Википедија

Vlastimir

српски средњовековни владар
Ukoliko ste tražili lično ime, pogledajte članak Vlastimir (ime).

Vlastimir (grč. Βλαστίμηρος, pre oko 805. godine — oko 851. godine) prvi je srpski knez (arhont) o kome postoji više podataka u istorijskim izvorima. Po njemu se najstarija srpska vladarska dinastija naziva Vlastimirovići. Sredinom IX veka došao u sukob sa Bugarima koje je predvodio Presijam (836—852), a koji su pokušali da potčine sebi celu Srbiju. Vlastimir je u trogodišnjem ratu uspeo da odbije napade Bugara i sačuva srpsku samostalnost.[1]

Vlastimir
Stilizovano znamenje sa pečata Vlastimirovog sina Strojimira (9. vek)
Lični podaci
Datum rođenjapre 805. ?
Mesto rođenjaSrbija
Datum smrtioko 851.
Mesto smrtiSrbija
Porodica
PotomstvoMutimir, Gojnik, Strojimir
RoditeljiProsigoj
DinastijaVlastimirovići
Knez (arhont) Srbije
Periodoko 830 — oko 851.
PrethodnikProsigoj
NaslednikMutimir

Prema pisanju Konstantina VII Porfirogenita posle smrti arhonta Vlastimira vlast su nasledila njegova tri sina: Mutimir (grč. Μουντιμηρος), Strojimir (grč. Στροίμηρος) i Gojnik (grč. Γοίνικος). U to vreme u Bugarskoj na vlast dolazi arhont Mihailo Boris koji je želeo da se osveti za poraz svog oca Presijama.[2] Knez Boris Mihailo je vladao Bugarskom od 852 godine. Zbog ovog zapisa Konstantina VII Porfirogenita se veruje da je 852. srpski knez Vlastimir već bio mrtav. Na početku svoje vladavine je ujedinio nekoliko srpskih plemena[3] i car Teofilo mu je priznao državnu nezavisnost.[4]

Poreklo i porodica uredi

 
Evropa 814.

Prema Porfirogenitu, vizantijskom caru i piscu, arhont Vlastimir (Βλαστίμηρος) bio je potomak srpskog vladara pod čijim su se vođstvom, u doba vizantijskog cara Iraklija (610 — 641), Srbi naselili na Balkansko poluostrvo.[5] Porfirogenit nije znao da navede tačna imena svih srpkih vladara pre Vlastimira, osim trojice vladara koji su vladali neposredno pre njega - Višeslava, Radoslava i Prosigoja.[5][6] Svi ovi vladari su bili rođaci. Višeslav je bio otac Radoslava, deda Prosigoja i pradeda Vlastimira. Na taj način je u kratkoj genealogiji utvrdio jednu važnu informaciju o ustavljenom običaju nasleđivanja vlasti kod Srba u okviru jedne vladarske porodice.[7]

Proces nasleđivanja uredi

Pričajući o prvom nasledniku srpskog arhonta koji je doveo Srbe u delove Dalmacije, Porfirogenit donosi vest da ga je nasledio najstariji sin, upravo tako je i ovog nasledio njegov sin.[6][5] Iako Porfirogenit samo kaže da ga je nasledio sin, bez prideva najstariji, ovaj zaključak se može izvesti iz docnijeg pisanja Porfirogenita o srpskim vladarima iz 9. veka, gde se kao naslednik Vlastimira pominje Mutimir, a kao naslednik Mutimira Pribislav (Prvoslav). Budući da je Porfirogenit preneo podatak o srpskoj tradiciji, onda je veoma izvesno da je nasleđivanje vlasti sa oca na najstarijeg sina do cara je stiglo srpskim izvorom. Drugim rečima, u samoj sredini 10. veka kada je Porfirogenit pisao njegovo delo i prikupljao izvore o Srbima, postojalo je ne samo ustaljeno mišljenje da presto nasleđuje najstariji sin vladara, već se upravo i na taj način vršilo nasleđivanje prestola.[8][9]

Dva veka mlađi pisac Pop Dukljanin na isti način opisuje postupak nasleđa kod Srba, iako su ličnosti istorijski nepotvrđeni i legendarni - Svevlad, Selimir, Vladin, Ratimir („Svevladus, Selimirus, Vladinus, Ratimirum”). Isto kao što je pisao Porfirogenit isto i Dukljanin da je presto nasleđivao najstariji sin. - cui successit filius eius Selimirus in regno...,accepit regnum filius eius Vladinus...mortuus est Vladinus et regnavit pro eo Ratimirus, filius eius.[10][11]

Izgleda da se može zaključiti da je Vlastimir bio potomak onog kneza što je doveo Srbe na predeo antičke Dalmacije. Tako dugo vladanje dinastije nesumnjivo govori o stabilnosti ne samo vladarevog položaja, već i same državne tvorevine uspostavljene još u prvoj polovini 7. veka.[11]

