Владимир Шћекић

владимир шћекић
владимир шћекић
	Владимир Владо Шћекић
Лични подаци
Датум рођења	7. мај 1917.
Место рођења	Бабино, код Берана, Краљевина Црна Гора
Датум смрти	29. октобар 2004. (87 год.)
Место смрти	Београд, Србија, Србија и Црна Гора
Професија	војно лице
Породица
Супружник	Љубица Шћекић
Деловање
Члан КПЈ од	1937.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије ; Југословенска народна армија; 1941 – 1977.
Чин	генерал-пуковник
Председник СУБНОР Југославије
Период	1982 – 1983.
Претходник	Мито Димитријевски
Наследник	Бојан Полак
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.
Одликовања
	југословенска одликовања:
	инострана одликовања:
Орден отаџбинског рата првог степена

Владимир Владо Шћекић (Бабино, код Берана, 7. мај 1917 — Београд, 29. октобар 2004) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 7. маја 1917. године у селу Бабино, код Берана, у породици гостионичара Гаврила Шћекића и његове жене Тале. Поред Владимира, Шћекићи су имали још два сина, Јагоша и Милуна—Муја, који су такође били истакнути учесници Народноослободилачке борбе. Основну школу завршио је у селу Полици, а гимназију у Беранама. После завршетка гимназије 1937/38. године, уписао се на Правни факултет у Београду. Већ у вишим разредима гимназије прикључио се револуционарном омладинском покрету. Одмах после матуре 1937. године, постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) у партијској ћелији родног краја.

После доласка у Београд, повезао се са тамошњом партијском организацијом. Због револуционарне активности, полиција га је неколико пута хапсила. Године 1940, активно је учествовао у демонстрацијама омладине у Беранама. Полиција је растерала демонстранте, а међу ухапшенима је био и Владимир Шћекић. Државни суд за заштиту државе осудио га је на четири месеца затвора. Казну је служио у Панчеву и на Ади Циганлији. После изласка из затвора, постао је професионални партијско-политички радник. Извесно време био је секретар партијске организације, а затим секретар Партијског бироа будимске општине среза Беране.

Народноослободилачка борба

Априлски рат 1941, затекао га је у родном месту. Убрзо се придружио у организовању оружаног устанка у Црној Гори и постао члан Среског комитета КПЈ за Беране и секретар бироа партијских ћелија општине. Као партијско-политички радник у Беранском партизанском одреду, учествовао је у Тринаестојулском устанку. Био је одговоран за рад с омладином на ослобођеној територији. После неколико месеци борби у Одреду, јавио се као добровољац за одлазак у Санџак и Србију.

У нападу на Пљевља 1. децембра 1941. године, био је политички комесар чете Комског батаљона. Двадесет дана после тога, с групом одабраних добровољаца ступио је у Прву пролетерску бригаду и тамо постао заменик политичког комесара њеног Првог батаљона. С батаљоном је учествовао у борбама и акцијама у источној Босни и у Игманском маршу. Учествовао је у борбама током маја и јуна 1942, у Пољима колашинским, на Сињајевини и Дурмитору. У време продора пролетерских бригада у западној Босни јуна и јула 1942, учествовао је у борбама на Трескавици, у јуришима на Коњицу, Бугојну, Дувну, Боровој Глави, Ливну, а такође и у биткама на Неретви и Сутјесци. Од почетка 1943. године, био је заменик политичког комесара Прве далматинске бригаде.

Августа 1943. године, вратио се у Прву пролетерску бригаду на дужност политичког комесара, након чега је учествовао у борбама око Травника и Турбета, у походу јединица НОВЈ у Далмацију до Сплита током Шесте непријатељске офанзиве. Крајем 1943, постао је политкомесар Прве пролетерске дивизије НОВЈ, с којом је учествовао у борбама по западној и централној Босни. Током 1944. године, борио се у Седмој непријатељској офанзиви и учествовао у борбама за ослобођење Златибора, Ваљева и Београда, а 1945. на Сремском фронту, код Плетернице, те у ослобођењу Загреба и Трста.

Послератни период

После рата, постао је политички комесар Прве армије ЈА. Три године касније, постао је политкомесар Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ), а потом политкомесар Југословенске ратне морнарице (ЈРМ) од 1952. до 1953. године. Био је и помоћник Начелника Генералштаба ЈНА, командант Граничних јединица и остало.

Завршио је Вишу војну академију ЈНА. Вршио је и високе партијске функције у ЈНА. Био је руководилац Опуномоћства за ЈРМ, члан Опуномоћства Централног комитета СКЈ за ЈНА, делегат на Петом конгресу КПЈ и остало.

Био је пензионисан у чину генерал-пуковника ЈНА, 1977. године. Као пензионер, био је члан Савета федерације и председник Савезног одбора СУБНОР-а Југославије од 1982. до 1983. године.

Умро је 29. октобра 2004. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.^[1]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских и иностраних одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и два Ордена за храброст. Од иностраних, истиче се совјетски Орден отаџбинског рата. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Галерија

Владо Шћекић (први слева) са Штабом Прве далматинске бригаде, слева на десно: Перо Ћетковић, Анте Кроња и Божо Билић Марјан
Владо Шћекић и Васо Јовановић (лево)
Владо Шћекић као генерал-потпуковник ЈНА, 1961.
Партизанска споменица 1941.
Орден народног хероја

Референце

^ Pobjeda. me, приступљено 2. јануара 2012.

Литература

Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957. COBISS.SR 4864263
Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. COBISS.SR 4897031
Vojna enciklopedija tom IX. Beograd. 1975. COBISS.SR 73018375
Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom II. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980. COBISS.SR 49300743
Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982. COBISS.SR 48703239

[1] Pobjeda. me, приступљено 2. јануара 2012.

[1]