Bitka kod Velikog Izvora

Bitka kod Velikog Izvora
	Deo Prvog srpsko-turskog rata
	; Bitka kod Velikog Izvora
Vreme	6-11. jula 1876.
Mesto	Veliki Izvor
Ishod	Pobeda Turske, odstupanje srpske vojske na levu obale reke Timok
Sukobljene strane
Kneževina Srbija	Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Mihail Černjajev; Milojko Lešjanin	Osman Nuri-paša
Jačina
41 bataljon; 13 odreda; 13 baterija; ukupno oko 15.000 boraca	oko 20.000 vojnika
Žrtve i gubici
2.000 mrtvih i ranjenih; 5 topova	5.000†

Bitka kod Velikog Izvora ili Velikoizvorska bitka odigrala se 18. jula 1876. kod Velikog Izvora nedaleko od Zaječara između srpske i turske vojske za vreme Prvog srpsko-turskog rata. Turska vojska je pobedila i posle toga krenula je u ofanzivu u dolini Timoka.^[1]

Značaj Velikoga Izvora

Turska vojska pod komandom Osman paše iz Vidina odmah na početku rata 2/3. jula 1876. zauzela je slabo branjeni Veliki Izvor. Veliki Izvor je imao strateški značaj, jer se sa njega mogla topovima tući dolina Timoka i Zaječar. Veliki Izvor je turskoj vojsci mogao da služi i kao jaka odbrambena tvrđava, ali i kao tačka za izvođenje ofanzivnih operacija. Zemljište pred Velikim Izvorom bilo je ravno i otkriveno, pa je turska vojska lako mogla da zaustavi svaki frontalni napad. Osman paša je imao 15.000 vojnika, a pored toga u blizini je bio Fazli paša sa 15.000 vojnika. Turci su pored toga 9. jula izvršili prodor na pravcu Rakovica-Vratarnica i ugrozili su vratarnički tesnac. Komandant timočkog korpusa Milojko Lešjanin pokušavao je bezuspešno da 6. i 12. jula povrati Veliki Izvor. Nakon poraza naveo je da se tu nalazi najbolja turska vojska, garda.^[1]

Bujuklić-ada

Srpsko-turski ratovi (1876—1878) na mapi Kneževine Srbije. Mesta koja su pripadala Turskoj pre 1878. obeležena su zeleno.

Raspored snaga i plan napada

Pred bitku kod Velikog Izvora Osman Nuri-paša je u Velikom Izvoru imao 16 bataljona i 18 topova, a u Kuli je imao 4 bataljona. Turska vojska u Velikom Izvoru raspoređena je da samo tri bataljona štite zapadna utvrđenja prema Zaječaru, a 9 bataljona je bilo odvojeno za zaštitu odseka Plandište-Široka poljana. U logoru Osman paše nalazila se rezerva od 4 bataljona. Osman paša nije zaštitio dobro obilazne pravce, računajući da će o tome da brine vojska iz Kule. Glavnokomandujući srpske vojske general Mihail Černjajev odlučio je da napadne tursku vojsku 18. jula i da glavnim snagama obuhvati oba turska boka. Srpska vojska bila je raspoređena nadesno, levo krilo i odred na Kadibogazu. Desno krilo od 12 i po bataljona pod komandom potpukovnika Koste Bučevića trebalo je da se kreće istočno od Vrške Čuke prema Kuli i da preseku Turcima odstupnicu prema Kuli. Taj plan je tokom pokreta Černjajev izmenio tako da se levo krilo kretalo preko Bačišta, Runtove mogile i Rajkovog suvata sa ciljem da obuhvate tursko levo krilo. Srpsko levo krilo pod komandom Milojka Lešjanina imalo je 28 i po bataljona. Veći deo snaga, 17 bataljona, trebalo je da se zadrži u Zaječaru, a 11 bataljona trebalo je da nastupa pravcem Grljan—Plandište. Srpska vojska trebalo je da nastupa u dve kolone, u glavnoj koloni Koste Bučevića i u pomoćnoj levoj koloni.