Vladavina uredi

Početak vladavine uredi

Početak Vlastimirove vladavine ne može da se hronološki utvrdi; informacija iz izvora pruža samo pojedinosti o relativnoj hronologiji. U vreme Vlastimirove vladavine došlo je do trogodišnjeg rata sa Bugarima, kojima je vladao han Presijam (836 —– 852).[1][5] Na osnovu daljeg izlaganja Porfirogenita može se uvideti da su u vreme vladavine Presijama Vlastimira nasledili njegovi sinovi, tako da je kraj njegove vladavine mogao biti najkasnije do 851. godine.[2][5] Kako su ga nasledili njegovi već odrasli sinovi značilo bi da nije kratko živeo i da je dugo vladao. Moglo bi se zaključiti da je vladao od oko 830. godine do 851. godine. Što bi značilo da je bio savremenik vizantijskih careva Teofila (829 — 842) i Mihaila III (842 —– 867), bugarskih hanova Omurtaga (814 —– 831), Malamira (831 —– 836) i Presijama (836 —– 852), pa i hrvatskih kneževa Mislava (pre 839. —pre 846/848) i Trpimira (posle 846/848 —– posle 852, najkasnije do 864).[12]

Položaj države i osvajanja uredi

 
Srpske kneževine 8. i 9. vek.

Prema istoričarima, Srbija se najverovatnije prostirala do Une. Đorđe Janković tvrdi da je 812. godine zaključen mir u Ahenu, gde je Srbija proširila granice do Pounja i Dinare.[13] Isto tvrdi i akademik A. Vukosavljević u svojoj analizi Porfirogenitovog dela.[14] Severni delovi današnje Bosne su po Džonu Fajnu osvojeni oko 845. godine.[15] Prema Novakoviću Relji, Srbija je sigurno već 822. godine držala Grmeč i Kozaru, verovatno da se prostirala do Une ili čak do Kupe.[16]

Lj. Jovanović i Lj. Kovačević tvrde da je oko 836. godine ujedinio srpska plemena, pod čime se najverovatnije podrazumeva Konavlje i Travunija,[3] međutim, Živković je osporio da je Vlastimir držao Konavlje.[17] Zahumlje je prema Džonu Fajnu osvojio oko 845. godine.[15] Travuniju je dao Krajini 847. ili 848. godine.[17] Paganija je od 823. godine postala vazal Srbije.[18]

Istočna granica uredi

Prema Borislavu Vlajiću, istočna granica Srbije nalazila se na reci Timok. Poznato je da su posle Vlastimirove smrti 851. godine, vladala u Srbiji tri brata u podeljenim pokrajinama, verovatno tako što je Mutimir upravljao centralnom zonom zemlje niz slivove reka Drine i Bosne; Gojnik je vladao zapadnom teritorijom zemlje Srbije, niz slivove reka Vrbasa, Une, Gline i Korane, tj. kneževinom Donjom Srbijom, i Stojimir istočnim kneževinama Moravijom i Raškom.[19]

Porfirogenit na sledeći način definiše teritorije kneževine Moravije (gl. 40):

"Na ovoj strani (Dunava), od mesta današnjeg starog spomenika, još živećeg mosta cara Trajana, do nepravednih zlikovačkih Mađara, i Beograda, koji je tri dana putovanja udaljen od samog mosta, u kojem je kula svetog i Velikog Konstantina vasileosa, a c druge strane (Beograda), pravcem kursa reke je Sermium, koji je od Beograda udaljen dva dana putovanja; dotle je Velika Moravija, krštena i cenjena, koju Mađari pljačkaju (pustoše) svakovrsno, čiji prvak bijaše vladar svim naseljenim mestima".[5]

 
Srbije u vreme kneza Vlastimira na Balkanskom poluostrvu

To, između ostalog, upućuje da je ova kneževina Moravija bila u sklopu Vlastimirove Srbije, što granicu države postavlja na Trajanov most, na reci Timok. Ove teritorije najverovatnije su osvojene nakon sukoba sa Bugarima, pošto su Bugari 805. godine, za vreme Kruma, pokorili teritorije Timočana, Braničevaca i Moravljana.

Dok opisuje rat između Srba i Bugara za vreme Mutimira, Porfirogenit koristi graničnu odrednicu ΕΩΣ ΤΗΣ ΡΛΣΗΣ (Eos Tis Rasis)[5] za okupacionu granicu Srbije u Bugarske, što se može transkribovati i kao "do Rasa"[4] i kao "do Rasine".[19] Pošto se radi o okupacionoj granici, prava granica bila bi istočnije od ovih lokacija, što se poklapa sa idejom da je istočna granica bila na Timoku.

