Stane Bobnar
Stane Bobnar (Vevče, kod Ljubljane, 15. novembar 1912 — Ljubljana, 13. oktobar 1986) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SR Slovenije, oficir JNA i narodni heroj Jugoslavije.
| stane bobnar | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Stane Bobnar | |||||||||
| Lični podaci | |||||||||
| Datum rođenja | 15. novembar 1912. | ||||||||
| Mesto rođenja | Vevče, kod Ljubljane, Austrougarska | ||||||||
| Datum smrti | 13. oktobar 1986. (73 god.) | ||||||||
| Mesto smrti | Ljubljana, SR Slovenija, SFR Jugoslavija | ||||||||
| Profesija | vojno lice, političar | ||||||||
| Delovanje | |||||||||
| Član KPJ od | 1935. | ||||||||
| Učešće u ratovima | Španski građanski rat Narodnooslobodilačka borba | ||||||||
| Služba | Internacionalne brigade NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska narodna armija 1936–1939. 1941–1953. | ||||||||
| Čin | pukovnik JNA | ||||||||
| Heroj | |||||||||
| Narodni heroj od | 4. septembra 1953. | ||||||||
| Odlikovanja |
| ||||||||
Biografija uredi
Rođen je 15. novembra 1912. godine u Vevčama, kod Ljubljane. Potiče iz radničke porodice. Osnovnu školu je pohađao u susednoj opštini Polje, a onda je završio metalostrugarski zanat. Vojni rok je odslužio kao mornar u Tivtu u Boki kotorskoj. Po povratku se zaposlio u bratovljevoj limarskoj radionici. Bio je aktivan u kulturno-prosvetnom društvu „Svoboda“ u Zalogu i tzv. akcionom odboru nezaposlenih (pod uticajem komunista) preko kojeg su radnici tokom ekonomske krize zahtevali javne radove. Početkom 1935. godine, bio je primljen za člana Komunističke partije Jugoslavije. Posle raspuštanja „Svobode“, učestvovao je u organizovanju „Vzajemnosti“. Godine 1936-1937. učestvovao je u štrajkačkom pokretu radnika Fabrike papira u Vevčama i u demonstracijama prilikom dolaska generala Petra Živkovića u Ljubljanu.
Po uputstvima Pepce Maček od 1936. okupljao je dobrovoljce za odlazak u Španiju. Prvi odlazak njegove grupe od osam dobrovoljaca u Španiju nije uspeo. Drugi pokušaj sa četvoricom preko Jesenica je uspeo. Oni su se uključili u u četu „Matija Gubec“ bataljona „Georgi Dimitrov“. Bobnar je u borbi za grad Kinto bio teško ranjen i trajno ostao invalid. Jula 1939. godine, preko Francuske se falksifikovanim pasošem vratio kući.
Po uputstvu KPJ, radio je u SKOJ-u i bio izabran u Centralni komitet SKOJ-a za Sloveniju, a kasnije i u CK SKOJ-a za Jugoslaviju. Bio je aktivan i u kulturno-prosvetnom društvu „Vzajemnost“. Godine 1940, bio je na vojnoj vežbi u Novom Sadu, a na lekarskoj komisiji je proglašen za stalno nesposobnog za vojnu službu. Po povratku je neko vreme bio zaposlen u preduzeću „Avtomontaža“ u Ljubljani, zatim u rudniku uglja u Livnu, odakle je zbog učešća u štrajku bio otpušten. Sredinom 1940, održana je u Hribu nad Zalogom konferencija SKOJ-a za Sloveniju sa oko 35 učesnika. Konfernecijom je rukovodio Bobnar, a u ime CK KPS na njoj je učestvovao Tone Tomšič. Bobnar je učestvovao i na partijskoj konferenciji KP Slovenije u Joštovom mlinu kod Celja.
