Иван Рукавина

иван рукавина
иван рукавина
	Иван Рукавина, 1969. године
Лични подаци
Надимак	Сиђо
Датум рођења	26. јануар 1912.
Место рођења	Оточац, Аустроугарска
Датум смрти	3. април 1992. (80 год.)
Место смрти	Загреб, Хрватска
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	1935.
Учешће у ратовима	Шпански грађански рат; Априлски рат; Народноослободилачка борба
Служба	Југословенска војска; Интернационалне бригаде; НОВ и ПО Југославије; Југословенска народна армија; 1931 — 1934.; 1936 — 1939.; 1940 — 1941.; 1941 — 1977.
Чин	генерал армије ЈНА
Херој
Народни херој од	20. децембра 1951.
Одликовања

Иван Рукавина — Сиђо (Оточац, 26. јануар 1912 — Загреб, 3. април 1992) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал армије ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 26. јануара 1912. године у Оточцу, у Лици. Гимназију је учио у Грачацу и Огулину, а завршни разред гимназије и велику матуру положио је у Загребу. После завршене гимназије, уписао се на Медицински факултет Загребачког свеучилишта. На факултету се убрзо повезао с припадницима револуционарног студентског покрета, а 1933. године је постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). У том периоду паралелно је завршио курс резервних подофицира са одличним успехом и био је коњички поднаредник.

Још као скојевац, био је ухапшен када је растурао летке, па је од тада живео под строгом присмотром полиције. Иван је касније, отишао у иностранство. Најпре је, 1934. године, отишао у Беч, а следеће, 1935, у Праг, када је и примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Током 1935. и 1936. у Прагу је радио у Техници КПЈ, која је припремила издавање партијског листа „Пролетер“. У време припрема за партијску конференцију у Прагу, поновно је ухапшен, али је убрзо пуштен из затвора. У децембру 1936. године одлази у Шпанију и учествује у борбама на страни Шпанске републиканске армије.

У Шпанском грађанском рату, Иван се истакао у низу борби као водник у батаљону „Димитров“. Убрзо је напредовао до чина капетана Републиканске армије, а после оздрављења постао је командант батаљона „Ђуро Ђаковић“. После пада Каталоније, прешао је с осталим шпанским добровољцима у Француску, где је интерниран у концентрациони логор. Године 1939. успео је да се извуче из логора и да се врати у Југославију. По повратку у земљу, одмах се укључио у рад загребачке партијске организације, а нарочито је био активан у раду СКОЈ-а, а касније је постао члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Хрватску. Поново се активирао у Југословенској војсци као коњички наредник и завршио курс за резервне официре. Унапређен је у чин коњичког потпоручника 1. априла 1940. године и распоређен у коњицу.

Напад сила Осовине на Краљевину Југославију, априла 1941. године, затекао га је на служби у Никшићу. После распада, заробљен је од Италијана. Петнаест дана је провео у логору. Успео је побећи и вратио се у Загреб, где се поново укључио у рад партијске организације. У току припрема за подизање устанка постављен је, маја 1941. године, за члана Војног комитета за Хрватску. У јуну 1941. године одлази на Банију, где учествује у оснивању Сисачког партизанског одреда.

Са Баније, Иван се поново, на кратко време, враћа у окупирани Загреб, а почетком августа одлази на Кордун, где је радио на формирању партизанских одреда. У новембру 1941. године постављен је за команданта Главног штаба НОП одреда Хрватске, и на тој је дужности остао до новембра 1943, када је постављен за команданта Четвртог хрватског корпуса. Од новембра 1944. до фебруара 1945. године био је командант Војне управе за Војводину, а затим шеф Војне мисије на конференцији у Паризу.

Послератни период

После ослобођења Југославије, остао је у професионалној служби у Југословенској народној армији (ЈНА). Налазио се на дужностима начелника Треће управе Генералштаба Југословенске армије (ЈА) и на дужностима у Министарству народне одбране, касније Савезном секретаријату за народну одбрану (ССНО) — био је начелник Више војне академије ЈНА, командант армије, помоћник Државног секретара за послове народне одбране и др.

Први официрски чин — пуковника, добио је 1. маја 1943. У чин генерал-мајора унапређен је 1944, у чин генерал-лајтнанта унапређен је 1946, у чин генерал-пуковника 22. децембра 1955, а у чин генерала армије 22. децембра 1967. године. Након последњег унапређења стављен је на располагање које је потрајало. Активна војна служба престала му је 1977. године.

Поред војних функција, бавио се и друштвено-политичким радом. На Шестом и Седмом конгресу СКЈ биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, а на Петом конгресу СКХ за члана Централног комитета Савеза комуниста Хрватске. Биран је и за посланика Савезне скупштине СФРЈ и члана Савета федерације.

Политиком се бавио и у годинама након распада СФРЈ, а 1990. је учествовао у оснивању Хрватске народне странке (ХНС). Преминуо је 3. априлa 1992. године у Загребу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден народног ослобођења, Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Фото-галерија

Иван Рукавина (средњи ред, други здесна) у Албасетеу, 1937. године
Иван Рукавина (други здесна) и Владо Поповић (трећи здесна) у Шпанији, 1938. године
Иван Рукавина (други слева) у друштву војних и политичких руководилаца НОБ, 1942. године
Иван Рукавина (стоји, четврти слева) са руководством Шестог славонског корпуса, 1943. године
Иван Рукавина (први здесна) са, здесна на лево, Јосипом Брозом Титом, Иваном Рибаром, Костом Нађом и Ивом Лолом Рибаром, 1943. године

Литература

Војна енциклопедија (књига осма), Београд 1974. година
Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.

Референце

^ [1]

[1] [1]

[1]