Odnosi sa Vizantijom uredi

Početkom 9. veka Vizantija je sprovodila veoma živu spoljnu politiku prema Dalmaciji, a zatim prema neposrednom zaleđu gde su se nalazile Srbija i Hrvatska. Cilj je bio da se podigne rang arhontije u temu, sa sedištem u Zadru, što se najkasnije desilo u doba cara Lava V (813—820), nešto kasnije 817. godine.[20] Tako da je u cilju Romeja bilo da se poboljšaju odnosi između srpskih arhonta i carigradske vlade. Takođe nije nemoguće da je Vizantija bila pritisnuta od strane bugarskog hana Kruma u razdoblju 809 — 813. godine, te su pokušavali da obezbede saveznika u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Njihov izbor morao je da bude da Srbija, pošto je ona bila jedina država koja bi mogla da pruži protivtežu Bugarskoj. Početkom 9. veka Vizantija je učvrstila vlast na južnim obalama Jadrana stvaranjem teme Drač sa kojom je stupila u dodir sa Srbijom[21] Takva je Vizantija za vreme vladavine cara Teofila (829 — 842), Vlastimirovog savremenika, držala snažne pozicije u Draču i u Zadru i iz ove dve teme je mogla da utiče na zaleđe i srpske kneževine - Zahumlje, Travuniju, Duklju i samu Srbiju.[22]

U svetlosti spoljnopolitičkih događaja, pre svega onih koji su činili okosnicu vizantijsko-bugarskih sukoba, moguće je da je srpski arhont Vlastimir već oko 846. postao vizantijski saveznik, kada je Presijam posle tridesetogodišnjem mira, otpočeo neprijateljstva na vizantijskih posedima na Trakiji.[23]

 
Vizantija polovinom 9. veka

Sa daleko većom izvesnošću može se zaključiti da je Vlastimir bio srpski hrišćanski vladar i da je bio u dobrim odnosima sa Vizantijom. Na polju političkog delovanja među srpskim kneževima težio je političkoj prevlasti što se jasno vidi na osnovu položaja Travunije. U spoljnoj politici vizantijsku podršku koju je nesumnjivo imao prema srpskim kneževinama mogao je da obezbeđuje ratnom ulogom u vizantijsko-bugarskom ratu. Može se zaključiti da od vremena vladavine Vlastimira Srbija počinje da igra ulogu veoma važnog vizantijskog zaštitnika u središtu Balkanskog poluostrva protiv Bugara. Tako je u vreme Vlastimirovog perioda utemeljena ona spoljna politika koja će Srbiju tokom narednog veka dovesti do sve obimnijeg vojnog učešća u vizantijsko-bugarskim ratovima, kao i sve jačim odnosima sa Vizantijom.[24]

Teza Stanoja Stanojevića o pobuni uredi

Pri kraju Vlastimirovog života u Srbiji dolazi do stvaranja antivizantijskog bloka među predstavnicima naroda na čijem čelu je svakako stajao mnogobožački element koji je najjače osećao vizantijski kulturni uticaj. Kao posledica ovoga dolazi do organizovanja pobune na čije čelo je stao knez Vlastimir. Iz Srbije su proterani hrišćanski misionari i vojne posade čime je praktično stečena nezavisnost. Vizantija je bila zauzeta na drugim stranama (napadom Bugara prevashodno) tako da nije mogla da preduzme ništa ozbiljnije protiv Srbije, na šta su Srbi verovatno i računali kada su podizali ustanak. U prilog ovome ide i činjenica da je gusarenje u Jadranu pojačano, pogotovo od strane Srba iz Neretljanske oblasti, sredinom IX veka kada se smešta antivizantijski pokret u Srbiji. Bugari, koji su nešto pre Srba osnovali nezavisnu državu, videli su u Srbiji pretnju njihovom cilju da sebi potčine sve Slovene na Balkanu, što je moglo dovesti do sukoba.[4]

Teza Tibora Živkovića o savezništvu uredi

Kada je Presijam bio na vlasti i dalje je trajao mirovni ugovor između Vizantije i Bugarske koji je sklopljen 815/816. godine, koji je bio obavezan za oba vladara.[25] Međutim ugovor između Vizantije i Bugarske je tek bio sklopljen na trideset godina i 845/846. godine bližilo se vreme kada je isticao.[26] Tada je Vizantijom upravljao Mihailo III, dok je njegova majka Teodora, vladara Vizantijom uz pomoć svog brata, cezara Varde.[27][28] Presijam je verovao da Vizantija nije imala pravog vođu pa je zato otpočeo neprijateljske odnose sa vizantijskim posedima u Trakiji, poslavši vojsku u oblast Nesta (danas reka Mesta) i Strimona (danas reka Strumica) protiv slovenskog plemena Smoljana, koji su služili Vizantiji da čuvaju granicu protiv Bugara. Prema ovom izgleda da je do vizantijsko-bugarskih sukoba došlo oko 846. godine. Rat je bio vođen u oblasti Trakiji koja se nalazila na granici, ovaj rat Presijamu nije doneo nikakve uspehe, pa je onda sigurno okušao ratnu sreću protiv Srbije, tj. zapada. Ostaje pitanje da li je arhont Vlastimir i pre bugarskog prodora na Srbiju bio umešan u vizantijsko-bugarske odnose, pa je Presijamov napad bio odgovor na učešće Srbije u vizantijsko-bugarskom ratu na strani Vizantije. Prema gledanju Porfirogenita, Presijam je započeo rat da bi pokorio Srbiju, ali bi to mogla da bude uobičajena fraza, a da suština uzroka rata ostaje o njemu nepoznata.[29]

