Википедија

Velikani srpske medicine

Velikani srpske medicine je prikaz istaknutih lekara u Srbiji u 19. i 20. veku, počev od prvih školovanih lekara, preko lekara značajnih za razvoja medicinskih nauka i prvih aktivnosti u Srpskom učenom društvu, i razgranavanje naučnog rada u okviru Srpskog lekarskog društva (1872. godine), Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (1920. godine) i Odeljenja medicinskih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti (1947. godine). Ovaj prikaz ujedno predstavlja i vezu između ovih ustanova, koje su tokom decenija stvarale ličnosti predstavljene u ovom prikazu, tako dragocene za tekovinu lekarske profesije u Srbiji, koja se ekspanzivno razvijala zajedno sa njenom medicinom nakon viševekovnog ropstva srpskih zemalja pod Osmanlijama i Austrougarskom.

Kriterijumi za stavljanje na spisak uredi

Pri izradi ovog spiska pažnja je posebno posvećena lekarima čija dostignuća to zavređuju – članovima učenih društava (preteča Akademije) - Akademije i u drugim naučnim oblastima, ali i u umetnosti, književnosti, obrazovanju, čime je istaknut njihov sveukupni doprinos razvoju obnovljene srpske države u 19. i 20. veku i celokupnom kulturnom napretku srpskog naroda. Takođe pri izradi spiska vođeno je računa i o tome da se:

Ne sme zaboraviti da su ovi velikani srpske medicine istovremeno bili lekari ili hirurzi praktičari, zdravstveni prosvetitelji, naučni istraživači, profesori i pedagozi, prevodioci, književnici i pesnici, kulturne lučnonoše...ali i članovi i simpatizeri političkih stranaka, pripadnici ili protivnici vladajućih režima...borci za slobodu Srbije i njenog naroda

Velikani srpske medicine u 19. veku uredi

Slika Ime i prezime Kraća biografija
 
Jovan Stejić
(1803—1853)
 Bio je prvi Srbin svršeni doktor medicine, koji je iz Habzburške monarhije došao da radi u obnovljenu Srbiju. Zajedno sa dr Karlom Pacekom jedan je osnivača srpskog građanskog saniteta i 1831. izdavač prvog medicinskog spisa u Srbiji.[1]
 
Konstantin Peičić
(1802—1882)
 Bio je veliki posvećenik napretku srpskog naroda, kako u kulturnom, prosvetnom i zdravstvenom pogledu, tako i u pogledu političkih sloboda u okviru Austrijskog i drugim delatnostima. Pored praktičnog lekarskog rada u Sremskoj Mitrovici, Somboru, Sremskim Karlovicima i u Pančevu, Peičić je bio član Književnog odbora Matice srpske, član Patronata gimnazije i vršilac dužnosti direktora srpskih osnovnih škola u Karlovcima, predsednik Srpske pravoslavne crkvenoškolske opštine u Pančevu i predsednik Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva. Istaknutu ulogu imao je u Srpskom narodnom pokretu 1848. godine, koji je rezultirao formiranjem Vojvodstva Srbije. Nakon penzionisanja, do kraja života je obavljao dužnost nadzornika Tekelijanuma u Pešti.
 
Karlo Pacek
(1807—1876)
 Bio je lekar, slovačkog porekla, rođen u Ugarskoj, i jedan od dvorskih i ličnih lekara kneza Miloša Obrenovića, organizator vojnog i civilnog saniteta zajedno sa dr Emerihom Lindenmajerom u obnovljenoj Srbiji, posle viševekovnog ropstva pod Osmanlijama, i prvi lekar u Srbiji koji se bavio balenologijom.[2][3]
 
Karlo Beloni
(1812—1878)
 Bio je prvi načelnik srpskog vojnog saniteta. Medicinu je završio u Pešti. U Srbiju je došao 1836, gde je prvo služio kao vojni i varoški lekar u Čačku, Karanovcu, Kragujevcu, Ćupriji, Jagodini i Beogradu do penzionisanja 1877. Izradio je i uveo osnovne propise vojnosanitetske službe u srpsku vojsku.[4] Njegovi neobjavljeni Memoari poslužili su kao dokumentarni materijal Vladanu Đorđeviću za pisanje Istorije srpskog vojnog saniteta.[5]
 
Aćim Medović
(1815—1893)
 Bio je lekar i pisac, prvi predsednik Srpskog lekarskog društva, sekretar sanitetskog odeljenja u Popečiteljstvu unutrašnjih dela, fizikus Požarevačkog okruga i profesor sudske medicine na Velikoj školi u Beogradu.
 
