Патријарх српски Варнава
Патријарх српски Варнава (световно име Петар Росић; Пљевља, 10. септембар 1880 — Београд, 23. јул 1937) био је 40. патријарх Српске православне цркве, од 1930. до 1937. године.[1]
| Патријарх српски Варнава | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Српска православна црква |
| Чин | патријарх |
| Титула | архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски |
| Седиште | Београд |
| Посљедња епархија | Архиепископија београдско-карловачка |
| Године службе | од 12. априла 1930. до 23. јула 1937. |
| Претходник | Патријарх српски Димитрије |
| Наследник | Патријарх српски Гаврило V |
| Претходна епархија | митрополит скопски |
| Године службе | 1920—1930. |
| Претходник | Вићентије Крџић |
| Наследник | Јосиф Цвијовић |
| Претходна епархија | епископ велешко-дебарски |
| Године службе | 1913—1920. |
| Претходник | Партеније Галас |
| Наследник | (епархија раздељена) |
| Лични подаци | |
| Световно име | Петар Росић |
| Датум рођења | 10. септембар 1880. |
| Место рођења | Пљевља, Османско царство |
| Датум смрти | 23. јул 1937. (56 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Југославија |
Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Варнава.
Биографија уреди
Рођен у Пљевљима (Стара Херцеговина) данашња Црна Гора, 29. августа/10. септембра 1880. године од оца Ђорђа и мајке Крсмане рођене Пејатовић. Крштен је у цркви Манастира Света Тројица. Основну школу завршио је у Пљевљима, а богословско-учитељску у Призрену 1899. године. Затим је 1905. године завршио Духовну академију у Петрограду, Русија. Од ректора академије, епископа Сергија, примио је монашки чин 30. априла 1905. године[2], чин јерођакона 6. маја и јеромонаха 6. јуна 1905. године.
Из Петрограда, у другој половини 1905. године јеромонах Варнава је отпутовао о руском трошку у Истанбул ради уписа на Богословију на Халки. Примио је дужност свештеника при српском посланству. У то време писао је у „Цариградском гласнику”, једином часопису на српском језику у Турском царству, управљао српском школом и сарађивао са Цариградском патријаршијом.
Епископ уреди
За време управе велешко-дебарског митрополита Партенија Галаса (1907—1913) који је често и на дуже време одсуствовао из епархије због синодских послова у Цариграду, словенско становништво поменуте епархије је уз помоћ Краљевине Србије успело да се избори да архимандрит Варнава Росић буде постављен на службу викарног епископа у овој епархији, са титулом: епископ главинички. Епископ Варнава је хиротонисан 10. априла 1910. године у патријаршијском храму Светог великомученика Георгија у Цариграду.
За време турске управе у Старој Србији епископ Варнава је стекао нарочитих заслуга на буђењу и јачању српске националне свести у борби с бугарском и грчком пропагандом. По завршетку Балканских ратова и ослобођењу Вардарске Србије (1912—1913), велешко-дебарски митрополит Патреније је коначно премештен у Мелничку епархију (1913), након чега је епископ Варнава преузео привремену управу над Велешко-дебарском епархијом. Услед одласка грчких и егзархијских епископа (1913), епископ Варнава је истовремено управљао и српским деловима суседних епархија: Преспанско-охридске, Пелагонијске, Воденске, Пољанске и Струмичке. У Првом светском рату је морао да напусти јужну Србију (1915), а потом је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф.[3]
После рата, по жељи српске владе, је отишао је у Русију, у дипломатску мисију. Када је 1920. успостављена јединствена Српска патријаршија, Варнава је 17. новембра 1920. изабран за митрополита скопског. За патријарха Српске православне цркве изабран је 12. априла 1930. године.
Српски патријарх уреди
Варнава Росић постао је у тридесетој години живота епископ, у четрдесетој митрополит, а у педесетој патријарх. На челу СПЦ био је само седам година, од 1930. до 1937. године.
Краљ Александар I Карађорђевић као да није знао за његове речи: „Нисам довољно послушан да бих био заповедник”, па је веровао да је у Варнави добио послушног патријарха, који ће цркву учинити сервилним слугом државе. Уместо тога, Варнава је од расцепкане СПЦ у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја, новим Уставом цркве и строгим правилима устројио СПЦ на модеран начин и успео да је одвоји од државе. Током те реорганизације формиране су две нове епархије, Загребачка и Мукачевска, тако да је у састав Српске цркве улазило укупно 27 епархија, са викарном Скадарском епархијом у Албанији.
У његово време активиран је црквени живот, тако да је почела градња многих храмова, па је његовом иницијативом започета и изградња храма Светог Саве на Врачару у Београду (највећег православног храма у употреби на свету). Такође је подигао на месту старе Београдске митрополије, нову зграду за потребе Архиепископије (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Ваведење на Сењаку.
Варнава је живео у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Немачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се постојаним и чврстим, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Био је непопустљив, не зато што је начелно био против конкордата, него зато што је сматрао да тај споразум фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун других верских заједница у Југославији.
Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, 23. јула 1937. године, у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Патријарх Варнава је привремено сахрањен у малом храму Светога Саве на Врачару. Ни до данас није потврђено, ни оповргнуто мишљење да је отрован[4][5] управо због свог непомирљивог става око конкордата.
