Pablo Pikaso

Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso, Malaga, 25. oktobar 1881 — Mužin, 8. april 1973) bio je svestrani španski umetnik. Pikaso je jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj. Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine 20. veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Mada se njegovo delo obično deli na više perioda, te podele su donekle arbitrarne, pošto je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Sam Pikaso je to ovako objasnio: „Mnoge različite načine koje sam koristio u mojoj umetnosti ne treba smatrati evolucijom, niti koracima prema nekom nepoznatom idealu slikarstva. Kada sam imao nešto da izrazim, to sam radio bez razmišljanja o prošlosti ili budućnosti. Ne verujem da sam koristio radikalno različite elemente u različitim načinima moga slikarstva. Ako je predmet kojim sam se u datom trenutku bavio sugerisao drukčije tipove izraza, nisam oklevao da ih usvojim.”

Pablo Pikaso
Lični podaci
Puno ime	Pablo Dijego Hoze Fransisko de Paula Huan Nepomučeno Marija de los Remedijos Čiprijano de la Santisima Trinidad Klito Ruiz i Pikaso
Datum rođenja	(1881-10-25)25. oktobar 1881.
Mesto rođenja	Malaga, Španija
Datum smrti	8. april 1973.(1973-04-08) (91 god.)
Mesto smrti	Mužin, Francuska
Umetnički rad
Pravac	Kubizam
Epoha	Slikarstvo 20. veka
Regija	Špansko slikarstvo
Uticaji od	Fransisko Goja • Velaskez • El Greko
Uticao na	Apstraktne ekspresioniste
Najvažnija dela	Gernika (slika) • Gospođice iz Avinjona • Dečak sa lulom
Potpis

Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris (1912)

Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912.

Rodna kuća Pikasa u Malagi

Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska)

Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.

Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa je motivisao Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo dva umetnika. Njih su naknadno kritičari često upoređivali kao vođe moderne umetnosti.

Pikasov rad se često karakteriše po periodima. Dok su nazivi mnogih njegovih kasnih perioda predmet debata, najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se isto tako naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada tokom ranih 1910-ih i ranih 1920-ih je u neoklasičnom stilu, dok je njegov rad sredinom 1920-ih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova.

Izuzetno plodan tokom celog svog života, Pikaso je ostvario univerzalni ugled i ogromno bogatstvo za svoja revolucionarna umetnička dostignuća, i postao je jedna od najpoznatijih figura u umetnosti 20. veka.

Biografija

Pablo Pikaso je bio sin Hosea Ruiza Blanka, profesora crteža i manjeg slikara španskog žanr slikarstva, i Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, negde u 11 godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica preselila 1891. godine. Od tog momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.

Porodica Ruiz-Pikaso se seli u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču (kat. La Llotja), lokalnu umetničku školu, gde je njegovo otac već dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika Nauka i milosrđe za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.

Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog umetnika, gdje bi mogao da stekne priznanje i ispuni očekivanja svojih roditelja. Pablo Ruiz odlazi za Madrid i upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ali ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i provodi vreme crtajući i slikajući svakodnevnicu koja ga okružuje: kafića, ulica, bordela, itd. U Pradu otkriva špansko slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični portreti El Greka, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija”. Dela ovih i drugih umetnika su ostavila snažan utisak na Pikasa i takođe postala putokaz u različitim momentima njegove duge karijere. Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito kopirao u Pradu 1898. godine (portret toreadora Pepea Ila i crteže za jednu od grafika iz Gojine serije Kaprici).

Po povratku u Barselonu, iznajmio je atelje i priključio se boemskom i intelektualnom životu grada koji je tada bio koncentrisan oko kafane „Četiri mačora” (Els Quatre Gats). U oktobru 1900. godine prvi put je posetio Pariz, a tada je već bio usvojio širok spektar različitih uticaja. Između 1900. i 1904. godine naizmenično je boravio u Barseloni i Parizu i to je vreme kada su nastala njegova dela tzv. „plavog perioda”, čija su tema siromašni i marginalizovani. Raspoloženje koje na tim slikama prevladava je jedna sentimentalna melanholija izražena hladnim i eteričnim plavim tonovima kao na primer u slici Život (La Vie; 1903, Klivlendski muzej umetnosti). U to vreme je takođe stvorio nekoliko snažnih bakropisa sličnog raspoloženja (Skromni obrok, 1904. godine).

