Википедија

Gradski komitet Saveza komunista Beograda

Gradski komitet Saveza komunista Beograda je bio rukovodeći organ organizacije Saveza komunista Beograda, gradske organizacije Saveza komunista Srbije (SKS) i Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). U svom sastavu Savez komunista Beograda imao je 16 opštinskih organizacija, sa više stotina mesnih partijskih organizacija i osnovnih organizacija po preduzećima, ustanovama, kao i Univerzitetski komitet SK i dr.

Zgrada Glavnog odbora SPS i Gradskog odbora SPS Beograda na Studentskom trgu u Beogradu, gde se do 1990. nalazilo sedište Gradskog komiteta SK Beograda

Mesna organizacija SRPJ(k) formirana je aprila 1919, neposredno nakon osnivanja SRPJ(k). Na opštinskim i parlamentarnim izborima 1920. KPJ je uspela da u Beogradu ostvari značajane rezultate, ali su vlasti sprečile izbor Filipa Filipovića za predsednika beogradske opštine.

Nakon zabrane Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), juna 1921, Mesni komitet KPJ za Beograd je nastavio delovanje u uslovima ilegalnog rada. Usled hapšenja i progona komunista, došlo je do zamiranja partijske aktivnosti. Pokušaji da se rad obnovi kroz legalno delovanje u NRPJ nisu dali veće rezultate, a obnovu partijske organizacije, pored hapšenja, ometala je i frakcijska borba koja se odvijala u KPJ.

Uvođenje Šestojanuarske diktature 1929. i otvoreni progon komunista dodatno su otežali delovanje komunista u Beogradu, a do obnove partijske organizacije došlo je tek 1934, zalaganjem Blagoja Parovića. Uprkos hapšenjima, Mesni komitet je obnavljan, a od marta 1937. neprekidno je delovao do jeseni 1943. godine.

U toku Narodnooslobodilačkog rata, od 1941. do 1944, Mesni komitet KPJ, zajedno sa Mesnim komitetetom SKOJ, bio je nosilac oružanog otpora u Beogradu, usled čega je veliki broj aktivista bio hapšen ili ubijan od okupatora i kvislinga. U toku rata stradalo je četvoro sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd — Matijević, Strugar, Ćetkovićeva i Lisjak.

Nakon oslobođenja Beograda, oktobra 1944, Gradski komitet KPJ dobija vodeću ulogu u društveno-političkom životu grada. Nakon Šestog kongresa KPJ, 1952. beogradska partijska organizacija postaje Savez komunista Beograda, čiji je Gradski komitet, uz Gradske odbore Socijalističkog saveza radnog naroda Beograda (SSRN) i Saveza udruženja boraca NOR (SUBNOR), kao i Gradski komitet Saveza socijalističke omladine Beograda (SSO), bio jedna od vodećih društveno-politički organizacija.

Savez komunista Beograda bio je najbrojnija gradska organizacija u Savezu komunista, a za njegove lidere birane su ličnosti, koje su potom obavljale visoke državno-partijske funkcije u republici i federaciji. Nakon raspada SKJ i transformacije Saveza komunista Srbije u Socijalističku partiju Srbije (SPS), Gradski komitet SK je 31. oktobra 1990. postao Gradski odbor SPS Beograda. Sedište Gradskog komiteta SK bilo je na Studentskom trgu 15.

Istorijat uredi

Od Kongresa ujedinjenja do zabrane KPJ 1919—1921. uredi

Mesna organizacija SRPJ(k) u Beogradu formirana je aprila 1919, odmah nakon Kongresa ujedinjenja, od dotadašnje mesne organizacije Srpske socijaldemokratske partije. Sedište mesne organizacije SRPJ(k) bilo je u Socijalističkom domu na Slaviji. Beogradska partijska organizacija bila je jedna od najaktivnijih u zemlji, s obzirom da je ovde živeo i delovao izvestan broj partijskih funkcionera i da je Beograd bio jedan od većih industrijskih centara sa dobro organizovanom radničkim klasom i jakim sindikalnim pokretom. Sukob između revolucionarne i reformističke struje u SRPJ(k) ispoljio se najpre u Beogradu, pa je marta 1920. rukovođenje beogradskom partijskom organizacijom preuzelo revolucionarno krilo partije. Na čelu partijske uprave tada se našao Filip Filipović, a pored njega članovi su bili — Mihailo Todorović, Kosta Novaković, Blagoje Bračinac i Pavle Pavlović. Pobedom revolucionarne struje na Drugom kongresu, održanom juna 1920. u Vukovaru, Filipović je izabran u najviše partijsko rukovodstvo, pa je nakon toga formirana nova partijska uprava Mesne organizacije KPJ za Beograd na čelu sa Aleksom Rebićem, dok su članovi bili — Milan Krstić, Mihailo Todorović, Kosta Novaković i dr. U to vreme, sredinom 1920, u Beogradu je delovalo oko 1.200 članova KPJ.[1]