Bitka

Bučevićeva kolona krenula je 18. jula 1876. u 6 sati, obišla je Vršku čuku, prešla je granicu i kretala se teškim terenom prema Kuli. General Mihail Černjajev je sa Vrške čuke izvidio teren i promenio je plan, pa je vojsku usmerio prema visovima Bačištu, Rutovoj mogili i Rajkovom suvatu. Lešjaninu je sa druge strane naredio da leva kolona sačeka dok desna kolona ne preuzme Bačište. Desna kolona je brzo zauzela Bačište, a do 10 sati kontrolisali su sve visove do Rajkovog suvata. Turska vojska se povukla u utvrđenja na Plandištu. U napad je krenula i leva Lešjaninova kolona, ali zbog teškog zemljišta sat kasnije je stupila u borbu. Lešjaninovo desno krilo nastupalo je od Grljana preko Prlita prema Dubokom dolu, a levo krilo preko Velikog stupnja i Krivuljanskih vinograda. Srpska vojska je na celom frontu dobro napredovala i pred podne su već u obliku polukruga obuhvatili turske položaje na Plandištu. Srpska artiljerija je izvanredno delovala i turskoj vojsci je nanosila velike gubitke. Međutim pogibija majora Nikole Petrovića blizu Plandišta pokolebala je valjevsku brigadu, što su Turci iskoristili za protivnapad. Srpska vojska je brzo suzbila turski kontranapad i nastavila je sa nastupanjem na celoj liniji. Osvajanjem Rajkova suvata srpska vojska je natkrilila tursko levo krilo. Osman paša je ojačao levo krilo i pokušao da protivnapadom povrati važan vis, ali nakon neuspeha turska vojska je potisnuta do utvrđenja. U isto vreme Lešjaninova kolona je zauzela sve istaknute položaje, uključujući na mestima i prvu liniju turskih rovova. Turska vojska se oko 13:30 našla u teškoj situaciji, da se čak spremala za povlačenje. Međutim tada je došlo do obrta, kada su Turci ojačali prednju liniju i uspeli da odbiju napad na Plandište. Lešjanin nije imao vojske u rezervi, pa je pod žestokom turskom vatrom počeo da se koleba i da odstupa njegov prvi ešalon. To odstupanje se pretvorilo u veliki beg do druge obale Timoka, do Grljana. Za to vreme artiljerija je štitila povlačenje pešadije. Zbog povlačenja Lešjaninove kolone otežan je položaj Bučevićeve kolone. Turska pešadija osokoljena begom srpske leve kolone krenula je u napad na Bučevićevu kolonu. Međutim srpska vojska se dugo održavala na svojim linijama. Ohrabrena turska vojska je uspela da potisne valjevsku brigadu sa krajnjeg desnog krila. Ostala vojska je dugo odolevala, ali na kraju se i ona povukla.

Rezultati

U bici je poginulo 430, nestalo 449 i ranjeno 786 vojnika. Nisu poznati turski gubici, ali postoje procene da su bili veći od srpskih. Jedna od velikih grešaka srpske vojske je bilo držanje 17 bataljona u Zaječaru za vreme odlučne bitke. Gubitak bitke imao je dalekosežne posledice za srpsku vojsku, koja posle toga nije mogla da pokreće ofanzivu na Timoku, a turskoj vojsci je bilo mnogo lakše da poduzima ofanzivna dejstva. Srpska narodna vojska je bila hrabra, ali nedovoljno obučena, sa zastarelim naoružanjem i sa malim brojem oficira. Zaostajala je za moderno opremljenom, dobro obučenom stajaćom turskom vojskom. Srpska artiljerija s druge strane se pokazala kao mnogo bolja, iako je turska vojska raspolagala sa modernijom artiljerijom.

Vidi još

Srpsko-turski ratovi (1876—1878)

Literatura

Opačić, Dr Petar; Skoko, Dr Savo (1981). Srpsko-turski ratovi 1876 - 1878. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod. str. 339.
Opačić, Petar; Skoko, Savo; Vukčević, Slavko i Ratković-Kostić, Slavica (1998). Bitke i bojevi u Srpsko-turskom i Crnogorsko-turskom ratu 1876 - 1878. i Srpsko-bugarskom ratu 1885. [Znamenite bitke i bojevi srpske i crnogorske vojske: od Careva Laza 1712. do Dobropoljske bitke 1918.], Knj. 2. Novi Sad: Pravoslavna reč; Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 622. ISBN 86-335-0038-8.
Babac, Dušan M. (2011). Srpska vojska u ratovima za nezavisnost 1876 - 1878. Beograd: Medija centar "Odbrana". str. 247. ISBN 978-86-335-0325-9.

^ ^a ^b ^v ^g ^d Gažević, Nikola, ur. (1975). Vojna enciklopedija 9. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 118—119.

[:0-1] v ^g ^d Gažević, Nikola, ur. (1975). Vojna enciklopedija 9. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 118—119.

[1]