Godine 1904. Pikaso se definitivno nastanio u Parizu i vrlo brzo je postao član kruga avangardnih umetnika i pisaca. Kratki period iz 1904–05. godine je poznat kao „ružičasti” (ponegde i kao „cirkuzantski period”). Predominirajuće plave tonove ranijih radova sada su zamenili ružičasti i sivi, a raspoloženje na slikama je manje oskudno u izrazu. Njegovi omiljeni subjekti za ove slike su akrobate i plesači/ice, posebno lik harlekina. Anrija Matisa je upoznao 1906. godine, i iako se čini da je obožavao dela fovista, nije delio njihovo interesovanje za dekorativnu i ekspresivnu upotrebu boje (uistinu njegovo delo pokazuje malo pažnje posvećene boji i daleko više formi, a značajno je i da je – za razliku od mnogih tadašnjih slikara – voleo da radi noću pod veštačkim svetlom). Do 1909. godine delio je atelje sa drugim umetnicima i raznim društvenim buntovnicima u razuzdanoj pariskoj četvrti Bato-Lavua. Njegovo delo je brzo privuklo pažnju važnih kolekcionara, mada nije izlagao ni u jednom od uobičajenih salona. Američki par Gertrud i Lio Stajn, Nemac Vilhelm Ude i Rus Sergej Šukin su 1905-06. godine bili glavni kupci njegovih slika, a 1907. godine prodaju njegovih dela je preuzeo nemački pisac, kolekcionar i trgovac umetničkim delima Danijel-Henri Kanvajler.

Period oko 1906–07. godine se ponekad naziva Pikasov „crni (afrički) period”, zbog uticaja afričke skulpture na njegovo delo. Sezan je bio drugi veliki uticaj, kada se Pikaso usmerio na analizu i pojednostavljenje forme. Ovaj proces je kulminirao Gospođicama iz Avinjona (1906–07; MoMA, Njujork), slikom u kojoj je distorzija forme figura bila podjednako silovita pobuna protiv slikarske tradicije kao i slike fovista silinom boje. Na slici je pet nagih žena zlokobnog izgleda, a ime Gospođice iz Avinjona je u šali predložio Andre Salmon, komentarišući njihovu sličnost sa prostitutkama iz ulice Avinjon (Carrer d’Avinyó) u Barseloni. U to vreme slikom su bili zaprepašćeni čak i drugi avangardni umetnici, uključujući Matisa i Derena. Jednom prilikom, i komentarišući sliku sa Kanvajlerom, Deren je izjavio: „Bilo koji dan Pikaso će se obesiti užetom iza ove slike”. Nakon negodovanja kolega i sličnih komentara, Pikaso je sliku skinuo s rama i čuvao je u rolni u uglu ateljea. Javno je izložena tek deceniju kasnije, 1916. godine, a samo se jednom pojavila kao reprodukcija u štampi pre 1925. godine. Danas, ne samo da se smatra ključnim delom Pikasovog ličnog umetničkog razvoja, već i najvažnijim pojedinačnim delom za razvoj slikarstva s početka 20. veka.

Gospođice iz Avinjona su oglasile nastanak kubizma, koji je Pikaso razvio u bliskoj saradnji sa Žoržom Brakom i kasnije Huanom Grisom, u periodu od 1907. do početka Prvog svetskog rata. Od 1912. godine, Pikaso je počeo da ugrađuje elemente kolaža u svoje slike i dao je podjednak doprinos modernoj skulpturi stvarajući originalna dela kombinovanjem nađenih i odbačenih predmeta svakodnevnice; na primer u delu Gitara (1912; Muzej Pikaso u Parizu), sačinjenom od kartona, papira i žica. Skulpture ovog tipa je obično radio malih dimenzija, ali je ideju ubrzo razvio na ambiciozniji način, na primer u skulpturi obogaćenoj bojom Čaša absinte (1914).

Neki tvrde da je revolucija u skulpturi bila dalekosežnija od one u slikarstvu. Engleski vajar Piter Hajd je u leto 1999. godine za Edmunton revju izjavio: „Pikaso je uzeo rezervno rebro od kubističkog kolaža i izumeo apstraktnu skulpturu, kojom je razbio monolit koji je dominirao skulpturom još od Vilendorfske Venere.” Vladimir Tatlin je posetio Pikasa 1914. godine, i inspirisao se njegovim skulpturama za stvaranje konstruktivizma.

Tokom Prvog svetskog rata Pikaso je nastavio da radi i stvara u Parizu, ali je 1917. godine sa svojim prijateljem Žanom Koktoom otputovao u Rim da radi kao dizajner kostima i scene za ruski balet Parada čiji je producent bio Djagilev. Tu se zaljubio u jednu plesačicu baleta, Olgu Koklovu kojom se venčao 1918. godine. Po povratku u Pariz, par se preselio u moderniji deo grada, i tako je Pikaso ostavio za sobom boemski život iz mladosti. Poseta Italiji je bila važan faktor za uvođenje vrste monumentalnog neoklasicizma, koji postaje jedno od najistaknutijih obeležja Pikasovog dela ranih 1920-ih (Majka i dete, 1921; Umetnički institut Čikaga), ali u ovom trenutku se takođe priključio nastajućem nadrealizmu – Andre Breton ga je zaista pominjao kao jednog od pokretača nadrealizma. Mera značaja njegovog kubističkog dela za nadrealizam je u tome što bi ga različite grupe mogle razumeti i kao prolaz u svet iracionalnog i snova, ali i kao svojevrsnu analizu i sintezu forme. Oba čitanja imaju smisla povodom različitih aspekata Pikasovih umetničkih postignuća.

