Википедија

Пећина

природни подземни простор довољно велики да човек може да уђе
(преусмерено са Пећине)
За друге употребе, погледајте страницу Пећина (вишезначна одредница).

Пећина, спиља или спила, представља подземну просторију у Земљиној кори,[1][2] насталу природним процесима. Пећине настале у красу су обликоване хемијским и механичким деловањем воде. Осим у тим стенама пећине настају и у наслагама гипса, соли, магматским стенама, конгломератима, бречама па чак и леду. Реч пећина се такође може односити на знатно мање отворе као што су морске пећине, окапине, и гротови, иако је строго говорећи пећина егзогена, што значи да је дубља од ширине свог отвара,[3] а окапине су ендогене.[4]

Пећина Лечугиља, Нови Мексико, Сједињене Државе
Пећина
Пећина

Основни делови пећина су улаз, канал и дворана. Канал је издужени отвор, а дворана је пространија шупљина најчешће настала ширењем подземних канала. Истраживањем пећина се бави спелеологија,[5] а истраживачи пећина су спелеолози. У Србији су предоминантне пећине у крашком рељефу, с обзиром да је карст веома заступљен.

Некомплетни број пећина у свету износи 2424, од тога 1075 је дубљих од 300 метара а 1628 дужих од 3 км. Према државама пописано их је. Албанија 4; Алжир 6; Аргентина 1; Аустралија, 30; Аустрија, 119; Бахами, 1; Белгија 7; Белизе, 9; Бермуда, 1; Боливија 1; Босна и Херцеговина, 1; Бразил 24; Бугарска 23; Канада, 21; Кина, 10; Колумбија 2; Костарика 1; Хрватска 30; Куба, 17; Чешка 4; Еквадор 1; Етиопија 2; Француска 448; Француска/Шпанија 2; Арменија 1; Грузија 36; Русија 35; Туркменистан 3; Украјина 14; Украјина/Молдавија 1; Узбекистан 7; Немачка 27; Грчка 11; Гватемала 6; Хондурас 1; Мађарска 9; Мађарска/Словачка 1; Исланд 1; Индија 5; Индонезија 7; Иран 1; Ирска 8; Италија 236; Јамајка 7; Јапан 19; Кенија 1; Лаос 4; Либанон 6; Либија 3; Луксембург 1; Мадагаскар 14; Малезија 10; Мексико 232; Црна Гора 3; Мароко 7; Намибија 1; Непал 1; Нова Каледонија 3; Папуа Нова Гвинеја 17; Нови Зеланд 38; Норвешка 10; Оман 1; Пакистан 1; Перу 3; Филипини 9; Пољска 11; Португал 2; Порторико 3; Доминиканска Република 3; Румунија 43; Јужна Кореја 4; Словачка 10; Словенија 39; Јужноафричка Република 8; Шпанија 138; Шведска 2; Швајцарска 55; Сирија 1; Танзанија 2; Тајланд 7; Тунис 1; Турска 24; Уједињено Краљевство 41; САД 439; Венецуела 14; Вијетнам 7; ДР Конго 2; Зимбабве

Подела пећина

уреди

Пећине се могу дефинисати и као дугачки и често веома разгранати подземни, хоризонтални или благо нагнути, канали који се пружају дубоко у унутрашњост кречњачких маса. Постоје и примери пећина са стрмим каналима.

Зависно од тога да ли у пећинама постоји речни ток или не, оне се могу поделити на речне и суве.

Речне пећине су, у морфолошком и хидрографском погледу, најзначајнији облици у унутрашњости кречњачких маса. Кроз њих, компликованим системима подземних канала, теку праве „пећинске реке”. У великом броју случајева ове реке су разгранате попут површинских подземних токова. Пећинске реке могу отицати слободно-гравитационо, под деловањем Земљине гравитације или асцедентно, под утицајем хидростатичког притиска.

Према хидрографској функцији речне пећине деле се на понорске и сифонске. Понорске пећине представљају или су представљале поноре површинских водених токова (понорница) док сифонске представљају пећинске канале кроз које избијају или су некад избијали подземни водени токови на површину у виду врела. Примери оваквих пећина у Србији су понорска пећина Пандирало, понор Сврљишког Тимока и сифонска пећина Гаура Фундоњ, код села Подгорца, на источним падинама Кучаја.

