Википедија

Srbija i Crna Gora

бивша европска држава од 2003. до 2006.

Srbija i Crna Gora (skraćeno SCG), zvanično Državna zajednica Srbija i Crna Gora (skraćeno DZSCG), bivša je državna zajednica koju su činile republike Srbija i Crna Gora. Postojala je od 4. februara 2003. do 5. juna 2006. Iste godine, 21. maja, Crna Gora je na referendumu izglasala nezavisnost. 3. juna, parlament Crne Gore je proglasio nezavisnost, a 5. juna parlament Republike Srbije proglasio obnovu samostalnosti i od tada SCG više ne postoji.[1] SCG je bila evropska zemlja koja je država-kontinuiteta sa Saveznom Republikom Jugoslavijom (SRJ). Administrativni centar SCG je bio Beograd, a u Podgorici se nalazio Sud SCG. SCG se graničila sa Mađarskom na severu, Hrvatskom, BiH (Republikom Srpskom) i Italijom (morska granica) na zapadu, Rumunijom i Bugarskom na istoku, i Albanijom i Republikom Makedonijom na jugu. Postojanje SCG je bilo regulisano kroz Ustavnu povelju SCG donetu 4. februara 2003.[2]

Državna zajednica Srbija i
Crna Gora
Srbija i Crna Gora
Himna
Hej, Sloveni
Srbija i Crna Gora
SCG na mapi Evrope
Geografija
Kontinent Evropa
Regija Balkan i Panonska nizija
Prestonica Beograd
Društvo
Službeni jezik srpski
Religija pravoslavlje
Politika
Oblik države parlamentarna državna zajednica sa izvršnim predsedništvom
 — Predsednik Svetozar Marović
Zakonodavna vlast Skupština SCG
Istorija
Istorijsko doba savremeno doba
 — Osnivanje 2003.
 — Ukidanje 2006. (3 god.)
Geografske i druge karakteristike
Površina  
 — ukupno 102.350 km²
Stanovništvo 10.659.979 (2002)
Valuta jugoslovenski dinar
(2003—2006),
srpski dinar
(2003—2006) Republika Srbija

evro
(2003—2006)
AP Kosovo i Metohija

evro
(2003—2006)
Republika Crna Gora

Zemlje prethodnice i naslednice
Srbije i Crne Gore
Prethodnice: Naslednice:
SR Jugoslavija Srbija
Crna Gora

Istorija uredi

Razlozi preuređenja uredi

Glavni članci: Srbija (1990—2006) i Crna Gora (1992—2006)

Kad je proglašena Savezna Republika Jugoslavija 1992. godine, Ujedinjene nacije i mnoge pojedine države (pogotovo SAD) nisu htele da je priznaju kao državu-kontinuiteta sa SFRJ, iako su je kasnije formalno priznale kao državu. SRJ nije bila član UN i međunarodno priznata do Petooktobarskih promena 2000. godine, a primljena je jednoglasnom odlukom Generalne skupštine UN 1. novembra 2000. godine.[3] Ipak, tada je već bilo dovedeno u pitanje postojanje SRJ. Milo Đukanović i Vlada Crne Gore od 1997. godine nisu bili zadovoljni autonomijom i zagovarali su odvajanje od Srbije i državnu nezavisnost.[4] Vlada Crne Gore radila je na osamostaljenju (uvođenjem nemačke marke kao platežnog sredstva u Crnoj Gori, stvaranjem policijskih kontrola na granici sa Srbijom, a odbila je da prihvati vanredno i ratno stanje na svojoj teritoriji tokom NATO bombardovanja SRJ 1999. godine),[5]

Od promene režima u Srbiji 2000. godine Crna Gora zahtevala je otvorenije nezavisnost, sa eventualnim preuređenjem federacije u „Savez dve nezavisne međunarodno priznate republike“. Nova savezna vlada koju su činili DOS i crnogorska opoziciona stranka SNP, insistirala je da se pitanje preuređenja zajednice ne pokreće do završetka republičkih parlamentarnih izbora u Srbiji 23. decembra 2000. godine, jer bi nezavisnošću Crne Gore DOS izgubio jedinu do tada osvojenu vlast- saveznu, čime bi se možda otvorio put bivšem predsedniku Srbije i Jugoslavije, Slobodanu Miloševiću, da preko još uvek aktuelne parlamentarne većine u republičkoj skupštini obustavi izbore i ponovo uspostavi svoje faktore kontrole. Iako je ova želja ispunjena, tenzije između dve republike je ubrzo nakon formiranja vlade Zorana Đinđića produbilo pripajanje većeg dela poslednje sporne teritorije iz Jugoslovenskih ratova — Prevlake Hrvatskoj, a ne Crnoj Gori, za šta su Crnogorci delimično krivili i srpske pregovarače iz savezne delegacije koji su pokazivali ravnodušnost na pregovorima.[6]

