ponovo podrivajući široku privlačnost stranke po pitanju ekonomskih pitanja.[73] Tome je doprineo predlog Merkelove da se poveća porez na dodatnu vrednost[74] kako bi se smanjio nemački deficit i popunio jaz u prihodima od paušalnog poreza. SPD je time pružena prilika da poveća svoju podršku javnosti jednostavnim obećanjem da neće uvoditi paušalne poreze ili povećati PDV.[75] Iako se ugled Merkelove oporavio nakon što se distancirala od Kirhofovih predloga, ona je ostala znatno manje popularna od Šredera, koji je bio percipiran kao generalno kompetentniji i pouzdaniji kandidat.[76] Prednost CDU je pala na 9 procentnih poena uoči izbora, a Merkelova je imala značajno vođstvo u popularnosti na osnovu istraživanja javnog mnjenja.[77][78] Dana 18. septembra 2005, partija Angele Merkel CDU/CSU i Šrederov SPD su se suočili na nacionalnim izborima, pri čemu je CDU/CSU osvojio 35,2% (CDU 27,8% / CSU 7,5%)[76] od drugih glasova na 34,2% SPD-a.[78] Rezultat je bio toliko blizu da su i Šreder i Merkelova na početku odneli pobedu.[79][78] Ni koalicija SPD – Zeleni ni CDU/CSU i njeni preferirani koalicioni partneri, Slobodna demokratska partija, nisu imali dovoljno mesta da formiraju većinu u Bundestagu.[78] Velika koalicija između CDU/CSU i SPD suočila bi se sa izazovom obe stranke koje za sebe zahtevaju mesto kancelara.[78][80] Međutim, nakon tri nedelje pregovora, dve stranke su postigle dogovor o velikoj koaliciji na čelu sa Merkelovom na poziciji kancelarke, pri če mu bi SPD imao 8 od 16 mesta u kabinetu.[80] Dogovor su odobrile obe strane na stranačkim konferencijama 14. novembra 2005.[81]

Merkel je izabrana za kancelarku glasovima većine delegata (397 prema 217) u novosastavljenom Bundestagu 22. novembra 2005. godine, ali je 51 član vladajuće koalicije glasao protiv njenog izbora.[82] Tadašnji izveštaji su ukazivali da će velika koalicija voditi mešovitu politika, od kojih su se određeni aspekti politike razlikovali od političke platforme Merkelove kao lidera opozicije i kandidata za kancelara. Namera koalicije bila je da smanji javnu potrošnju uz istovremeno povećanje PDV-a (sa 16 na 19 %), doprinosa za socijalno osiguranje i najviše stope poreza na dohodak.[83]

Merkelova je, najavljujući koalicioni sporazum, navela da će glavni cilj njene vlade biti smanjenje nezaposlenosti i da će se o tome suditi njena vlada.[84]

Reforma nemačkog zdravstvenog sistema bila je istaknuto pitanje tokom izbora 2005. godine; prethodni sistem je kritikovan kao neefikasan i previše birokratizovan.[85] Nakon značajnog perioda pregovora, dogovor je postignut 2006. godine. Iako je ovaj sporazum opisan kao „spasio koalicionu vladu“, takođe je široko kritikovan kao neefikasan. Dogovor je takođe povećao poresko opterećenje za poslodavce i njihove zaposlene na javnom osiguranju.[86][87] U krugu reformi iz 2006. godine uvedena je „dužina zdravstvenog osiguranja“, koja utvrđuje da pojedinci moraju biti osigurani ili kroz sistem javnog osiguranja ili preko privatnih osiguravajućih firmi i shodno tome ne mogu biti neosigurani. Reforme su takođe imale za cilj preventivnu zdravstvenu zaštitu kao prioritet, posebno u pogledu brige o starima.[88]

Dana 4. oktobra 2008. godine, nakon odluke irske vlade da garantuje sve depozite na privatnim štednim računima, što je oštro kritikovala,[89] Merkel je rekla da nema planova da nemačka vlada učini isto. Sledećeg dana Merkelova je izjavila da će vlada ipak garantovati depozite na privatnim štednim računima.[90] Međutim, dva dana kasnije, 6. oktobra 2008. godine, ispostavilo se da je obećanje jednostavno politički potez koji neće biti podržan zakonom.[91] Većina drugih evropskih vlada na kraju je ili podigla granice ili obećala da će garantovati uštede u potpunosti.[91]

Nemačka vlada je uskočila da pomogne hipotekarnoj kompaniji Hypo Real Estate u spasavanju. Dogovor je dogovoren 6. oktobra, pri čemu su nemačke banke dale 30 milijardi evra, a Bundesbanka 20 milijardi evra u hitnu kreditnu liniju.[92]

U vreme krize povodom grčkog državnog duga, Nemačka je bila najveći kreditor grčke vlade, dajući joj značajnu pregovaračku moć.[93] Merkelovoj se često pripisuje da je „spasila evro“, pre svega zbog svoje koordinacione uloge u razvoju politike otpisa duga.[93][94][95] Mere štednje uvedene dužnicima poput Grčke, neki posmatrači su kritikovali kao preoštre.[96][94] Kritičari su takođe istakli probleme upravljanja dugom u Nemačkoj.[97] Blumbergov članak je naveo da „neodgovorni zajmoprimci ne mogu postojati bez neodgovornih zajmodavaca“; shodno tome, „nemačke banke bile su pomoćnici Grčke“.[98]

U toku finansijske krize, kabinet Merkelove je značajno povećala budžet programa Kurzarbeit i produžila je dozvoljeno trajanje takvih ugovora sa 6 meseci na 18 meseci.[99] Iako su slične odredbe postojale i ranije, proširenje programa kabineta Merkelove je naširoko hvaljeno i zaslužno je za očuvanje 500.000 radnih mesta tokom finansijske krize.[100][101][102]

Njena stranka CDU je ponovo pobedila na izborima 2009. godine sa povećanim brojem mesta i mogla je da formira vladajuću koaliciju sa FDP-om. Posle kratkih pregovora, drugi kabinet Merkelove položio je zakletvu 28. oktobra 2009.[103] Početkom 2011. rejting Merkelove je opao, što je rezultiralo velikim gubicima njene stranke na državnim izborima.[104] Anketa iz avgusta 2011. pokazala je da je njena koalicija imala samo 36% podrške u poređenju sa potencijalnom rivalskom koalicijom od 51%.[105] Bez obzira na kontinuirane efekte finansijske krize –, nezaposlenost je pala ispod granice od 3 miliona nezaposlenih u 2011.[106]

Nakon prisutnije debate o ovoj temi u leto 2010,[107] nemačka vlada je objavila planove za ukidanje vojnog roka u Nemačkoj, čime je Bundeswehr postao vojska čiji se deo postoje na dobrovoljnoj osnovi, od novembra2010.[108] Odluka je finalizovana u decembru te godine,[109] a regrutacija je suspendovana 1. jula 2011.[110] Iako je u to vreme bila donekle popularna, odluka je kasnije došla pod lupu, posebno nakon ruske invazije na Ukrajinu.[111][112] Takođe je kritikovana u vezi sa finansijskim obavezama Nemačke prema NATO-u.[113] Tokom 2023. 61% Nemaca je reklo da se zalaže za ponovno uspostavljanje vojne obaveze.[114]

Reagujući na budžetski deficit od €11 u javnom zdravstvenom sistemu 2009. godine, vlada Merkelove je 2010. usvojila veoma nepopularne reforme zdravstvene zaštite. Izmenama je smanjena potrošnja za zdravstvo u pojedinim oblastima i povećani doprinosi poslodavaca i zaposlenih na 15,5% bruto zarada.[115][116][117] Reformama je takođe utvrđeno da će buduća povećanja doprinosa uticati samo na doprinose poslodavaca, što su kritikovale opozicione stranke i sindikati.[115]

Na izborima u septembru 2013. Merkelova je izvojevala jednu od najvažnijih pobeda u političkoj istoriji Nemačke, postigavši najbolji rezultat za CDU/CSU od ponovnog ujedinjenja i našla se na pet mesta od prve apsolutne većine u Bundestagu od 1957. godine.[118] Međutim, njihov omiljeni koalicioni partner, FDP, nije uspeo da uđe u parlament prvi put od 1949. godine, jer je bio ispod minimuma od 5% drugih glasova potrebnih za ulazak u parlament.[119][120]

CDU/CSU se okrenula SPD-u da formira treću veliku koaliciju u posleratnoj nemačkoj istoriji i drugu pod vođstvom Merkelove. Treći kabinet Angele Merkel zvanično je izabran 17. decembra 2013.[121]

Merkelova je postigla dobre rezultate u istraživanjima javnog mnjenja na temu njenog suočavanja sa evro krizom (69% je ocenilo njen učinak kao dobar, a ne loš), a njen rejting je dostigao najviši nivo od 77% u februaru 2012. i ponovo jula 2014.[122]

Tokom evropske migrantske krize, Merkelova je ohrabrivala saradnju između država članica EU, pozivajući na to da Evropa treba da deluje „kao celina“.[123]

Krajem avgusta 2015. godine, na vrhuncu krize, vlada Merkelove suspendovala je Dablinsku regulativu, koja je predviđala da tražioci azila moraju tražiti azil u prvoj zemlji EU u koju stignu. Merkelova je najavila da će Nemačka obrađivati i zahteve za azil sirijskih izbeglica ako su u Nemačku došli preko drugih zemalja EU.[124] Te godine je u Nemačku ušlo skoro 1,1 milion tražilaca azila.[125][126] Merkelova je skovala frazu Wir schaffen das (bukvalno „Mi to možemo“) otprilike u to vreme.[127][128]

Mlađi koalicioni partner i vicekancelar Zigmar Gabrijel rekao je da bi Nemačka mogla da primi 500.000 izbeglica godišnje tokom narednih nekoliko godina.[129] Nemačko protivljenje vladinom prihvatanju novog talasa migranata bilo je snažno i praćeno porastom protesta protiv imigracije.[130] Merkelova je insistirala na tome da Nemačka ima ekonomsku snagu da se izbori sa prilivom migranata i ponovila da ne postoji zakonsko maksimalno ograničenje broja migranata koje Nemačka može da primi.[131] U septembru 2015. godine oduševljena masa širom zemlje dočekala je pristigle izbeglice i migrante.[132]

Horst Zehofer, lider Hrišćansko-socijalne unije u Bavarskoj (CSU) — sestrinske stranke CDU, Hrišćansko-demokratske unije — i tadašnji bavarski ministar-predsednik, napao je politiku Merkelove.[133] Zehofer je kritikovao odluku Merkelove da dozvoli dolazak migranata[134] Zehofer je tvrdio da je čak 30% tražilaca azila koji stižu u Nemačku a koji tvrde da su iz Sirije su u stvari iz drugih zemalja.[135] On se zalagao za kazneno smanjenje finansiranja EU za zemlje članice koje su odbile obavezne kvote za izbeglice.[136] U međuvremenu, Iasmin Fahimi, generalni sekretar Socijaldemokratske partije (SPD), mlađeg partnera vladajuće koalicije, pohvalila je politiku Merkelove koja dozvoljava migrantima lociranim u Mađarskoj da uđu u Nemačku, što je okarakterisala kao „snažan signal humanosti koji pokazuje da su evropske vrednosti takođe validne u teškim vremenima“.[133] Stepen odobravanja rada Merkelove pao je na 54% u oktobru 2015. godine i to je bio najniži jejting od 2011.[137]

 
Migranti u Nemačkoj, oktobar 2015.

U novembru 2015. godine vođeni su razgovori unutar vladajuće koalicije da se dve godine zaustavi ujedinjavanje porodica za migrante i da se na granici uspostave „tranzitne zone“. Pored toga, postojali su planovi da se obezbedi smeštaj migrantima sa malom verovatnoćom da dobiju odobrenje za azil do obrade njihovog zahteva. To je dovelo do povećanja tenzija između CSU, koji je generalno bio za ove mere i pretio da će rasturiti koaliciju bez njih, i SPD, koji im se protivio; Merkelova je pristala na mere.[138] Napadi u Parizu u novembra 2015. godine podstakli su preispitivanje stava nemačke vlade o migrantskoj politici EU.[139] Iako nije direktno ograničavala broj imigranata, Merkelova je pooštrila politiku azila u Nemačkoj, na primer kroz detaljniju proveru migranata u pogledu unutrašnje bezbednosti i bezbednosti.[140][139]

U avgustu 2016, nakon napada na voz u Vircburgu u Nemačkoj i raznih drugih islamističkih terorističkih napada u Evropi, rejting Merkelove je pao na 47%.[141] Polovina Nemaca nije želela da ona odsluži četvrti mandat, a samo 42% je bilo za još jedan mandat Merkelove.[142] U anketi iz oktobra te godine, ustanovljeno je da je njen rejting ponovo porastao; Utvrđeno je da je 54 odsto Nemaca zadovoljno radom Merkelove kao kancelarke.[143] Prema drugoj anketi sprovedenoj u novembru 2016, 59% je trebalo da se izjasnilo za obnovljenu kandidaturu za kancelarsku poziciju 2017.[144] Prema anketi sprovedenoj ubrzo nakon napada kamionom u Berlinu 2016. godine, 56% Nemaca je imenovalo Merkelovu kao političkog lidera kome veruje da će rešiti probleme svoje zemlje.[145]

U oktobru 2016. Merkelova je otputovala u Mali i Niger. Diplomatska poseta je održana kako bi se razgovaralo o tome kako bi njihove vlade mogle da poboljšaju uslove zbog kojih su ljudi napustili te zemlje i kako bi se smanjila ilegalna migracija preko i iz ovih zemalja.[146]

Migrantska kriza podstakla je desničarske izborne preferencije širom Nemačke, a Alternativa za Nemačku (AfD) je osvojila 12% glasova na nemačkim saveznim izborima 2017. Ovakvi događaji su podstakli debate o razlozima povećanog desničarskog populizma u Nemačkoj. Neki istraživači tvrde da su povećane preferencije desnice rezultat evropske migrantske krize, posebno sve češće percepcije da izbeglice predstavljaju etničku i kulturnu pretnju Nemačkoj.[147]

Neki posmatrači su opisali politiku Angele Merkelov u vezi sa migrantskom krizom kao uspešnu.[148] Visoki komesar Ujedinjenih nacija za izbeglice dodelio je 2022. godine Merkelovoj Nansenovu nagradu za njenu „hrabrost i saosećanje“ tokom krize.[149][150] Međutim, Merkelova se takođe suočila sa značajnim kritikama, posebno u pogledu njenog kreiranja politike na početku krize, koje neki kritičari opisuju kao licemerno jednostrano.[151][152]

 
Španski premijer Pedro Sančez i Merkel u Sanlukar de Barameda, 2018.