Teza Sime Lazića o Vlastimiru i Neretljanima uredi

Prema srpskom publicisti Simi Laziću, koji je bio deo srpske autohtonističke škole, Vlastimir je u njegovo doba imao odnose sa Neretljanima i njihovim knezom Druškom ili Družakom, što je moguće budući da je Paganija od 823. godine postala vazal Srbije.[18] Kako on tvrdi, vodio je ratove sa njim protiv Mletačke republike i uspeo je da ih natera na mir. Kada je umro Druško, Mletačka republika je opet udarila na Druškovog sina Ljudislava, ali ih je i Ljudislav savladao. U to doba (oko 840. godine) Arapi (Saraceni) su opsedali primorske gradove, Budvu, Rose i Kotor, držali su ih u opsadi 15 meseci. Nakon toga, Arapi su ostavili zaludne muke i otišli u Apeninsko pl. Porušenu Budvu i Rose su zauzeli Srbi, a Grcima osta samo Dubrovnik i Kotor.[30]

Rat sa Bugarima uredi

U vreme Vlastimirove vladavine, Bugari su napali Srbiju. Politika susednih vladara koji su bili savremenici Vlastimira bitna je da bi se otkrili uzroci za srpsko-bugarski rat. Srpsko-bugarski rat je zabeležio Konstantin Porfirogenit koji sam po sebi nije dovoljno razjašnjen. Nije jasno da li je sukob bio uzrok srpsko-bugarskog rata, tj. širenja Bugarske prema jugozapadu ili je bila posledica lošim odnosima Vizantije i Bugarske u kojima je bila umešana Srbija kao saveznik Vizantije.[28]

Porfirogenit ne pominje nikakav povod do kojeg je došlo do rata osim da su Srbi do vremena Vlastimira živeli u miru sa Bugarima

Tokom vladavine tog istog Vlastimira, zarati protiv Srba Presijam, arhont Bugarske, želeći da ih potčini, ali i ako ih je tukao tri godine, nije ništa postigao nego je čak izgubio i većinu svoje vojske.

— Konstantin VII Porfirogenit, De administrando Imperio

Kada bi se raspolagali podatkom, verovatno bi razumeli razloge rata. Sa druge strane, autopsija teksta je dovoljna da se vidi da Porfirogenit ništa nije znao o spoljnoj politici prema unutrašnjosti Balkanskog poluostrva prvih decenija 9. veka. Misli da je Presijam započeo rat da bi potčinio Srbe.[31]

Trogodišnje ratovanje sa Srbima bi trebalo da bude pred kraj Presijamove vladavine, pa je rat najverovatnije vođen oko 848 — 851 godine, a usledio je kao bugarski odgovor na srpsko približavanje Vizantiji i najverovatnije učešću u ratu oko 846. godine na vizantijskoj strani. Možda je mešanje Srba promenilo mišljenje Presijama od daljih napada na Trakiju. Porfirogenit je hteo rečima da iskaže kako su Srbi i Bugari uvek bili pod Vizantijom, što se Bugarima nije svidelo, pa je iz tog razloga mogao da prećuti razloge izbijanja neprijateljstva i srpsko savezništvo na strani Vizantije. Na kraju samog poglavlja o Srbima je stavio da Srbi nikad nisu bili pod bugarskom vlašću.[32]

Motivi za rat nisu poznati i danas se tumače na dva načina:

  • Vlastimirovo odbacivanje vizantijske vrhovne vlasti, što je pokrenulo Bugare da pokušaju da prošire svoju vlast sa ostalih Slovena i na Srbe[4]
  • Vlastimirovo savezništvo i pomoć Vizantiji tokom njihovog rata oko 846. godine[32]

Nije potpuno izvesno u kom delu Presijamove vladavine između 836. i 852. se dogodio taj rat. Konstantin VII Porfirogenit je zapisao da je rat trajao 3 godine. Trogodišnji pokušaji Presijama da potčini Srbe završili su se neuspehom, a prema pisanju Konstantina VII Porfirogenita u njima je bugarski vladar izgubio većinu svoje vojske. Srbi su tako odbranili svoju državu i zaustavili prvi poznati napad Bugara. U tom uspehu značaj je moglo imati i to što su se branili u svojim šumama ili na svojim planinama. Trogodišnji rat u kome je bugarski vladar izgubio mnogo vojnika govori o značajnoj vojsci koju je knez Vlastimir mogao da sakupi, ali i o učvršćenju središnje državne vlasti u Srbiji sredinom IX veka. Prema Simi Lukini Laziću Srbi i Hrvati su zajedno ratovali protiv Franačke i Bugarske.[30]

Unutrašnja politika, Travunija i Konavlje uredi

Iako je možda samo nominalno priznavao vrhovnu vlast vizantijskog cara, pretpostavlja se da je Vlastimir u svojim rukama držao vrhovnu vlast nad svim oblastima Srbije, tj. vladao je kao de facto suveren vladar, i njemu su bili podređeni niži upravnici (župani i drugi) ostalih srpskih oblasti.[33] U to vreme zabeleženo je značajno gusarenje u Jadranu, pogotovo od strane Srba Neretljana, sredinom IX veka.