 
Konzervirani grafit iz 1920. godine, sa sloganom Glasajte za Filipa Filipovića, u Sremskoj ulici u Beogradu

Najveća aktivnost beogradskih komunista tada je posvećena opštinskim izborima, a završni zbor održan je 19. avgusta na Slaviji ispred Radničkog doma. Na izborima održanim 22. avgusta 1920. lista komunističkih kandidata dobila je najveći broj glasova — 3.628 od ukupno 10.439 i osvojila većinu odborničkih mesta. Ipak izbor Filipa Filipovića za predsednika Beogradske opštine sprečili su upravnik Uprave grada Beograda i ministar unutrašnjih poslova Milorad Drašković poništavanjem mandata komunističkih odbornika.[2] Vladajući režim Kraljevstva SHS nastojao je na sve načine da onemogući političko delovanje KPJ, a posebno pred parlamentarne izbore, održane novembra 28. novembra 1920. godine. Uprkos progonima i zabranama, lista KPJ je na ovim izborima osvojila 59 poslaničkih mesta. U Beogradu je dobijeno 4.050 glasova i osvojena dva poslanička mandata — Pavle Pavlović i dr Sima Marković. Pored njih, kandidati za poslanike ispred KPJ u Beogradu su bili — Laza Stefanović, Dragomir Marjanović, Radislav Janković i Petar Cvetković.[3][4]

Veliki štrajkovi rudara u Sloveniji i Bosni i Hercegovini, gde je došlo do oružanih sukoba sa žandarmerijom, kao i jednodnevni generalni štrajk radnika u čitavoj zemlji, bili su povod da ministar unutrašnjih poslova Drašković donese Obznanu kojom je privremeno zabranjen rad KPJ.[5] Ova mera, kao i progon komunista širom zemlje, izazvala je revolt među komunistima, a posebno među radničkom i studentskom omladinom, koja je bila nezadovoljna načinom borbe koju je vodilo rukovodstvo KPJ. Grupe omladinaca-revolucionara tada su pokušale da atentatima skrenu pažnju javnosti na težak položaj radničke klase. Prilikom izglasavanja Vidovdanskog ustava, 28. juna 1921. molerski radnik Spasoje Stejić Baćo izvršio je neuspeli atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića, a 21. jula 1921. stolarski radnik Alija Alijagić je u Delnicama ubio ministra Draškovića. Ove akcije režim je iskoristio kao povod da 1. avgusta 1921. donese Zakon o zaštiti države, kojim je definitivno zabranjen rad KPJ, a njeni poslanici i članovi rukovodstva su uhapšeni i predati sudu, pod optužbom da su pripremali boljševičku revoluciju.[6][7]

Od zabrane KPJ do Šestojanuarske diktature 1921—1929. uredi

Zabranom rada KPJ i hapšenjem njenih funkcionera, kao i činjenicom da je svaka dalja komunistička delatnost bila protivzakonita, došlo je do raspuštanja njenih partijskih organizacija, a samo manji deo članstva je nastavio sa ilegalnim delovanjem. U pokušaju da legalizuju svoj rad, komunisti su januara 1923. formirali novu partiju pod nazivom Nezavisna radnička partija Jugoslavije (NRPJ), ali ona nije mogla zameniti KPJ niti je uspela da postigne onaj nivo popularnosti i uticaja na radničku klasu i sindikalni pokret.[8] Iako je imala veoma ograničen uticaj, NRPJ je zabranjena 11. jula 1924, a uporedo su vršena hapšenja i progoni komunista. Vlasti su zabranjivale sve legalne listove koje su pokretali komunisti, a februara 1925. policija je uspela da otkrije ilegalnu štampariju lista Komunist i uhapsi novinara Mošu Pijade, koji je osuđen na dugogodišnju zatvorsku kaznu.[9]