Nakon relativno spokojnog perioda neoklasičnih slika, koji će trajati par godina, Pikaso je počeo da stvara silovito ekspresivna dela, puna emocionalne napetosti, teskobe i očaja. Ova faza počinje sa Tri plesačice (1925, Galerija Tejt), slikana u vreme kada je njegov brak sa Olgom postajao izvor sve većeg nezadovoljstva i frustracije (Pikaso nije mogao da se razvede, pa je zvanično ostao u braku sve do Olgine smrti 1955; ponovo se oženio 1961. godine). Figure tri plesačice u prirodnoj veličini agresivno su izobličene u jednoj divljoj parodiji na klasični balet. Neki ovu sliku smatraju „prekretnicom u Pikasovoj umetnosti gotovo jednako radikalnom kao u slučaju protokubističkih Gospođica iz Avinjona”. Nakon ove slike, njegovo interesovanje se usmerilo na mitološki lik Minotaura, a uporedo je slikao i serije na temu „Umirućeg konja” i „Žene u plaču”. Ovaj period je kulminirao njegovim najpoznatijem delom, Gernikom (1937, Centar umetnosti kraljice Sofije, Madrid), rađenom za španski paviljon Svetske izložbe u Parizu, 1937. godine, u kojoj je izražen užas i odbojnost prema bombardovanju baskijske prestonice Gernike, koje su izveli nemački saveznici generala Franka tokom Španskog građanskog rata. Pratile su je brojne druge slike koje napadaju okrutnost i destruktivnost rata, uključujući delo Kuća Čarnel (1945, MoMA, Njujork), u znak sećanja na španske žrtve holokausta.

U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac muzeja Prado, zanimalo ga je sve u vezi sa slikarstvom, a sanjao je i o Parizu, gde napokon stiže u oktobru 1900. godine.

U istoriji slikarstva malo je „državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao Gospođice iz Avinjona, sliku na kojoj je svet prostitutki predstavio kao u razbijenom ogledalu. Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj umetnosti.

Ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Bio je otac četvoro dece. Posljednje dete, Palomu, dobio je u svojoj 68. godini.

Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skulpturi, pre svega u godinama oko 1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim razdobljima njegovog stvaranja.

Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede milione.

Umro je 1973. kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa.

Pacifizam

Pikaso je za vreme Španskog građanskog rata, Prvog svetskog rata, i Drugog svetskog rata ostao neutralan i nije bio ni na jednoj strani i nije ratovao. Nikakva politika nije bitno i trajno uticala na njega i ako je jedno vreme bio i u Komunističkoj partiji, ali je posle Staljina odstupio iz nje jer je bio kritikovan.

Pikaso o tome nije nikada govorio, ali je podržavao misao da je bio pacifista.

Pikasovo delo

Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).

Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu.

Pre 1901. godine

Pikaso je učio od svog oca pre 1880. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. Godine 1897. je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove "modernističko“.

Plavo razdoblje

Godine 1900. jedna od Pikasovih slika je bila izložena u Španskom paviljonu Univerzalne izložbe u Parizu. Sa devetnaest godina je prvi put putovao u francusku prestonicu sa svojim prijateljem i kolegom slikarom Karlesom Kasažemasom. Pikaso, koji je slabo govorio francuski, stupio je u vezu sa zajednicom uglavnom katalonskih umetnika u Parizu i ubrzo je našao dobrotvore kod dva maršanta, Pedra Manjaka, zemljaka Katalonca, i Berte Vajl, takođe rane kolekcionarke Matisovih dela i prve evropske galeristkinje. Berta je prodala prvu veliku Pikasovu sliku napravljenu u Parizu, Mlin Galet (Le Moulin de la Galette), živopisnu studiju tesno zbijenih figura u čuvenoj plesnoj dvorani na Monmartru. Iako je bez sumnje poznavao Renoarovu impresionističku interpretaciju iste teme, Pikaso je odbacio njen suncem prošarani ambijent u korist noćnog i znatno zlokobnijeg pogleda. Ova studija figura na veštačkom svetlu ima veze sa mračnim, tenebrističkim scenama tipičnim za veliki deo španske umetnosti u to vreme, ali zagušljiva atmosfera podseća na delo Degaa ili Tuluz-Lotreka, obojice oštroumnih hroničara života u pariskim kafeima.

Pikasov prijatelj Kasažemas pao je u nepovratno očajanje zbog neuspele ljubavi nakon što su se umetnici vratili u Španiju. Na kraju se vratio u Pariz bez Pikasa i, pred svojim prijateljima, upucao se u restoranu. Pikaso je ima grižu savesti jer je napustio Kasažemasa, a kasnije je tvrdio da je smrt njegovog prijatelja podstakla sumorne slike njegovog Plavog perioda. Između 1901. i 1904., i u Barseloni i u Parizu, Pikaso je koristio pretežno plavu paletu u mnogim delima za portretisanje figura i tema koje izražavaju ljudsku bedu – često glad i hladnoću, teškoće koje je sam doživljavao dok je pokušavao da se nametne kao slikar. Tanke, oslabljene figure španskog manirističkog slikara El Greka iz šesnaestog veka našle su odjeka u ovim Pikasovim delima, kao i cela istorija španskog religioznog slikarstva, sa naglaskom na patnju i fizičko mučenje.