Na saveznim izborima 2017. Merkelova je dovela svoju stranku do pobede po četvrti put. Međutim, i CDU/CSU i SPD su dobili znatno manji udeo glasova nego 2013. godine, a CDU/CSU je kasnije pokušao da formira koaliciju sa FDP-om i Zelenima.[153][154] SPD je najavio da će preći u opoziciju, kako zbog gubitka podrške naroda, tako i zbog toga što je ideja o još jednoj velikoj koaliciji tada bila veoma nepopularna.[155][156][157]

FDP se na kraju povukla iz pregovora sa CDU/CSU, što je dovelo do zastoja.[158][159] Nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer je potom uspešno apelovao na SPD da promeni svoj čvrst stav protiv koalicije sa CDU/CSU, a SPD je pristao na treću veliku koaliciju sa CDU/CSU.[160] Pregovori koji su doveli do ovog sporazuma bili su najduži u nemačkoj posleratnoj istoriji i trajali su skoro šest meseci.[161][162]

Istraživanje YouGov-a objavljeno krajem decembra 2017. pokazalo je da samo 36% svih ispitanika želi da Merkelova ostane na čelu do 2021. godine, dok je polovina anketiranih birača pozvala na promenu na vrhu pre kraja zakonodavnog tela.[163]

Četvrti kabinet Merkelove polagao je zakletvu 14. marta 2018.[164]

Kao deo novoformirane vlade, ulogu ministra unutrašnjih poslova preuzeo je Horst Zehofer iz CSU.[165] Zehofer je najavio da ima master plan za brže procedure azila, i doslednije deportacije.[166] Prema Zehoferovom planu, Nemačka bi odmah odbila potencijalne imigrante koji su već bili deportovani ili su bili pod zabranom ulaska. Pored toga, policija bi dobila instrukcije da odbije sve podnosioce zahteva koji su se prethodno registrovali negde drugde u EU, bez obzira da li se ove zemlje slože da ih primi nazad.[167][168] Merkelova se plašila da bi jednostrano slanje migranata nazad u susedne zemlje bez traženja multilateralnog evropskog sporazuma moglo da ugrozi stabilnost Evropske unije.[169]

U junu 2018. Zehofer je postavio ultimatum Merkelovoj; kao ministar unutrašnjih poslova želeo je da može da jednostrano sprovodi politiku bez njene podrške. Iako je na kraju pristao da sarađuje sa Merkelovom dok je ona pregovarala sa drugim zemljama članicama EU, on je odbacio sporazum EU koji je ona dobila.[170] Dana 1. jula 2018, tokom sastanka sa rukovodstvom stranke, Zehofer je u znak protesta izjavio da namerava da podnese ostavku na svoju funkciju.[171][172][173] Tokom noći 2. jula 2018. Zehofer i Merkel objavili su da su izmirili svoje nesuglasice i pristali da umesto toga prihvate kompromis strože kontrole granice.[174][175] Kao rezultat sporazuma, Zehofer je pristao da ne podnese ostavku[176] i da sam pregovara o bilateralnim sporazumima sa određenim zemljama. Zehofer je bio široko kritikovan zbog svog tvrdog stava u kontekstu krize.[177][178]

Kada je izbila pandemija kovida 19, u početnim fazama pandemije, Nemačka je uspostavila krizni tim za upravljanje nemačkom politikom obuzdavanja i odgovorom na pandemiju.[179] Krajem februara 2020, pozivajući se na ovaj krizni tim, Merkelova je preporučila pristup koji karakteriše umerenost i izbegavanje ekstremnih ili univerzalnih mera (Maß und Mitte).[180] Merkelova je 18. marta 2020. održala govor o kovid pandemiji, upoređujući tadašnje izazove sa najvećim nakon Drugog svetskog rata.[181]

Govor je bio dobro prihvaćen kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou, dobivši široku pažnju i nagradu za „govor godine“.[182][183][184]

Merkelova je 6. aprila 2020. izjavila: „Po mom mišljenju... Evropska unija se suočava sa najvećim testom od svog osnivanja i države članice moraju pokazati veću solidarnost kako bi blok mogao da izađe jači iz ekonomske krize koju je pokrenula pandemija“.[185] Merkelova je dobila međunarodne pohvale za svoje postupanje sa pandemijom u Nemačkoj.[186][187] Kasnije tog meseca, Merkelova je pohvaljena zbog pristupačnog objašnjenja osnovnog reprodukcionog broja, koji je bio važan pokazatelj u odgovoru nemačke vlade na pandemiju.[188][189][190] Merkelova se protivila obaveznoj vakcinaciji, dok je naglašavala važnost naučne pismenosti i obrazovanja.[191] Tokom nemačkog predsedavanja Evropskim savetom, Merkelova je predvodila pregovore o paketu rekonstrukcije EU sledeće generacije.[192]

Sukcesija uredi

 
Merkelova sa generalnim sekretarom UN Antoniom Guterešom i poljskim premijerom Mateušom Moravjeckim u Briselu, 24. juna 2021.

Merkelova je 29. oktobra 2018. najavila da neće tražiti reizbor za lidera CDU na njihovoj partijskoj konferenciji u decembru 2018, ali namerava da ostane na mestu kancelarke do održavanja nemačkih saveznih izbora 2021. Ona je izjavila da nakon ovoga ne planira da traži bilo kakvu političku funkciju. Ostavke su usledile nakon oktobarskih neuspeha za CSU na državnim izborima u Bavarskoj i za CDU na izborima u državi Hesen.[193][194] U avgustu 2019. Merkelova je nagovestila da bi se mogla vratiti da radi u akademskoj zajednici po kraju svog mandata 2021.[195]

Odlučila je da ne predloži nijednu osobu za svog naslednika na mestu lidera CDU.[196] Međutim, političkim posmatračima su za naslednicu duže viđeni Anegret Kramp Karenbauer. Ovo gledište je potvrđeno kada je Kramp Karenbauer – koja se smatrala kancelarkinim favoritom za tu funkciju – izglasana da nasledi Merkelovu na mestu lidera CDU u decembru 2018.[197] Uzdizanje Kramp-Karenbauer u ministarku odbrane nakon odlaska Ursule fon der Lajen da postane predsednica Evropske komisije takođe je povećalo njen položaj kao najverovatnijeg kandidata Merkelove za nasledstvo.[198] Tokom 2019. mediji su spekulisali da bi Kramp-Karenbauer mogla da preuzme poziciju kancelarke ranije nego što je planirano ako se trenutna vladajuća koalicija pokaže neodrživom.[199][200] Tu mogućnost stranka nije ni potvrdila ni demantovala.[201] U februaru 2020, Kramp Karenbauer je najavila da će na leto podneti ostavku na mesto lidera stranke CDU, nakon što su članovi stranke u Tiringiji prkosili zvaničnim stranačkim linijama i glasali sa Alternativom za Nemačku podršku kandidu FDP-a za predsednika ministra.[202] Kramp Karenbauer je nasledio Armin Lašet na izborima za vođstvo CDU 2021.[203]

Na saveznim izborima 2021. SPD je osvojio najviše glasova. Ovo je iziskivalo duge pregovore između različitih stranaka o formiranju vlade. Dana 23. novembra 2021. objavljena je nova velika koalicija, a Olaf Šolc je nominovan da nasledi Merkelovu.[204] Merkelova je nastavila da bude kancelarka do 8. decembra 2021, kada je Šolc položio zakletvu.[205]

Od 2022. do danas uredi

Dana 25. februara 2022, samo 24 sata nakon što je počela ruska invazija na Ukrajinu, Merkelova je za DPA rekla da je „najoštrije osudila [...] agresorski rat koji vodi Rusija, koji označava duboki prelom u istoriji posthladnoratovske Evrope“.[206]

U aprilu te godine, portparol Merkelove je izjavio da je ona „ostala pri svom stavu sa samita NATO u Bukureštu 2008.“, kada se protivila članstvu Ukrajine u Severnoatlantskoj alijansi, odluci koja je bila pod sve većom kontrolom.[207]

Merkelova je 1. juna 2022. dala svoje prve polujavne komentare o političkim dešavanjima nakon što je napustila funkciju, na zabavi povodom penzionisanja Rajner Hofmana, predsednia Nemačk konfederacije sindikata . Ona je kritikovala „očigledno kršenje međunarodnog prava od strane Rusije“, izrazila je solidarnost sa Ukrajinom i tvrdila da se „mir i sloboda nikada ne mogu uzeti zdravo za gotovo“.[208]

Ona je 7. juna 2022. dala svoje prve javne komentare na političke teme. U intervjuu novinaru Aleksandra Osangu, branila je svoje dosadašnje odluke o Ukrajini i nazvala Putinovu agresiju „ne samo neprihvatljivom, već i velikom greškom Rusije... To je objektivno kršenje svih međunarodnih zakona i svega što nam u Evropi omogućava da živimo u miru uopšte. Ako počnemo da se vraćamo kroz vekove i da se raspravljamo o tome koji deo teritorije kome treba da pripada, onda ćemo imati samo rat. To uopšte nije opcija."[209] Takođe je rekla da je do kraja njenog kancelarskog mandata u septembru 2021. godine bilo jasno da se Putin kreće u pravcu sukoba i da je završio sa razgovorima u Normandijskom formatu.[210]

Politički stavovi uredi

Migranti uredi

U oktobru 2010. Merkelova je na sastanku mlađih članova konzervativne Hrišćansko-demokratske unije (CDU) u Potsdamu rekla da su pokušaji izgradnje multikulturalnog društva u Nemačkoj „potpuno propali“,[211] navodeći da: „Koncept da mi sada živimo rame uz rame i srećni smo zbog toga“ ne funkcioniše[212] i „osećamo se vezani za hrišćanski koncept čovečanstva, to je ono što nas definiše. Svako ko to ne prihvata ovde je na pogrešnom mestu“.[213] Nastavila je da govori da imigranti treba da se integrišu i usvoje nemačku kulturu i vrednosti. Ovo je doprinelo rastućoj debati u Nemačkoj o prihvatljivim nivoima i mehanizmima imigracije, njenim efektima na Nemačku i stepenu do kojeg su se muslimanski imigranti integrisali u nemačko društvo.[214]

Merkelova se zalaže za „obavezni mehanizam solidarnosti“ za premeštanje azilanata iz Italije i Grčke u druge zemlje članice EU kao deo dugoročnog rešenja evropske migrantske krize.[215][216]

Spoljna politika uredi

Spoljna politika Merkelove bila je usmerena na jačanje evropske saradnje i međunarodnih trgovinskih sporazuma. Ona i njene vlade su bile blisko povezane sa politikom promenom kroz trgovinu (Wandel durch Handel).[217] Zbog toga je naišla na kritike, posebno nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022.[218][219] Merkelova je naširoko opisivana kao defakto lider Evropske unije tokom svog kancelarskog mandata.[220][221][222]

U 2015. godini, uz odsustvo Stivena Harpera, Merkelova je postala jedini lider koji je prisustvovao svakom sastanku G20 od prvog 2008. godine, nakon što je bila prisutna na rekordnih petnaest samita do 2021. godine. Bila je domaćin dvanaestog sastanka na samitu G20 u Hamburgu 2017.[223]

Merkelova se zalaže za Sporazum o pridruživanju Ukrajine i Evropske unije. Ona je u decembru 2012. izjavila da primena sporazuma zavisi od reformi u Ukrajini.[224]

Merkelova je izrazila podršku pravu Izraela na samoodbranu u kontekstu sukoba između Izraela i Gaze 2014. Ona je 9. jula telefonirala izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu da osudi napade na Izrael".[225]

Ona je juna 2018. izjavila da nije bilo moralnog ili političkog opravdanja" a posleratno proterivanje etničkih Nemaca iz zemalja Centralne i Istočne Evrope.[226]

Socijalni rashodi uredi

Merkelova je na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2013. rekla da Evropa ima samo 7% svetske populacije i da proizvodi samo 25% globalnog BDP-a, ali da vrši skoro 50% globalne socijalne potrošnje, davanja. Ona je dalje rekla da Evropa može da održi svoj prosperitet samo tako što će biti inovativna i meriti se sa najboljima.[227] Posle ovoga, poređenje je postalo centralni element u glavnim govorima.[228] Međunarodna finansijska štampa je naširoko komentarisala njenu tezu.

Fajnenšel tajms je prokomentarisao: „Iako je gospođa Merkel prestala da sugeriše da bi gornja granica socijalne potrošnje mogla da bude jedno merilo za merenje konkurentnosti, ona je to nagovestila u svetlu rastuće socijalne potrošnje u uslovima starenja stanovništva.[229]

Klimatska politika uredi

Merkelova je zaslužna kao ključni deo pregovora G8 2007. koji su doveli do znatno ambicioznijeg opredeljenja za tranziciju obnovljive energije nego što se očekivalo.[230]

U septembru 2010. godine koaliciona vlada objavila je dugoročni plan održivog razvoja električne mreže do 2050. godine; napori da se pređe na održive i inače poželjnije izvore energije nazvani su energetskim tranzicijom (Energiewende). Iako je prvobitni plan bio kritikovan zbog produženja životnog veka nuklearnih elektrana, on je izmenjen nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi, a poslednje nuklearne elektrane u Nemačkoj su zatvorene u aprilu 2023.[231][232][233] Plan je takođe imao za cilj smanjenje emisije gasova staklene bašte za 40% do 2020. godine, što je cilj koji je u početku postignut uglavnom zbog smanjenja potražnje tokom pandemije kovida 19.[234] Međutim, emisije su porasle na nivo iznad cilja 2022.[235][236]

U pripremi za Parisku konferenciju o klimatskim promenama 2015. godine, Merkelova je najavila da će Nemačka značajno povećati svoj doprinos međunarodnoj pomoći i finansiranju za klimu do 2020.[237] U 2016., neki posmatrači su kritikovali nedostatak akcije Merkelove u vezi sa klimatskim promenama te godine.[238][239] Merkelova je 2017. godine kritikovala odluku Trampove administracije da se povuče iz Pariskog sporazuma iz 2015. i potvrdila posvećenost preostalih članica G20 sporazumu.[240][241]

Početkom 2019. vladina komisija koju je imenovala koaliciona vlada odobrila je plan za postepeno gašenje termoelektrana na ugalj do 2038. godine, izdvajajući budžet od 40 milijardi evra za taj plan.[242][243]

Seeptembra 2019, vlada Merkelove objavila je set politika za ublažavanje klimatskih promena sa ukupnim budžetom od €54.[244] Iako ju je tadašnji ministar životne sredine Svenja Šulce opisao kao „novi početak nemačke klimatske politike“,[245] paket je bio široko kritikovan; grupe za zaštitu životne sredine su je doživela kao nedovoljnu, a opozicione stranke su tvrdile da je neefikasna.[246][247][248] Istaknuti klimatski naučnici su to nazvali „neuspehom političkog sistema“[249] i „smešnim“.[250]

Fiskalna politika uredi

Merkelova je 2009. najavila planove za preuzimanje dodatnog državnog duga kako bi stimulisala ekonomski rast, tvrdeći da bi to trebalo da ima prioritet u odnosu na druge fiskalne probleme.[251] Poreska politika vlade Merkelove u to vreme bila je naširoko kritikovana, uglavnom zbog dodatnog zaduživanja umesto povećanja poreskih stopa na visokim nivoima prihoda.[252][253] Merkelova je 2010. godine izrazila podršku globalnom porezu na finansijske transakcije, ali je na kraju bila neuspešna u međunarodnim pregovorima o tom pitanju.[254][255]

Merkelova je 2019. zagovarala važnost uravnoteženog državnog budžeta. Odbijala je predlog o dodatnim ulaganjima kako bi se stimulisao rast.[256]

Kritike uredi

Merkelova je kritikovana zbog toga što je bila lično prisutna i uključena u uručivanje medijske nagrade M100[257] danskom karikaturisti Kurtu Vestergardu, koji je pokrenuo kontroverze povodom karikature Muhameda. Ovo se dogodilo u vreme žestoke debate o knjizi bivšeg izvršnog direktora Nemačke savezne banke i finansijskog senatora Berlina Tila Saracina, koja je kritikovao muslimansku imigraciju.[258] Istovremeno, osudila je planirano spaljivanje Kurana od strane fundamentalističkog pastora na Floridi.[259] Centralni savet muslimana u Nemačkoj[260][261] i Leva partija[262] (Levica) kao i Nemačka Zelena stranka[263] kritikovali su akciju kancelarke desnog centra. List Frankfurter Allgemeine Zeitung je pisao: „Ovo će verovatno biti najeksplozivniji trenutak njenog kancelarskog mandata do sada.[264]

Termin alternativlos (na nemačkom za „bez alternative“), koji je Angela Merkel često koristila da opiše svoje mere za rešavanje krize suverenog duga u Evropi, žiri sastavljen od lingvističara proglasio je za Nereč godine 2010. Formulacija je kritikovana kao nedemokratska, jer bi se stoga svaka diskusija o politici Merkelove smatrala nepotrebnom ili nepoželjnom.[265] Izraz je zaslužan za naziv političke partije Alternativa za Nemačku, koja je osnovana 2013.[266]

Za vreme posete američkog predsednika Baraka Obame Berlinu, Merkelova je 19. juna 2013. u kontekstu obelodanjivanja masovnog nadzora iz 2013. rekla: „Internet je neistražena teritorija za sve nas“ (nem. Das Internet ist für uns alle Neuland ). Ova izjava je dovela do raznih internet mimova i onlajn ismevanja Merkelove.[267][268]