Preuređenje uredi

Tokom 2001. godine, intenzivirani su pregovori dve republike, koji su većinom vođeni u Beogradu i na crnogorskom poluostrvu Sveti Stefan. Međutim svako je ostao pri svom stavu: Crna Gora je insistirala na nezavisnosti obe republike, a Srbija je tražila samo kozmetičke izmene u okviru SRJ, ili potpunu nezavisnost obe republike. Pregovori su bili prekinuti, a preokret je nastao od decembra 2001. godine kada se u pregovore uključila Evropska unija, koja je tražila da Srbija i Crna Gora ostanu u zajedničkoj državi.[7] [8] Konačno, Srbija i Crna Gora su 14. marta 2002. godine sklopile novi sporazum o nastavku saradnje, koji je između ostaloga ukinuo ime „Jugoslavija“, a novu državnu zajednicu nazvao Državnom zajednicom Srbija i Crna Gora. Sporazum su potpisali čelnici obe republike, savezne države i Havijer Solana iz Evropske unije. Po formulaciji, postalo je jasno da će nova zajednica biti najbliža statusu unije, mnogo labavijem vidu zajedništva od dotadašnje federacije.

Dana 4. februara 2003. oba veća savezne skupštine SRJ su usvojila više meseci pisanu Ustavnu povelju državne zajednice Srbija i Crna Gora, koju su prethodno usvojila oba republička parlamenta.[9][a] Čast da proglasi novu državu, imao je dotadašnji predsednik Veća Građana savezne skupštine- Dragoljub Mićunović. Ustavna povelja članom 25 ostavila je mogućnost svakoj republici članici da organizuje referendum o nezavisnosti nakon tri godine. Crna Gora je, kako je rečeno, uspešno iskoristila to pravo.

Promene u odnosu na SRJ uredi

Glavni članak: Ustavna povelja Srbije i Crne Gore
 
Neusvojeni predlog za novu zastavu Srbije i Crne Gore

Novom ustavnom poveljom, ukinut je direktan izbor institucija zajedničke države: skupština se birala ravnopravnim delegiranjem iz obe republičke skupštine, predsednik se birao u skupštini, a on je ujedno bio i predsednik Saveta ministara- tela koje je zamenilo Saveznu vladu. Ove institucije su imale svega nekoliko ovlašćenja, i to većinom u spoljnjoj politici, jer je ostatak nadležnosti prešao na republičke institucije. Skupština SCG samo je usvajala zakone u vezi sa ljudskim pravima, spoljnom politikom i ratifikovala razne sporazume. Ukinut je i status glavnog grada, a umesto toga, Beograd je postao administrativni centar, sa gotovo svim zajedničkim institucijama. Umesto Ustavnog suda, predviđen je Sud Srbije i Crne Gore sa sedištem u Podgorici, koji nikada nije konstituisan. Zajednička Narodna banka je podeljena na republičke. Ovakva podela, izazvala je nezadovoljstvo kod pojedinih stranaka u Srbiji, naročito G 17+, koja je ubrzo počela da tvrdi da se prava, kao što su izbor ambasadora, pristup zajedničkim materijalnim sredstvima i sl. dele na ravnopravne delove, a obaveze, kao što su davanje novca za izdržavanje zajedničke države, dele u skladu sa veličinom republika i brojem stanovništva. Interesantno, ali sva državna obeležja SRJ su zadržana, čak i kontroverzna himna "Hej, Sloveni", mada je pred Olimpijske igre u Atini 2004. godine postojala namera da se ona zameni za neobičnu kombinaciju srpske i crnogorske nacionalne himne „Bože, Pravde“ i „Oj, Svijetla Majska Zoro“, ali to nije učinjeno, jer je protiv bio srpski patrijarh Pavle, koga su poslušali i poslanici vladajuće većine iz SNP-a, pa nije bilo većine za usvajanje.[10]