Milan Jovanović Morski
(1834—1896)
 Bio je lekar, akademik SKA, književnik i nacionalni radnik, svetski putnik i putopisac. Zbog čestih pomorskih putovanja na brodu (kao brodski lekar za putnike) na Istok i Indiju prozvan je "Morski" i "Bombajac". Objavio je mnogo stručnih i popularnih knjiga, pozorišnih dela i putopisa. U Srbiji je bio: redovni član Odseka jestastveničkog, matematičarskog i Odseka umetničkog Srpskog učenog društva, sekretar Srpskog lekarskog društva, predavač i lekar, dopisni a potom i pravi član Akademije umetnosti, i urednik časopisa „Otadžbina” i učesnik mnogih kulturno-nacionalnih poduhvata.
 
Vladan Đorđević
(1844—1930)
 Bio je lekar, književnik, političar, predsednik ministarskog saveta Kraljevine Srbije, sanitetski pukovnik i osnivač Srpskog lekarskog društva.[6]

I pored toga što se relativno kratko bavio hirurgijom, dr Vladan je u nizu oblasti hirurgije, sa dobrim uspehom, prvi put u Srbiji izveo mnoge hirurške procedure (u oftalmologiji, maksilofacijalnoj i oralnoj hirurgiji, plastičnoj i rekonstruktivnoj hirurgiji, hirurgiji dojke, ortopedskoj hirurgiji i traumatologiji, opštoj hirurgiji,[7] urlogiji, neurohirurgiji, hirurgiji jednjaka i akušerskoj hirurgiji).[8][9]

 
Mihajlo Mika Marković
(1847—1911)
 Bio je lekar, ratni hirurg, sanitetski pukovnik, dugogodišnji načelnik saniteta srpske vojske, upravnih Moravske stalne bolnice u Nišu(1880-1885), osnivač Pasterovog zavoda u Nišu, reformator vojnog Saniteta srpske vojske.[10]
 
Milan Jovanović Batut
(1847—1940)
 Bio je lekar, univerzitetski profesor, utemeljivač Medicinskog fakulteta, urednik Srpskog arhiva za celokupno lekarstvo i lista Zdravlje. Bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog lekarskog društva, Društva za čuvanje narodnog zdravlja, Glavnog sanitarnog saveta. Bio je rektor Velike škole u Beogradu.
 
Draga Ljočić
(1855—1926)
 Bila je prva srpska lekarka, feministkinja i sufražetkinja. Medicinu je studirala u Cirihu, kao jedna od retkih žena studenata medicine u to vreme.

Kao velika filantropkinja i zaštitnica dece, energično se zalagala za otvaranje dečijih bolnica, izgradnju domova za nezbrinutu decu. Zbog ovih i sličnih stavova često je bila prozivana i u javnosti prepoznata kao osoba koja javno promoviše nemoral. Njena istrajnost, iskrenost i posvećenost uvek su bili jači od bilo koje osude i ona je zahvaljujući veri u sebe i u ispravnost svojih ciljeva uspela da te ideje i realizuje.[11]

Od kada je započela karijeru lekarke neprestano se borila sa mizoginim, muškim svetom koji je pokušao da je na svaki način diskvalifikuje i ukloni sa mesta koja su joj po svemu pripadala. Teško se zaposlila u državnoj službi. Nije imala pravo na jednaku platu, niti penziju. Od mladosti je vodila ličnu borbu za profesionalno izjednačavanje muškaraca i žena i tu borbu je prenosila i na ženske ogranizacije koje je osnovala sa svojim malobrojnim istomišljenicama. Javno se zalagala za sticanje prava glasa za žene, i do kraja je ostala verna mladalačkim idejama o socijalnoj jednakosti. Kao bolničarka, a kasnije i kao lekarka, učestvovala je u srpsko-turskim ratovima, srpsko-bugarskom ratu u 19. veku, kao i balkanskim i Prvom svetskom ratu u 20. veku.[12]