Tokom državne posete turskog premijera Ahmeta Davutoglua u januaru 2015. godine, Merkelova je izjavila da je „islam deo Nemačke“, što je izazvalo kritike unutar njene stranke. Vođa poslaničke grupe Volker Kauder izjavio je da muslimani pripadaju Nemačkoj, ali islam ne, i da bi muslimani trebalo da se „zapitaju zašto se toliko nasilnih ljudi poziva na Kuran“.[269][270]

Na kraju sastanka lidera Grupe sedam na Siciliji u maju 2017, Merkelova je kritikovala američke napore da odustanu od ranijih obaveza o klimatskim promenama. Prema Merkelovoj, razgovori su bili teški i poremećeni neslaganjem. „Ovde imamo situaciju da šest članica, ili čak sedam ako želite da dodate EU, stane protiv jedne.[271]

Merkelova se suočila sa kritikama jer nije zauzela čvrst stav prema Narodnoj Republici Kini.[272][273][274] Asia Times je navodila da se za razliku od nekih njenih evropskih kolega, odnos ka Kini Angele Merkel sadržao u poltiici nemešanja u unutrašnje stvari Pekinga. Merkelova je navodno bila besna kada je njen ministar spoljnih poslova Hajko Mas primio hongkonškog disidenta Džošuu Vonga u Berlinu septembra [2019], protiv čega je zvanični Peking javno protestovao.[275]

Vlada Merkelove odlučila je da ukine i nuklearne elektrane i elektrane na ugalj i podržala je planove Evropske komisije o zelenom dogovoru.[276][277] Kritičari su krivili sistem Evropske unije za trgovinu emisijama (EU ETS) i zatvaranje nuklearnih elektrana za doprinos globalnoj energetskoj krizi 2021–2022.[277][278][279]

Posle ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, Merkelova se ponovo suočila sa kritikama da nije uspela da obuzda ambicije i agresiju ruskog predsednika Vladimira Putina insistiranjem na diplomatiji i politici detanta.[280][281][282] Kritičari su tvrdili da su tokom njenog mandata Nemačka i Evropa bile oslabljene zavisnošću od ruskog prirodnog gasa, uključujući gasovode Severni tok 1 i Severni tok 2,[280][281] i da je nemačka vojska bila zanemarena, neorganizovana i nedovoljno finansirana.[283][282] Do kraja 2021. Nemačka je uvozila 55% gasa, 34% nafte i 52% uglja iz Rusije.[284]

Kancelarskji mandat Merkelove postalo je tesno povezano sa politikom Vandela durh Hendla, koji se zalaže za ostvarivanje bliskih ekonomskih veza sa autoritarnim vladama u cilju podsticanja demokratizacije. Kada je politikaWandel durch Handel nakon ruske invazije dospela pod intenzivnu domaću i međunarodnu kontrolu, Merkelova je dobila veliki deo krivice,[285][286] što je navelo Politiko da napiše „[ni]jedna Nemačka nije odgovornija za krizu u Ukrajini nego Merkel“.[287] Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski takođe je za rat okrivio odluku Merkelove i tadašnjeg francuskog predsednika Nikole Sarkozija da blokira ulazak Ukrajine u NATO 2008. godine; Merkelova je objavila izjavu da ostaje pri svojoj odluci.[288]

Nasleđe i imidž u javnosti uredi

Merkelova je naširoko opisivana kao defakto lider Evropske unije tokom svog kancelarskog mandata. Magazin Forbs ju je proglasio drugom najmoćnijom osobom na svetu 2012. i 2015. godine, posle Baraka Obame i Vladimira Putina, što je najviše mesto koji je žena ikada postigla.[289][290][291] Merkelova je 26. marta 2014. postala aktuelni šef vlade sa najdužim stažem u Evropskoj uniji. U decembru 2015. godine, Merkelova je proglašena za ličnost godine časopisa Time, a na naslovnoj strani časopisa proglašena je za „kancelarku slobodnog sveta“.[292] U 2018, Merkel je rekordni četrnaesti put proglašena za najmoćniju ženu na svetu od strane Forbsa.[293] Posle izbora Donalda Trampa za predsednika SAD 2016. godine, Merkelovu je Njujork tajms opisao kao „poslednjeg branioca liberalnog Zapada“,[294] i kao „lidera slobodnog sveta“. od strane brojnih komentatora, uključujući Hilari Klinton.[295][296][297] U istraživanju iz 2018. Merkelova je ocenjena kao najcenjeniji svetski lider.[298] Atlantik ju je 2019. opisao kao „najuspešniju živu političarku na svetu, kako na osnovu dostignuća tako i na osnovu dugovečnosti“.[299] Predsednik Univerziteta Harvard Leri Bekou opisao ju je kao „jednu od najcenjenijih i najuticajnijih državnika našeg vremena“.[300]

Kritičari tvrde da je Merkelova politika tokom migrantske krize 2015. naštetila integritetu EU.[301][302][303] Pojedinci su takođe komentarisali da su neuspesi i to što Nemačka nije ispunjavala finansijske obaveze prema NATO-u,[304] Merkelino blokiranje pristupa Ukrajine NATO-u 2008.[305] i ukidanje vojnog roka[306] što je sve zajedno oslabilo poziciju Nemačke i Evrope nakon ruske invazija na Ukrajinu.

Zbog trajanja njenog mandata, značajan deo nemačkog biračkog tela (5% 2021.)[307] nikada nije živeo pod drugim kancelarom sve dok Olaf Šolc nije preuzeo dužnost 2021. godine. Merkelova je opisana kao da je značajno oblikovala politički ambijent Nemačke, posebno percepcije onih koji su odrasli tokom njenog kancelarskog mandata; ova demografska grupa je upućena Merkelkinder (prev. children of Merkel).[308][307]

Kao žena koja je političarka iz stranke desnog centra i takođe naučnica, Merkel su mnogi u štampi na engleskom jeziku poredili sa britanskom premijerkom iz 20. veka Margaret Tačer. Tačer je takođe diplomirala hemiju, na Oksfordskom univerzitetu. Neki su je nazivali „čeličnom lejdi“, „čeličnom devojkom“, pa čak i „čeličnom gospođom“, aludirajući na Tačerovu, čiji je nadimak bio „čelična dama“. Politički komentatori su raspravljali koliko su tačno programi Merkelove i Tačerove slični.[309] Kasnije tokom svog mandata, Merkelova je stekla nadimak Muti (nemački poznati oblik „majka“). Zvali su je i „čelična kancelarka“, u odnosu na Ota fon Bizmarka.[310][311]

Al Džazira je kritikovala nadimak „Gvozdena dama“ za Merkelovu kao pogrešan, ističući njen proevropski stav, njene napore da se bori protiv „špekulanata koji traže profit“ tokom krize evra i njen nedostatak Tačerinog „kako ja smatram-ili-nikako“ odnosa prema politici.[312]

Nagrade uredi

Februara 2023. dodeljena joj je nagrada UNESKO-a za mir.[313] Aprila 2023. dobila je najviše nemačko odlikovanje „Veliki krst za zasluge”.[314]

Merkelova je 2023. godine dobila počasni doktorat na Pariskom institutu političkih nauka kao priznanje za njenu političku karijeru.[315][316]

Lični život uredi

Godine 1977. sa 23 godine, Merkel, tada Angela Kazner, udala se za studenta fizike Ulriha Merkela (rođenog 1953)[317] i uzela je njegovo prezime. Razveli su se 1982.[318] Njen drugi i sadašnji suprug je kvantni hemičar i profesor Joakim Zauer, koji je u velikoj meri izbegavao medijsku pažnju tokom i nakon političke karijere Merkelove.[319][320] Prvi put su se sreli 1981.[321] i venčali 1998.[322] Merkelova nema dece, ali Zauer ima dva odrasla sina iz prethodnog braka.[323]

Pošto je odrasla u Istočnoj Nemačkoj, Merkelova je u školi naučila ruski. Ona je mogla da neformalno razgovara sa Vladimirom Putinom na ruskom jeziku, ali je diplomatski dijalog vodila preko prevodioca. Retko je govorila engleski u javnosti, ali je održala mali deo svog govora u britanskom parlamentu na engleskom jeziku, 2014.[324][325]

Merkelova je vatreni ljubitelj fudbala i poznato je da sluša utakmice dok je bila u Bundestagu i da prisustvuje utakmicama nacionalnog tima u svom službenom svojstvu, uključujući pobedu Nemačke 1 : 0 protiv Argentine u finalu Svetskog prvenstva u fudbalu 2014.[326][327][328]

Merkelova je izjavila da je njen omiljeni film Legenda o Paulu i Pauli, istočnonemački film objavljen 1973.[329]

Ona ima strah od pasa, koji se razvio nakon što ju je pas napao 1995.[330] Vladimir Putin je doveo svog labradora retrivera tokom konferencije za štampu 2007. Putin tvrdi da nije nameravao da je uplaši, iako je Merkelova kasnije primetila: „Razumem zašto to mora da uradi – da dokaže da je muško... Plaši se sopstvene slabosti“.[330]

Od 2017, Merkelova je povremeno viđena kako se vidno trese u nekoliko javnih prilika, ali se ubrzo oporavila.[331][332][333] Posle jedne takve situacije, drhtanje je pripisala dehidraciji, rekavši da se osećala bolje nakon što je popila vode.[334]

Septembra 2021, nakon što je izbegavala pitanje tokom većeg dela svoje karijere, Merkelova je rekla da sebe smatra feministkinjom. Saopštenje sa ovom izjavom je dato na konferenciji zajedno sa nigerijskom spisateljicom i feministkinjom Čimamandom Ngozi Adiči.[335]

Od svog penzionisanja, Merkelova je komentarisala rusku invaziju na Ukrajinu, ali je inače ograničila svoje učešće u političkim pitanjima. Umesto toga, fokusirala se na putovanja u privatnom svojstvu.[336][337]

Merkelova je navodno „prezirala“ američkog predsednika Donalda Trampa, prema Politiku, pozivajući se na knjigu Džonatana Karla.[338]

Angela Merkel je luteranka i vernica Evangelističke crkve u Berlinu, Brandenburgu i Šleskoj Gornjoj Lužici (nem. Evangelische Kirche Berlin-Brandenburg-schlesische Oberlausitz – EKBO, udruženo protestantsko (reformističko i luteransko) crkveno telo pod okriljem Protestantske crkve u Nemačkoj. EKBO je član Saveza protestantskih crkava u EKD.[339] Pre spajanja Evangelističke crkve u Berlinu-Brandenburgu 2004. i Evangelističke crkve u Šleskoj Gornjoj Lužici, Merkelova je pripadala crvki u Berlin-Branderburgu. Merkelova je 2012. godine u vezi sa svojom verom rekla: „Ja sam član protestantske crkve. Verujem u Boga i religija je takođe moj stalni pratilac, i tako je bilo celog mog života. Mi kao hrišćani pre svega ne treba da se plašimo zalaganja za svoja uverenja“.[340] Takođe je javno izjavila da Nemačka ne pati od „previše islama“ već „premalo hrišćanstva“.[341]

U umetnosti i medijima uredi

Od 1991. godine Merkelova sedi svake godine za portrete Herlinde Kelbl i daje joj intervju.[342][343]

Merkelovu je tumačila švajcarska glumica Ana Katarina u političkom satiričnom filmu Diktator iz 2012. godine.[344]

Merkelova se pojavljuje kao glavni lik u dve od tri drame koje čine trilogiju Evropljani (Briž, Antverpen i Tervuren) britanskog dramskog pisca iz Pariza Nika Avdea: Briž (2014) i Tervuren (2016). Lik po imenu Merkel, u pratnji pomoćnika po imenu Šojble, takođe se pojavljuje kao zlokobni ženski poslušnik u romanu Mihaela Paraskosa U potrazi za šest penija.[345]

U američkoj skeč komediji Uživo subotom uveče, od 2013. godine ju je parodirala američka glumica glumica i spisateljica Kejt Makinon.[346][347][348]

U britanskoj skeč komediji Trejsi Ulman, komičarka Trejsi Ulman parodirala je Merkelovu, za šta je stekla univerzalno pozitivne kritike.[349][350][351][352]

Dokumentarni film iz 2016. godine Angela Merkel – The Unexpected producirali su Broadview TV i MDR u saradnji sa Arte i Das Erste.[353]

Dela uredi

Naučne publikacije uredi

  • Angela Merkel, Ilka Beger, Hans Joahim Špangenberg, Luc Cilike: Berechnung von Hochdruck-Geschwindigkeitskonstanten für Zerfalls und Rekombinationsreaktionen einfacher Kohlenwasserstoffmoleküle und -radikale, Zeitschrift für physikalische Chemie, 1982. Zeitschrift für physikalische Chemie. 263 (3): 449—460. 1982.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Angela Merkel, Luc Cilike: Berechnung von Geschwindigkeitskonstanten für den C-H-Bindungsbruch im Methylradikal, Zeitschrift für physikalische Chemie, 1985. Zeitschrift für physikalische Chemie. 266 (2): 353—361. 1985.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Merkel, A.; Zülicke, L. (1987). „Nonempirical parameter estimate for the statistical adiabatic theory of unimolecular fragmentation”. Molecular Physics. 60 (6): 1379—1393. Bibcode:1987MolPh..60.1379M. doi:10.1080/00268978700100901. 
  • Merkel, Angela.; Havlas, Zdenek.; Zahradnik, Rudolf. (1988). „Evaluation of the rate constant for the SN2 reaction fluoromethane + hydride .fwdarw. Methane + fluoride in the gas phase”. Journal of American Chemical Society. 110 (25): 8355—8359. doi:10.1021/ja00233a012. 

Političke publikacije uredi

  • Der Preis des Überlebens. Gedanken und Gespräche über zukünftige Aufgaben der Umweltpolitik, Štutgart 1997.
  • Europa und die deutsche Einheit. Zehn Jahre Wiedervereinigung: Bilanz und Ausblick, Frajburg 2000.