2005—2006: Konačan raspad uredi

Dana 25. aprila 2005. godine Savet ministara Evropske unije potvrdio je pozitivnu Studiju o izvodljivosti pregovora o sklapanju Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa Srbijom i Crnom Gorom. Studija je predviđala princip dvostrukog koloseka u pridruživanju dveju država članica, i ne odnosi se na teritoriju Kosova i Metohije. Krajem te godine, crnogorsko rukovodstvo je počelo da podseća na svoje pravo da organizuje referendum naredne godine. Tada su mnogi počeli da sumnjaju da je SCG sve vreme bila samo moratorijum na neizbežan raspad poslednje enklave bivše Jugoslavije, baš kao što su i brionskim moratorijumom, Hrvatska i Slovenija tri meseca prolongirale svoju nezavisnost 1991. godine. Srbija je insistirala da se u referendumski proces uključi i EU, kako bi ga makar prolongirala, jer je pogrešnim tumačenjem rezolucije 1244 konstatovano da Kosmet postaje nezavisna republika kad i Crna Gora, jer se u rezoluciji navodi da Kosovo ostaje sastavni deo SRJ, ne i Srbije.[11]

Evropska unija je imenovala Slovaka Miroslava Lajčaka za glavnog predstavnika u vezi sa crnogorskim referendumom[12], a prihvaćen je predlog Komisije za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija) da neophodna većina za nezavisnost Crne Gore bude 55% od izašlih birača.[13] [14][15] U predreferendumskoj kampanji, za nezavisnost su lobirale vladajuće stranke DPS i SDP, uključujući i, ironično, predsednika SCG, Svetozara Marovića, a protiv SNP, Narodna Stranka i druge prosrpske stranke. Mada se Srbija obavezala da se ne meša, premijer Vojislav Koštunica i nekoliko intelektualaca se okupilo na mitingu prosrpske koalicije Crne Gore, koji je održan u Beogradu, i pružili im podršku. Na referendumu 21. maja 2006. Crna Gora je izglasala nezavisnost sa oko 55,5%, a 3. juna iste godine je Parlament Crne Gore proglasio nezavisnost.[16][17] Od tada SCG, poslednji ostatak nekadašnje Jugoslavije, više ne postoji. Dva dana kasnije, 5. juna 2006. godine Narodna skupština Republike Srbije donela je Odluku o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora i time i formalno okončao postojanje državne zajednice, a istog dana i Vlada Republike Srbije je priznala nezavisnost Crne Gore.[16] [18] Obe države su dobile međunarodna priznanja i odvojeno primljene u UN u julu te godine.[19] Pitanje međunarodnih sporazuma, koje su ratifikovale SRJ i SCG rešeno je tako što je odlučeno da se oni odnose na pravno-formalnog naslednika zajednice- Srbiju, a Crna Gora ih je potpisala po ubrzanom postupku. Sportske reprezentacije su ostale zajedno u više disciplina sve do kraja te godine, sa starim obeležjima.[20]

Država uredi

Glavni članak: NATO bombardovanje SRJ

Privreda se upola smanjila od 1990. godine zbog lošeg upravljanja, međunarodnih sankcija i štete zbog rata na Kosovu i Metohiji. Nakon zbacivanja predsednika Slobodana Miloševića u oktobru 2000, koaliciona vlada je uvela mere za stabilizaciju i agresivni program reforme tržišta. Članstvo u MMF-u obnovljeno je 2000. Donatorska konferencija Svetske banke i Evropske komisije održana 2001. i sakupljeno je 1,3 milijardi dolara za državno restrukturiranje SCG. 2001. dogovoreno je da će se otpisati 66% duga od 4,5 milijardi dolara prema Pariskom klubu, a takođe izvršen je sličan otpis za 2,8 milijarde dolara duga prema Londonskom klubu.

Crna Gora je odvojila svoju upravu od federacije i Srbije još tokom Miloševićeve vlasti. Tokom svog postojanja unutar SCG, imala svoju centralnu banku, koristila evro kao službenu valutu, naplaćivala svoju carinu i imala svoj budžet.

Pokrajina Kosovo i Metohija, pod upravom UN-a, prima finansijsku i tehničku pomoć od međunarodne zajednice. Službene valute su evro i srpski dinar, dok UN-ova uprava prikuplja poreze i upravlja budžetom.

Složenost političkih odnosa Srbije i Crne Gore i spora privatizacija kočili su razvitak. Sporazumi sa MMF-om, a pogotovo poreski uslovi, su bili važan element u određivanju politike. Velika nezaposlenost bila je jedan od ključnih političko-ekonomskih problema.

Republike i autonomne pokrajine uredi

 
Mapa Srbije i Crne Gore — republike i pokrajine

SCG je bila podeljena na dve republike i na dve autonomne pokrajine koje su bile deo Republike Srbije.