 
Bista Đure Đakovića, rad vajara Stevana Bodnarova, na Grobnici narodnih heroja u Beogradu

Početkom januara 1926. održana je Oblasna konferencija KPJ za beogradsku oblast na kojoj je razmatran rad partijskih organizacija i izabrano novo rukovodstvo na čelu sa Ljubom Radovanovićem, koji je na Trećem kongresu KPJ, održanom maja 1926. u Beču, podneo izveštaj o radu beogradske partijske organizacije.[10] Na opštinskim izborima avgusta 1926. komunisti su nastupili sa listom Nezavisnih radnika, ali usled nemogućnosti agitacije, ova lista nije ostvarila zapaženije rezultate. Frakcijske borbe između leve i desne frakcije, koje su se tih godina vodile unutar rukovodstva KPJ, imale su posledice na komunistički i revolucionarni radnički pokret, koji je u Beogradu, kao i čitavoj Jugoslaviji, bio u ozbiljnoj krizi. Sredinom 1926. u Beogradu je delovalo oko 190 članova KPJ svrstanih u 24 partijske ćelije.[11]

Uprkos malobrojnosti, teror policije prema komunistima nije popuštao. U velikom hapšenju komunista u Beogradu, januara 1926, uhapšeno je 38 partijskih i sindikalnih rukovodilaca, a tokom oktobra 1927. uhapšena je velika grupa komunista koji su delovali u Beogradu, među kojima su bili — Sima Marković, Otokar Keršovani, Lazar Stefanović, Gojko Samardžić, Savo Medan, Josip Cazi, Pavle Kovačević, Miloš Matijević i dr.[12] Hapšenja su nastavljena i 1928, pa je krajem januara uhapšen Ivan Milutinović, sekretar Udruženja studenata marksista, a u martu i aprilu je uhapšena nova grupa komunista, među kojima su bili — Miloš Marković, Dragomir Marjanović i dr. U periodu od 1926. do 1928. pred sudom u Beogradu je održano 14 sudskih procesa protiv optuženih za komunističku delatnost.[11]

Februara 1928. održana je u Beogradu Okružna partijska konferencija, na kojoj je došlo do kulminacije frakcijskih borbi. Pod uticajem desne frakcije, predvođene dr Simom Markovićem, okružna konferencija je odbacila preporuke Politbiroa CK KPJ i odbila da sprovede Otvoreno pismo Izvršnog komiteta Kominterne, kojim se osuđuje frakcijska borba u KPJ. Ovom konferencijom beogradaka partijska organizacija raspala se na dva dela, koja su bila pod uticajem leve i desne frakcije u rukovodstvu KPJ.[13] U cilju sređivanja stanja u beogradskoj partijskoj i sindikalnoj organizaciji u Beogradu su tokom 1927. i 1928. boravili članovi CK KPJ Đuro Đaković, Blagoje Parović, Mašan Mašanović i Miloš Marković, koji su vodili borbu pritiv frakcijakih borbi i nastojali da stvore partijsko jedinstvo. CK KPJ je juna 1928. doneo odluku o raspuštanju Pokrajinskog sekretarijata KPJ za Srbiju i Okružnog komiteta KPJ za Beograd i imenovao Miloša Markovića za novog sekretara Okružnog sekreterijata za Srbiju. Nakon raspuštanja OK KPJ za Beograd, formiran je novi Mesni komitet KPJ za Beograd, na čelu sa Savom Medanom. Pored Medana, u rukovodstvu beogradske partijske organizacije su bili — Anton Festini, Bogdan Bilbija, Marko Orešković, Trajan Jovčević, Antun Salaj, Nemanja Lazarević, Vladimir Nešić i Josip Beloncek. Ovaj Mesni komitet se zalagao za jedinstvo KPJ i borio se protiv frakcijskih borbi.[14] Na Mesnoj konferenciji održanoj 18. septembra 1928. podržan je stav rukovodstva u antifrakcijskoj borbi i prihvaćeni stavovi iz Otvorenog pisma Kominterne.[15] U vreme održavanja mesne konferencije u Beogradu je bilo oko 200 članova KPJ, koji su delovali u 38 partijskih ćelija i tri rejonska komiteta.[16] Nezadovoljna ovakvim stanjem, grupa pripadnika desne frakcije, pod rukovodstvom Sime Markovića, održala je 4. novembra 1928. Oblasnu konferenciju KPJ za Beograd na kojoj je izabrala svoje delegate za Četvrti kongres KPJ, koji je održan istog meseca u Drezdenu.[17]