.jpg)
Делфа Иванић о избору Варнаве за патријарха уреди
Делфа је питала свог кућног пријатеља Војислава Маринковића, тадашњег министра спољних послова, у влади Петра Живковића, зашто је за патријарха изабран Варнава, митрополит скопски, с којим нису били многи (који су радили у Скопљу и у Цариграду), одушевљени — његовим интелектуалним способностима. Питала је и зашто нису изабрани много бољи кандидати, као што су владика господин Георгије Летић, Николај Велимировић или владика Јосиф. Добила је одговор да одговорни фактори, нису могли у овим приликама, имајући у виду нарочите потребе Српске православне цркве, да нађу погоднију личност. Летића, није могао, када он није подносио интриге и оговарања свештеничка своје братије, није могао ни владика Николај, који је са својим животом и радом више био на небу него на земљи, више беседник и црквени поета него реални црквени посленик и организатор. Није погодан био ни владика Јосиф, који се као четник са пушком у руци борио и у борби убијао своје противнике. У тим приликама то био једини избор. Варнава је изабран због његове чврсте руке и организаторске способности, да заведе ред, поредак и дисциплину у нашој цркви у доба, када су старост, болест и сенилност Блаженопочившег патријарха Димитрија учинили, да није било довољно реда и дисциплине. Веровало се да ће митрополит Варнава бити у стању, више него ико други, да ту хитну потребу наше цркве, најбоље задовољи, јер је предстојала израда Устава Српске православне цркве.[6]
Или ћемо бити Срби свјесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадједова или - отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани бјелосвјетски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вјере, без морала.[7]
— Патријарх Варнава у Божићној посланици 1936.
Рушење родне куће (2019) уреди
Иако је патријарх Варнава био један од најзнаменитијих архијереја у савременој историји Српске православне цркве, надлежне црквене власти су пропустиле да његову родну кућу у Пљевљима, која се налазила у приватном власништву, благовремено откупе и претворе у спомен-дом, посвећен успомени на покојног српског патријарха, који је уживао велики углед у родном граду. Пошто је кућа остала обичан објекат, који је препуштен зубу времена, никада се није нашла под адекватном заштитом, те је у пролеће 2019. године срушена. Овај чин је изазвао незадовољство у српској јавности, као и бројна реаговања српских организација, које су оштрицу критике усмериле ка надлежним општинским и државним властима.[8][9][10]
Одликовања уреди
Орден Карађорђеве звезде, Велики крст (Краљевина Југославија)
Орден Белог орла, Велики крст (Краљевина Југославија)[11]
Орден Светог Саве, Велики крст (Краљевина Југославија)
Орден заслуга, Први ред (Република Либан)[12]
Орден Светог Александра, Велики крст (Краљевина Бугарска)[13]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Вуковић 1996, стр. 50—52.
- ^ Биљана Вучетић: „Јован Ћирковић у 'Успоменама о људима и догађајима у Македонији' Стевана Симића”, Београд 2018.
- ^ Јагодић 2012, стр. 101—135.
- ^ Службе тровале патријархе („Вечерње новости”, 9. март 2013), Приступљено 17. април 2013.
- ^ Тровање патријарха Варнаве („Вечерње новости”, 16. септембар 2015)
- ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 251. ISBN 978-86-7403-172-8.
- ^ Repac, Lidija (2019-01-11). „ПАТРИЈАРХ ВАРНАВА 1936. О КОМУНИЗМУ: Или ћемо бити Срби или отпадници”. СРБИН.инфо (на језику: српски). Приступљено 2021-09-10.
- ^ Вечерње новости (2019): Срушен дом патријарха Варнаве
- ^ ИН4С (2019): Пљевља: Срушена родна кућа патријарха српског Варнаве Росића
- ^ „Analitika (2019): Pljevlja: Porušena kuća u kojoj je rođen srpski patrijarh Varnava”. Архивирано из оригинала 20. 09. 2019. г. Приступљено 20. 09. 2019.
- ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 33.
- ^ „Време”, 19. окт. 1935
- ^ „Политика”, 1. дец. 1936
Литература уреди
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. књ. 3. Келн: Искра.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века (Serbian Hierarchs from the 9th to the 20th Century). Београд: Евро.
- Васовић Милорад : Историја Пљеваља — Патријарх српски Варнава
- Ацовић, Драгомир (2013). Слава и част - Одликовања међу Србима: Срби међу одликовањима. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1750-2.
- Јагодић, Милош (2012). „Православна црква у новим крајевима Србије (1912—1915)” (PDF). Српске студије (3): 101—135. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2015. г. Приступљено 31. 7. 2017.
- Радић, Радмила; Исић, Момчило (2015). Српска црква у Великом рату 1914—1918. Београд-Гацко: Филип Вишњић, Просвјета.
- Јаковљевић, Слободан (2014). „Српска православна црква у конкордатској борби 1937. године - покушај нове синтезе” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 73 (2): 272—295.
- Јаковљевић, Слободан (2015). „Српска православна црква у конкордатској борби 1937. године - покушај нове синтезе (II део)” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (1): 269—293.
- Пузовић, Предраг (2013). „Последњи дани патријарха Варнаве” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (2): 241—255.
- Ђоко Слијепчевић: Конкордат и смрт патријарха Варнаве