Život, Pablo Pikaso, 1903, 196,5 x 129,2 cm, ulje na platnu, Klivlendov muzej umjetnosti, SAD.

Najznačajnije delo ovog perioda je slika Život (La Vie, 1903), velika alegorijska kompozicija koju je Pikaso naslikao u Barseloni, i za koju je spremio nekoliko skica. Mršavi par sa leve strane prikazuje Kazažemasa i njegovu ljubavnicu, iako konzervatorski rendgenski snimci otkrivaju da je muška figura prvobitno bila autoportret. Njih strogo gleda žena sa desne strane koja drži bebu, proizašla iz skica zatvorenica koje je Pikaso crtao u pariskom ženskom zatvoru (gde je mogao da koristi besplatne modele), mnoge od kojih su bile prostitutke i neretko bolovale od veneričnih bolesti. Žena sa ogrtačem s desne strane, poseduje vanvremenski izgled madone, otelotvorujući tako u jednoj figuri kontradiktorni pogled na ženu kao sveticu ili zavodnicu, napetost koja je takođe stereotipna u simbolističkim slikama tzv. „fatalne žene” (femme fatale). U svojoj sličnosti sa posramljenim Adamom i Evom, ljubavnici (kao i njihov ekvivalent prikazan na još jednoj slici iza njih) takođe pružaju jedno religiozno čitanje. Prožimajuća nijansa plave pretvara meso u hladnu, kamenu supstancu i istovremeno upotpunjuje melanholičnu atmosferu koju stvaraju figure. U proleće 1904. Pikaso se konačno nastanio u Parizu i nije se više vraćao u Barselonu. Uselio se u stambenu zgradu na Monmartru koji su njegovi prijatelji prozvali Bateau Lavoir („čamac vešernica”; po nezgrapnim baržama za pranje veša uz obalu Sene), koja je na kraju postala poznata upravo po tome što je Pikaso u njoj živeo. Do 1909. Pikaso je živeo i radio u Bato Lavoaru usred narastajućeg kruga prijatelja: slikara, pesnika, glumaca i kritičara, uključujući odanog Maksa Žakoba, koji će umreti u koncentracionom logoru tokom Drugog svetskog rata, i pesnika Gijoma Apolinera, koji će postati književni apostol kubizma.

Među prvim delima koje je Pikaso napravio po dolasku u Pariz 1904. je sablasni pastel u kome žena groteskno izduženih prstiju i pogrbljenih ramena ljubi gavrana. Tema evocira Edgara Alana Poa, omiljenog pisca među pariskim umetnicima s kraja veka (fin-de-siècle), posebno Odilona Redona, čiji su izuzetni pasteli možda bili izvor za ovaj Pikasov. Model za Ženu sa gavranom bila je poznanica koja je obučila svoju pticu kućnog ljubimca da skuplja mrvice sa podova monmartrskog kabarea radničke klase „Spretni zec” (Lapin Agile), koji u to vreme posećuju umetnik i njegova pratnja. Njena skeletna forma slikana je toplim tonovima na hladnijem modrom pozađu čime melanholično raspoloženje plavog perioda ustupa mesto novim temama i toplijim tonalitetima koji karakterišu sledeću fazu Pikasovog dela, naime njegov ružičasti period.

Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela.

Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužnih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao:

Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas

, istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala:

ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard.

радови које је Пикасо сликао за своју изложбу у галерији Амброисе Волларда, тог лета, су генерално окарактерисани „блиставим палетама и бујним предметима“.

U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom.

Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period.

Ružičasto razdoblje

Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim narandžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904, upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba.

Godine 1905. i 1906. Pikaso je bio zaokupljen temom akrobatskih izvođača koji su putovali od grada do grada, nastupajući na improvizovanim pozornicama. Nazvani akrobate (saltimbanques), ovi putujući zabavljači su često odjeveni kao Arlekin i Pjero, klovnovski likovi iz italijanske tradicije commedia dell’arte koji se takmiče za ljubavnu pažnju Kolumbine. Ove teme su bile popularne u Francuskoj i Španiji u književnosti i slikarstvu devetnaestog veka, a Pikaso je svakako poznavao slikovne varijacije na temu umetnika kao što su Domije i Sezan. Njegovo sadašnje interesovanje za cirkuske teme podstaknuto je čestim posetama Cirkusu Medrano, postavljenom u blizini njegovog tadašnjeg ateljea na Monmartru.

Afričko doba

Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika „Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma.

Analitički kubizam

Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične.

Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, odozgo i slično.

Sintetički kubizam

Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti.

Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost.

Klasicizam i nadrealizam

Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povratak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste.

U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca.

Njegova muza u to vreme bila je Dora Mar.