Od Šestojanuarske diktature do početka rata 1929—1941. uredi

Obnovu rada Mesnog komiteta KPJ, juna 1928. i njegovo delovanje, prekinulo je januara 1929. uvođenje Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra Karađorđevića. Kako se zemlja nalazila u teškoj političkoj, ali i ekonomskoj situaciji, kralj je u ukinuo Ustav, raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad svih političkih partija i uveo lično režim. Ovo je pojačalo policijsku represiju nad svim protivnicima režima, a na posebnom udaru nalazio se komunistički i revolucionarni radnički pokret. Već krajem januara policija je otkrila i uhapsila veću grupu komunista i skojevaca, među kojima je bila većina članova Mesnog komiteta i Pokrajinskog komiteta SKOJ za Srbiju. Mesni komitet KPJ uspeo je da nastavi aktivnost, ali u ograničenim uslovima. Krajem februara 1929. u Beograd je došao Bracan Bracanović, instruktor CK KPJ, a u martu i Đuro Đaković, organizacioni sekretar CK KPJ, kako bi pružili pomoć beogradskoj partijskoj organizaciji. Bracanović je polovinom marta uspeo da formira novi Mesni komitet na čelu sa Momčilom Đorđevićem, a pored njega članovi su bili — Antun Festini i Milan Delić.[18] Hapšenje i ubistvo Đure Đakovića i Nikole Hećimovića, aprila 1929. i otvoreni prigon komunista, kao i višegodišnje zatvorske kazne na koje su uhapšeni osuđivani od strane Suda za zaštitu države, znatno su uticali na pasivizaciju KPJ. Usled hapšenja i proterivanja većeg broja članova, kao i pasivizacije, određenog dela članstva, avgusta 1929. u Beogradu je delovalo svega oko 50 članova KPJ svrstanih u 14 partijskih ćelija.[19]

Krajem avgusta 1929. policija uspela da otkrije ilegalnu partijsku štampariju i izvrši veliku provalu u beogradsku partijsku organizaciju. Tada je uhapšeno 45 komunista, među kojima su bili — Bracan Bracanović i Gojko Samardžić, sekretar i član PK KPJ za Srbiju; Vladimir Nešić, sekretar Crvene pomoći; Momčilo Đorđević i Antun Festini, sekretar i član MK KPJ; Rajko Jovanović, Branko Solarić, Marko Orešković, Sreten Žujović, Veselin Masleša i dr. Ovom provalom došlo je do prekida rada partijskog rukovodstva Beograda i Srbije.[20] Uprkos hapšenjima, manje grupe komunista, koje su izbegle hapšenja, nastavile su sa radom i tada je obrazovano novo partijsko jezgro oko Otokara Keršovanija i Ibrahima Babovića, koje je decembra 1929. preraslo u Mesni komitet KPJ, čiji su članovi bili — Mate Vidaković, Savo Ljuboje, Ruža Urošević i dr. Shvatajući značaj beogradske partijske organizacije, rukovodstvo KPJ je januara 1930. u Beograd uputilo Alojza Kocmura, sa zadatkom da sa Keršovanijem i Babovićem radi na obnovi i jačanju partijskih organizacija. Njihov rad prekinulo je hapšenje Kocmura i Babovića, kao i veće grupe komunista, februara 1930, čime je ponovo nastupio težak period za organizaciju KPJ u Beogradu.[19]