Tokom Aprilskog rata 1941, javio se među dobrovoljce, ali se nakon poraza Jugoslavije odmah posvetio prikupljanju i skrivanju oružja, municije i druge vojne opreme. Međutim, prvih dana maja, Bobnar je izdan i uhapsili su ga italijanski fašisti. Zatvorili su ga u Ljubljani i novembra 1941, zajedno sa drugim zatvorenicima, odveli ga u internaciju na ostrva Tremiti u Italiji. Nakon kapitulacije Italije 8. septembra 1943, zatvorenici (Slovenci, Dalmatinci, Crnogorci i drugi) su odmah organizovali udarni vod i od italijanskih vlasti zahtevali oslobođenje, što je posle nekoliko dana i ostvareno. Na odlučan zahtev da se vrate kući, oni su posle nekoliko dana pregovaranja i upornog insistiranja odbili barku kojom se 105 interniraca prebacilo u Bari, a posle nekoliko dana u Taranto, gde se već nalazila saveznička vojska. Ni saveznici nisu bili voljni da Jugoslovene, koji su se tamo skupljali i iz drugih italijanskih logora, prebace u Jugoslaviju. Krajem septembra su ih opet prebacili u Bari, u logor Kabonara, gde su ih pokušavali pridobiti za jugoslovensku kraljevsku vojsku. Organizacija KPJ u njihovim redovima propagirala je vraćanje u Jugoslaviju i uključenje u Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije.
Početkom oktobra 1943, bivši jugoslovenski internirci formirali su Prvu prekomorsku brigadu NOVJ, koja je imala 6 bataljona i oko 2,400 boraca. Oni su bili razmešteni na ostrva Vis, Korčulu, Brač i Hvar. Pošto je bila prevelika, na Braču je formirana Druga prekomorska brigada NOVJ, a za političkog komesara te brigade bio je postavljen Stane Bobnar. Brigade su se sa ostrva iskrcale u Pakoštanima i zatim krenule prema Drvaru.
Bobnar je bio u Drvaru na krećm političkom kursu, pa je potom otišao na rad u Devetu dalmatinsku diviziju NOVJ, koja je neposredno posle desanta na Drvar vodila teške borbe s nemačkim snagama. Bobnar je iz divizije bio opozvan na Vis, u Vrhovni štab NOVJ, i tamo imenovan za političkog komesara Treće prekomorske brigade NOVJ, koja je bila određena da brani Vis od eventualnih nemačkih napada. Brigada je oterala Nemce sa Korčule i učestvovala u napadu na poluostrvu Pelješcu.
Oktobra 1944, Treća prekomorska brigada iskrcala se kod Makarske i učestvovala u borbama s nemačkim snagama koje su se povlačile prema Splitu i Solinu. Teške borbe naročito su vođene kod Kaštela, Trogira, Šibenika i Knina (Kninska operacija). Posle kraćeg odmora, brigada se prebacila na područje Mostara, gde je vodila teške borbe naročito oko Širokog Brijega, Crnog Luga, Gornjeg i Donjeg Lapca, kod Bihaća i Gospića. Brigada je učestvovala i u završnim borbama, u sastavu Četvrte armije JA, za Rijeku i Sušak i prvih dana maja stigla u Monfalkone (Tržič).
Posle rata, juna 1945. godine, postao je pomoćnik političkog komesara 31. divizije i na toj funkciji ostao do marta 1946. godine. Zatim je prešao u avijaciju, gde je do 1947. bio načelnik kadrovskog odeljenja u Zemunu, kada je otišao u Višu partijsku školu u Beogradu. Posle završene škole (1948/1949) postao je politički komesar Vazduhoplovne divizije u Zagrebu. Sledeće je godine opet bio vraćen u Zemun i postavljen za načelnika kadrovskog odeljenja. Od 1950. do 1953. bio je politički komesar Više vazduhoplovne škole u Ljubljani, posle čega je demobilisan iz JNA. Imao je čin pukovnika JNA.
Četiri puta je bio biran za poslanika u Skupštini SR Slovenije (1954–1962), zatim je bio sekretar Opštinskog komiteta opštine Ljubljana-Polje (1958–1964), potpredsednik Sreskog odbora SUBNOR Ljubljana do 1968, kad je otišao u penziju.
Nakon penzionisanja, bio je član Udruženja bivših španskih dragovoljaca i predsednik sekcije tog udruženja u Ljubljani, član Glavnog odbora SUBNOR Slovenije, član odbora prekomorskih brigada, predsednik Mesne organizacije SUBNOR, član Opštinskog odbora SUBNOR i ostalo.
Umro je 13. oktobra 1986. godine u Ljubljani.
Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom i Orden za hrabrost. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 4. septembra 1953. godine.
Literatura uredi
- Narodni heroji Jugoslavije. Ljubljana - Beograd - Titograd: Partizanska knjiga - Narodna knjiga - Pobjeda. 1982.
- Enciklopedija Slovenije. Ljubljana: Mladinska knjiga. 1987.