Pozno delo

Pikasov muzej u Malagi

Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa.

Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije.

Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Pikasova umetnička filozofija

Poznato je da je Pikaso stvorio impozantan broj umetničkih dela: slika, crteža, skulptura, keramičkih dela, grafika i ilustracija za knjige. Mnogo je pisano o tome kako je uopšte bilo moguće da jedan umetnik stvori toliki opus. Čak je i na mnogim slikama otkriveno radiografijom da su neretko pre konačne ispod postojale i druge verzije jedne iste slike. Ponekad i tri, četiri. Drugi put je prosto slikao po nekoj slici sa kojom nije ostao zadovoljan. Neki to pripisuju činjenici da je dugo živeo, a drugi da je bio nepopravljivi radoholičar, da je radio dan i noć. Međutim, jedna od zanimljivijih intepretacija pored pomenutih, je da je od početka razvio i oslanjao se na vizuelnu memoriju (ili pamćenje).

U jednom intervjuu njegov sin Klod Pikaso je kazao da Pablo Pikaso skoro nikada nije koristio model za svoje slike (ili skulpture), čak ni kada su u pitanju mrtve prirode i portreti. „Sve je dolazilo iz njegove glave”, izjavio je. Ovde je ilustrativna Pikasova izjava: „Trebalo mi je tek četiri godine da naučim da slikam kao Rafael, a čitav život da naučim da slikam kao dete.” Vizuelno pamćenje omogućava umetniku da stvara slobodno, bez ograničenja i uslovljenosti bilo kojim modelom ili uzorom iz prirode. Deca sve stvaraju na osnovu svog vizuelnog pamćenja koje uopšte ne mora odgovarati stvarnosti. Tako je moguće ispuniti crtežima jednu knjigu skica praktično za jedan dan, kao što je Pikaso neretko i činio.

To uopšte ne znači da je sve što se stvori automatski i vrhunsko umetničko delo, već da je eksperiment neograničen, ili bolje rečeno, neuslovljen, bilo kakvim ograničenjima u produkciji, što omogućuje da se stvori neograničen broj verzija jedne iste teme, ili razvije više različitih ideja, koje umetnik kasnije razvrstava i odabire one najbolje za dalje napredovanje u procesu stvaranja. Slučajnost ovde igra važnu ulogu i stoga je vrlo ilustrativna poznata Pikasova izjava u kojoj kaže: „Ništa ne tražim, već sve što mi treba ja to nađem”.

Smrt

Pablo Pikaso je umro 8. aprila 1973. godine u Mužinu u Francuskoj, dok je sa svojom ženom Žaklinom večerao sa prijateljima. On je sahranjen u Šato Vovenarkesu u blizini Eks an Provans, posedu koji je stekao 1958. godine i na kome je boravio sa Žaklinom od 1959. do 1962. Žaklina Roke je onemogućila njegovoj deci Klodu i Palomi da prisustvuju sahrani. Devastirana i usamljena posle smrti Pikasa, Žaklina Roke je izvršila samoubistvu pištoljem 1986. godine, u svojoj 59. godini života.

Politički pogledi

Pikaso je ostao po strani od katalanskog pokreta za nezavisnost tokom svoje mladosti mada je izražavao generalnu podršku i bio je u prijateljskim odnosima sa aktivistima unutar pokreta. On se nije priključio oružanim snagama za bilo koju stranu ili zemlju tokom Prvog svetskog rata, Španskog građanskog rata, i Drugog svetskog rata. Kao španski državljanin u Francuskoj, Pikaso nije bio pod prinudom da se bori protiv nemačke invazije u dva svetska rata. (Godine 1940. on je podneo molbu za francusko državljanstvo, ali je bio odbijen po osnovu njegovih „ekstremističkih ideja koje teže ka komunizmu“. Ta informacija nije bila javno poznata do 2003)

Na početku Španskog građanskog rata 1936. godine, Pikaso je imao 54 godine. Ubrzo nakon početka neprijateljstava, republikanci su ga imenovali „direktorom Prada, mada u odsustvu“, i „on je uzimao svoje dužnosti veoma ozbiljno“, prema Džonu Ričardsonu, snabdevajući sredstva za evakuaciju muzejskih kolekcija u Ženevu. Rat je pružio podsticaj za Pikasov prvi otvoreni politički rad. On je izrazio ljutnju i osudu Fransisko Franka i fašista u delu San i laž Franka (1937), koje je proizvedeno „specifično radi propagande i sakupljanja sredstava“. Ovaj nadrealistički spoj reči i slike je trebalo da bude prodat kao niz razglednica radi materijalne pomoći španskog republikanskog pokreta.