 
Vojislav Subotić
(1859—1923)
 Bio je srpski hirurg, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu[13], na kome je bio profesor[14] , šef hirurškog odeljenja Opšte državne bolnice u Beogradu, vodeći hirurg u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka. Objavio je niz radova iz oblasti abdominalne hirurgije, urologije, ortopedije. Njegovo ime je u tolikoj meri povezano sa osnivanjem, razvojem i afirmacijom srpske operativne medicine da se umnogome može tvrditi da je bio otac praktične hirurgije u Srbiji.

Doktor Subotić je pomagao rad Kola srpskih sestara i organizovanje prvih kurseva za obučavanje srpskih devojaka i žena za bolničarke, koji su prethodili osnivanju srednje medicinske škole kod nas. Kao autor rukopisa „Srpski lekari i srpske dobrovoljne bolničarke u ratovima s Turcima i Bugarima 1912. i 1913.”, dr Subotić nije samo pružio dokaze o učešću naših žena u srpskom sanitetu i u radu srpskog Crvenog krsta, već i među prvim dokumentovao ravnopravnost i uvažavanje uloge i doprinosa žena lekara i bolničarki u srpskoj medicini. Dr Subotić je takođe prepoznao potrebu školovanja lekara kod nas, pa otuda njegovo zalaganje za osnivanje Medicinskog fakulteta u Srbiji.

 
Mihailo Petrović
(1863—1934)
 Bio je sanitetski brigadni general jugoslovenske vojske, prvi srpski hirurg, profesor univerziteta, osnivač hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, šef hirurškog odeljenja Prve poljske bolnice u Dragomancima na Solunskom frontu od 1916 — 1918, u kojoj se istako kao ratni hirurg i neumorni operator. Pisac brojnih zapaženih naučnih radova iz oblasti hirurgije, profesor medicinskog fakulteta, u dva navrata predsednik Srpskog lekarskog društva.[2]
 
Eduard Mihel
(1864—1915)
Bio je srpski lekar, patolog, češkog porekla, referent za javnu higijenu pri Sanitetskom odeljenju pri Ministarstvu unutrašnjih dela, redovni člana Glavnog sanitetskog saveta Kraljevine Srbije,[a], jeden od inicijatora za osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu, član Komisije za polaganje ispita za fizikuse, član Srpskog lekarskog društva i kao vojni lekar učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetsog rata.[15]
 
Adolf Hempt
(1874—1943)
 Bio je lekar osnivač Pasterovog zavoda u Novom Sadu. On je stabilizovao Pasterovu vakcinu protiv besnila, tako da je ona mogla da bude distribuirana i do udaljenih mesta. Njegova metod za proizvodnju vakcine je primenjivana u svim Centralnoevropskim zemaljama. Većina zemalja Evrope prihvatila je Hemptovu vakcinu i više decenija je proizvodila za vakcinaciju ljudi i za životinja protiv besnila. „Danas možemo reći da je Pasterovu vakcinu nasledila Hemptova, kao najbolja sve do razvoja modernih vakcina sa kulture tkiva“... na Simpozijumu povodom 80 godina Pasterovog zavoda u Novom Sadu 2001, dr Imre Lontai izneo je podatak da ko god je u Mađarskoj primio Hemptovu vakcinu, nije oboleo od besnila.

Vakcina protiv besnila po Hemptovoj metodi proizvođena je u Evropi do 1989, a i danas se proizvodi u nekim zemljama i u Južnoj Americi, ali pod drugim imenom.

 
Atanasije Puljo
(1878—1944)
 Bio je srpski lekar, stomatolog, naučnik širokog znanja iz različitih oblasti medicine, jedan od prvih ratnih stomatologa i jedan od najznačajnijih osnivača stomatologije u Srbiji.