У природи се срећу случајеви комбинације понорске и сифонске пећине. Овакве комбинације називају се тунелским пећинама. Пример тунелске пећине у Србији је Велика пећина, код села Дубоке, у близини Кучева.

У зависности од режима воденог тока речне пећине деле се на сталне и периодске речне пећине.

Суве пећине сачињава мрежа пећинских канала који су стално ван хидрографске функције. Према броју отвора оне се могу поделити на „затворене” и суве тунелске пећине. Морфолошко-хидролошка еволуција ових пећина, кроз које више не протичу речни токови, везана је за рад воде прокапнице и за процес обурвавања пећинских таваница. Корозивним деловањем воде прокапнице (понируће воде од атмосферских падавина) шире се пукотине на таваницама пећине и оне нарастају у висину. Рад воде прокапнице је и акумулативан. Акумулативан рад манифестује се у стварању пећинског накита. Примери сувих пећина су Преконошка пећина (у Сврљишким планинама), Велика Атула на Бељаници, Владикине плоче у долини Височице итд. Суве пећине представљају далеко одмакли стадијум морфолошко-хидролошке еволуције пећина и краса уопште.

Пећине чији се канали налазе на различитим нивоима могу имати канале који су суви и канале кроз које протиче вода. Пример такве пећине је Влашка пећина у долини Ресаве.

Праве пећине се према разгранатости пећинских канала деле на:

  • просте и
  • сложене.

Просте пећине имају један мање-више једноставан канал чије пружање у унутрашњости кречњачке масе може бити знатно. Пример просте пећине са знатном дужином канала (1 458 m) је Дудићева пећина у Источној Србији. Ободска пећина у изворишту Ријеке Црнојевића такође је пример просте пећине.

Сложене пећине имају разгранате системе подземних канала који се међусобно преплићу на различите начине. Канали ових пећина могу бити распоређени у различитим нивоима, у виду спратова. Примери сложених пећина су Злотска и Цанетова. Злотска пећина има 10 канала дужине 1 560 m. Цанетова пећина, у долини Замне, је краћа иако се одликује већим бројем канала (18 канала дужине 424 m).[6]

Типови формација

уреди
 
Спелеотеме у дворани планинског краља Огофа Крега Финона, пећине настале растварањем стена у Јужном Велсу.

Формирање и развој пећина је познато као спелеогенеза; може трајати више милиона година.[5] Пећине могу бити у широком опсегу величина и формиране су различитим геолошким процесима. То може укључивати комбинацију хемијских процеса, ерозију водом, тектонске силе, микроорганизме, притисак и атмосферске утицаје. Технике изотопског датирања могу се применити на пећинске седименте, да би се одредио временски оквир геолошких догађаја који су формирали и обликовали данашње пећине.[5]

Процењује се да пећина не може бити више од 3.000 m (9.800 ft) вертикално испод површине због притиска стена изнад. Ово, међутим, не намеће максималну дубину за пећину која се мери од њеног највишег улаза до њене најниже тачке, пошто количина стене изнад најниже тачке зависи од топографије пејзажа изнад ње. За крашке пећине максимална дубина се одређује на основу доње границе крашких процеса, која се поклапа са основом растворљивих карбонатних стена.[7] Већина пећина се формира у кречњаку растварањем.[8]

Пећине се могу класификовати и на разне друге начине, укључујући контраст између активног и реликтног: активне пећине имају воду која тече кроз њих; реликтне пећине немају, иако се у њима може задржати вода. Типови активних пећина укључују уливне пећине („у које поток понире“), изливне пећине („из којих поток излази“) и пролазне пећине („кроз које поток пролази“).[9]

Пећне настале растварањем

уреди

Пећне настале растварањем или крашке пећине су најчешће пећине. Такве пећине се формирају у стени која је растворљива; већина се јавља у кречњаку, али се могу формирати и у другим стенама укључујући креду, доломит, мермер, со и гипс. Камен се раствара природном киселином у подземној води која продире кроз слојеве, раседе, спојеве и сличне карактеристике. Временом се пукотине повећавају и постају пећине и пећински системи.

