Добривоје Видић
Добривоје Видић - Баја (Чачак, 24. децембар 1918 — Београд, 3. март 1992), дипломата, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије и јунак социјалистичког рада. Од 5. маја 1978. до 5. маја 1982. године обављао је функцију председника Председништва СР Србије.
добривоје видић | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
![]() Добривоје Видић | |||||||
Датум рођења | 24. децембар 1918. | ||||||
Место рођења | Чачак![]() | ||||||
Датум смрти | 3. март 1992.73 год.) ( | ||||||
Место смрти | Београд, ![]() ![]() | ||||||
Професија | друштвено-политички радник | ||||||
Члан КПЈ од | 1939. | ||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||
Служба | НОВ и ПО Југославије | ||||||
Чин | потпуковник у резерви | ||||||
председник Председништва СР Србије | |||||||
Период | 5. мај 1978 — 5. мај 1982. | ||||||
Претходник | Драгослав Марковић | ||||||
Наследник | Никола Љубичић | ||||||
Одликовања |
|
БиографијаУреди
Добривоје Видић рођен је 24. децембра 1918. године у Чачку. Као ђак Учитељске школе у родном граду укључио се у рад омладинског покрета и због активног политичког рада био искључен из школе. Даље школовање наставио је у Бањој Луци, Алексинцу и Осијеку. Студирао је на Филозофском факултету у Скопљу.
Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је 1938, а члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1939. године. Организовао је и руководио борбом лево оријентисане омладине Македоније непосредно пред почетак Другог светског рата. Био је секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Македонију и члан Покрајинског комитета КПЈ за Македонију.
Народноослободилачка борбаУреди
Од 1941. године, у току Народноослободилачког покрета обављао је многе политичке дужности:
- руководилац Политодела Треће далматинске и Седме банијске бригаде
- помоћник политичког комесара у Седмој банијској дивизији
- руководилац партијских курсева у Десетом загребачком корпусу
- секретар Окружног комитета КПЈ за Ужички округ од октобра 1944. до новембра 1945. године
- члан Агитпропа Централног комитета Комунистичке партије Србије
Послератна каријераУреди
После ослобођења обављао је низ истакнутих партијских, државних и дипломатских функција:
- секретар Покрајинског комитета КП Србије за Војводину од 1946. до маја 1951. године
- члан Централног комитета КП Србије и Ревизионе комисије Централног комитета Комунистичке партије Југославије
- саветник Амбасаде ФНР Југославије од маја 1951. до 1952, а затим амбасадор СФР Југославије у Лондону од 1970. до 1973. године
- амбасадор СФР Југославије у Бурми од 1952. до 1953. године
- амбасадор СФР Југославије у Москви од 1953. до 1956. и од 1965. до 1969. године
- подсекретар у Државном секретаријату за иностране послове у Београду од 1956. године
- стални представник ФНР Југославије у Уједињеним нацијама од 1958. до 1960. године
- председник Комисије за међународне везе Социјалистичког савеза радног народа Југославије од 1961. до 1965. године
Више пута биран је за члана ЦК СК Србије и за посланика Скупштине СР Србије и Савезне скупштине СФРЈ, за члана ЦК СКЈ и Извршног комитета Председништва ЦК СКЈ од 1982. до 1986. године. Био је члан Председништва СФР Југославије и председник Председништва СР Србије од 5. маја 1978. до 5. маја 1982. године. Имао је чин резервног потпуковника.
Умро је 3. марта 1992. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
ОдликовањаУреди
Носилац је Партизанске споменице 1941., Ордена југословенске заставе првог реда, Ордена братства и јединства првог реда, Ордена јунака социјалистичког рада, Ордена заслуга за народ првог реда и Великог крста почасног витеза Краљевског викторијанског реда.
КонтроверзеУреди
Према писању листа „Блиц“, током 1941. је радио као преводилац за Немце у Ужицу,[1] а крајем 1944. године је као секретар КПЈ за ужички округ одлучивао о стрељању Андрије Мирковића, ранијег градоначелника Ужица.[2]
РеференцеУреди
ЛитератураУреди
- Српски биографски речник (књига друга). „Матица српска“, Нови Сад 2006. година.