Европска повеља о регионалним или мањинским језицима

Европска повеља о регионалним или мањинским језицима
Европска повеља о регионалним или мањинским језицима
Европска повеља о регионалним или мањинским језицима; European Charter for Regional or Minority Languages
	Чланице Европске повеље о регионалним и мањинским језицима 2010. Државе чланице које су потписале и ратификовале Повељу Државе чланице које су потписале, али нису ратификовале Повељу Државе чланице које нису ни потписале, а ни ратификовале Повељу Нису државе чланице Савета Европе
Потписан	5. новембар 1992.
Услов	ратификација 5 држава
Потписници	33 државе Савета Европе
Депозитар	генерални секретар Савета Европе
Језици	енглески, француски

Европска повеља о регионалним или мањинским језицима (енгл. European Charter for Regional or Minority Languages) је међународна конвенција која се бави заштитом језичких права регионалних и мањинских заједница у Европи. Повеља је усвојена 25. јуна 1992. године од стране Савета Европе, а ступила је на снагу 1. марта 1998. године.^[1]

Повељу је потписало и ратификовало 25 држава чланица Савета Европе: Аустрија, Босна и Херцеговина, Велика Британија, Данска, Јерменија, Кипар, Лихтенштајн, Луксембург, Мађарска, Немачка, Норвешка, Пољска, Румунија, Словачка, Словенија, Србија, Украјина, Финска, Холандија, Хрватска, Црна Гора, Чешка, Швајцарска, Шведска и Шпанија. Још 8 држава је само потписало повељу, а очекује се да ће је и ратификовати.^[2]^[3]

Права која штити Повеља

Мере заштите односе се на домен образовања (члан 8), судске власти (члан 9), на управу и јавне службе (10), медије (11), културне активности и установе (12), привредни и друштвени живот (члан 13) и на прекограничну размену (14). Повеља се односи само на језике аутохтоног становништва саставу државе, а искључује језике миграната.

Примена Повеље у Србији

Примена Повеље у Србији је проистекла из сукцесорских права у односу на Државну Заједницу Србије и Црне Горе, која је Повељу потписала 22. марта 2005. године. Закон о ратификацији Повеље усвојен је 21. децембра 2005. године од стране Скупштине Србије и Црне Горе, а ступио је на снагу 1. јуна 2006. године. Као држава-наследница, Србија је престанком постојања ДЗСЦГ преузела сва права и обавезе које проистичу из Повеље. Према одредбама поменутог закона о ратификацији (члан 3) као мањински језици (у контексту примене Повеље у Србији) препознати су: албански, бошњачки, бугарски, влашки, мађарски, ромски, румунски, русински, словачки, украјински и хрватски језик.^[4]^[5]

Престанком постојања ДЗСЦГ (2006), угашено је дотадашње савезно Министарство за људска и мањинска права, тако да су послови из области примене Повеље у Србији прешли на новоустановљену Службу за људска и мањинска права, при Влади Републике Србије. Поменута служба је 2007. године израдила Први периодични извештај, који је од стране Владе РС достављен Савету Европе, у варијантама на српском и енглеском језику, а иста пракса је примињена и приликом израде каснијих периодичних извештаја.^[6]

Након оснивања посебног Министарства за људска и мањинска права у Србији (2008), примена Повеље је потпала под надлежност тог министарства, које је 2010. године израдило Други периодични извештај.^[7] Након реорганизације државних ресора и укидања поменутог министарства, надлежност над применом Повеље у Србији прешла је 2012. године на новоустановљену Канцеларију за људска и мањинска права, при Влади Републике Србије. Та канцеларија је 2014. године израдила Трећи периодични извештај,^[8], а затим су уследили: Четврти периодични извештај (2017)^[9] и Пети периодични извештај (2020).^[10]

Крајем 2020. године, након оснивања новог Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог, надлежност над применом Повеље у Србији прешла је на то министарство.^[11]

У службеним енглеским варијантама поменутих периодичних извештаја,^[12]^[13]^[14]^[15]^[16] начињени су извесни терминолошки пропусти у области именовања русинске националне мањине. Иако је Национални савет русинске националне мањине (НСРНМ) својим статутом из 2010. године прописао (члан 6.), а потом и потврдио (2014. и 2018. године), да званични назив на енглеском језику гласи: National Council of the Rusyn National Minority.^[17]^[18]^[19] тај назив (који се налази у заглављу сваког акта НСРНМ) није испоштован у енглеским варијантама поменутих извештаја, у којима је употребљаван неправилан облик: National Council of the "Ruthenian" National Minority. У енглеским варијантама поменутих извештаја, именовање русинског народа и језика, као и русинских мањинских установа и организација није било вршено путем употребе званичних и међународно признатих (ISO)^[20] термина (енгл. Rusyns, Rusyn language), већ путем спорних рутенских одредница (енгл. Ruthenians, Ruthenian language) које у енглеском језику имају далеко шира и веома разноврсна значења. Управо због те вишезначности, најпознатији русински историчар и бивши председник Светског конгреса Русина, проф. др Павел Р. Магочи је изричито указао на неприкладност употребе рутенских одредница за означавање Русина у међународној (енглеској) терминологији.^[21]^[22]