Kao dobrovoljac u Balkanskim ratovima i aktivni učesnik u Prvom svetskom ratu, Atanasije Puljo je na osnovu stečenih ratnih iskustava, prvi na Balkanu istakao važnost timskog rada zubara i hirurga u zbrinjavanju povreda vilice i lica. On je u stomatološku praksu, tri godine pre ostalih u svetu, uveo sopstveni metod lečenja zapuštenih preloma gornje vilice, nazvan „balkanska metoda“, koja je danas priznata u celom svetu.[16]

Atanasije Puljo bio je i „pionir“ stomatološke radiologije u Srbiji, osnivač odontološake klinike Medicinskog fakulteta, njen prvi upravnik, u rangu vanrednog profesora univerziteta za predmet Bolesti usta i zuba i jedan od glavnih zagovornika osnivanja Stomatološkog fakulteta u Beogradu, osnovanog 1948, četiri godine posle njegove smrti (1944).[17]

Prema rečima Branislava Dimitrijevića, eminentnog srpskog profesora maksilofacijalne hirurgije, za srpsko zubno lekarstvo (Puljo) beše što i Gogolj za svu potonju rusku književnost.[18]

Velikani srpske medicine u 20. veku uredi

Slika Ime i prezime Kraća biografija
 
Đorđe P. Nešić
(1873—1959)
 Bio je lekar oftalmolog, osnivač Očne klinike i redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je istraživač stvaralac u oblasti medicine. Postao je poznat svojim radom o hemeralopiji koju je proučio na Solunskom frontu. Jedan deo radova posvetio je konstrukciji, izradi i kliničkoj primeni džinovskih elektromagneta. Napisao je više od deset knjiga, i preko 50 naučnih radova, objavljenih u zemlji i u inostranstvu.
 
Milovan Milovanović
1884—1948)
 Bio je dugogodišnji šef Prosekture Opšte državne bolnice, prvi profesor sudske medicine na Medicinskom fakultetu i predavač istog predmeta na Pravnom fakultetu u Beogradu. Dužnost dekana Medicinskog fakulteta obavljao je u školskoj 1943/44. godini. Milovanovićevom zaslugom, Prosektura Opšte državne bolnice razvila se u moderan Sudskomedicinski zavod, koji je 1923. godine postao nastavna baza. Napisao je prve udžbenike iz sudske medicine za medicinare i njima je u upotrebu uveo srpske sudskomedicinske termine. U Institutu koji danas nosi njegovo ime stvorio je školu koja je dala veliki broj stručnjaka.

 

Vladimir Stanojević
(1886—1978)
 Bio je brigadni sanitetski general, istoričar medicine, honorarni profesor istorije medicine, osnivač Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva i Muzeja Srpskog lekarskog društva, učesnik Balkanskih i Prvog svetskog rata, nosilac brojnih vojnih odlikovanja.[19]
 
Kosta Todorović
(1887—1975)
 Bio je prvi profesor infekologije na Medicinskom fakultetu i osnivač Infektivne klinike u Beogradu koja danas nosi njegovo ime. Savremenici su ga uvažavali kao izvrsnog kliničara. U oblasti infektologije najviše je proučavao trbušni tifus, šarlah, paratifus, pegavi tifus, malariju i tuberkulozni menin-gitis. Početkom tridesetih godina oborio je tada važeće mišljenje da se bacili trbušnog tifusa ne prenose majčinim mlekom na odojče. Značajan doprinos dao je utvrđivanju etiologije i patogeneze šarlaha (1929) i postavio temelje za lečenje tuberkuloznog meningitisa.
 
Gojko Nikoliš
(1911—1995)
 Bio je lekar i istoričar, učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, diplomata, član Srpske akademije nauka i umetnosti i narodni heroj Jugoslavije.
 
Isidor Papo
(1913—1996)
 Bio je lekar - kardiohirurg, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik sanitetske službe i glavni hirurg JNA i akademik SANU.

Objavio je 217 radova, od toga 13 u inostranim časopisima. Bio je redaktor udžbenika Ratna hirurgija. Preko 30 godina bio je načelnik hirurške klinike VMA. Penzionisan je 1982. godine. Preminuo je 14. oktobra 1996. godine i sahranjen je na Jevrejskom groblju u Beogradu.