Ime Glavni grad Zastava Grb Lokacija
Republika Srbija
AP Vojvodina
AP Kosovo i Metohija
 Beograd
Novi Sad
Priština
      
 
 
Republika Crna Gora Podgorica  
 
  

Geografija uredi

Glavni članak: Geografija Srbije i Crne Gore

Srbija i Crna Gora je pokrivala površinu od 102.350 km², sa 199 km obale. Reljef je bio izrazito raznovrstan. Značajan deo Srbije je u ravnicama i nižim brdima (osim juga koji je planinski) a veći deo Crne Gore pokrivaju visoke planine. Srbija ne izlazi na more, celokupna obala otpada na Crnu Goru. Na crnogorskoj obali se nalazi jedini fjord u južnoj Evropi. Klima je raznovrsna na sličan način. Sever ima kontinentalnu klimu (hladne zime i vruća leta); centralna oblast je kombinacija kontinentalne i mediteranske klime; dok na jugu preovlađuje jadranska klima duž obale, a unutrašnjost ima vruća i suva leta i jeseni, i relativno hladne zime sa mnogo snega.

Beograd, sa 1.717.863 stanovnika po cenzusu je bio najveći grad Srbije i Crne Gore. Ostali značajni gradovi su bili Niš, Novi Sad, Kragujevac, Podgorica, Subotica, i Priština, svaki sa oko 100.000 — 300.000 stanovnika.

Privreda uredi

Glavni članak: Privreda Srbije i Crne Gore

Loše upravljanje ekonomijom tokom dugog perioda ekonomskih sankcija, i šteta koju je pretrpela jugoslovenska infrastruktura i industrija tokom NATO bombardovanja, je prepolovilo privredu iz 1990. Od svrgavanja bivšeg predsednika, Slobodana Miloševića, oktobra 2000, koaliciona vlada DOS-a je uvela mere za stabilizaciju, i započela agresivni program za oporavak tržišta. Nakon obnavljanja članstva u Međunarodnom monetarnom fondu, decembra 2000, Jugoslavija je nastavila da se reintegriše u međunarodnu zajednicu, ponovo se učlanivši u Svetsku banku (IBRD) i Evropsku banku za obnovu i razvoj (EBRD). Svetska banka-Evropska komisija su sponzorisale donatorsku konferenciju koja je održana u junu 2001, i na kojoj je prikupljeno 1,3 milijarde dolara za ekonomsko restrukturiranje. Sporazum o reprogramu doga od 4,5 milijarde dolara prema Pariskom klubu je zaključen u novembru 2001; dogovoren je otpis 66% duga; sličan dogovor o olakšanju komercijalnog duga od 2,8 milijarde dolara prema Londonskom klubu je postignut u julu 2004; 62% duga je otpisano.[21]

Crna Gora je odvojila svoju privredu iz savezne uprave tokom Miloševićeve ere. Sada obe republike imaju odvojene centralne banke, različite valute — Crna Gora koristi evro, dok je u Srbiji dinar zvanično sredstvo plaćanja. Dve republike takođe imaju različite nivoe carine, odvojene državne budžete, ministarstva unutrašnjih poslova i vlade.

Na Kosovu i Metohiji su zvanična sredstva plaćanja dinar i evro, a UNMIK sakuplja poreze i upravlja budžetom.

Kompleksnost političkih odnosa u Srbiji i Crnoj Gori, spor napredak u privatizaciji, i stagnacija u evropskoj privredi, otežavaju napredak privrede Srbije i Crne Gore. Dogovori sa MMF-om, posebno zahtevi za fiskalnom disciplinom su važan element u formiranju ekonomske politike. Visoka stopa nezaposlenosti ostaje ključni ekonomski problem. Korupcija takođe predstavlja veliki problem, sa velikim udelom sivog tržišta i visokim stepenom umešanosti kriminala u privredu.

Saobraćaj uredi

Srbija, a pogotovo dolina reke Velike Morave, opisuje se kao „raskrsnica istoka i zapada", zbog čega je imala burnu istoriju. Ta je dolina najlakši način da se kopnom stigne iz kontinentalne Evrope u Grčku i Malu Aziju.

Glavne evropske trase koje idu kroz Srbiju su E-75, E-70 i E-80. E-763/E-761 je najvažniji put koji povezuje Srbiju i Crnu Goru.

Dunav, važna međunarodna reka, teče kroz Srbiju. Najveća morska luka je Bar u Crnoj Gori.