Mesni komitet KPJ u toku rata 1941—1944. uredi

Okupaciju Beograda, aprila 1941, Mesni komitet KPJ za Beograd dočekao je u sastavu: Miloš Matijević, sekretar i članovi Vukica Mitrović, Đuro Strugar, David Pajić, Miloš Mamić, Voja Leković i Luka Šunka, sekretar MK SKOJ.[21] Zajedno sa članovima Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a pre svega sa Spasenijom Canom Babović, članovi Mesnog komiteta su tokom leta 1941. radili na organizovanju sabotaža i diverzija u okupiranom gradu. Polovinom septembra 1941, Matijević je određen za člana Sekretarijata Pokrajinskog komiteta, a za novog sekretara Mesnog komiteta imenovan je Đuro Strugar, koji dužnost nikada nije preuzeo, obzirom da je uhapšen par dana kasnije.[22] Nekoliko dana nakon njega uhapšen je i Matijević, pa je Blagoje Nešković za novog sekretara Mesnog komiteta imenovao Milentija Popovića.[23]

 
Grob Janka Lisjaka u Aleji boraca NOR na Novom groblju u Beogradu

Kako je pored Strugara i Matijevića, uhapšena i Vukica Mitrović, a David Pajić ubijen, Popović je oktobra 1941. formirao novi Mesni komitet, koji su pored njega kao sekretara, sačinjavali članovi Olga Alkalaj, Ivica Devčić, Srba Trifunović i Vidoje Smilevski. Popović je početkom novembra 1941. prešao na oslobođenu teritoriju, a njegovu dužnost preuzeli su Todor Dukin, kao politički i Mija Kovačević, kao organizacioni sekretar. Mesni komitet tada je postao Okružni komitet KPJ za Beograd, a pored rukovođenja beogradskom partijskom organizacijom, rukovodio je i sreskim komitetima za Zemun, Smederevo i Kosmaj.[23] Dukin i Kovačević su uspeli da obnove i povežu rad partijskih organizacija u Beogradu i izvrše reorganizaciju Rejonskih komiteta, pa su se u januaru 1942. stekli uslovi za obnavljanje rada Mesnog komiteta. U obnovljeni Mesni komitet ušli su: Jelena Ćetković, sekretar i članovi Petar Ristić, Stevan Jovičić i Bora Drenovac, kao sekretar MK SKOJ.[24] Ovaj komitet delovao je do početka marta 1943,kada je usledila Martovska provala u kojoj je uhapšen veliki broj članova i simpatizera KPJ i SKOJ, kao i Jelena Ćetković i Petar Ristić. U akcijama Specijalne policije početkom aprila 1942. ubijen je Todor Dukin, a početkom maja 1942. uhapšen je Mija Kovačević. Ostali članovi Mesnog i Okružnog komiteta tada su morali da pređu u duboku ilegalnost ili da napuste Beograd.[25]

Nakon pada Mesnog komiteta, Stevan Jovičić je kratko vreme radio na okupljanju i povezivanju članova KPJ, a nakon njegovog odlaska u partizane, beogradskom partijskom organizacijom je privremeno rukovodio Blažo Radunović, sekretar Petog rejonskog komiteta. Pored njega u privremenom rukovodstvu su bili Žika Petrović i Radivoje Božić. Juna 1942. obnovljen je rad Mesnog komiteta KPJ, a za sekretara je imenovan Janko Lisjak, dotadašnji sekretar Sreskog komiteta KPJ za Zemun. Pored njega u obnovljenom Mesnom komitetu bile su Đuka Dinić i Razumenka Popović Zuma. Komitet je u ovom sastavu delovao do septembra 1942, kada je uhapšena Đuka Dinić. Hapšenjem Lisjaka, januara 1943. prestao je da postoji Mesni komitet, a dalje rukovođenje partijskom organizacijom u Beogradu, preuzeo je Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, na čelu sa Blagojem Neškovićem.[25]