Reference uredi

  1. ^ „Angela Merkel | Biography, Education, Political Career, Successor, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 
  2. ^ Langguth, Gerd (avgust 2005). Angela Merkel. DTV (na jeziku: nemački). Deutscher Taschenbuch Verlag. str. 10. ISBN 3-423-24485-2. 
  3. ^ Zeitung, Süddeutsche (13. 3. 2013). „Kanzlerin Merkel hat polnische Wurzeln”. Süddeutsche.de (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 9. 11. 2017. g. Pristupljeno 20. 6. 2023. 
  4. ^ Qvortrup, Matthew (2016). „In the Shadow of the Berlin Wall”. Angela Merkel: Europe's Most Influential Leader. The Overlook Press. ISBN 978-1-4683-1408-3. 
  5. ^ „Merkel, power player who changed Germany”. The West Australian (na jeziku: engleski). 26. 8. 2021. Pristupljeno 21. 6. 2023. 
  6. ^ „Picturing the Family: Media, Narrative, Memory | Research”. 18. 6. 2014. Arhivirano iz originala 1. 5. 2017. g. Pristupljeno 11. 2. 2017. 
  7. ^ Schuller, Konrad; Warschau (22. 3. 2013). „Merkels polnische Wurzeln: Großvaters Krieg”. FAZ.NET (na jeziku: nemački). ISSN 0174-4909. Pristupljeno 7. 8. 2023. 
  8. ^ Kornelius, Stefan (mart 2013). Angela Merkel: Die Kanzlerin und ihre Welt (na jeziku: nemački). Hoffmann und Campe. str. 7. ISBN 978-3-455-50291-6. 
  9. ^ Kornelius, Stefan (10. 9. 2013). „Six things you didn't know about Angela Merkel”. The Guardian. Arhivirano iz originala 10. 9. 2013. g. Pristupljeno 29. 10. 2013. 
  10. ^ „The German chancellor's Polish roots”. Deutsche Welle. Arhivirano iz originala 3. 5. 2013. g. 
  11. ^ „Merkel hat polnische Wurzeln” [Merkel has Polish roots]. Süddeutsche Zeitung. 13. 3. 2013. Arhivirano iz originala 6. 9. 2013. g. 
  12. ^ Krauel, Torsten (13. 3. 2013). „Ahnenforschung: Kanzlerin Angela Merkel ist zu einem Viertel Polin”. Die Welt (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 10. 9. 2018. g. Pristupljeno 18. 11. 2016. 
  13. ^ Boyes, Roger (25. 7. 2005). „Angela Merkel: Forged in the Old Communist East, Germany's Chancellor-in-Waiting Is Not like the Others”. New Statesman. Arhivirano iz originala 28. 4. 2017. g. Pristupljeno 28. 4. 2017. 
  14. ^ Kornelius, Stefan (10. 9. 2013). „Six things you didn't know about Angela Merkel”. The Guardian. Arhivirano iz originala 10. 9. 2013. g. Pristupljeno 29. 10. 2013. 
  15. ^ a b Werner, Reutter (1. 12. 2005). „Who's Afraid of Angela Merkel?: The Life, Political Career, and Future of the New German Chancellor”. International Journal. 61. Arhivirano iz originala 28. 4. 2017. g. Pristupljeno 28. 4. 2017. 
  16. ^ Vasagar, Jeevan (1. 9. 2013). „Angela Merkel, the girl who never wanted to stand out, to win big again”. The Daily Telegraph (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 19. 4. 2017. g. Pristupljeno 19. 4. 2017. 
  17. ^ Patterson, Tony (17. 11. 2015). „Angela Merkel's journey from Communist East Germany to Chancellor”. The Independent (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 19. 4. 2017. g. Pristupljeno 19. 4. 2017. 
  18. ^ The Study of international relations : the state of the art. Houndmills, Basingstoke, Hampshire: Macmillan, in association with Millennium, journal of international studies. 1989. str. 328. ISBN 978-1-349-20275-1. OCLC 647091179. 
  19. ^ „5 Things to Know About Germany's Angela Merkel”. 2017. Arhivirano iz originala 3. 10. 2017. g. Pristupljeno 21. 6. 2023. 
  20. ^ „Life in Communist East Germany was 'almost comfortable' at times, Merkel says”. Reuters. 8. 11. 2019. Arhivirano iz originala 11. 11. 2019. g. Pristupljeno 14. 11. 2019. 
  21. ^ Langguth, Gerd (avgust 2005). Angela Merkel (na jeziku: nemački). DTV. str. 50. ISBN 3-423-24485-2. 
  22. ^ Werner, Reutter (1. 12. 2005). „Who's Afraid of Angela Merkel?: The Life, Political Career, and Future of the New German Chancellor”. International Journal. 61. Arhivirano iz originala 28. 4. 2017. g. Pristupljeno 28. 4. 2017. 
  23. ^ Reitler, Torsten (27. 3. 2009). „Drogenwahn auf der Dauerbaustelle”. Der Spiegel (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 13. 1. 2010. g. Pristupljeno 19. 8. 2011. 
  24. ^ Crawford, Alan; Czuczka, Tony (20. 9. 2013). „Angela Merkel's Years in East Germany Shaped Her Crisis Politics”. Bloomberg L.P. Arhivirano iz originala 9. 7. 2017. g. Pristupljeno 29. 4. 2017. 
  25. ^ „I Was a Squatter, Reveals German Chancellor Merkel” (na jeziku: engleski). Deutsche Welle. 28. 2. 2008. Arhivirano iz originala 8. 3. 2021. g. Pristupljeno 18. 5. 2021. 
  26. ^ a b „How Close Was Merkel to the Communist System?”. Der Spiegel. 14. 5. 2013. Arhivirano iz originala 10. 5. 2021. g. Pristupljeno 18. 5. 2021. 
  27. ^ Langguth, Gerd (2005). Angela Merkel (na jeziku: nemački). Munich: dtv. str. 106—107. ISBN 3-423-24485-2. „Angela Merkel war allerdings kein 'einfaches Mitglied', sondern gehörte zum FDJ-Sekretariat des Instituts. Osten [Hans-Jörg Osten] kann sich nicht an die genaue Funktion seiner damaligen Kollegin erinnern. ... Er kann sich nicht definitiv daran erinnern, aber auch nicht ausschließen, dass Angela Merkel die Funktion eines Sekretärs für Agitation und Propaganda wahrnahm. [Angela Merkel was not just an 'ordinary member', but belonged to the FDJ secretariat of the institute. Osten cannot remember the exact function of his erstwhile colleague. ... He cannot remember definitely whether she performed the function of a secretary for agitation and propaganda, but he cannot exclude that possibility.]” 
  28. ^ Merkel, Angela (1986). Untersuchung des Mechanismus von Zerfallsreaktionen mit einfachem Bindungsbruch und Berechnung ihrer Geschwindigkeitskonstanten auf der Grundlage quantenchemischer und statistischer Methoden (Investigation of the mechanism of decay reactions with single bond breaking and calculation of their rate constants on the basis of quantum chemical and statistical methods) (na jeziku: nemački). Berlin: Academy of Sciences of the German Democratic Republic (dissertation). 
  29. ^ Miller, Saskia (20. 4. 2020). „The Secret to Germany's COVID-19 Success: Angela Merkel Is a Scientist”. The Atlantic (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2. 5. 2020. g. Pristupljeno 21. 6. 2023. 
  30. ^ „Scopus preview – Merkel, Angela – Author details – Scopus”. www.scopus.com. Arhivirano iz originala 25. 5. 2019. g. Pristupljeno 21. 6. 2023. 
  31. ^ Suckert, Wolfgang (17. 7. 2014). „Wie Angela Merkel beinahe Thüringerin wurde”. Thüringer Allgemeine (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 1. 6. 2021. g. Pristupljeno 18. 5. 2021. 
  32. ^ a b Huggler, Justin (9. 10. 2015). „10 moments that define German chancellor Angela Merkel”. The Daily Telegraph (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 22. 5. 2017. g. Pristupljeno 29. 4. 2017. 
  33. ^ Langguth, Gerd (avgust 2005) [2005]. Angela Merkel (na jeziku: nemački). Munich: DTV. str. 112—137. ISBN 3-423-24485-2. 
  34. ^ Crawford, Alan; Czuczka, Tony (20. 9. 2013). „Angela Merkel's Years in East Germany Shaped Her Crisis Politics”. Bloomberg L.P. Arhivirano iz originala 9. 7. 2017. g. Pristupljeno 29. 4. 2017. 
  35. ^ Huggler, Justin (9. 10. 2015). „10 moments that define German chancellor Angela Merkel”. The Daily Telegraph (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 22. 5. 2017. g. Pristupljeno 29. 4. 2017. 
  36. ^ Agethen, Manfred. „Demokratischer Aufbruch (DA) – Geschichte der CDU”. Konrad-Adenauer-Stiftung (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 5. 6. 2023. g. Pristupljeno 5. 6. 2023. 
  37. ^ „Demokratischer Aufbruch”. Bundeszentrale für politische Bildung (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 5. 6. 2023. g. Pristupljeno 5. 6. 2023. 
  38. ^ „Merkel wirbt für gute Finanzausstattung der Kommunen”. Focus Online (na jeziku: nemački). dpa. 6. 1. 2010. Arhivirano iz originala 9. 1. 2017. g. Pristupljeno 29. 4. 2017. 
  39. ^ „Merkel gewann acht Mal in Folge das Direktmandat in ihrem Wahlkreis – jetzt siegte eine junge SPD-Politikerin”. stern.de (na jeziku: nemački). 27. 9. 2021. Arhivirano iz originala 6. 12. 2022. g. Pristupljeno 21. 6. 2023. 
  40. ^ „Brandenburg: Merkels Union der Probleme”. Der Tagesspiegel Online (na jeziku: nemački). ISSN 1865-2263. Arhivirano iz originala 5. 6. 2023. g. Pristupljeno 5. 6. 2023. 
  41. ^ „Mecklenburg-Vorpommern – Geschichte der CDU”. Konrad-Adenauer-Stiftung (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 5. 6. 2023. g. Pristupljeno 5. 6. 2023. 
  42. ^ Vick, Karl (2015). „Time Person of the Year 2015: Angela Merkel”. Time. Arhivirano iz originala 29. 5. 2019. g. Pristupljeno 30. 4. 2017. 
  43. ^ Packer, George (1. 12. 2014). „The Astonishing Rise of Angela Merkel”. The New Yorker. Arhivirano iz originala 9. 12. 2014. g. Pristupljeno 30. 4. 2017. 
  44. ^ „Zur Rechtsprechung in Bezug auf Kindertagesbetreuung nach § 24 SGB VIII” [On the jurisprudence of childcare pursuant to § 24 SGB VIII] (PDF). Wissenschaftliche Dienste (Deutscher Bundestag) (na jeziku: nemački): 10. 2018. 
  45. ^ a b Bildung, Bundeszentrale für politische (24. 5. 2023). „Vor 30 Jahren: Reform für Schwangerschaftsabbrüche gekippt”. bpb.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 23. 6. 2023. 
  46. ^ „Angela Merkel”. www.fembio.org (na jeziku: nemački). Pristupljeno 23. 6. 2023. 
  47. ^ „Bundesgesetzblatt BGBl. Online-Archiv 1949 – 2022 | Bundesanzeiger Verlag” (PDF). www.bgbl.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 23. 6. 2023. 
  48. ^ Weiland, Severin (30. 5. 2005). „Kohls unterschätztes Mädchen” [Kohl's Underestimated Girl]. Der Spiegel (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 18. 7. 2009. g. Pristupljeno 19. 8. 2011. 
  49. ^ Packer, George (1. 12. 2014). „The Astonishing Rise of Angela Merkel”. The New Yorker. Arhivirano iz originala 9. 12. 2014. g. Pristupljeno 30. 4. 2017. 
  50. ^ Deutschland, Stiftung Deutsches Historisches Museum, Stiftung Haus der Geschichte der Bundesrepublik. „Gerade auf LeMO gesehen: LeMO Biografie: Angela Merkel”. www.hdg.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 23. 6. 2023. 
  51. ^ a b Vick, Karl (2015). „Time Person of the Year 2015: Angela Merkel”. Time. Arhivirano iz originala 29. 5. 2019. g. Pristupljeno 30. 4. 2017. 
  52. ^ „Berlin Climate Change Conference – March 1995”. unfccc.int. Pristupljeno 23. 6. 2023. 
  53. ^ Packer, George (1. 12. 2014). „The Astonishing Rise of Angela Merkel”. The New Yorker. Arhivirano iz originala 9. 12. 2014. g. Pristupljeno 30. 4. 2017. 
  54. ^ Packer, George (1. 12. 2014). „The Astonishing Rise of Angela Merkel”. The New Yorker. Arhivirano iz originala 9. 12. 2014. g. Pristupljeno 30. 4. 2017. 
  55. ^ James, Peter (2000). „The 1998 German Federal Election”. Politics (na jeziku: engleski). 20 (1): 33—38. ISSN 0263-3957. doi:10.1111/1467-9256.00108. Arhivirano iz originala 20. 2. 2023. g. Pristupljeno 21. 6. 2023. 
  56. ^ Packer, George (1. 12. 2014). „The Astonishing Rise of Angela Merkel”. The New Yorker. Arhivirano iz originala 9. 12. 2014. g. Pristupljeno 30. 4. 2017. 
  57. ^ Qvortrup, Matthew (2016). Angela Merkel: Europe's Most Influential Leader (na jeziku: engleski). The Overlook Press. ISBN 978-1-4683-1408-3. 
  58. ^ Chase, Jefferson (4. 12. 2021). „Bavaria's Christian Social Union: What you need to know”. dw.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 5. 6. 2023. g. Pristupljeno 5. 6. 2023. 
  59. ^ Barry Turner (ed.) The Statesman's Yearbook 2015: The Politics, Cultures and Economies of the World, Springer 2014 p. 516
  60. ^ SWR2 (11. 1. 2022). „Angela Merkel lässt Edmund Stoiber Kanzlerkandidat werden | 11 January 2002”. swr.online (na jeziku: nemački). Pristupljeno 25. 6. 2023. 
  61. ^ „Stoiber & Merkel: Das gab es zum Frühstück in Wolfratshausen – WELT”. DIE WELT (na jeziku: nemački). 15. 10. 2012. Pristupljeno 25. 6. 2023. 
  62. ^ „Schroeder wins second term”. CNN. 23. 9. 2002. Arhivirano iz originala 23. 3. 2018. g. Pristupljeno 18. 5. 2021. 
  63. ^ „Merkel speaks; DW checks the facts”. dw.com (na jeziku: engleski). 30. 7. 2016. Arhivirano iz originala 5. 6. 2023. g. Pristupljeno 5. 6. 2023. 
  64. ^ „Merkel's Other Legacy | DGAP”. dgap.org. Arhivirano iz originala 5. 6. 2023. g. Pristupljeno 5. 6. 2023. 
  65. ^ „Opposition meltdown: The great disintegration act”. Der Spiegel. 22. 10. 2004. Arhivirano iz originala 10. 10. 2017. g. Pristupljeno 28. 11. 2015. 
  66. ^ „Merkel fordert längere Arbeitszeit”. Der Spiegel (na jeziku: nemački). 18. 5. 2003. Arhivirano iz originala 13. 6. 2008. g. Pristupljeno 27. 8. 2011. 
  67. ^ „Merkel: Nuclear phase-out is wrong”. World Nuclear News. 10. 6. 2008. Arhivirano iz originala 16. 6. 2011. g. Pristupljeno 27. 8. 2011. 
  68. ^ Staudenmaier, Rebecca (15. 6. 2017). „Germany's nuclear phase-out explained”. DW. Arhivirano iz originala 24. 8. 2020. g. Pristupljeno 27. 7. 2019. 
  69. ^ „Merkel speaks; DW checks the facts”. dw.com (na jeziku: engleski). 30. 7. 2016. Arhivirano iz originala 5. 6. 2023. g. Pristupljeno 5. 6. 2023. 
  70. ^ „Merkel Calls For Petition Against Turkish Membership – DW – 10/11/2004”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 26. 6. 2023. 
  71. ^ a b Saunders, Doug (14. 9. 2005). „Popular flat-tax movement hits brick wall in Germany”. The Globe and Mail. Arhivirano iz originala 6. 3. 2016. g. Pristupljeno 28. 11. 2015. 
  72. ^ Volkery, Carsten (3. 8. 2005). „CDU-Panne: Brutto, netto, Merkel”. Der Spiegel. Arhivirano iz originala 5. 2. 2017. g. Pristupljeno 19. 5. 2017. 
  73. ^ Crawford, Alan; Czuczka, Tony (12. 6. 2013). Angela Merkel: A Chancellorship Forged in Crisis (na jeziku: engleski). John Wiley & Sons. str. 135. ISBN 978-1-118-64109-5. 
  74. ^ Harding, Luke (11. 7. 2005). „Merkel unveils tax-raising manifesto”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 2. 10. 2017. g. Pristupljeno 7. 5. 2017. 
  75. ^ Saunders, Doug (14. 9. 2005). „Popular flat-tax movement hits brick wall in Germany”. The Globe and Mail. Arhivirano iz originala 6. 3. 2016. g. Pristupljeno 28. 11. 2015. 
  76. ^ a b Hilmer, Richard; Müller-Hilmer, Rita (2006). „Die Bundestagswahl vom 18. September 2005: Votum für Wechsel in Kontinuität” [The Parliamentary Election of 18 September 2005: Verdict for a Change in Continuity]. Zeitschrift für Parlamentsfragen (na jeziku: German) (1/2006): 2. 
  77. ^ „Germany votes in close election”. BBC. 18. 9. 2005. Arhivirano iz originala 10. 3. 2006. g. Pristupljeno 3. 5. 2017. 
  78. ^ a b v g d „German election ends in stalemate”. BBC. 19. 9. 2005. Arhivirano iz originala 18. 3. 2017. g. Pristupljeno 5. 5. 2017. 
  79. ^ Packer, George (1. 12. 2014). „The Astonishing Rise of Angela Merkel”. The New Yorker. Arhivirano iz originala 9. 12. 2014. g. Pristupljeno 30. 4. 2017. 
  80. ^ a b „Merkel named as German chancellor”. BBC News. 10. 10. 2005. Arhivirano iz originala 23. 9. 2013. g. Pristupljeno 27. 8. 2011. 
  81. ^ „German parties back new coalition”. BBC News. 14. 11. 2005. Arhivirano iz originala 11. 1. 2009. g. 
  82. ^ „Merkel becomes German chancellor”. BBC News. 22. 11. 2005. Arhivirano iz originala 9. 12. 2005. g. 
  83. ^ „German coalition poised for power”. BBC News. 11. 11. 2005. Arhivirano iz originala 25. 11. 2005. g. 
  84. ^ „Merkel defends German reform plan”. BBC News. 12. 11. 2005. Arhivirano iz originala 15. 3. 2006. g. 
  85. ^ „Letter from Berlin: A Sickly Compromise for German Healthcare Reform”. Der Spiegel (na jeziku: engleski). 4. 7. 2006. ISSN 2195-1349. Pristupljeno 6. 8. 2023. 
  86. ^ „German Health Reform: Merkel Announces a Deal, Averts a Crisis”. Der Spiegel (na jeziku: engleski). 5. 10. 2006. ISSN 2195-1349. Pristupljeno 6. 8. 2023. 