Demografija uredi

Glavni članak: Demografija Srbije i Crne Gore
 
Evolucija demografije Srbije i Crne Gore u poslednjoj deceniji

Srbija i Crna Gora je demografski raznovrsnija od većine drugih evropskih zemalja. Po popisu iz 1991, najzastupljenije nacije su Srbi (62,6%), Albanci (16,5%) i Crnogorci (5%). Takođe su značajne populacije Mađara, Roma, Bugara, Makedonaca, Rumuna i drugih istočno romanskih naroda (uključujući Arumune, Megleno-Rumune i Vlahe), i na desetine drugih slovenskih naroda — Bošnjaci, Hrvati, Bunjevci, Šokci, Goranci, Janjevci, Rusini, Slovaci, Muslimani i Jugosloveni. Određen broj građana se izjašnjava kao Egipćani i Aškalije. Ove dve grupe su ranije smatrane Romima koji su verovali da potiču iz današnjeg Egipta i Izraela. Najveći deo etničke raznovrsnosti otpada na Kosovo i Metohiju i Vojvodinu. Velika albanska populacija se uglavnom nalazi u Srbiji, većinom na Kosovu i Metohiji, uz manju brojnost u opštinama Preševo i Bujanovac, i na jugoistoku Crne Gore (opština Ulcinj). Velika bošnjačka populacija živi u oblasti Sandžak na granici Srbije i Crne Gore:

Ukupno Srbija i Crna Gora — 10.019.657
  • Srbija (ukupno): 9.396.411
    • Vojvodina: 2.116.725
    • Kosovo i Metohija: 1.800.000
  • Crna Gora: 623.246
  • Veći gradovi (preko 100.000 stanovnika) — podaci iz 2002. (2003. za Podgoricu, 2005. za Novi Sad):
    • Beograd: 1.717.863 (2.000.000 šire jezgro)
    • Novi Sad: 255.071 (333.895 šire jezgro)
    • Niš: 253.400 (295.000 šire jezgro)
    • Kragujevac: 212.000 (265.000 šire jezgro)
    • Priština: 150.000 (nezvanično, nije bilo popisa od 1991)
    • Podgorica: 139.500 (169.000 šire jezgro)
    • Prizren: 120.000 (180.000 šire jezgro)
    • Subotica: 99.471 (149.000 šire jezgro)
    • Zrenjanin: 80.000 (132.000 šire jezgro)
    • Čačak: 80.000 (120.000 šire jezgro)
    • Kraljevo: 80.000 (135.000 šire jezgro)
    • Pančevo: 78.000 (130.000 šire jezgro)
    • Smederevo:78.000 (120.000 šire jezgro)
    • Novi Pazar: 76.000 (110.000 šire jezgro)
    • Leskovac: 76.000 (160.000 šire jezgro)
    • Kruševac: 75.000 (135.000 šire jezgro)
    • Šabac: 74.000 (125.000 šire jezgro)

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Ispravno je reći Srbija i Crna Gora je..., a ne Srbija i Crna Gora su... ako se odnosi na državnu zajednicu

Reference uredi

  1. ^ „Odluka o proglasenju nezavisnosti i Deklaracija Nezavisne RCG” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-03. 
  2. ^ Od snova predaka do košmara savremenika
  3. ^ Logos 2019, str. 359.
  4. ^ Logos 2019, str. 276.
  5. ^ Logos 2019, str. 314, 317, 344, 353-354.
  6. ^ Širak je u BG-u tražio očuvanje SRJ
  7. ^ Logos 2019, str. 376.
  8. ^ Bajden 2000. o Miloševiću, Đukanoviću, SRJ
  9. ^ Logos 2019, str. 377.
  10. ^ USTAV SAVEZNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE
  11. ^ Priželjkivao sam da na čelu Srbije bude – Srbijanac
  12. ^ „EU drži reč”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-02-03. 
  13. ^ Logos 2019, str. 392-393.
  14. ^ „Venecijanska komisija o referendumu”. B92.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-02-03. 
  15. ^ „Traže ustupke od Evrope”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-02-03. 
  16. ^ a b Logos 2019, str. 393.
  17. ^ „Lipka: Rezultat referenduma legalan, jasan i ubjedljiv” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-03. 
  18. ^ „Srbija priznala Crnu Goru”. B92.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-02-03. 
  19. ^ Logos 2019, str. 393. “U OUN je prihvaćeno pismo predsednika Srbije od 3.6.2006. kojim je upoznao OUN da, posle proglašenja nezavisnosti Crne Gore, Republika Srbija postaje naslednik mesta SCG u OUN. Posle preporuke Saveta bezbednosti OUN, Generalna skupština OUN usvojila je 28.6.2006. rezoluciju kojom priznaje Crnu Goru kao novu članicu”.
  20. ^ NATO bombardovanje SR Jugoslavije
  21. ^ Montgomeri: Brod je trebalo da spasi Đukanovića ako Milošević krene

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Србија_и_Црна_Гора&oldid=27687909”