Govoreći o prilikama u Travuniji Porfirogenit navodi da je ostao još jedan podatak o kojem je bio vezan knez Vlastimir u kojem bi se mogao naći zanimljiv trag u pokušaju da se odgovori na pitanje u kakvom međusobnom hijerarhijskom odnosu su bili vladari srpskih kneževina. U vreme Vlastimira, došlo je do vladarskog braka i uzdizanje Travunije iz ranga županije na rang arhontije. Vlastimir je svoju ćerku dao Krajni, sinu Beloja, župana Travunije. Navodno je od tog vremena Travunija postala samostalna, jer je Vlastimir svom zetu dao titulu arhonta. Ali, nedoumicu o političkom statusu Travunije razrešava sam Porfirogenit zaključkom da je Travunija uvek bila pod vlašću Srbije.[33][5][34]

Carev iskaz zarađuje posebnu pažnju budući da je Travunija kao geo-politička oblast nastala prvih decenija posle naseljavanja Srba na Balkansko pl. sa vladajućom porodicom koja je bila u rodbini sa arhontom Srbije. Brak između Vlastimirove ćerke i Krajine donosi zaključak. Dodatna vest potiče od porekla vladara arhonta Zahumlja, Mihaila Viševića u poglavlju gde Porfirogenit izlaže saznanja o njegovoj kneževini, da nema rodbinskih veza između arhonta Srbije i Zahumlja. Nema nikakve smetnje i ako se ovaj obrazac koristi i za druge kneževina Paganiju i Duklju.[35][5][36]

Kazivanje Porfirogenita da su arhonti Travunije oduvek bili pod vrhovnom vlašću arhonta Srbije trebalo bi misliti u sklopu političkih prilika iz sredine 10. veka kad je Porfirogenit pisao „De administrando imperio”. Srbija je tada imala važnu ulogu prema Ugrima, jer su štitili od ugarskih napada Vizantiju, pa izgleda da je tadašnji srpski arhont zaista nadzirao i arhonta Travunije.[37] Isto bi trebalo stalno imati na umu da je i carev informator pokupio informacije najverovatnije iz Srbije, pa je caru prenosio sopstveno uverenje o srpskoj prošlosti. Kako god, sredinom 10. veka Travunije je deo Srbije, ali vek ranije u vreme Vlastimira, očigledno je bilo drugačije. Namera Vlastimira da se orodi sa vladarskom kućom Travunije pokazuje, po svojoj prilici, da je njegov ugled među okolnim srpskim arhontima i županima bio u usponu, a samim tim je verovatno odgovarajući politički značaj i vojno nadmoć Srbije.[38]

 
Srpske primorske kneževine polovinom 9. veka.

Vladarski brakovi u srednjem veku su bili diplomatsko oružje i istorija srednjovekovne Evrope u ovakvim primerima. U Porfirogenitovom podatku o braku Vlastimirove kćeri sa sinom Beloja trebalo bi prepoznati trag političkog delovanja srpskog arhonta. Ovakvo mišljenje nesumnjivo je i na osnovu druge informacija da je Vlastimir svog zeta uzdigao na rang arhonta. Pitanje je koliki je on zaista imao takav značaj, a koliko bi na taj korak bio prisiljen jačanjem svoga suseda u Travuniji. Međutim, Porfirogenit dodaje oblast Konvala (Kanala) pod Travunijom.[33][5] Na osnovu drugog nastalog takođe pod nadzorom Porfirogenita, o ceremonijama, poznato je da je među primaocima carskih zapovedi među južnoslovenskim vladarima bio je i arhont Konavla.[39] Otuda se vidi da je Konavlje pre vremena Porfirogenita bilo nezavisno. U 29. poglavlju Porfirogenit izričito kaže da su u pomoć vizantijskoj vojsci u Italiji, radi opsade Barija, bili uključeni i Konavljani.[40][5] U periodu vladavine vizantijskog cara Mihaila Amorijca (820 —– 829) Konvanjani su takođe pomenuti kao jedno pleme koje je odbacilo vlast cara, a to je bio početak Vlastimirove vladavine u Srbiji.[41] Isti podatak sadržan je i u 29. poglavlju DAI.[42][5][43]

Izgleda da je Konavlje imalo status arhontije pre vremena Porfirogenita i da je bilo priključeno Travuniji posle 868. godine, pa bi iz tog razloga u vreme Vlastimira Travunija još uvek bila u svom prvobitnom stanju bez Konavla, Zbog stoga, potreba za političkim brakom sa arhontom Travunije nije bila potčinjea širenjem uticaja župana Travunije na okolne oblasti, najpre Konavle, već posledice drugih događaja o kojima ćute izvori, a koji su bili možda posledica jačanja položaja srpskog arhonta. Porast Vlastimirovog ugleda može se primetiti posle njegovog približavanja sa Vizantijom četrdesetih godine 9. veka. Otuda bi brak Vlastimirove kćerke i Krajne trebalo staviti u poslednje godine Vlastimirove vladavine, tačnije oko 847/848. godine.[17]