  87. ^ „German Health Care Reform: Mission Impossible? – DW – 08/03/2006”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 6. 8. 2023. 
  88. ^ Schmidt, Harald (1. 1. 2007). „Personal Responsibility for Health — Developments Under the German Healthcare Reform 2007”. European Journal of Health Law (na jeziku: engleski). 14 (3): 241—250. ISSN 1571-8093. doi:10.1163/092902707X240602. Pristupljeno 2. 1. 2024. 
  89. ^ Dougherty, Carter (5. 10. 2008). „Germany guarantees all private bank accounts”. Forbes. Arhivirano iz originala 23. 4. 2014. g. Pristupljeno 6. 10. 2008. 
  90. ^ Whitlock, Craig (6. 10. 2008). „Germany to guarantee Private Bank Accounts”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 10. 1. 2014. g. Pristupljeno 6. 10. 2008. 
  91. ^ a b „Bank uncertainty hits UK shares”. BBC News. BBC. 6. 10. 2008. Arhivirano iz originala 7. 10. 2008. g. Pristupljeno 6. 10. 2008. 
  92. ^ Parkin, Brian; Suess, Oliver (6. 10. 2008). „Hypo Real Gets EU50 Billion Government-Led Bailout”. Bloomberg. Arhivirano iz originala 22. 10. 2012. g. Pristupljeno 6. 10. 2008. 
  93. ^ a b Rankin, Jennifer (23. 9. 2021). „The crisis manager: Angela Merkel's double-edged European legacy”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 25. 6. 2023. 
  94. ^ a b Kelemen, Matthias Matthijs, R. Daniel (9. 7. 2021). „The Other Side of Angela Merkel”. Foreign Policy (na jeziku: engleski). Pristupljeno 25. 6. 2023. 
  95. ^ „Merkel legacy: EU's queen with a tarnished crown”. BBC News (na jeziku: engleski). 12. 9. 2021. Pristupljeno 25. 6. 2023. 
  96. ^ „Auf Wiedersehen, Angela: How Merkel has shaped Europe and Germany”. euronews (na jeziku: engleski). 23. 9. 2021. Pristupljeno 25. 6. 2023. 
  97. ^ „Economic Historian: 'Germany Was Biggest Debt Transgressor of 20th Century'”. Der Spiegel (na jeziku: engleski). 21. 6. 2011. ISSN 2195-1349. Pristupljeno 25. 6. 2023. 
  98. ^ „Hey, Germany: You Got a Bailout, Too”. Bloomberg.com (na jeziku: engleski). 23. 5. 2012. Pristupljeno 25. 6. 2023. 
  99. ^ „Krisenhilfe: Merkel will Kurzarbeit bis Ende 2010 verlängern”. Der Spiegel (na jeziku: nemački). 24. 11. 2009. ISSN 2195-1349. Pristupljeno 26. 7. 2023. 
  100. ^ „Marking Merkel”. Reuters (na jeziku: engleski). 14. 9. 2021. Pristupljeno 26. 7. 2023. 
  101. ^ „Kurzarbeit: Germany's Short-Time Work Benefit”. IMF (na jeziku: engleski). Pristupljeno 26. 7. 2023. 
  102. ^ OECD (2009). „Employment Outlook 2009 – How does GERMANY compare?” (PDF). 
  103. ^ Penfold, Chuck (30. 10. 2009). „Merkel's new cabinet sworn in”. Deutsche Welle. Arhivirano iz originala 1. 6. 2010. g. Pristupljeno 1. 11. 2009. 
  104. ^ Pidd, Helen (21. 2. 2011). „Angela Merkel's party crushed in Hamburg poll”. The Guardian. London. Arhivirano iz originala 24. 2. 2011. g. Pristupljeno 23. 8. 2011. 
  105. ^ „German opposition hits 11-year high in polls”. France 24. 5. 8. 2011. Arhivirano iz originala 11. 10. 2011. g. Pristupljeno 23. 8. 2011. 
  106. ^ „Arbeitsmarkt: Arbeitslosigkeit 2011 meist unter drei Millionen” [Labour market: Unemployment in 2011 mostly below three million]. Focus online (na jeziku: nemački). dpa. 15. 11. 2013. Arhivirano iz originala 31. 5. 2021. g. Pristupljeno 18. 5. 2021. 
  107. ^ Dempsey, Judy (2. 6. 2010). „Germany Sees No Need for Obligatory Military Conscription”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  108. ^ Connolly, Kate (22. 11. 2010). „Germany to abolish compulsory military service”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  109. ^ „Conscription to end – DW – 12/10/2010”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  110. ^ „The World from Berlin: 'End of an Era' as Germany Suspends Conscription”. Der Spiegel (na jeziku: engleski). 4. 1. 2011. ISSN 2195-1349. Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  111. ^ „Germany debates reintroducing military conscription – DW – 02/03/2023”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  112. ^ „Ukraine war raises spectre of conscription in Germany”. France 24 (na jeziku: engleski). 1. 3. 2022. Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  113. ^ „Angela Merkel's anti-NATO legacy”. The Washington Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  114. ^ „Most Germans want compulsory military service return — poll – DW – 03/09/2023”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  115. ^ a b „Germany passes unpopular healthcare reform”. Reuters (na jeziku: engleski). 12. 11. 2010. Pristupljeno 6. 8. 2023. 
  116. ^ „Healthcare reform – DW – 11/12/2010”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 6. 8. 2023. 
  117. ^ „Germany passes Merkel's unpopular healthcare reform”. CNBC (na jeziku: engleski). 12. 11. 2010. Pristupljeno 6. 8. 2023. 
  118. ^ Connolly, Kate; Oltermann, Philip (23. 9. 2013). „German election: Angela Merkel secures historic third win”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 27. 3. 2017. g. Pristupljeno 26. 3. 2017. 
  119. ^ „German Chancellor Angela Merkel makes a hat-trick win in 2013 Elections”. Arhivirano iz originala 26. 9. 2013. g. Pristupljeno 23. 9. 2013. 
  120. ^ Moulson, Geir (27. 11. 2013). „Angela Merkel reaches deal with SPD to form German-Grand-Coalition”. The Independent. AP. Arhivirano iz originala 23. 12. 2017. g. Pristupljeno 23. 12. 2017. 
  121. ^ Müller, Volker. „Deutscher Bundestag – Bundeskanzlerin und Bundeskabinett vereidigt”. Deutscher Bundestag (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 2. 7. 2017. g. Pristupljeno 14. 12. 2018. 
  122. ^ „Union dank Merkel im Umfrage-Aufwind”. Stern (na jeziku: nemački). 10. 2. 2012. Arhivirano iz originala 12. 2. 2012. g. Pristupljeno 12. 2. 2012. 
  123. ^ „Migrant crisis: Merkel warns of EU 'failure'”. BBC News (na jeziku: engleski). 31. 8. 2015. Arhivirano iz originala 4. 6. 2023. g. Pristupljeno 4. 6. 2023. 
  124. ^ Holehouse, Matthew; Huggler, Justin; Vogt, Andrea (24. 8. 2015). „Germany drops EU rules to allow in Syrian refugees”. The Telegraph. Arhivirano iz originala 12. 6. 2017. g. Pristupljeno 16. 6. 2017. 
  125. ^ „Germany: 1.1 million refugee arrivals in 2015”. POLITICO (na jeziku: engleski). 6. 1. 2016. Arhivirano iz originala 5. 6. 2023. g. Pristupljeno 5. 6. 2023. 
  126. ^ AFP (8. 12. 2015). „Germany on course to accept one million refugees in 2015”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 5. 6. 2023. g. Pristupljeno 5. 6. 2023. 
  127. ^ „The phrase that haunts Angela Merkel”. POLITICO (na jeziku: engleski). 19. 8. 2016. Arhivirano iz originala 28. 3. 2023. g. Pristupljeno 5. 6. 2023. 
  128. ^ Bannas, Günter; Berlin (31. 12. 2015). „Neujahrsansprache von Merkel: Wir schaffen das, denn Deutschland ist ein starkes Land”. FAZ.NET (na jeziku: nemački). ISSN 0174-4909. Arhivirano iz originala 8. 3. 2023. g. Pristupljeno 5. 6. 2023. 
  129. ^ "Migrant crisis: Germany 'can take 500,000 asylum seekers a year' Arhivirano 20 oktobar 2020 na sajtu Wayback Machine".
  130. ^ Hill, Jenny (30. 7. 2013). „Immigration fuels rising tension in Germany”. BBC. Arhivirano iz originala 19. 8. 2015. g. Pristupljeno 18. 8. 2015. 
  131. ^ „Germany: 'No Limit' To Refugees We'll Take In”. Sky News. 5. 9. 2015. Arhivirano iz originala 10. 4. 2016. g. Pristupljeno 6. 9. 2015. 
  132. ^ „Germans welcome thousands of newly arrived refugees”. Deutsche Welle. 6. 9. 2015. Arhivirano iz originala 8. 9. 2020. g. Pristupljeno 16. 9. 2020. 
  133. ^ a b „Merkel splits conservative bloc with green light to refugees”. Reuters. 6. 9. 2015. Arhivirano iz originala 9. 10. 2015. g. Pristupljeno 10. 1. 2016. 
  134. ^ Delcker, Janosch (23. 9. 2015). „Viktor Orbán, Bavaria's hardline hero”. Politico. Arhivirano iz originala 19. 1. 2018. g. Pristupljeno 10. 1. 2016. 
  135. ^ „Refugee crisis: Many migrants falsely claim to be Syrians, Germany says as EU tries to ease tensions”. www.telegraph.co.uk. Pristupljeno 25. 6. 2023. 
  136. ^ "Berlin calls for sanctions on EU states that reject refugee quotas Arhivirano 2020-09-08 na sajtu Wayback Machine".
  137. ^ Buergin, Rainer (2. 10. 2015). „Merkel Approval Rating Drops to Four-Year Low on Refugee Crisis”. Bloomberg. Arhivirano iz originala 7. 3. 2021. g. Pristupljeno 18. 5. 2021. 
  138. ^ „Germany: Coalition split on transit zones”. DW.COM. Arhivirano iz originala 4. 11. 2015. g. Pristupljeno 4. 11. 2015. 
  139. ^ a b Emric, Eldar; Nellas, Demetri (14. 11. 2015). „Paris Attacks Provoke Fresh Migrant Fears in Europe”. The New York Times. Arhivirano iz originala 18. 11. 2015. g. Pristupljeno 14. 11. 2015. 
  140. ^ Alison Smale (28. 11. 2015). „Merkel, While Refusing to Halt Migrant Influx, Works to Limit It”. The New York Times. Arhivirano iz originala 6. 6. 2022. g. Pristupljeno 28. 11. 2015. 
  141. ^ Ehni, Ellen (4. 8. 2016). „ARD-Deutschlandtrend: Mehrheit gegen EU-Beitritt der Türkei”. tagesschau.de (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 23. 5. 2019. g. Pristupljeno 9. 11. 2016. 
  142. ^ Turner, Zeke; Fairless, Tom (28. 8. 2016). „Half of Germans Oppose Fourth Term for Angela Merkel, Survey Finds”. The Wall Street Journal. Arhivirano iz originala 28. 8. 2016. g. Pristupljeno 29. 8. 2016. 
  143. ^ Ehni, Ellen (6. 10. 2016). „ARD-DeutschlandTrend: Merkel überwindet ihr Tief” [ARD-DeutschlandTrend: Merkel overcomes her low point.] (na jeziku: nemački). ARD-tagesschau. Arhivirano iz originala 13. 4. 2019. g. Pristupljeno 9. 11. 2016. 
  144. ^ „Forsa-Umfrage: Mehrheit für erneute Kanzlerkandidatur Merkels” [Forsa Poll: Majority for renewed chancellor candidature of Merkel]. Westfälische Nachrichten (na jeziku: nemački). dpa. Arhivirano iz originala 18. 5. 2021. g. Pristupljeno 9. 11. 2016. 
  145. ^ Gaugele, Jochen; Kammholz, Karsten (27. 12. 2016). „Flüchtlingskrise wird 2017 die größte Herausforderung” [Refugee crisis to be biggest challenge in 2017]. Berliner Morgenpost (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 23. 4. 2019. g. Pristupljeno 27. 12. 2016. 
  146. ^ „Hunderte Millionen gegen die Flucht”. Der Spiegel. 10. 10. 2016. Arhivirano iz originala 12. 10. 2016. g. Pristupljeno 13. 10. 2016. 
  147. ^ Lucassen, Geertje; Lubbers, Marcel (2012). „Who Fears What? Explaining Far-Right-Wing Preference in Europe by Distinguishing Perceived Cultural and Economic Threats”. Comparative Political Studies. 45 (5). doi:10.1177/0010414011427851. 
  148. ^ Oltermann, Philip (30. 8. 2020). „How Angela Merkel's great migrant gamble paid off”. The Observer (na jeziku: engleski). ISSN 0029-7712. Arhivirano iz originala 4. 6. 2023. g. Pristupljeno 4. 6. 2023. 
  149. ^ „Ex-German leader Angela Merkel wins UN refugee prize”. www.aljazeera.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 4. 6. 2023. g. Pristupljeno 4. 6. 2023. 
  150. ^ „Merkel wins UN refugee prize for 'courage and compassion' during migrant crisis”. France 24 (na jeziku: engleski). 4. 10. 2022. Arhivirano iz originala 4. 6. 2023. g. Pristupljeno 4. 6. 2023. 
  151. ^ „How Merkel broke the EU”. POLITICO (na jeziku: engleski). 28. 6. 2018. Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  152. ^ „Merkel faces tide of criticism as asylum scandal overruns Germany”. The Irish Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  153. ^ „Koalition: Merkel lädt ab Mittwoch kommender Woche zu Jamaika-Gesprächen”. Der Spiegel. dpa. 9. 10. 2017. Arhivirano iz originala 15. 10. 2017. g. Pristupljeno 28. 10. 2017. 
  154. ^ Paun, Carmen (7. 10. 2017). „Angela Merkel Ready to Move Forward with Jamaica Coalition”. Politico. Arhivirano iz originala 7. 10. 2017. g. Pristupljeno 9. 10. 2017. 
  155. ^ Bildung, Bundeszentrale für politische (12. 7. 2021). „Die Bundestagswahl 2017 und ihre Folgen”. bpb.de (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 4. 6. 2023. g. Pristupljeno 4. 6. 2023. 
  156. ^ „SPD: Martin Schulz schließt große Koalition aus”. Der Spiegel (na jeziku: nemački). 20. 11. 2017. ISSN 2195-1349. Arhivirano iz originala 4. 6. 2023. g. Pristupljeno 4. 6. 2023. 
  157. ^ deutschlandfunk.de. „Positionierung CDU und SPD – Keine Große Koalition um jeden Preis”. Deutschlandfunk (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 4. 6. 2023. g. Pristupljeno 4. 6. 2023. 
  158. ^ Connolly, Kate (24. 11. 2017). „Germany's SPD is ready for talks to end coalition deadlock”. The Guardian. Berlin. Arhivirano iz originala 24. 11. 2017. g. Pristupljeno 24. 11. 2017. 
  159. ^ „Bundestagswahl 2017: Die ewigen Sondierungsgespräche”. www.fr.de (na jeziku: nemački). 23. 6. 2021. Arhivirano iz originala 4. 6. 2023. g. Pristupljeno 4. 6. 2023. 
  160. ^ „Bundestag wählt Angela Merkel zum vierten Mal zur Bundeskanzlerin”. Neue Zürcher Zeitung. dpa. 14. 3. 2018. Arhivirano iz originala 3. 6. 2019. g. Pristupljeno 5. 4. 2019. 
  161. ^ „Germany's never-ending coalition talks break record”. Deutsche Welle. 20. 12. 2017. Arhivirano iz originala 15. 12. 2018. g. Pristupljeno 14. 12. 2018. 
  162. ^ Oltermann, Philip (4. 3. 2018). „Merkel secures fourth term in power after SPD backs coalition deal”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 15. 12. 2018. g. Pristupljeno 14. 12. 2018. 
  163. ^ Delhaes, Daniel (28. 12. 2017). „Waning support puts Merkel's future in doubt”. Handelsblatt Global. Arhivirano iz originala 30. 11. 2021. g. Pristupljeno 29. 12. 2017. 
  164. ^ Müller, Volker (14. 3. 2018). „Deutscher Bundestag – Angela Merkel mit 364 Stimmen zur Bundeskanzlerin gewählt”. Deutscher Bundestag (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 12. 7. 2019. g. Pristupljeno 14. 12. 2018. 
  165. ^ „Facing far-right challenge, minister says Islam 'doesn't belong' to Germany”. Reuters (na jeziku: engleski). 16. 3. 2018. Arhivirano iz originala 3. 6. 2023. g. Pristupljeno 3. 6. 2023. 
  166. ^ „Germany's future interior minister Horst Seehofer vows to increase deportations”. Deusche Welle. 11. 3. 2018. Arhivirano iz originala 16. 3. 2018. g. Pristupljeno 16. 3. 2018. 
  167. ^ „Germany: Interior minister gives Merkel ultimatum on migrants”. www.aljazeera.com. Arhivirano iz originala 30. 11. 2021. g. Pristupljeno 12. 11. 2020. 
  168. ^ „Germany's interior minister Horst Seehofer wants quick action on migrants”. 18. 6. 2018. Arhivirano iz originala 18. 6. 2018. g. Pristupljeno 24. 8. 2021. 
  169. ^ Rankin, Jennifer; Oltermann, Philip (28. 6. 2018). „Future of EU hinges on solving migration issue, says Merkel”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 9. 1. 2023. g. Pristupljeno 8. 6. 2023. 
  170. ^ „Merkel handed two-week ultimatum in migrant row”. www.aljazeera.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 25. 6. 2023. 
  171. ^ „Merkel coalition crisis: Seehofer offers to quit over migration”. www.aljazeera.com. Arhivirano iz originala 30. 11. 2021. g. Pristupljeno 12. 11. 2020. 
  172. ^ „Germany migrants: Key Merkel ally Seehofer threatens to quit”. BBC News. 2. 7. 2018. Arhivirano iz originala 19. 9. 2020. g. Pristupljeno 16. 9. 2020. 
  173. ^ Oltermann, Philip; Chrisafis, Angelique; Connolly, Kate (2. 7. 2018). „Merkel and Seehofer make last-ditch bid for migration compromise”. The Guardian. Arhivirano iz originala 9. 11. 2020. g. Pristupljeno 12. 11. 2020. 
  174. ^ Thomas, Andrea; Marson, James (2. 7. 2018). „Germany's Merkel Secures Deal on Migrants, Averts Government Collapse”. The Wall Street Journal. Arhivirano iz originala 18. 9. 2020. g. Pristupljeno 16. 9. 2020. 
  175. ^ Schmidt, Nadine; Vonberg, Judith (2. 7. 2018). „Germany's Merkel makes deal with interior minister on migration dispute”. CNN International Edition. Arhivirano iz originala 3. 7. 2018. g. Pristupljeno 3. 7. 2018. 