Godine 1944. Pikaso je pristupio Francuskoj komunističkoj partiji, prisustvovao je međunarodnoj mirovnoj konferenciji u Poljskoj, i 1950. godine je nagrađen Staljinovom nagradom za mir od strane Sovjetske vlade. Partijska kritika njegovog portreta Staljina iz 1953. godine kao nedovoljno realističnog je ohladila Pikasov interes za Sovjetsku politiku, mada je ostao lojalan član komunističke partije sve do svoje smrti. Njegov diler, D-H. Kahnvejler, socijalista, nazivao je Pikasov komunizam „sentimentalnim“ pre nego političkim, govoreći „On nikad nije pročitao ni jedan red Karla Marksa, niti Engelsa.“ U intervjuu iz 1945. sa Džeromom Seklerom, Pikaso je izjavio: „Ja sa komunista i moje slike su komunističke slike... Ali ako bih ja bio obućar, rojalista ili komunista ili nešto drugo, ja ne bi nužno zakucavao moje cipele na neki specijalan način da bi iskazao moje političko opredeljenje.“ Njegova posvećenost komunizmu, česta među kontinentalnim intelektualcima i umetnicima tog vremena, je dugo bila kontroverzna tema; značajna demonstracija toga je citat koji se obično pripisuje Salvadoru Daliju (sa kojim je Pikaso imao prilično zategnute odnose):

Picasso es pintor, yo también; [...] Picasso es español, yo también; Picasso es comunista, yo tampoco.

(Pikaso je slikar, kao i ja; [...] Pikaso je Španac, kao i ja; Pikaso je komunista, za razliku od mene.)

Tokom kasnih 1940-ih njegov stari prijatelj nadrealistički pesnik, trockista i anti-staljinista Andre Breton je bio otvoreniji; odbijajući da se rukuje sa Pikasom, on mu je rekao: „Ja ne odobravam vaš ulazak u Komunističku partiju, niti stanovište koje ste zauzeli o čistkama intelektualaca nakon oslobođenja“.

Pikaso je bio protiv intervencije Ujedinjenih nacija i Sjedinjenih Država u Korejskom ratu i to je prikazao u radu Masakr u Koreji. Kritičar umetnosti Kirsten Hoving Kin je izjavio da je to delo bilo „inspirisano izveštajima o američkim zlodelima“ i smatra ga jednim od pikosovih komunističkih radova.

Godine 1962, on je nagrađen Lenjinovom nagradom za mir. Biograf i likovni kritičar Džon Berger je smatrao da komunisti „traće“ njegov talenat. Prema dnevnicima Žana Koktoa, Pikaso mu je jednom rekao o komunizmu: „Ja sam se pridružio porodici, i kao sve porodice, ona je puna sranja“.

Neka od poznatih Pikasovih dela

• Dete sa golubicom u rukama (zbirka ledi Aberkomvas, London, 1901)
• Akt od pozadi (privatna zbirka, Pariz, 1902)
• Porodica akrobata (Umetnički institut u Čikagu, 1905)
• Gospođice iz Avinjona (Muzej savremene umetnosti Njujork, 1906 — 1907)
• Akt (Galerija Tejt u Londonu, 1910)
• Portret Ambroaza Volara (Muzej moderne umetnosti Moskva, 1910)
• Žena sa gitarom (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1911 — 1912)
• Mrtva priroda sa lulom (Narodna galerija Prag, 1914)
• Violina (Muzej nacionalne umetnosti u Parizu, 1914)
• Sedeći pjero (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1918)
• Ogledalo (Pikasova zbirka, 1932)
• Žena sedeća na plaži (Pikasova zbirka, 1937)
• Gernika (Nacionalni muzej Kraljica Sofija, Madrid, 1937)
• Čitanje (1932)
• San (1932)
• Dora Mar sa mačkom (1941)

Najskuplje slike

• Akt, zeleno lišće i bista (1932) - prodata 2010. godine na aukciji Kristija u Njujorku za 106,5 miliona dolara.
• Dečak sa lulom (1905) - prodata 2004. godine na aukciji Sotebija u Njujorku za 104,17 miliona dolara.

Memorija

• Nekoliko modela automobila Citroen je nazvano po Pikasu.

Literatura

Biografije

• Sabartés Jaime, Picasso: An Intimate Portrait, trans. from Spanish by Angel Flores, 1948., bitna biografija, mada upravo iz nje vode poreklo mnoge legende o Pikasu.
• Penrose, Roland, Picasso: His Life and Work, prvo izdanje 1958, redigovano 1981 i dalje. ::: Biografiju je odobrio sâm Pikaso :::
  • primerak : archive.org (izdanje iz 1973.)
• Vallentin, Antonina, Picasso, 1963
• Richardson, John, A Life of Picasso (1991, 1996, i 2007), tri od četiri projektovana toma: bitna skorija Pikasova biografija. :::
  • primerak 1 : archive.org ::: Volume I: 1881 – 1906, 1992
  • primerak 2 : archive.org ::: Volume I: 1881 – 1906
  • primerak : archive.org ::: The Painter of Modern Life, 1907 – 1917, 1991
  • primerak : archive.org ::: Volume III: The Triumphant Years, 1917 – 1932, 2007)