 
Dušan Kanazir
(1921—2009)
 Bio je molekularni biolog, akademik SANU. Studirao je medicinu u Parizu (1945–49), a diplomirao je u Beogradu 1949. godine. Doktorirao je 1955. godine u Briselu u oblasti fizioloških nauka. Postdoktorske studije obavio je u SAD. Bio je profesor po pozivu u Americi, Belgiji i Japanu. Kao ugledan naučnik biran je u mnoge značajne forume i obavljao je više odgovornih funkcija. Bio je ministar za nauku i tehnologiju republike Srbije od 1996–1998. godine. Kao akademik biran je za potpredsednika (1971–81) i predsednika (1981–94) SANU. Bio je član mnogih najuglednijih međunarodnih asocijacija.
 
Vladimir Kanjuh
(1923)
 Je srpski kardiovaskularni patolog svetskog ugleda. Smatra se začetnikom patologije u Srbiji i u nekadašnjoj Jugoslaviji. Usavršavao se u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Holandiji, Sjedinjenim Američkim Državama. Polja naučnog interesovanja Vladimira Kanjuha su kardiovaskularna patologija, naročito urođene srčane mane i njihova plućna cirkulacija, arterotrombična koronarna srčana bolest, tumori srca i perikarda kao i onkološka patologija i teratologija. Bavi se i istorijom srpske i svetske medicine, a sa saradnicima je otkrio dve nove, urođene srčane mane. Akademik Vladimir Kanjuh je predsednik Udruženja za arterosklerozu Srbije, član Evropskog društva patologa i velikog broja drugih naučnih društava i akademija. Za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske izabran je 2008. godine.
 
Ninoslav Radovanović
(1940)
 Je doktor medicinskih nauka jedan je od najpoznatijih kardiohiruga u Srbiji, koji je dao značajan doprinos uvođenju novih kardiohirurških metoda na otvorenom srcu, a od 2009. i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Rad dr Radovanović karakterišu brojne novine u operativne zahvatima kao i druge metode u kardiohirurgiji, među kojim se ističu;
  • Redukciona anuloplastika dvostrukog mitralnog i trikuspidnog ušća, RADO, na pacijentima sa primarnom dilatiranom kardiomiopatijom.[20]
  • Nove operativne tehnike u kardiohirurgiji na otvorenom srcu i koronarnim krvnim sudovima.
  • Brojne inovacije u oblasti pouzdane procene dijagnostičkih podataka teških srčanih poremećaja.
  • Novine u postoperativnom praćenju i reanimaciji bolesnika nakon složenih kardiohiruških zahvata.
  • Nizak mortalitet bolesnika nakon izvršenih operativnih zahvata na srcu koji se kretao ispod 2,7% (što je u rangu najuspešnijih kardiohirurga sveta).[21]