  176. ^ „Germany migrants: Merkel averts coalition government split”. BBC News. 3. 7. 2018. Arhivirano iz originala 9. 11. 2020. g. Pristupljeno 16. 9. 2020. 
  177. ^ Zeitung, Süddeutsche (6. 9. 2018). „Migration: Kritik an Horst Seehofer”. Süddeutsche.de (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 19. 2. 2021. g. Pristupljeno 8. 6. 2023. 
  178. ^ „Scharfe Kritik an Horst Seehofers Äußerungen über Migration”. FAZ.NET (na jeziku: nemački). 6. 9. 2018. ISSN 0174-4909. Arhivirano iz originala 6. 12. 2022. g. Pristupljeno 8. 6. 2023. 
  179. ^ „How Germany is preparing for COVID-19 – DW – 02/27/2020”. dw.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 16. 12. 2022. g. Pristupljeno 3. 6. 2023. 
  180. ^ „Coronavirus: Bundesregierung legt Krisen-Leitlinien fest – Merkel für Vorgehen mit "Maß und Mitte" – WELT”. DIE WELT (na jeziku: nemački). 29. 2. 2020. Arhivirano iz originala 12. 3. 2020. g. Pristupljeno 3. 6. 2023. 
  181. ^ „An address to the nation by Federal Chancellor Merkel”. Die Bundesregierung informiert | Startseite (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 3. 6. 2023. g. Pristupljeno 3. 6. 2023. 
  182. ^ „Merkel COVID address honored as 'Speech of the Year' – DW – 12/18/2020”. dw.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 10. 4. 2023. g. Pristupljeno 3. 6. 2023. 
  183. ^ „Angela Merkel: Coronavirus is Germany's biggest postwar challenge”. POLITICO (na jeziku: engleski). 18. 3. 2020. Arhivirano iz originala 7. 4. 2023. g. Pristupljeno 3. 6. 2023. 
  184. ^ Dempsey, Judy (24. 3. 2020). „Why Merkel's Coronavirus Address Matters”. Carnegie Europe. Arhivirano iz originala 21. 5. 2023. g. Pristupljeno 3. 6. 2023. 
  185. ^ Wacket, Andreas Rinke, Markus (6. 4. 2020). „Coronavirus pandemic is historical test for EU, Merkel says”. Reuters. Arhivirano iz originala 15. 12. 2020. g. Pristupljeno 12. 11. 2020. 
  186. ^ Oltermann, Philip (16. 4. 2020). „Angela Merkel draws on science background in Covid-19 explainer: German chancellor excels in describing epidemiological basis of lockdown exit strategy”. The Guardian. Arhivirano iz originala 21. 4. 2020. g. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  187. ^ Miller, Saskia (20. 4. 2020). „The Secret to Germany's COVID-19 Success: Angela Merkel Is a Scientist”. The Atlantic. Arhivirano iz originala 2. 5. 2020. g. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  188. ^ Bhalla, Jag (17. 4. 2020). „This viral Angela Merkel clip explains the risks of loosening social distancing too fast”. Vox (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 3. 6. 2023. g. Pristupljeno 3. 6. 2023. 
  189. ^ Oltermann, Philip (16. 4. 2020). „Angela Merkel draws on science background in Covid-19 explainer”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 21. 4. 2020. g. Pristupljeno 3. 6. 2023. 
  190. ^ „Angela Merkel gave one of the clearest explanations of how coronavirus transmission works”. Quartz (na jeziku: engleski). 16. 4. 2020. Arhivirano iz originala 3. 6. 2023. g. Pristupljeno 3. 6. 2023. 
  191. ^ „Merkel stresses COVID vaccine is key, but voluntary – DW – 07/13/2021”. dw.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 7. 4. 2023. g. Pristupljeno 3. 6. 2023. 
  192. ^ „Next Generation EU, Merkel's latest trick: good for Europe”. Aspenia Online (na jeziku: engleski). 4. 2. 2021. Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  193. ^ „Angela Merkel to step down in 2021”. BBC News. 29. 10. 2018. Arhivirano iz originala 29. 10. 2018. g. Pristupljeno 29. 10. 2018. 
  194. ^ Le Blond, Josie (29. 10. 2018). „German chancellor Angela Merkel will not seek re-election in 2021”. The Guardian (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 17. 12. 2020. g. Pristupljeno 29. 10. 2018. 
  195. ^ „Merkel hints at return to academia after politics”. Reuters (na jeziku: engleski). 31. 8. 2019. Arhivirano iz originala 1. 9. 2019. g. Pristupljeno 1. 9. 2019. 
  196. ^ Moulson, Geir; Rising, David (29. 10. 2018). „Angela Merkel won't seek 5th term as German chancellor” (na jeziku: engleski). Associated Press. Arhivirano iz originala 29. 10. 2018. g. Pristupljeno 29. 10. 2018. 
  197. ^ „Annegret Kramp-Karrenbauer elected to succeed Merkel as CDU leader”. Politico. 7. 12. 2018. Arhivirano iz originala 10. 1. 2021. g. Pristupljeno 18. 7. 2019. 
  198. ^ Karnitschnig, Matthew (18. 7. 2019). „Angela Merkel's succession maneuver”. Politico. Arhivirano iz originala 18. 7. 2019. g. Pristupljeno 18. 7. 2019. 
  199. ^ Torsten Krauel, Chefkommentator (12. 3. 2019). „Kanzlerin Kramp-Karrenbauer? Eine Gespensterdebatte”. Die Welt. Axel Springer SE (WELT und N24Doku), Berlin. Arhivirano iz originala 10. 4. 2019. g. Pristupljeno 5. 4. 2019. 
  200. ^ „Ich will, dass Angela Merkel Kanzlerin bleibt”. Der Spiegel (online). 11. 3. 2019. Arhivirano iz originala 19. 3. 2019. g. Pristupljeno 5. 4. 2019. 
  201. ^ „Angela Merkel's coalition is in trouble. That means Europe is, too”. The Economist (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 25. 10. 2018. g. Pristupljeno 25. 10. 2018. 
  202. ^ „Annegret Kramp-Karrenbauer: Favourite to replace Merkel stands down”. BBC News. 10. 2. 2020. Arhivirano iz originala 11. 2. 2020. g. Pristupljeno 17. 3. 2020. 
  203. ^ „Pragmatic governor Laschet elected to lead Merkel's party”. Associated Press. 16. 1. 2021. Arhivirano iz originala 25. 1. 2021. g. Pristupljeno 10. 3. 2021. 
  204. ^ Welle (www.dw.com), Deutsche. „Germany's SPD, FDP and Greens unveil governing coalition deal | DW | 24 November 2021”. DW.COM (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 25. 11. 2021. g. Pristupljeno 25. 11. 2021. 
  205. ^ „Olaf Scholz elected as Germany's new Chancellor, replacing Angela Merkel”. ABC News. 8. 12. 2021. Arhivirano iz originala 30. 1. 2022. g. Pristupljeno 8. 12. 2021. 
  206. ^ Weider, Thomas (2. 6. 2022). „Angela Merkel condemns 'the barbaric war of aggression waged by Russia,' without introspection”. Le Monde. Arhivirano iz originala 10. 6. 2022. g. Pristupljeno 21. 6. 2023. 
  207. ^ Weider, Thomas (2. 6. 2022). „Angela Merkel condemns 'the barbaric war of aggression waged by Russia,' without introspection”. Le Monde. Arhivirano iz originala 10. 6. 2022. g. Pristupljeno 21. 6. 2023. 
  208. ^ Weider, Thomas (2. 6. 2022). „Angela Merkel condemns 'the barbaric war of aggression waged by Russia,' without introspection”. Le Monde. Arhivirano iz originala 10. 6. 2022. g. Pristupljeno 21. 6. 2023. 
  209. ^ Jackson, Patrick (8. 6. 2022). „Ukraine war: Angela Merkel defends her record on Putin”. BBC. Arhivirano iz originala 9. 6. 2022. g. Pristupljeno 21. 6. 2023. 
  210. ^ Walsh, Alistair; Goldenberg, Rina (7. 6. 2022). „Angela Merkel opens up on Ukraine, Putin and her legacy”. Deutsche Welle. Arhivirano iz originala 11. 6. 2022. g. Pristupljeno 21. 6. 2023. 
  211. ^ „Merkel says German multicultural society has failed”. BBC News. 17. 10. 2010. Arhivirano iz originala 17. 10. 2010. g. 
  212. ^ Kauffmann, Audrey (17. 10. 2010). „Merkel Says German Multi-Cultural Society Has Failed”. Yahoo! News. Arhivirano iz originala 18. 10. 2010. g. Pristupljeno 18. 12. 2013. 
  213. ^ „Zentralrat der Juden kritisiert Seehofer: Debatte ist scheinheilig und hysterisch”. Südwestrundfunk (na jeziku: nemački). Pristupljeno 21. 10. 2010. „Wir fühlen uns dem christlichen Menschenbild verbunden, das ist das, was uns ausmacht. Wer das nicht akzeptiert, der ist bei uns fehl am Platz” [mrtva veza]
  214. ^ „Germany's charged immigration debate”. BBC News. 17. 10. 2010. Arhivirano iz originala 14. 10. 2010. g. 
  215. ^ „Merkel Losing Her Patience with Lack of EU Solidarity”. Der Spiegel. 18. 9. 2020. Arhivirano iz originala 24. 9. 2020. g. Pristupljeno 23. 9. 2020. 
  216. ^ Escritt, Thomas; Baczynska, Gabriela (22. 9. 2020). „Germany pushes for EU solidarity on migration – again”. Reuters. Arhivirano iz originala 3. 2. 2021. g. Pristupljeno 18. 5. 2021. 
  217. ^ Matthijs, Matthias; Kelemen, R. Daniel (9. 7. 2021). „The Other Side of Angela Merkel”. Foreign Policy. Arhivirano iz originala 30. 4. 2022. g. Pristupljeno 27. 5. 2022. 
  218. ^ Karnitschnig, Matthew (5. 5. 2022). „12 Germans who got played by Putin”. Politico. Arhivirano iz originala 29. 5. 2022. g. Pristupljeno 27. 5. 2022. 
  219. ^ Schulz, Sven Christian (5. 4. 2022). „War der Westen naiv?”. Redaktionsnetzwerk Deutschland. Arhivirano iz originala 27. 5. 2022. g. Pristupljeno 27. 5. 2022. 
  220. ^ „TIME Person of the Year 2015: Angela Merkel”. TIME.com. Arhivirano iz originala 29. 5. 2019. g. Pristupljeno 8. 6. 2023. 
  221. ^ Giuffrida, Angela; Connolly, Kate; Henley, Jon (3. 10. 2021). „Draghi, Scholz or Macron? Merkel's crown as Europe's leader up for grabs”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 3. 6. 2023. g. Pristupljeno 8. 6. 2023. 
  222. ^ „Angela Merkel”. Forbes (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 25. 5. 2019. g. Pristupljeno 8. 6. 2023. 
  223. ^ „G20-Gipfel in Hamburg: Merkel nennt erstmals Themen”. Hamburger Abendblatt. Arhivirano iz originala 3. 12. 2018. g. Pristupljeno 12. 9. 2016. 
  224. ^ „Klitschko, Merkel discuss prospects for signing EU-Ukraine association agreement”. Kyiv Post. [Interfax-Ukraine. 5. 12. 2012. Arhivirano iz originala 5. 12. 2012. g. 
  225. ^ Shamah, David (6. 7. 2014). „Hamas rockets reach the north, Abbas charges Israel with genocide”. Arhivirano iz originala 7. 6. 2020. g. Pristupljeno 7. 6. 2020. 
  226. ^ „Merkel calls Sudeten German expulsion "immoral", drawing Czech ire”. Czech Radio. 21. 6. 2018. Arhivirano iz originala 30. 11. 2021. g. Pristupljeno 22. 6. 2018. 
  227. ^ „Bundesregierung | Rede von Bundeskanzlerin Merkel beim Jahrestreffen 2013 des World Economic Forum” (na jeziku: nemački). Bundesregierung.de. 24. 1. 2013. Arhivirano iz originala 10. 10. 2017. g. Pristupljeno 24. 2. 2016. 
  228. ^ Among others, in her speech on the occasion of her honorary doctoral degree at the University of Szeged in Hungary, see „Rede von Bundeskanzlerin Merkel anlässlich der Verleihung der Ehrendoktorwürde der Universität Szeged” (na jeziku: nemački). Die Bundesregierung. 2. 2. 2015. Arhivirano iz originala 10. 10. 2017. g. 
  229. ^ Peel, Quentin (16. 12. 2012). „Merkel warns on cost of welfare”. Financial Times. Arhivirano iz originala 24. 3. 2016. g. Pristupljeno 24. 2. 2016. 
  230. ^ „EU-Klimaziele: Merkel freut sich über "Durchbruch"”. Der Tagesspiegel Online (na jeziku: nemački). ISSN 1865-2263. Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  231. ^ Jacobs, David (2012). „The German Energiewende – History, Targets, Policies and Challenges”. Renewable Energy Law and Policy Review. 3 (4): 223—233. ISSN 1869-4942. Pristupljeno 2. 1. 2024. 
  232. ^ tagesschau.de. „Deutschlands letzte Atomkraftwerke vom Netz genommen”. tagesschau.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  233. ^ mdr.de. „Atomkraft-Aus: Letzte deutsche Akw endgültig abgeschaltet | MDR.DE”. www.mdr.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  234. ^ deutschlandfunk.de. „Erfolgsmeldung mit Schönheitsfehler – Deutschland erreicht seine Klimaziele für 2020 – dank Corona”. Deutschlandfunk (na jeziku: nemački). Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  235. ^ Bauchmüller, Michael (21. 12. 2021). „Klimaschutz: Deutschland verfehlt wieder sein Klimaziel”. Süddeutsche.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  236. ^ „Energieverbrauch sinkt, Emissionen stabil: Warum das so ist”. www.zdf.de (na jeziku: nemački). 4. 1. 2023. Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  237. ^ „Germany increases funding for climate action”. Website of the Federal Government | Bundesregierung (na jeziku: engleski). 19. 5. 2015. Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  238. ^ „"Climate plan: Hendricks demands Merkel put down her foot"”. Clean Energy Wire (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  239. ^ „Angela Merkel und der Klimawandel: Klimakanzlerin außer Dienst”. Der Tagesspiegel Online (na jeziku: nemački). ISSN 1865-2263. Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  240. ^ „Angela Merkel: Trump can't stop us on Paris deal”. POLITICO (na jeziku: engleski). 2. 6. 2017. Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  241. ^ Halasz, Angela Dewan,Stephanie (8. 7. 2017). „G20 closes with rebuke to Trump's climate change stance”. CNN (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  242. ^ Buck, Tobias (26. 1. 2019). „Germany set to phase out coal-fired power stations by 2038”. Financial Times. Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  243. ^ „Germany agrees plan to phase out coal power by 2038”. BBC News (na jeziku: engleski). 16. 1. 2020. Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  244. ^ Eddy, Melissa (20. 9. 2019). „Germany Unveils $60 Billion Climate Package”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 30. 6. 2023. 
  245. ^ Buck, Tobias (20. 9. 2019). „Germany unveils sweeping measures to fight climate change”. Financial Times. Pristupljeno 30. 6. 2023. 
  246. ^ „Germany plans €54bn climate deal amid 500 protests”. BBC News (na jeziku: engleski). 20. 9. 2019. Pristupljeno 30. 6. 2023. 
  247. ^ „Polarized public over Germany's climate plan? – DW – 10/09/2019”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 30. 6. 2023. 
  248. ^ „Not even the bare minimum: unpacking Germany's 2030 climate package”. Climate Analytics Blog (na jeziku: engleski). Pristupljeno 30. 6. 2023. 
  249. ^ Götze, Susanne (20. 9. 2019). „Klimapaket der Bundesregierung: So beurteilen Experten die Einigung”. Der Spiegel (na jeziku: nemački). ISSN 2195-1349. Pristupljeno 30. 6. 2023. 
  250. ^ deutschlandfunk.de. „Kritik an Bundesregierung – Latif: Klimapaket verdient den Namen nicht”. Deutschlandfunk (na jeziku: nemački). Pristupljeno 30. 6. 2023. 
  251. ^ „Merkel verteidigt Schulden- und Steuerpolitik”. www.merkur.de (na jeziku: nemački). 10. 11. 2009. Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  252. ^ „Analysis: Merkel under pressure to raise tax for rich Germans”. Reuters (na jeziku: engleski). 24. 8. 2010. Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  253. ^ Schwartz, Nelson D.; Dempsey, Judy (10. 11. 2009). „Recession Upends German Zeal for Fiscal Prudence (Published 2009)”. The New York Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  254. ^ „Bank levy defeated – DW – 06/25/2010”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  255. ^ „Sarkozy, Merkel call for bank levy, financial transactions tax”. France 24 (na jeziku: engleski). 14. 6. 2010. Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  256. ^ „Germany sticking to balanced budget goal, Merkel says”. Reuters (na jeziku: engleski). 10. 9. 2019. Pristupljeno 28. 7. 2023. 
  257. ^ „Merkel honours Mohammad cartoonist at press award”. Reuters. 8. 9. 2010. Arhivirano iz originala 2. 10. 2012. g. 
  258. ^ „The Sarrazin Debate: Germany Is Becoming Islamophobic”. Der Spiegel. Arhivirano iz originala 17. 9. 2011. g. Pristupljeno 18. 4. 2011. 
  259. ^ Connor, Richard (8. 9. 2010). „Merkel defends 'Muhammad' cartoonist, condemns Koran-burning”. Deutsche Welle. Arhivirano iz originala 7. 4. 2015. g. Pristupljeno 2. 5. 2014. 
  260. ^ BBC: Germany's Central Muslim Council (Zentralrat der Muslime in Deutschland) criticised Mrs. Merkel for attending the award ceremony.
  261. ^ „Merkel honours Danish Muhammad cartoonist Westergaard”. BBC News. 8. 9. 2010. Arhivirano iz originala 8. 9. 2010. g. 