Porfirogenit se potrudio da okrivi vladare koji su vladali pre njegovog dede Vasilija I što je propala vlast Vizantije u Dalmaciji. Stvarajući idealan opis dede, Porferogenit je i sasvim beznačajne događaje mogao da opiše kao tragične. Porfirogenit nameće Mihailu II Amoricjem (820 —– 829) da je on kriv i da su u njegovo vreme Hrvati, Srbi, Zahumljani, Travunjani, Konavli, Dukljani i Neretljani (Pagani) otpali od Vizantije.[42][5] Ipak, između vladavine Mihaila II i Vasilija I, Porfirogenit ne govori da se to događalo u Dalmaciji. On ćuteći prelazi sve događaje nastavljajući izlaganje o ovim plemenima tek od onog vremena kada su oni poslali poslanike Vasiliju I koji ih je vratio pod vizantijsku vlast.[44][5][45]

Tačnost DAI potkrepljuje sukob vizantijskog stratega Dalmacije sa hrvatskim knezom Trpimirom iz oko 846/848. godine, gde su Vizantinci bili pobeđeni.[46] Takođe, ova informacije ukazuje na to da je Vizantija vodila veoma aktivnu politiku u dalmatskom zaleđu. U to vreme su Hrvati bili vazali franačkog cara, pa je odnos prema njima mogao da bude drugačiji za razliku od srpskih kneževa u Dalmaciji i njegovom zaleđu. Napred izloženi događaji uneliko zaokružuju političke prilike u Dalmaciji u vreme Vlastimirove vladavine u Srbiji. Travunija, kao jedna arhontija u dalmatskom zaleđu, bila je u jakim vezama i pre vladavine Vlastimira, kada je njome župan iz roda koji je bio povezan sa dinastijom. Izgleda da je župan Travunije želeo da se oslobodi pritiska Srbije, pa je Vlastimir rešenje pronašao u sklapanju političkog braka između njegove kćeri i Krajine. Praktična samostalnost Travunije potvrđena je kada se Krajina oženio za njegovu kćer. Ideološki okvir u kojem se ovo uzdizanje desilo izuzetno je bitan jer pokazuje izuzetno jak signal da je srpski arhont (knez) bio hrišćanski vladar koji je veoma dobro shvatao vladarsku ideologiju koja je u ranom srednjem veku doživela svoj razvoj. Preko ovog obrasca radio je čitav sistem vazalnih država u Evropi u to vreme, a njegovo ishodište nalazilo se u razvijenoj vladarskoj ideologiji.[17]

Mogućnost da srpski vladar dodeljuje zvanje vladaru susedne kneževine je dokaz da je Srbija u vreme Vlastimira stupila u trogodišnji rat sa Bugarima. Takođe, mogle bi se uvideti da je sklapanje političkog braka bilo već tu pre nego što je Vlastimir stupio u trogodišnji rat sa Bugarima. Na isti postupak, možemo zaključiti da je pre samog rata imao prilično dobre odnose sa Vizantijom, budući da je obrazac vladarske ideologije koja je primenjivao on mogao da primi samo iz Vizantije. Vlastimir je najkasnije sredinom četrdesetih godine 9. veka imao dobro razvijene odnose sa Vizantijom i verovatno u Carigradu bitne kao vizantijski saveznik. Vlastimirovo pridruživanje u vizantijsko-bugarske sukobe trebalo bi tražiti već u to doba, a kulminacija je nastala kada je počeo rat sa Bugarima. Trogodišnji rat sa Bugarima koji je Porfirogenit opisao kao posledicu bugarske želje za potčinjavanjem Srbije, trebalo bi razumeti kako je bugarski odgovor na jačanje političkog položaja srpskog arhonta koji je počeo da širi svoj uticaj stekavši pravo, uz pomoć Vizantije, da potvrđuje vladare susednih kneževina. Čak i ako je ova potvrda bila nego načelno prihvatanje stvarnih političkih odnosa, zato što je već vladajućem županu Vlastimir samo dodelio jaču titulu, ona ipak pokazuje da je imao prava da to čini, što ga ne sumnjivo stavlja kao glavnog srpskog arhonta, odnosno vodećeg vladara među srpskim državama.[47]

Pošto je Bugarska država početkom 9. veka postala jedna od evropskih sila, zanimljivo bi bilo protumačiti poraz koji je Presijam doživeo tokom trogodišnjeg ratovanja protiv Srba. Protivnik Bugara nije bilo neorganizovano pleme, ustravi državna tvorevina sposobna da veoma uspešno zaštiti granice. Ovako uspešan otpor podrazumeva veoma jaku vojni i upravnu organizaciju kadru da iznese takav jedan vojni otpor. Valjalo bi misliti da je već u Srbiji Vlastimirovog vremena postojao sistem utvrđenja i vojne strukture razvijenog tipa sa jasno određenim vojnim ulogama župana.[48]