Nepomene uredi

  1. ^ Ovo telo danas zovemo Sudskomedicinski odbor

Izvori uredi

  1. ^ Ružić Z. Nedeljković R, et al. Istorija zdravstvene kulture Kragujevca i njen uticaj na savremenu zdravstvenu zaštitu ovog područja. Med Čas 1998; 1–2: 40–9.
  2. ^ a b , Sreten Milenković, Milorad Dimić, 125 godina Vojne bolnice u Nišu, Niš:Vojna bolnica;Zrenjanin Jugoremedija; Bečej:Proleter, 2004 (Bečej Proleter).116 str. ISBN 978-86-84819-01-9.
  3. ^ Иванић С. Прослава стогодишњице од оснивања Санитетског одељења у обновљеној Србији 1839. године, САЦЛ, св. 1–2. pp. 4–23, 1940. 122
  4. ^ В. Михајловић: Из историје Санитета у обновљеној Србији, Београд 1951.
  5. ^ Владан Ђорђевић: Историјасрпског војног санитета I, Београд 1879.
  6. ^ Владимир Јокановић, Великани наше медицине - Владан Ђорђевић (1844-1930) Гласник ЛКС, Београд, 2010, бр.4, pp. 47-49.
  7. ^ Đorđević V, prevod. Bilrotova opšta hirurška patologija i terapija.Srp Arh Celok Lek 1874; knj. I:1-54
  8. ^ Đorić M. Hirurški rad Vladana Đorđevića. Srpski književni glasnik 1934.; 43(5):415-9.
  9. ^ Čolović R. Hirurgija u Srbiji od dolaska dr Vladan Đorđevića. In:Čolović R, editor. Hronika hirurgije u Srbiji. Beograd: Prosveta; 2002.; 56-59.
  10. ^ Сретен Миленковић, Милорад Димић, 125 година Војне болнице у Нишу, Ниш:Војна болница; Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, (Бечеј Пролетер).116 стр. 2004. ISBN 978-86-84819-01-9.
  11. ^ Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 11.
  12. ^ Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 16–17.
  13. ^ „Vremeplov (6. januar 2013)”. rts.rs. RTS. 6. 1. 2013. Pristupljeno 20. 10. 2013. 
  14. ^ „Legat Jovana Subotića”. mgb.org.rs. Muzej grada Beograda. Arhivirano iz originala 21. 10. 2013. g. Pristupljeno 20. 10. 2013. 
  15. ^ Stanojević V. Dr Eduard Mihel. U: Likovi i dela istaknutih lekara od osnivanja Srpskog lekarskog društva do danas. Srpsko lekarsko društvo. Spomenica SLD, Beograd, 1972: 231.
  16. ^ Puljo A. Prelomi vilica u našim ratovima za oslobođenje od 1912-­1915. godine. Srp Arh Celok Lek. 1922; 24(4­5):157­68
  17. ^ Jovananović S, Milovanović S, Zagradjanin D, Milovanović N, Puzović D. Dr. Atanasije Puljo: pioneer of Serbian dentistry. Srp Arh Celok Lek. 2012 May-Jun;140(5-6):390-4.
  18. ^ Dimitrijević B. „Balkanska metoda”, radio drama. II program Radio Beograda, 26. 10. 1997.
  19. ^ Slavko Pejić, „Biografija profesora dra Vladimira Stanojevića“. U: Zbornik radova saopštenih u Sekciji knj. 3 (Beograd: Srpsko lekarsko društvo, 1966), 38-41.
  20. ^ 2002: Radovanovic Ninoslav; Mihajlovic Bogoljub; Selestiansk? Jan; Torbica Vladimir; Mijatov Milan; Popov Miroslava; Jonjev Zivojin S Reductive annuloplasty of double orifices in patients with primary dilated cardiomyopathy. The Annals of thoracic surgery 2002;73(3):751-5.
  21. ^ Ninoslav Radovanovic et all. ACTUAL RISK IN VALVULAR SURGERY - EXPERIENCE IN OVER 3800 PATIENTS The 8th Annual Meeting of The Egyptian Society of Cardiothoracic Surgery Sharm el Sheikh, Egypt, March 15 - 18, 2001, Abstract Book, page 103

Literatura uredi

  • Veljković, Snežana, „Aćim Medović – autor prvih udžbenika sudske medicine u Srbiji i profesor Velike škole“, u: Zbornik radova Naučnog skupa Dr Aćim Medović (1815–1893) – život i delo, ur. Radoje Čolović i sar., Beograd: SANU i Srpsko lekarsko društvo, 2015, 127–156.
  • Veljković, Snežana, Hronika sudske medicine u Beogradu , Beograd: Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2009.
  • Vlaškalin, Aleksandar, Dr Jovan Paču i njegov krug , Beograd: Biblioteka grada Beograda; Novi Sad: Matica srpska; Beograd: Želnid, 1996.
  • Gavrilović, Vera, „Gojko Nikoliš“, u: Život i delo srpskih naučnika, knjiga IX, urednik Vladan D. Đorđević, Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 2004, 329–386.
  • Jelena Jovanović Simić VELIKANI SRPSKE MEDICINE - 19. VEK I PRVA POLOVINA 20. VEKA, Srpska akademija nauka i umetnosti, Muzej nauke i tehnike, Srpsko lekarsko društvo, Beograd 2016.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Великани_српске_медицине&oldid=26837507”