  262. ^ Buchholz, Christine (9. 9. 2010). „Merkel's affront to Muslims” (na jeziku: nemački). Die linke. Arhivirano iz originala 18. 7. 2011. g. Pristupljeno 18. 4. 2011. 
  263. ^ „Award for Danish Muhammad Cartoonist: Merkel Defends Press Freedom, Condemns Koran-Burning”. Der Spiegel. Arhivirano iz originala 16. 9. 2011. g. Pristupljeno 18. 4. 2011. 
  264. ^ „Ehrung des Mohammed-Karikaturisten: Angela Merkels Risiko”. Frankfurter Allgemeine Zeitung (na jeziku: nemački). 8. 9. 2010. Arhivirano iz originala 8. 9. 2010. g. Pristupljeno 18. 4. 2011. 
  265. ^ „Sprachkritik: "Alternativlos" ist das Unwort des Jahres”. Der Spiegel (na jeziku: nemački). 18. 1. 2011. Arhivirano iz originala 22. 9. 2013. g. Pristupljeno 2. 7. 2013. 
  266. ^ Prantl, Heribert (24. 9. 2013). „Alternative dank Merkel”. Süddeutsche Zeitung. Arhivirano iz originala 29. 9. 2013. g. Pristupljeno 2. 5. 2014. 
  267. ^ Strange, Hannah (20. 6. 2013). „Angela Merkel refers to internet as 'virgin territory'”. The Daily Telegraph. Arhivirano iz originala 6. 12. 2013. g. Pristupljeno 25. 10. 2013. 
  268. ^ Frickel, Claudia (20. 6. 2013). „Merkel beim Besuch von Obama: Das Netz lacht über Merkels "Internet-Neuland"”. Der Focus (Online Version) (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 30. 9. 2013. g. Pristupljeno 25. 10. 2013. 
  269. ^ „Kauder: 'Der Islam gehört nicht zu Deutschland'” [Kauder: "Islam does not belong to Germany"] (na jeziku: nemački). dpa/T-Online. 18. 1. 2015. Arhivirano iz originala 10. 10. 2017. g. Pristupljeno 20. 1. 2015. 
  270. ^ "Gehört der Islam zu Deutschland? Kauder widerspricht Merkel" Arhivirano 2015-01-22 na sajtu Wayback Machine, Idea, 19 January 2015
  271. ^ Fouquet, Helene; Delfs, Arne; and Wingrove, Josh (27. 5. 2017). „Trump Goes His Own Way as G-7 Cobbles Together an Awkward Truce”. Bloomberg. Arhivirano iz originala 27. 5. 2017. g. Pristupljeno 27. 5. 2017. 
  272. ^ „Germany's reluctance to speak out against China”. Deutsche Welle. 7. 7. 2020. Arhivirano iz originala 23. 9. 2020. g. Pristupljeno 23. 9. 2020. 
  273. ^ „Merkel is under pressure to cut Germany's ties with China as the Hong Kong crisis triggers a European backlash against Beijing”. Business Insider. 8. 7. 2020. Arhivirano iz originala 1. 10. 2020. g. Pristupljeno 23. 9. 2020. 
  274. ^ „China Is Merkel's Biggest Failure in Office”. Foreign Policy. 15. 9. 2020. Arhivirano iz originala 26. 9. 2020. g. Pristupljeno 23. 9. 2020. 
  275. ^ „China, Germany tight ties will face post-Merkel test”. Asia Times. 26. 8. 2020. Arhivirano iz originala 1. 11. 2020. g. Pristupljeno 23. 9. 2020. 
  276. ^ „The Green Brief: Merkel's climate 'realpolitik' legacy”. Euractiv. 15. 9. 2021. Arhivirano iz originala 22. 10. 2021. g. Pristupljeno 22. 10. 2021. 
  277. ^ a b „Germany Flirts With Power Crunch in Nuclear and Coal Exit”. Bloomberg. 22. 8. 2021. Arhivirano iz originala 22. 10. 2021. g. Pristupljeno 22. 10. 2021. 
  278. ^ „European Energy Crisis Fuels Carbon Trading Expansion Concerns”. Bloomberg. 6. 10. 2021. Arhivirano iz originala 22. 10. 2021. g. Pristupljeno 22. 10. 2021. 
  279. ^ „Climate Policy Meets Cold Reality in Europe”. The Wall Street Journal. 27. 9. 2021. Arhivirano iz originala 22. 10. 2021. g. Pristupljeno 22. 10. 2021. 
  280. ^ a b Amaro, Silvia (14. 3. 2022). „With Putin's war in Europe, the legacy of Germany's Merkel is now being seen in a very different light”. CNBC. Arhivirano iz originala 3. 4. 2022. g. Pristupljeno 4. 4. 2022. 
  281. ^ a b Karnitschnig, Matthew (28. 3. 2022). „Putin's useful German idiots”. Politico. Arhivirano iz originala 4. 4. 2022. g. Pristupljeno 5. 4. 2022. 
  282. ^ a b „Clouds Over Merkel's Legacy as Russian Invasion Lays Flaws Bare”. Voice of America. Agence France-Presse. 12. 3. 2022. Arhivirano iz originala 2. 4. 2022. g. Pristupljeno 5. 4. 2022. 
  283. ^ Connolly, Kate; Wintour, Patrick (4. 4. 2022). „Pressure mounts on German ministers to embargo Russian energy”. The Guardian. Arhivirano iz originala 4. 4. 2022. g. Pristupljeno 4. 4. 2022. 
  284. ^ Daniel Johnson (8. 4. 2022). „Angela Merkel doesn't deserve a quiet retirement”. Telegraph. Arhivirano iz originala 12. 4. 2023. g. 
  285. ^ Matthijs, Matthias; Kelemen, R. Daniel (9. 7. 2021). „The Other Side of Angela Merkel”. Foreign Policy. Arhivirano iz originala 30. 4. 2022. g. Pristupljeno 27. 5. 2022. 
  286. ^ Schulz, Sven Christian (5. 4. 2022). „War der Westen naiv?”. Redaktionsnetzwerk Deutschland. Arhivirano iz originala 27. 5. 2022. g. Pristupljeno 27. 5. 2022. 
  287. ^ Karnitschnig, Matthew (5. 5. 2022). „12 Germans who got played by Putin”. Politico. Arhivirano iz originala 29. 5. 2022. g. Pristupljeno 27. 5. 2022. 
  288. ^ „Merkel 'stands by' past Ukraine NATO decision after Zelenskyy criticism”. Deutsche Welle. 4. 4. 2022. Pristupljeno 5. 4. 2022. 
  289. ^ Balasubramanyam, Ranjitha (16. 9. 2013). „All Eyes on Berlin”. Foreign Policy Journal. Arhivirano iz originala 12. 5. 2019. g. Pristupljeno 23. 9. 2013. 
  290. ^ Wagele, Elizabeth (16. 7. 2012). „What Personality Type is Angela Merkel?”. Psychology Today. Arhivirano iz originala 28. 5. 2020. g. Pristupljeno 23. 9. 2013. 
  291. ^ „Angela Merkel 'world's most powerful woman'”. The Daily Telegraph. London. 24. 8. 2011. Arhivirano iz originala 15. 6. 2018. g. Pristupljeno 18. 5. 2021. 
  292. ^ Gibbs, Nancy (9. 12. 2015). „Why Angela Merkel is TIME's Person of the Year”. Arhivirano iz originala 14. 7. 2018. g. Pristupljeno 9. 12. 2015. 
  293. ^ „Angela Merkel”. Forbes. Arhivirano iz originala 25. 5. 2019. g. Pristupljeno 5. 12. 2018. 
  294. ^ Smale, Alison; Erlanger, Steven (12. 11. 2016). „As Obama Exits World Stage, Angela Merkel May Be the Liberal West's Last Defender”. The New York Times. Arhivirano iz originala 27. 5. 2019. g. Pristupljeno 24. 2. 2017. 
  295. ^ Clarke, Hilary (30. 10. 2018). „For years, Angela Merkel saw off all challengers. Now, she's preparing to step aside”. CNN. Arhivirano iz originala 30. 12. 2018. g. Pristupljeno 30. 12. 2018. 
  296. ^ Moulson, Geir; Rising, David (29. 10. 2018). „Merkel won't seek a 5th term as German chancellor”. AP NEWS. Arhivirano iz originala 30. 11. 2021. g. Pristupljeno 30. 12. 2018. 
  297. ^ „The leader of the free world meets Donald Trump”. POLITICO (na jeziku: engleski). 17. 3. 2017. Arhivirano iz originala 20. 2. 2022. g. Pristupljeno 10. 2. 2022. 
  298. ^ „World prefers Angela Merkel to Donald Trump: Pew study”. Deutsche Welle. 2. 10. 2018. Arhivirano iz originala 27. 5. 2021. g. Pristupljeno 18. 5. 2021. 
  299. ^ Marton, Kati (19. 5. 2019). „The Merkel Model”. The Atlantic. Arhivirano iz originala 20. 5. 2019. g. Pristupljeno 21. 5. 2019. 
  300. ^ „Angela Merkel named Harvard Commencement speaker”. news.harvard.edu. 7. 12. 2018. Arhivirano iz originala 27. 5. 2019. g. Pristupljeno 27. 5. 2019. 
  301. ^ „How Merkel broke the EU”. POLITICO (na jeziku: engleski). 28. 6. 2018. Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  302. ^ „Angela Merkel's historic error on immigration”. www.telegraph.co.uk. Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  303. ^ „Merkel faces tide of criticism as asylum scandal overruns Germany”. The Irish Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  304. ^ „Angela Merkel's anti-NATO legacy”. The Washington Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  305. ^ Oltermann, Philip (7. 6. 2022). „No regrets over handling of Vladimir Putin, says Angela Merkel”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  306. ^ „Germany debates reintroducing military conscription – DW – 02/03/2023”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  307. ^ a b „The attitudes of Germany's young”. The Economist. ISSN 0013-0613. Pristupljeno 2. 8. 2023. 
  308. ^ Franzke, Amna. „WIR MERKELKINDER” [Us Merkel-children]. www.zeit.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2. 8. 2023. 
  309. ^ Risen, Clay (5. 7. 2005). „Is Angela Merkel the next Maggie Thatcher?”. Slate. Arhivirano iz originala 28. 4. 2009. g. 
  310. ^ „The new iron chancellor”. The Economist. 26. 11. 2009. Arhivirano iz originala 24. 11. 2011. g. 
  311. ^ Barro, Josh (18. 8. 2016). „Hillary is America's Merkel, but not in the way Trump thinks”. Business Insider. Arhivirano iz originala 22. 6. 2018. g. Pristupljeno 20. 12. 2016. 
  312. ^ Spicer, Nick (9. 3. 2012). „Can we please stop calling Merkel the Iron Lady?”. Al Jazeera (na jeziku: engleski). Pristupljeno 30. 7. 2023. 
  313. ^ „Angeli Merkel uručena nagrada UNESKO-a za mir”. Politika Online. Pristupljeno 2023-02-08. 
  314. ^ „Angeli Merkel uručeno najviše nemačko odlikovanje „Veliki krst za zasluge””. Politika. 17. 4. 2023. Pristupljeno 17. 4. 2023. 
  315. ^ „Angela Merkel décorée du grade de docteure honoris causa par Sciences Po”. lepetitjournal.com. Pristupljeno 1. 7. 2023. 
  316. ^ „Europe : Angela Merkel à l'honneur à Sciences Po Paris”. La Croix (na jeziku: francuski). 28. 6. 2023. ISSN 0242-6056. Pristupljeno 1. 7. 2023. 
  317. ^ „Eines Tages zog sie aus”. FOCUS Online. Arhivirano iz originala 8. 5. 2019. g. Pristupljeno 8. 5. 2019. 
  318. ^ „Biographie: Angela Merkel, geb. 1954”. DHM. Arhivirano iz originala 25. 2. 2009. g. Pristupljeno 2. 3. 2010. 
  319. ^ Huggler, Justin (27. 5. 2016). „Rare sighting of Angela Merkel's publicity-shy husband at G7 summit”. The Telegraph (na jeziku: engleski). ISSN 0307-1235. Pristupljeno 21. 7. 2023. 
  320. ^ Taylor, Adam. „We Pretty Much Only Know These 8 Things About Angela Merkel's Husband”. Business Insider (na jeziku: engleski). Pristupljeno 21. 7. 2023. 
  321. ^ Uhlmann, Stefan (14. 8. 2009). „Joachim Sauer, das Phantom an Merkels Seite”. Die Zeit (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 16. 8. 2009. g. Pristupljeno 11. 6. 2010. 
  322. ^ „Angela Merkel's journey from 'Mädchen' to 'Mutti'”. Politico. 6. 9. 2017. Arhivirano iz originala 8. 6. 2023. g. Pristupljeno 8. 6. 2023. 
  323. ^ Klatell, James M (9. 8. 2006). „Germany's First Fella, Angela Merkel Is Germany's Chancellor; But Her Husband Stays Out of the Spotlight”. CBS News. Arhivirano iz originala 10. 8. 2006. g. Pristupljeno 2. 3. 2010. 
  324. ^ Ward, Lucy (25. 9. 2014). „Polyglots and insults: how our European leaders use language”. The Guardian. Arhivirano iz originala 9. 12. 2021. g. Pristupljeno 9. 12. 2021. 
  325. ^ „Angela Merkel speaks to UK Parliament in English about EU”. BBC News. 27. 2. 2014. Arhivirano iz originala 9. 12. 2021. g. Pristupljeno 9. 12. 2021. 
  326. ^ „Angela Merkel im Fußballfieber”. Focus (na jeziku: nemački). 15. 3. 2013. Arhivirano iz originala 21. 5. 2013. g. Pristupljeno 24. 3. 2013. 
  327. ^ „Kanzlerin Merkel kommt erst wieder zum Finale”. Handelsblatt (na jeziku: nemački). 23. 6. 2012. Arhivirano iz originala 27. 6. 2012. g. Pristupljeno 24. 3. 2013. 
  328. ^ Camargo, Marcelo (25. 1. 2014). „Germany chancellor and president to watch final at Maracanã”. Agenciabrasil.ebc.com.br. Arhivirano iz originala 14. 7. 2014. g. Pristupljeno 11. 7. 2014. 
  329. ^ Welle (dw.com), Deutsche. „Merkel reveals politically explosive favorite film | DW | 15 May 2013” (na jeziku: engleski). Deutsche Welle. Arhivirano iz originala 15. 12. 2018. g. Pristupljeno 14. 12. 2018. 
  330. ^ a b Hume, Tim. „Putin: I didn't mean to scare Angela Merkel with dog”. CNN. Arhivirano iz originala 7. 5. 2019. g. Pristupljeno 20. 7. 2016. 
  331. ^ Oltermann, Philip (10. 7. 2019). „Angela Merkel says she is in good health after third shaking bout”. The Guardian. Arhivirano iz originala 11. 7. 2019. g. Pristupljeno 11. 7. 2019. 
  332. ^ „Angela Merkel shaking: I'm well, she says, despite third incident”. BBC News. 10. 7. 2019. Arhivirano iz originala 10. 7. 2019. g. Pristupljeno 11. 7. 2019. 
  333. ^ Berlin, Oliver Moody (11. 7. 2019). „Concerns grow as Merkel suffers third bout of shaking”. The Times. Arhivirano iz originala 11. 7. 2019. g. Pristupljeno 11. 7. 2019. 
  334. ^ Philip Oltermann (27. 6. 2019). „Angela Merkel seen shaking for second time in just over a week”. Arhivirano iz originala 27. 6. 2019. g. Pristupljeno 27. 6. 2019. 
  335. ^ „Germany's Angela Merkel declares 'yes, I am a feminist'”. Deutsche Welle. 9. 9. 2021. Arhivirano iz originala 8. 9. 2021. g. Pristupljeno 9. 9. 2021. 
  336. ^ „Angela Merkel über Kanzlerschaft und Ruhestand: »Jetzt bin ich frei«”. Der Spiegel (na jeziku: nemački). 18. 6. 2022. ISSN 2195-1349. Arhivirano iz originala 14. 10. 2022. g. Pristupljeno 4. 6. 2023. 
  337. ^ „Angela Merkel: So genießt die Alt-Kanzlerin ihre Rente”. gala.de (na jeziku: nemački). 19. 6. 2022. Arhivirano iz originala 4. 6. 2023. g. Pristupljeno 4. 6. 2023. 
  338. ^ Bade, Rachel (11. 11. 2023). „Playbook: Why Congress could sleepwalk into a shutdown”. Politico. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  339. ^ „Bundeskanzlerin Merkel ohne fertige Antworten in Templin”. Arhivirano iz originala 23. 11. 2016. g. Pristupljeno 1. 12. 2015. 
  340. ^ Spencer, Nick (6. 1. 2016). „Angela Merkel: How Germany's Iron Chancellor is shaped by her Christianity | Christian News on Christian Today”. Christiantoday.com. Arhivirano iz originala 31. 3. 2017. g. Pristupljeno 5. 4. 2017. 
  341. ^ „Bericht der Vorsitzenden der CDU Deutschlands Bundeskanzlerin Dr. Angela Merkel MdB” [Report of the Chairwoman of the German CDU Federal Chancellor Dr. Angela Merkel] (PDF) (na jeziku: nemački). 9. 9. 2011. Arhivirano (PDF) iz originala 30. 9. 2018. g. Pristupljeno 6. 4. 2017. „Es ist doch nicht so, dass wir ein Zuviel an Islam haben, sondern wir haben ein Zuwenig an Christentum.” 
  342. ^ Philip Oltermann (5. 4. 2017). „The many faces of Angela Merkel: 26 years of photographing the German chancellor”. The Guardian. Arhivirano iz originala 20. 11. 2018. g. Pristupljeno 20. 11. 2018. 
  343. ^ Max Bearak (29. 3. 2017). „Decades of yearly portraits show how power has transformed Angela Merkel”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 21. 12. 2018. g. Pristupljeno 20. 11. 2018. 
  344. ^ „The Dictator”. Rotten Tomatoes. Arhivirano iz originala 19. 6. 2023. g. Pristupljeno 19. 6. 2023. 
  345. ^ Paraskos, Michael, In Search of Sixpence (London: Friction Press, 2016).
  346. ^ Grossman, Samantha. „See the Best of Kate McKinnon's Hilarious Angela Merkel Impression”. Time. Arhivirano iz originala 30. 9. 2018. g. Pristupljeno 23. 1. 2017. 
  347. ^ Moran, Lee (11. 12. 2016). „'SNL' Version of Angela Merkel Is Not Happy Donald Trump Is Time's 'Person of the Year'”. HuffPost. Arhivirano iz originala 2. 2. 2017. g. Pristupljeno 23. 1. 2017. 
  348. ^ „Impressions – Angela Merkel”. SNL Archives. Arhivirano iz originala 21. 1. 2016. g. Pristupljeno 23. 1. 2017. 
  349. ^ "True total hottie Frau": Die bislang beste Merkel – Parodie kommt von der BBC Arhivirano 2016-12-19 na sajtu Wayback Machine, Buzzer, 21 January 2016.
  350. ^ deutschlandfunk.de. „Merkel-Parodie von Tracey Ullman – Die Chancelorette erobert die Herzen der Briten”. Deutschlandfunk (na jeziku: nemački). Pristupljeno 15. 7. 2023. 
  351. ^ „Tracey Ullman: Die Ex-Sängerin, die toll Angela Merkel parodiert – WELT”. DIE WELT (na jeziku: nemački). 23. 2. 2016. Pristupljeno 15. 7. 2023. 
  352. ^ „Grandiose Comedy: Tracey Ullman parodiert Bundeskanzlerin Angela Merkel”. Rolling Stone (na jeziku: nemački). 21. 1. 2016. Pristupljeno 15. 7. 2023. 
  353. ^ Smagge, Patricia (2016). „Angela Merkel: The Unexpected – Angela Merkel – Die Unerwartete (2016) (In Dutch)”. cinemagazine.nl. Arhivirano iz originala 20. 9. 2017. g. Pristupljeno 20. 9. 2017. 