Već 822. godine franački letopisac Ajnhard pominje da se posle neuspelog ustanka Ljudevit Posavski povukao pred Franicima u Sisak, a odatle je otišao kod Srba, gde je našao utočište kod jednog srpskog vojvode (župana).[49] Ovaj usamljeni podatak nije dovoljan za izvođenje širih zaključaka, u smislu da je svaku župan raspolagao i utvrđenim mestom, koje je slučajno vojno i upravno središte jedne oblasti, ali ukazuje na to da je postajala pa svoj prilici veoma dobra ustavljena i razrađena upravna struktura u delovima u kojima su Srbi živeli. U vreme kada je vladao Vlastimir vidi se postojanje župana upravo na podatku iz Ajnhardovih Anala, jer on piše da se Ljudevit Posavski sklonio kod jednog od „njihovih” župana, kao i u Porfirogenitovom podatku o županu Travunije, koga je Vlastimir, ženidbenim vezama, uzdigao na rang arhonta. Prema ovim podacima moglo bi se naslutiti da je arhont Srbije nadzirao zapadne oblasti svoje države preko namesnika, župana, koji su imali potpunu vlast na toj oblasti, ali je njihov posed činio sastavni deo Srbije. Otuda i Bosna u to vreme predstavlja samo jednu regiju u sklopu Srbije, gde je upravljao župan sa verovatno nešto manjom samostalnošću od onoga u Travuniji.[50][5][51]

 
Pečat kneza Strojimira iz 9. veka

Oskudni podaci o Vlastimirovoj vladavini dovoljno su tek za izvođenje hipoteza, koje mogu biti veoma privlačne i ubedljive, a koje najverovatnije nikada neće uspeti da budu u skroz dokazane. Jedna od tih hipoteza ticala bi se i samo ustrojstva srpskog plemena koje je po naseljavanju zateklo nekoliko etničkih grupa na prostoru današnje Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Srbije. Ukoliko bi Srbi bili dobro organizovano vojničko pleme, što bi trebalo da znači tačno budući da su savladali Avare i zaustavili njihove upade južno od Save i Dunava, onda je vrlo izvesno da su i nad prostorom koji su naselili, mogli da gospodare na onaj način na koji su i drugi narodi tokom seobe naroda ostavili svoju prevlast na novoosvojenim zemljama. To bi se postiglo uspostavljanjem garnizona na čelu sa vojnim zapovednicima, županima, koji su vršili vojnu i upravnu vlast u ime vrhovnog gospodara. Vremenom su ovi župani postali nasledni i utvrdili svoju vlast na poverenoj zemlji. Na taj način bi da bude objašnjenja veoma rana pojava srpskih država koje su u drugoj polovini 9. veka posmatrane kao zasebne državice - Travunija, Zahumlje, Duklja i Paganija. Poslednja oblast koja će izdvojiti iz prvobitne Srbije, bila je Bosna krajem 10. veka. Ipak ova hipoteza tek treba da bude dokazana i ovde izložena rekonstrukcija može da bude samo veoma izvesna mogućnost.[24]

Posle Vlastimirove smrti vlast prelazi na trojicu njegovih sinova:

Nasleđe uredi

 
Romantičarska predstava kneza Vlastimira (19. vek)

Vlastimirova tri sina su se uspešno borila protiv Borisa I 853. ili 854. godine (ubrzo posle smrti Vlastimira), tu su uzeli za taoce 12 velikih boljara i komandanta, Vladimira, sina Borisa. Bugari su pokušali da se osvete za poraz Presijama. Obe strane su sklopile mir, a možda i savez. Dva mlađa brata su posle bili protiv Mutimira, zbog neotkrivenih razloga. Mutimir ih je poslao kao zarobljenike na granicu Borisu. Kada je Mutimir pomogao caru Bazilu I (867—886) u borbi protiv Saracena 869. godine, pozvao je cara da krsti Srbiju, carigradski sveštenici su bili poslati da pokrste Srbe. Hristijanizacija se može uvideti u sledećim generacijama imena srpskih vladara (npr. Petar Gojniković, Pavle Branović). Vlastimirovi naslednici će sledećih decenija isto voditi pobede u ratovima.[52][5][53]

Dana 11. jula 2006. nađen je zlatni pečat Strojimira, koji datira od 855—896 godine, bio je kupljen od strane Republike Srbije na aukciji u Minhenu, Nemačkoj. Bio je prodat od strane nepoznatog Rusa za cenu od 20000 €, dok je bugarska ponuda bila 15000 €. Ovaj pečat je vizantijsko delo (iz Atine, Soluna ili Konstantinopolja), težak je 15,64 grama, i ima patrijarhalni krst i grčki natpis koji glasi „Stroimir” i „Bog pomaže”.[54]

Postoji ulica u Novom Sadu koja je dobila naziv po njemu (Ulica Kneza Vlastimira).

