Добривоје Видић
Добривоје Видић Баја (Чачак, 24. децембар 1918 — Београд, 3. март 1992) био је учесник Народноослободилачке борбе, дипломата и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије и јунак социјалистичког рада. Од 5. маја 1978. до 5. маја 1982. обављао је функцију председника Председништва СР Србије.
| добривоје видић | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Добривоје Видић Баја | |||||||||
| Лични подаци | |||||||||
| Датум рођења | 24. децембар 1918. | ||||||||
| Место рођења | Чачак, Краљевина СХС | ||||||||
| Датум смрти | 3. март 1992. (73 год.) | ||||||||
| Место смрти | Београд, Србија, СФР Југославија | ||||||||
| Професија | друштвено-политички радник | ||||||||
| Деловање | |||||||||
| Члан КПЈ од | 1939. | ||||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије 1941 — 1945. | ||||||||
| Чин | потпуковник у резерви | ||||||||
| Амбасадор ФНРЈ у СССР | |||||||||
| Период | 1953 — 1956. | ||||||||
| Претходник | Драгоје Ђурић | ||||||||
| Наследник | Вељко Мићуновић | ||||||||
| Амбасадор СФРЈ у СССР | |||||||||
| Период | 1965 — 1969. | ||||||||
| Претходник | Цвијетин Мијатовић | ||||||||
| Наследник | Вељко Мићуновић | ||||||||
| Амбасадор СФРЈ у Уједињеном Краљевству | |||||||||
| Период | 1970 — 1973. | ||||||||
| Претходник | Иво Сарајчић | ||||||||
| Наследник | Богдан Орешчанин | ||||||||
| Председник Председништва СР Србије | |||||||||
| Период | 5. мај 1978 — 5. мај 1982. | ||||||||
| Претходник | Драгослав Марковић | ||||||||
| Наследник | Никола Љубичић | ||||||||
| Одликовања |
| ||||||||
Биографија
уредиРођен је 24. децембра 1918. у Чачку. Као ђак Учитељске школе у родном граду, укључио се у рад омладинског покрета и због активног политичког рада био искључен из школе. Даље школовање наставио је у Бањој Луци, Алексинцу и Осијеку. Студирао је на Филозофском факултету у Скопљу.
Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је 1938, а члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1939. године. Организовао је и руководио борбом лево оријентисане омладине Македоније непосредно пред почетак Другог светског рата. Био је секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Македонију и члан Покрајинског комитета КПЈ за Македонију.
Народноослободилачка борба
уредиОд 1941. године, у току Народноослободилачког покрета (НОП) обављао је многе политичке дужности:
- руководилац Политичког одељења (Политодела) Треће далматинске и Седме банијске бригаде,
- помоћник политичког комесара у Седмој банијској дивизији,
- руководилац партијских курсева у Десетом загребачком корпусу,
- секретар Окружног комитета КПЈ за Ужички округ, од октобра 1944. до новембра 1945. године,
- члан Агитпропа Централног комитета Комунистичке партије Србије.
Послератни период
уредиПосле ослобођења Југославије, обављао је низ истакнутих партијских, државних и дипломатских функција:
- секретар Покрајинског комитета КП Србије за Војводину, од 1946. до маја 1951. године,
- члан Централног комитета КП Србије и Ревизионе комисије Централног комитета Комунистичке партије Југославије,
- саветник Амбасаде ФНР Југославије, од маја 1951. до 1952, а затим амбасадор СФР Југославије у Лондону, од 1970. до 1973. године,
- амбасадор СФР Југославије у Бурми, од 1952. до 1953. године,
- амбасадор СФР Југославије у Москви, од 1953. до 1956. и од 1965. до 1969. године,
- подсекретар у Државном секретаријату за иностране послове ФНРЈ у Београду, од 1956. године,
- стални представник ФНР Југославије у Организацији уједињених нација (ОУН) од 1958. до 1960. године,
- председник Комисије за међународне везе Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ), од 1961. до 1965. године.
Више пута биран је за члана Централног комитета СК Србије и за посланика Скупштине СР Србије и Савезне скупштине СФРЈ, за члана Централног комитета СКЈ, Извршног комитета и Председништва ЦК СКЈ, од 1982. до 1986. године. Био је члан Председништва СФР Југославије и председник Председништва СР Србије, од 5. маја 1978. до 5. маја 1982. године. Имао је чин резервног потпуковника ЈНА.
Умро је 3. марта 1992. у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.[1][2]
Одликовања
уредиНосилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Ордена јунака социјалистичког рада, Орден југословенске заставе првог реда, Орден братства и јединства првог реда и Ордена заслуга за народ првог реда. Од иностраних одликовања, истиче се британски Орден Великог крста почасног витеза Краљевског викторијанског реда.
Контроверзе
уредиПрема писању листа Блиц, током 1941. је радио као преводилац за Немце у Ужицу,[3] а крајем 1944. године је као секретар КПЈ за Ужички округ одлучивао о стрељању Андрије Мирковића, ранијег градоначелника Ужица.[4]
Референце
уреди- ^ „Umro Dobrivoje Vidić”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 4. 3. 1992. стр. 32.
- ^ „Sahranjen Dobrivoje Vidić”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 6. 3. 1992. стр. 32.
- ^ Бивши председник Србије у младости радио за нацисте као преводилац („Блиц“, 9. октобар 2013)
- ^ Наручивао стрељања, па постао председник Србије („Блиц“, 7. октобар 2013)
Литература
уреди- Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957. COBISS.SR 4864263
- Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. COBISS.SR 4897031
- Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom II. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980. COBISS.SR 49300743