Lideri uredi

Pregled rukovodećih ličnosti Mesnog komiteta KPJ za Beograd i Gradskog komiteta SK Beograda
ime i prezime p. mandata k. mandata napomena
Sekretari Mesnog komiteta KPJ za Beograd 1919—1944.[a]
Filip Filipović mart 1920. jun 1920.
Aleksa Rebić jun 1920.
Ljuba Radovanović januar 1926. v.d. kao sekretar Okružnog komiteta KPJ za Beograd
Savo Medan jun 1928. januar 1929.
Momčilo Đorđević mart 1929. avgust 1929.
Ibrahim Babović decembar 1929. februar 1930.
Jovan Marinović februar 1934. jul 1934.
Milan Gavrilović avgust 1934. april 1935.
Stevan Vulić januar 1936. novembar 1936.
Vukica Mitrović mart 1937. maj 1939.
Radoje Dakić maj 1939. jul 1939.
Miloš Matijević jul 1939. polovina septembra 1941. ubijen u logoru 1941.
Đuro Strugar polovina septembra 1941. kraj septembra 1941. ubijen u logoru 1941.
Milentije Popović kraj septembra 1941. 7. novembar 1941.
Todor Dukin novembar 1941. januar 1942. v.d. kao sekretar Okružnog komiteta KPJ za Beograd
Jelena Ćetković januar 1942. 3. mart 1942. ubijena u logoru 1943.
Blažo Radunović mart 1942. jun 1942. privremeno rukovodstvo
Janko Lisjak jun 1942. 16. januar 1943. ubijen u logoru 1943.
Blagoje Nešković januar 1943. septembar 1943. v.d. kao sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju
Vera Miletić septembar 1943. 5. oktobar 1943. ubijena u logoru 1943.
Sekretari Gradskog komiteta KPJ/KPS za Beograd 1944—1952.
Dragoslav Mutapović 18. oktobar 1944.
Ratko Dugonjić 1948. 1951.
Marko Nikezić 1951. 1952.
Sekretari Gradskog komiteta Saveza komunista Beograd 1952—1968.
Mihailo Švabić 1952. 1955.
Đurica Jojkić 1955. 11. april 1957.
Rista Antunović Baja 11. april 1957.[26] 28. februar 1961.
Milojko Drulović 28. februar 1961.[27] 6. maj 1963.
Dragi Stamenković 6. maj 1963.[28] 11. novembar 1964.
Branko Pešić 11. novembar 1964.[29] 27. maj 1965.
Stevan Doronjski 27. maj 1965.[30] 4. novembar 1966.
Simeon Zatezalo 7. novembar 1966.[31] 1. mart 1968.
Predsednici Konferencije i sekretari Gradskog komiteta Saveza komunista Beograd 1968—1982.
Veljko Vlahović (predsednik) 1. mart 1968.[32] 3. april 1970.
Simeon Zatezalo (sekretar) 1. mart 1968.[32] 3. april 1970.
Simeon Zatezalo (predsednik) 3. april 1970.[33] 26. februar 1974.
Bora Pavlović (sekretar) 3. april 1970.[33] 28. oktobar 1972. podneo ostavku
Đorđe Lazić (sekretar) 28. oktobar 1972. 26. februar 1974.
Saša Gligorijević (predsednik) 26. februar 1974.[34] 10. april 1978.
10. april 1978.[35] 14. april 1982.
Zoran Nastić (sekretar) 26. februar 1974.[34] 10. april 1978.
Ratko Butulija (sekretar) 10. april 1978.[35] 14. april 1982.
Predsednici Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda 1982—1990.
Ivan Stambolić 14. april 1982.[36] 16. april 1984.
Slobodan Milošević 16. april 1984.[37] 23. april 1986.
Dragiša Pavlović 23. april 1986.[38] 29. septembar 1987. podneo ostavku
Slobodanka Gruden 2. oktobar 1987.[39] 13. novembar 1987. v.d.
Radoš Smiljković 13. novembar 1987.[40] 31. oktobar 1990.

Napomene uredi

  1. ^ Spisak nije potpun za period pre 1934, zbog ilegalnog načina rada KP Jugoslavije