Делови ових пећинеа који се налазе испод нивоа воде или локалног нивоа подземних вода биће поплављени.[10]

Верује се да су пећина Лечугуила у Новом Мексику и оближња пећина Карлсбад примери још једнце врсте пећина насталих растварањем. Оне су настали услед гаса H2S (водоник сулфид) који се диже одоздо, где резервоари нафте испуштају сумпорна испарења. Овај гас се меша са подземном водом и формира H2SO4 (сумпорну киселину). Киселина затим раствара кречњак одоздо, а не одозго, киселом водом која цури са површине.

Примарне пећине

уреди
 
Истраживање цеви лаве на Хавајима.

Пећине настале у исто време када и околна стена називају се примарним пећинама.

Цеви лаве се формирају вулканском активношћу и оне су најчешће примарне пећине. Док лава тече низбрдо, њена површина се хлади и учвршћује. Врућа течна лава наставља да тече испод те коре, а ако њен већи део исцури, остаје шупља цев. Такве пећине се могу наћи на Канарским острвима, Јеју-доу, базалтним равницама источног Ајдаха и на другим местима. Пећина Казумура близу Хила, Хаваји је изузетно дуга и дубока цев од лаве; дуга је 65,6 km long (40,8 mi).

Пећине од лаве укључују, али нису ограничене на лава цеви. Друге пећине настале вулканском активношћу укључују пукотине, калупе лаве, отворене вертикалне водове, инфлаторне, између осталог.[11]

Пећине пукотина

уреди

Пећине пукотина настају када се слојеви растворљивих минерала, као што је гипс, растварају између слојева мање растворљивих стена. Ове стене се ломе и урушавају у камене блокове.[12]

Талусне пећине

уреди

Талусне пећине су формиране отворима међу великим громадама које су пале у насумичне гомиле, често у подножју литица.[13] Ове нестабилне наслаге се називају талус или скри и могу бити подложне честим одронима камења и земље.

Анхијалинске

уреди

Анхијалинске пећине су пећине, обично приморске, које садрже мешавину слатке и слане воде (обично морске). Јављају се у многим деловима света и често садрже високо специјализовану и ендемску фауну.[14]