Studije i kritike

• Hopkins, David (2000). After modern art: 1945-2000. Oxford University Press. str. 15. ISBN 978-0-19-284234-3. 
• Green, Christopher (2003). Art in France: 1900–1940. New Haven, Conn: Yale University Press. str. 77. ISBN 978-0-300-09908-9. Pristupljeno 10. 2. 2013. 
• Berger, John (1965). The Success and Failure of Picasso. Penguin Books, Ltd. str. 175. ISBN 978-0-679-73725-4. 
• Zabel, William D. (1996). The Rich Die Richer and You Can Too. Wiley. str. 11. ISBN 978-0-471-15532-4. 
• Huffington, Arianna S. (1988). Picasso: Creator and Destroyer. Simon and Schuster. str. 390. ISBN 978-0-7861-0642-4. 
• Ashton, Dore; Pablo Picasso (1988). Picasso on Art: A Selection of Views. Da Capo Press. str. 140. ISBN 978-0-306-80330-7. 
• Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art - originalni naslov na engleskom) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989. Gombrich, Ernst Hans (1995). La historia del arte. Istmo. ISBN 978-84-8306-044-5. 
• Pintura Española de El Greco a Picasso: el tiempo, la verdad y la historia, T. F. Editores, Madrid. Giménez, Carmen; Serraller, Francisco Calvo (2006). Pintura española de el Greco a Picasso: El tiempo, la verdad y la historia. Sociedad Estatal para la Acción Cultural Exterior. ISBN 978-84-96209-75-6. 
• Picasso, Keith Suton, Odeon Praha, 1968.
• Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb. 1959.
• Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
• Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
• Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
• Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
• Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
• Becht-Jördens, Gereon; Wehmeier, Peter M. (2003). Picasso und die christliche Ikonographie: Mutterbeziehung und künstlerische Position. Berlin: Dietrich Reimer Verlag. ISBN 978-3-496-01272-6. 
• Berger, John (1989). The success and failure of Picasso. Pantheon Books. ISBN 978-0-679-72272-4. 
• Cirlot, Juan Eduardo (1972). Picasso, birth of a genius. New York and Washington: Praeger. 
• Cowling, Elizabeth; Mundy, Jennifer (1990). On classic ground: Picasso, Léger, de Chirico and the New Classicism, 1910–1930. London: Tate Gallery. ISBN 978-1-85437-043-3. 
• Daix, Pierre (1994). Picasso: life and art. Icon Editions. ISBN 978-0-06-430201-2. 
• FitzGerald, Michael C. (1996). Making modernism: Picasso and the creation of the market for twentieth-century art. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-20653-3. 
• Granell, Eugenio Fernández (1981). Picasso's Guernica: the end of a Spanish era. Ann Arbor, Mich.: UMI Research Press. ISBN 978-0-8357-1206-4. 
• Krauss, Rosalind E. (1999). The Picasso papers. MIT Press. ISBN 978-0-262-61142-8. 
• Mallén, Enrique (2003). The visual grammar of Pablo Picasso. New York: Peter Lang. ISBN 978-0-8204-5692-8. 
• Mallén, Enrique (2005). La sintaxis de la carne: Pablo Picasso y Marie-Thérèse Walter. Santiago de Chile: Red Internacional del Libro. ISBN 978-956-284-455-0. 
• Mallén, Enrique (2009). A Concordance of Pablo Picasso's Spanish Writings. New York: Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-4713-4. 
• Mallén, Enrique (2010). A Concordance of Pablo Picasso's French Writings. New York: Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-1325-2. Pristupljeno 8. 10. 2010. 
• Nill, Raymond M. (1987). A Visual Guide to Pablo Picasso's Works. New York: B&H Publishers. 
• Picasso, Olivier Widmaier (2004). Picasso: the real family story. Prestel. ISBN 978-3-7913-3149-2. 
• Rubin, William (1981). Pablo Picasso: A Retrospective. Little Brown & Co. ISBN 978-0-316-70703-9. 
• Wattenmaker, Richard J. (1993). Great French paintings from the Barnes Foundation: Impressionist, Post-impressionist, and Early Modern. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-679-40963-2. 
• Wertenbaker, Lael Tucker (1967). The world of Picasso (1881– ). Time-Life Books. ISBN 9780900658556. 
• Roland Penrose: The Sculpture of Picasso. The Museum of Modern Art, New York 1967, ohne. ISBN.
• Roland Penrose, John Golding (ed): Picasso in Retrospect. Praeger Publishers, New York Washington 1973, Granada London 1973.
