Отворите главни мени

Иван Рукавина (Оточац, Лика, 26. јануар 1912Загреб, 3. април 1992), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-армије ЈНА и народни херој Југославије.

ИВАН РУКАВИНА
Rukavina Ivan.jpg
Иван Рукавина
Датум рођења(1912-01-26)26. јануар 1912.
Место рођењаОточац, Лика
 Аустроугарска
Датум смрти3. април 1992.(1992-04-03) (80 год.)
Место смртиЗагреб
 Хрватска
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19371939. и 1941—1977.
Чингенерал-армије
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 26. јануара 1912. године у Оточцу у Лици. Гимназију је учио у Грачацу и Огулину, а завршни разред гимназије и велику матуру положио је у Загребу. После завршене гимназије, уписао се на Медицински факултет Загребачког свеучилишта. На факултету се убрзо повезао с припадницима револуционарног студентског покрета, а 1933. године је постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

Још као скојевац, био је ухапшен када је растурао летке, па је од тада живео под строгом присмотром полиције. Иван је касније, отишао у иностранство. Најпре је, 1934. године, отишао у Беч, а следеће, 1935, у Праг, када је и примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У Прагу је, током 1935. и 1936, године радио у Техници КПЈ, која је припремила издавање партијског листа „Пролетер“. У време припрема за партијску конференцију у Прагу поновно је ухапшен, али је убрзо пуштен из затвора. У децембру 1936. године одлази у Шпанију и учествује у борбама на страни Шпанске републиканске армије.

У Шпанском грађанском рату Иван се истакао у низу борби као водник у батаљонуДимитров“. Убрзо је напредовао до чина капетана Републиканске армије, а после оздрављења постао је командант батаљонаЂуро Ђаковић“. После пада Каталоније, прешао је с осталим шпанским добровољцима у Француску, где је интерниран у концентрациони логор. Године 1939. успео је да се извуче из логора и да се врати у Југославију. По повратку у земљу одмах се укључио у рад загребачке партијске организације, а нарочито је био активан у раду СКОЈ-у, а касније је постао члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Хрватску.

Напад сила Осовине на Краљевину Југославију, априла 1941. године, затекао га је на одслужењу војног рока у Никшићу. После распада краљевске војске, заробљен је од Италијана. После петнаест дана проведених у логору, успео је побећи и вратити се у Загреб, где се поново укључио у рад партијске организације. У току припремама за подизање устанка постављен је, маја 1941. године, за члана Војног комитета за Хрватску. У јуну 1941. године одлази на Банију, где учествује у оснивању Сисачког партизанског одреда.

Са Баније, Иван се поново, на кратко време, враћа у окупирани Загреб, а почетком августа одлази на Кордун, где је радио на формирању партизанских одреда. У новембру 1941. године постављен је за команданта Главног штаба НОП одреда Хрватске, и на тој је дужности остао до новембра 1943, када је постављен за команданта Четвртог хрватског корпуса. Од новембра 1944. до фебруара 1945. године био је командант Војне управе за Војводину, а затим шеф Војне мисије на конференцији у Паризу.

После ослобођења Југославије, остао је у професионалној служби у Југословенској народној армији. Налазио се на дужностима начелника Треће управе Генералштаба Југословенске армије и на дужностима у Министарству одбране — био је начелник Више војне академије, командант армије, помоћник државног секретара за народну одбрану и др. Први официрски чин, чин пуковника, добио је маја 1943. године, а пензионисан је 1977. у чину генерала-армије.

Поред војних функција, бавио се и друштвено-политичким радом. На Шестом и Седмом конгресу СКЈ биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, а на Петом конгресу СКХ за члана Централног комитета Савеза комуниста Хрватске. Биран је и за посланика Савезне скупштине СФРЈ и члана Савета федерације.

Политиком се бавио и у годинама након расада СФРЈ, а 1990. је учествовао у оснивању Хрватске народне странке (ХНС). Преминуо је 3. априлa 1992. године у Загребу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

ЛитератураУреди