Literatura uredi

  • Plickert, Philip (Editor) (2017). Merkel: Eine kritische Bilanz. FinanzBuch Verlag. ISBN 978-3959720656. 
  • Skard, Torild. „Angela Merkel”. Women of Power – Half a Century of Female presidents and Prime Ministers Worldwide. Bristol: Policy Press. 2014. ISBN 978-1447315780. 
  • Margaret Heckel: So regiert die Kanzlerin. Eine Reportage. Piper. . München. 2009. ISBN 978-3492053310. 
  • Volker Resing: Angela Merkel. Die Protestantin. Ein Porträt. St. Benno-Verlag, Leipzig. 2009. ISBN 978-3746226484.
  • Gertrud Höhler: Die Patin. Wie Angela Merkel Deutschland umbaut. Orell Füssli, Zürich. 2012. ISBN 978-3280054802.
  • Stefan Kornelius: Angela Merkel. Die Kanzlerin und ihre Welt. Hoffmann und Campe, Hamburg. 2013. ISBN 978-3455502916.
  • Nikolaus Blome: Angela Merkel – Die Zauderkünstlerin. Pantheon. . München. 2013. ISBN 978-3570552018. 
  • Stephan Hebel: Mutter Blamage – Warum die Nation Angela Merkel und ihre Politik nicht braucht. Westend, Frankfurt am Main. 2013. ISBN 978-3864890215.
  • Günther Lachmann, Ralf Georg Reuth: Das erste Leben der Angela M. Piper. . München. 2013. ISBN 978-3492055819. 
  • Judy Dempsey: Das Phänomen Merkel – Deutschlands Macht und Möglichkeiten. Edition Körber-Stiftung, Hamburg. 2013. ISBN 978-3896840974.
  • Dirk Kurbjuweit: Alternativlos – Merkel, die Deutschen und das Ende der Politik. Hanser. . München. 2014. ISBN 978-3446246201. 
  • Julia Schramm: Fifty Shades of Merkel. Hoffmann & Campe. 2016. ISBN 978-3455504101.

Додатна литература uredi

  • Clark, Claudia. Dear Barack: The Extraordinary Partnership of Barack Obama and Angela Merkel (2021)
  • Crossley-Frolick, Katy A. "Domestic Constraints, German Foreign Policy and Post-Conflict Peacebuilding." German Politics and Society 31.3 (2013): 43–75
  • Czuczka, Tony and Alan Crawford. Angela Merkel: A Chancellorship Forged in Crisis (2013) excerpt
  • Ferree, Myra Marx (1. 3. 2006). „Angela Merkel: What Does it Mean to Run as a Woman?”. German Politics and Society (на језику: енглески). 24 (1): 93—107. ISSN 1558-5441. doi:10.3167/104503006780935315. Приступљено 2. 1. 2024. 
  • Faas, Thorsten. "The German federal election of 2013: Merkel's triumph, the disappearance of the liberal party, and yet another grand coalition." West European Politics 38.1 (2015): 238–247
  • Kornelius, Stefan. Angela Merkel: The Chancellor and Her World: The Authorized Biography (Alma Books, 2014)
  • Marton, Kati. The Chancellor: The Remarkable Odyssey of Angela Merkel (Simon & Schuster, 2021)
  • Masch, Lena, and Oscar W. Gabriel. "How Emotional Displays of Political Leaders Shape Citizen Attitudes: The Case of German Chancellor Angela Merkel." German Politics 29.2 (2020): 158–179
  • Mills, Cliff. Angela Merkel (2008), for middle schools online
  • Mushaben, Joyce Marie. "The Best of Times, the Worst of Times: Angela Merkel, the Grand Coalition, and 'Majority Rule' in Germany." German Politics and Society 34.1 (2016): 1–25
  • Mushaben, Joyce Marie. Becoming Madam Chancellor: Angela Merkel and the Berlin Republic (2017) excerpt
  • Mushaben, Joyce Marie. "A Spectre Haunting Europe: Angela Merkel and the Challenges of Far-Right Populism." German Politics and Society 38.1 (2020): 7–29.
  • Mushaben, Joyce Marie. "The reluctant feminist: Angela Merkel and the modernization of gender politics in Germany." Femina Politica–Zeitschrift für feministische Politikwissenschaft 27.2 (2018): 83–95.online
  • Qvortrup, Matthew. Angela Merkel: Europe's most influential leader (2016) одломак
  • Saalfeld, Thomas. "Coalition Governance under Chancellor Merkel's Grand Coalition: A Comparison of the Cabinets Merkel I and Merkel II." German Politics and Society 28.3 (2010): 82–102
  • Schramm, Julia. Fifty Shades of Merkel. (Hoffmann & Campe, 2016), ISBN 978-3-455-50410-1
  • Schnee, Christian. "Sticking to her guns or going with the flow: assessing rigidity and flexibility in Angela Merkel's political decision making." German Politics and Society 37.1 (2019): 24–46
  • Schoen, Harald. "Merely a referendum on Chancellor Merkel? Parties, issues and candidates in the 2009 German federal election." German Politics 20.1 (2011): 92–106
  • Schoen, Harald, and Robert Greszki. "A Third Term for a Popular Chancellor: An Analysis of Voting Behaviour in the 2013 German Federal Election." German Politics 23.4 (2014): 251–267
  • Skard, Torild (2014) "Angela Merkel" in Women of Power – Half a Century of Female presidents and Prime Ministers Worldwide, Bristol: Policy Press, ISBN 978-1-4473-1578-0
  • Van Halsema, Catherine. 2019. "Merkel the Mutti? A Linguistic Analysis of Domestic Language in European News Media Coverage of Angela Merkel." Women & Language. 42(1): 7–22
  • Voigt, Linda. "Get the party started: The social policy of the grand coalition 2013–2017." German Politics 28.3 (2019): 426–443
  • Zehfuss, Maja. "'We Can Do This': Merkel, Migration and the Fantasy of Control." International Political Sociology 15.2 (2021): 172–189

Spoljašnje veze uredi


Kancelar Nemačke
2005—2021

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ангела_Меркел&oldid=27736090”