• Jane Fluegel, William Rubin (ed): Pablo Picasso. Retrospective im Museum of Modern Art, New York, Prestel. . München. 1980. ISBN 978-3-7913-0534-9. 
• Ulrich Weisner: Picasso. Kerber, Bielefeld. Weisner, Ulrich (1997). Picasso. Kerber. ISBN 978-3-924639-78-5. 
• Walther, Ingo F. (1999). Pablo Picasso: 1881 - 1973 ; das Genie des Jahrhunderts (12th izd.). Köln: Taschen. ISBN 978-3-8228-6371-8. 
• Carsten-Peter Warncke: Pablo Picasso 1881–1973. Taschen, Köln, Sonderauflage. Warncke, Carsten-Peter (2006). Picasso. Taschen. ISBN 978-3-8228-5025-1. 
• David Douglas Duncan: Viva Picasso. Zu seinem 100. Geburtstag. Fritz Molden, Wien. Duncan, David Douglas (1981). Viva Picasso: Zu seinem 100. Geburtstag. Dt. Buch-Gemeinschaft. ISBN 978-3-217-01203-5. 
• Kunstmuseum Pablo Picasso Münster (ed): Picasso bei der Arbeit. Durch die Linse von David Douglas Duncan. Wienand, Köln. Duncan, David Douglas; Picasso, Pablo (2011). Picasso bei der Arbeit: Durch die Linse von David Douglas Duncan. Wienand. ISBN 978-3-86832-080-0.  Einblicke in Ateliers, Wohnhäuser und Familienleben.
• Quinn, Edward (1987). Picasso − Mensch und Bild. Stuttgart: Pierre Daix, Klett-Cotta. ISBN 978-3-608-76221-1. 
• Edward Quinn: Picasso – Werke + Tage. Einleitung und Text: Roland Penrose, Manesse, Conzett&Huber, Zürich 1965, ohne.
• Helge Sobik: Picasso an der Riviera. Feymedia, Düsseldorf. Sobik, Helge (2010). Picasso an der Riviera. ISBN 978-3-941459-11-3. 
• Helge Sobik: Picassos Häuser. Feymedia, Düsseldorf. Sobik, Helge (2009). Maisons de Picasso. Feymedia. ISBN 978-3-941459-00-7. 
• Kerstin Stremmel (Hrsg. für das Museum Ludwig, Köln): Ichundichundich – Picasso im Fotoporträt. HatjeCantz, Ostfildern. Stremmel, Kerstin (2011). Ichundichundich: Picasso im Fotoporträt ; Rogi André ... ; [anlässlich der Ausstellung "Ichundichundich. Picasso im Fotoporträt", Museum Ludwig, Köln, 24. September 2011 - 15. Januar 2012 ; Museo Picasso Málaga, 5. März - 10. Juni 2012]. Hatje Cantz. ISBN 978-3-7757-3198-0. . . deutsch. ISBN 978-3-7757-3199-7. . . englisch. ISBN 978-3-7757-3248-2.  (spanisch); Fotodokumentationskatalog zur gleichnamigen Ausstellung in Köln (24. September 2011 bis 15. Januar 2012), in Málaga (5. März – 10. Juni 2012) sowie im Museum für Kunst und Gewerbe, Hamburg (21. Juli bis 10. Oktober 2012).
• Marie-Laure Bernadac, Christine Piot, ur. (1989). Picasso. Collected Writings. New York: Abbeville Press. ISBN 978-1-55859-045-8.  (französische Ausgabe: Paris 1989).
• Elizabeth Cowling (2006). Visiting Picasso – The Notebooks and Letters of Roland Penrose. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-51293-7. 
• David Douglas Duncan: Picasso & Lump. Benteli, Zürich. Duncan, David Douglas (2006). Picasso & Lump: A Dachshund's Odyssey. Benteli. ISBN 978-3-7165-1435-1. 
• Boris Friedewald: Die Tiere von Picasso. Prestel, München, London. . New York. 2014. ISBN 978-3-7913-4989-3. 
• Michael Carlo Klepsch: Picasso und der Nationalsozialismus. Patmos, Düsseldorf. Klepsch, Michael (2007). Picasso und der Nationalsozialismus. Patmos. ISBN 978-3-491-35011-3. 
• Piet Meyer (ed): Pablo Picasso in Zürich 1932. Piet Meyer, Bern. Giedion, Sigfried (2010). Pablo Picasso in Zürich - 1932. Piet Meyer Verlag. ISBN 978-3-905799-09-5. 
• Mariano Miguel Montanés (2004). Pablo Picasso – The Last Years. New York: Assouline Publishing. ISBN 978-2-84323-613-6. 

Spoljašnje veze

• Pikaso i papir: kraći uvod u izložbu (Kraljevska akademija umetnosti; Jutjub video)
• Pikaso i papir: virtuelna izložba (Kraljevska akademija umetnosti; Jutjub video)
• On-Line Picasso Project
• Pablo Picasso at the Metropolitan Museum of Arts, New York
• Pablo Ruiz Blasco y Picasso (Picasso): 400 works
• Musée Picasso, Paris
• Museo Picasso Málaga
• Pablo Picasso Paintings Prints and Biography
• Bruderhof Peacemakers Guide profile on Pablo Picasso
• Pikasova razglednica na ćirilici („Politika“, 13. maj 2012)
• Pablo Picasso Quotes and Paintings
• "Power and Tenderness in Men and in Picasso's 'Minotauromachy'" by Chaim Koppelman
• Art Gallery - Pablo Picasso
• "Perverzan i destruktivan": Kako bi prošao Pablo Pikaso u eri pokreta MeToo? (B92, 12. april 2022)