Reference uredi

  1. ^ a b Ferjančić 1959, str. 50-51.
  2. ^ a b Ferjančić 1959, str. 51.
  3. ^ a b Lj. Kovačević & Lj. Jovanović, Istorija srpskoga naroda, Beograd 1894, knj. 2. str. 38—39
  4. ^ a b v g Stanoje Stanojević, „Istorija Srpskoga Naroda“, Beograd 1989
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Konstantin Porfirogenit, „De administrando Imperio“ (O upravljanju Carstvom) (glava 32)
  6. ^ a b Ferjančić 1959, str. 50.
  7. ^ Živković 2006, str. 22.
  8. ^ B. M. Radojković, Razmatranja o deonom vladanju i deonim kneževinama IČ 8 (1959) 1 - 15
  9. ^ Živković 2006, str. 22-23.
  10. ^ Pop Dukljanin, str. 43-44.
  11. ^ a b Živković 2006, str. 23.
  12. ^ Živković 2006, str. 23-24.
  13. ^ Dr Đorđe Janković, Srednjovekovna kultura Srba na granici prema Zapadnoj Evropi
  14. ^ Aleksandar J. Vukosavljvić, ,,Neka zapažanja o glavi 30. de administrando imperio - analiza izvora i osvrt na jedan deo istorijografije
  15. ^ a b Fine 1991, str. 110.
  16. ^ Relja Novaković, „Gde se nalazila Srbija od VII do XII veka”, Beograd (1981). str. 23.
  17. ^ a b v g Živković 2006, str. 30.
  18. ^ a b Prospetto cronologico della storia della Dalmazia: con riguardo alle provincie slave contermini. str. 86.
  19. ^ a b Dr. Borislav Vlajić (1999) "Srbi starosedeoci Balkana i Panonije", "Stručna Knjiga", Beograd
  20. ^ Ferluga 1957, str. 70.
  21. ^ .J. Ferluga, Sur la date de la création du thème de Dyrrachium, Actès du XIIè congrès d’etudes byzantines, Ochride 10 – 16 septembre 1961, I – II, Belgrade 1964, I, 83 – 92
  22. ^ Živković 2006, str. 25-26.
  23. ^ Živković 2006, str. 25.
  24. ^ a b Živković 2006, str. 32-33.
  25. ^ J. B. Bury, The Bulgarian Treaty of 814 and the Great Fence of Thrace, English Historical Review 25 (1910) 284; S. Runciman, A History of the First Bulgarian Empire, London 1930,
  26. ^ V. Beševliev, Die Protobulgarischen Inschriften, Berlin 1963, Nº 41 (= Beševliev, Inschriften).
  27. ^ * Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
  28. ^ a b Živković 2006, str. 24.
  29. ^ Živković 2006, str. 24-25.
  30. ^ a b Sima Lukin Lazić, Kratka povjesnica Srba od postanja Srpstva do danas, 1894.
  31. ^ Živković 2006, str. 26.
  32. ^ a b Živković 2006, str. 26-27.
  33. ^ a b v Ferjančić 1959, str. 62.
  34. ^ Živković 2006, str. 27.
  35. ^ Ferjančić 1959, str. 60.
  36. ^ Živković 2006, str. 27-28.
  37. ^ Živković 2002, str. 421-422.
  38. ^ Živković 2006, str. 28.
  39. ^ Constantini Porphyrogeniti imperatoris De ceremoniis aulae byzantine libri duo, ed. I. Reiske, Bonnae 1829, 691.8 – 11 (=De cerim.).
  40. ^ Ferjančić 1959, str. 18.
  41. ^ Theophanes Continuatus, ed. I. Bekker, Bonnae 1838, 288.20 – 23.
  42. ^ a b Ferjančić 1959, str. 14.
  43. ^ Živković 2006, str. 28-29.
  44. ^ Ferjančić 1959, str. 16.
  45. ^ Živković 2006, str. 29-30.
  46. ^ L. Katić, Saksonac Gottschalk na dvoru kneza Trpimira (poseban otisak Bihaća hrvatskog društva za istraživanje domaće povijesti) Zagreb 1932, 10. Ferluga, Uprava, 67
  47. ^ Živković 2006, str. 30-31.
  48. ^ Živković 2006, str. 31.
  49. ^ Einhardi Annales, MGH SS I, ed. G. Pertz, Hannoverae 1826, 209.16 – 17 ( = Einh.), “...et uno ex ducibus eorum
  50. ^ Ferjančić 1959, str. 58.
  51. ^ Živković 2006, str. 31-32.
  52. ^ Ferjančić 1959, str. 51-52.
  53. ^ Živković 2006, str. 34-43.
  54. ^ Glas Javnosti, 2006/07/27, Arhiva

Izvori i literatura uredi

Izvori uredi

Literatura uredi

Vikizvornik uredi

 
Vlastimir na Vikimedijinoj ostavi.


Knez Srbije
oko 830. — oko 851.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Властимир&oldid=26657584”