Reference uredi

  1. ^ Beograd 1984, str. 28–29.
  2. ^ Hronologija 1 1980, str. 97.
  3. ^ Hronologija 1 1980, str. 103.
  4. ^ Beograd 1984, str. 30.
  5. ^ Hronologija 1 1980, str. 106.
  6. ^ Hronologija 1 1980, str. 113.
  7. ^ Beograd 1984, str. 32.
  8. ^ Hronologija 1 1980, str. 124.
  9. ^ Hronologija 1 1980, str. 147.
  10. ^ Hronologija 1 1980, str. 152.
  11. ^ a b Beograd 1984, str. 35–38.
  12. ^ Hronologija 1 1980, str. 163.
  13. ^ Hronologija 1 1980, str. 166.
  14. ^ Hronologija 1 1980, str. 169.
  15. ^ Hronologija 1 1980, str. 172.
  16. ^ Beograd 1984, str. 39.
  17. ^ Hronologija 1 1980, str. 173.
  18. ^ Hronologija 1 1980, str. 178.
  19. ^ a b Beograd 1984, str. 43—44.
  20. ^ Hronologija 1 1980, str. 182.
  21. ^ Beograd 1984, str. 175.
  22. ^ Beograd 1984, str. 176.
  23. ^ a b Beograd 1984, str. 177.
  24. ^ Beograd 1984, str. 178.
  25. ^ a b Beograd 1984, str. 179.
  26. ^ „Rista Antunović izabran za sekretara Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 12. 4. 1957. str. 1. 
  27. ^ „Milojko Drulović novi sekretar Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 1. 3. 1961. str. 7. 
  28. ^ „Dragi Stamenković novi sekretar Gradskog komiteta SK Beograda”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 7. 5. 1963. str. 4. 
  29. ^ „Završena Gradska konferencija komunista Beograda: Razvijenost samoupravljanja — merilo aktivnosti i vrednosti rada komunista”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 12. 11. 1964. str. 1. 
  30. ^ „Stevan Doronjski izabran za sekretara Gradskog komiteta SK Beograda”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 28. 5. 1965. str. 1. 
  31. ^ „Sednica Gradskog komiteta SK Beograda: Ne samo kritika nego i nova rešenja. Simeon Zatezalo novi sekretar Gradskog komiteta”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 8. 11. 1966. str. 1. 
  32. ^ a b „Konferencija beogradskih komunista: Veljko Vlahović predsednik Konferencije SK Beograda”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 2. 3. 1968. str. 1. 
  33. ^ a b „Završena sednica konferencije Saveza komunista Beograda: Integracije određuju fizionomiju savremenog tržišta”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 4. 4. 1970. str. 5. 
  34. ^ a b Hronologija 3 1980, str. 360.
  35. ^ a b „Izborna konferencija SK Beograda: Idejna i akciona sposobnost”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 11. 4. 1978. str. 12.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  36. ^ „Izborna konferencija organizacije SK u Beogradu: SK mora da da odgovore na sva pitanja”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 15. 4. 1982. str. 4. 
  37. ^ „Dogovor beogradskih komunista: Jedinstveno iz odluke u praksu”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 17. 4. 1984. str. 1. 
  38. ^ „Sedamnaesta gradska konferencija organizacije SK Beograda: Jedinstvo temelj sistema”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 23. 4. 1986. str. 4. 
  39. ^ „Sednica Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda: Usvojena ostavka Dragiše Pavlovića”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 3. 10. 1987. str. 1. 
  40. ^ „Sednica Gradskog komiteta SK Beograda: Radoš Smiljković predsednik”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 14. 11. 1987. 

Literatura uredi

  • Pregled istorije Saveza komunista Jugoslavije. Beograd: Institut za izučavanje radničkog pokreta. 1963.  COBISS.SR 54157575
  • Marjanović, Jovan (1964). Srbija u Narodnooslobodilačkoj borbi — Beograd. Beograd: Nolit/Prosveta.  COBISS.SR 144402183
  • Marković, Dragan (1977). Otpisani — Beograd 1941—1944. Beograd: Sloboda.  COBISS.SR 76369415
  • Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom I 1919—1941. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  COBISS.SR 1539739342
  • Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom II 1941—1945. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  COBISS.SR 49272583
  • Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom III 1945—1979. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  COBISS.SR 1539739598
  • Beograd u ratu i revoluciji 1941—1945. Beograd: Istorijski arhiv Beograda. 1984.  COBISS.SR 37352711
  • Istorija Saveza komunista Jugoslavije. Beograd: Izdavački centar „Komunist”; Narodna knjiga; Rad. 1985.  COBISS.SR 68649479
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Градски_комитет_Савеза_комуниста_Београда&oldid=27702856”