Референце

уреди
  1. ^ Whitney, W. D. (1889). "Cave, n.1." def. 1. The Century dictionary: An encyclopedic lexicon of the English language (Vol. 1, p. 871). New York: The Century Co.
  2. ^ "Cave" Oxford English Dictionary Second Edition on CD-ROM (v. 4.0) © Oxford University Press 2009
  3. ^ Moratto, Michael J. (2014). California Archaeology. Academic Press. стр. 304. ISBN 9781483277356. 
  4. ^ Lowe, J. John; Walker, Michael J. C. (2014). Reconstructing Quaternary Environments. Routledge. стр. 141—42. ISBN 9781317753711. 
  5. ^ а б в Laureano, Fernando V.; Karmann, Ivo; Granger, Darryl E.; Auler, Augusto S.; Almeida, Renato P.; Cruz, Franciso W.; Strícks, Nicolás M.; Novello, Valdir F. (2016-11-15). „Two million years of river and cave aggradation in NE Brazil: Implications for speleogenesis and landscape evolution”. Geomorphology. 273: 63—77. Bibcode:2016Geomo.273...63L. doi:10.1016/j.geomorph.2016.08.009. 
  6. ^ Петровић, Драгутин; Манојловић, Предраг (2003). Геоморфологија. Београд: Географски факултет, Београд. стр. 322—327. ISBN 978-86-82657-32-3. 
  7. ^ Комиссия спелеологии и карстоведения. Д. А. Тимофеев, В. Н. Дублянский, Т. З. Кикнадзе. Терминология карста. Базис карстования Архивирано 2013-02-15 на сајту Wayback Machine D.A. Timofeev, V.N. Dublyansky, T.Z. Kiknadze, 1991, Karst Terminology, The Commission for Speleology and Karst, Moscow Center of the Russian Geographical Society
  8. ^ „How Caves Form”. Nova (American TV series). Приступљено 2013-07-01. 
  9. ^ Silvestru, Emil (2008). The Cave Book. New Leaf. стр. 38. ISBN 9780890514962. 
  10. ^ Burcham, John. „Learning about caves; how caves are formed”. Journey into amazing caves. Project Underground. Архивирано из оригинала 3. 5. 2009. г. Приступљено 8. 9. 2009. 
  11. ^ Culver, David C. (2004). Encyclopedia of Caves. Elsevier Academic Press. стр. 84. ISBN 978-0121986513. 
  12. ^ Paleogeophysics & Geodynamics, Stockholm, Sweden; Mörner, Nils-Axel; Sjöberg, Rabbe; Obbola, Umeå, Sweden (септембар 2018). „Merging the concepts of pseudokarst and paleoseismicity in Sweden: A unified theory on the formation of fractures, fracture caves, and angular block heape”. International Journal of Speleology. 47 (3): 393—405. ISSN 0392-6672. doi:10.5038/1827-806X.47.3.2225  . 
  13. ^ Kolawole, F.; Anifowose, A. Y. B. (2011-01-01). „Talus Caves: Geotourist Attractions Formed by Spheroidal and Exfoliation Weathering on Akure-Ado Inselbergs, Southwestern Nigeria.”. Ethiopian Journal of Environmental Studies and Management. 4 (3): 1—6. ISSN 1998-0507. doi:10.4314/ejesm.v4i3.1  . 
  14. ^ „Peldanga Labyrinth (Liepniekvalka Caves), Latvia - redzet.eu”. www.redzet.eu. Приступљено 2020-05-17. 

Литература

уреди
  • Анђелић М. 1990. Геоморфологија. Београд: Војногеографски институт
  • Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  • Петровић Ј. 1973. Пећинарство за планинаре. Београд: Планинарски савез Србије
  • Gunn, John (2004). Encyclopedia of Caves and Karst Science (2nd изд.). Routledge. стр. 417, 1421. 
  • Young, Rob; Norby, Lisa (2009). Geological Monitoring. Geological Society of America. стр. 27. 
  • Goudie, Andrew; Panizza, Mario (2014). Encyclopedia of Geomorphology. Routledge. стр. 124. 
  • Nanna Gunnarsdóttir (n.d). „Caves in Iceland”. Guide to Island, a collaboration of more than 300 travel companies and individuals. Приступљено 20. 1. 2015. 
  • Zimbelman, D. R.; Rye, R. O.; Landis, G. P. (2000). „Fumaroles in ice caves on the summit of Mount Rainier; preliminary stable isotope, gas, and geochemical studies”. Journal of Volcanology and Geothermal Research. 97 (1–4): 457—473. Bibcode:2000JVGR...97..457Z. doi:10.1016/S0377-0273(99)00180-8. 
  • Sjöberg, Rabbe (1988). „Coastal Caves Indicating Preglacial Morphology in Norway”. Cave Science, the Transactions of the British Cave Research Association. 15 (3): 99—103. 
  • Barth, N (октобар 2013). „Caversham Caves, New Zealand: Breaking the Sea Cave Paradigm”. NSS News. 71 (10): 4—14. 
  • Crossley, P. (децембар 2013). „Bethells Beach Sea Caves”. Tomo Times (Journal of the New Zealand Speleological Society). 190: 8. 
  • Moore, D.G. (1954). „Origin and development of sea caves”. National Speleological Society Bulletin. 16: 71—76. 
  • Bunnell, D. (2004). „Littoral Caves”. Ур.: Gunn, J. Encyclopedia of Caves and Karst. New York: Fitzroy Dearborn. ISBN 1-57958-399-7. 
  • Bunnell, D. (1988). Sea Caves of Santa Cruz Island. Santa Barbara, CA: McNally and Loftin. ISBN 0-87461-076-1. 

Спољашње везе

уреди
 
Пећина на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пећина&oldid=28783036”