Јосип Цази (Чепин, код Осијека, 16. март 1907Загреб, 22. новембар 1977), публициста, писац, учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Хрватске и јунак социјалистичког рада.

ЈОСИП ЦАЗИ
Josip Cazi.jpg
Јосип Цази
Датум рођења(1907-03-16)16. март 1907.
Место рођењаЧепин, код Осијека
 Аустроугарска
Датум смрти22. новембар 1977.(1977-11-22) (70 год.)
Место смртиЗагреб,  СР Хрватска
 СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ одпре рата
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинпуковник
Одликовања
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден југословенске заставе
Орден Републике
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Јосип Цази рођен је 16. марта 1907. године у Чепину код Осијека. Родитељи су му били сељаци беземљаши, па су као тежаци радили на пустарама велепоседника. Мајка му је умрла 1914. године, а отац стрељан као војни бегунац поткрај рата, па је Цази неко време био у дому за ратну сирочад. Основну школу је похађао у Вуковару од 1914. до 1918. године. Као дванаестогодишњак запослио се у грађевинарству, а затим учи машинбраварски занат у две занатске радионице.

Од септембра 1920. године активан је члан Савеза комунистичке омладине Југославије, али је ускоро затворен и прогнан у Чепин. Вративши се у Вуковар, завршио је занат и радио на оснивању радничког омладинског спортског друштва, те је 1924. године постао тајник Савеза радничке омладине. Године 1925. радио је на пилани у Завидовићима, а затим се запослио у Београду у фабрици „Локомашин“. Прикључио се Независним синдикатима и СКОЈ-у, те је 1926. постао члан Рејонског комитета, а почетком 1927. године секретар Месног и Окружног комитета. Те је године полазио илегални партијски течај у Загребу, где је међу предавачима био Јосип Броз.

Кад је крајем 1927. године откривена илегална штампарија листа „Млади бољшевик“, Цази је осуђен на пет година затвора. Након робије у пожаревачкој казнионици, интерниран је 1933. године у Вуковар, где се запослио у фабрици „Бата“. Основао је партијску ћелију и почео да уређује лист организованих „Батиних“ радника, „Сарадник“, те је почео да се бави и публицистиком. Након трију затварања отпуштен је из фабрике, па је 1934. године отишао у Загреб и постао обласни секретар Савеза прерађивачких радника Хрватске и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Хрватску. Због активности код „Бате“ био је 1936. године осуђен на 22 месеца робије, коју је издржао у Старој Градишки. После тога је радио у загребачкој фабрици „Вентилатор“, руководио је партијском ћелијом и био секретар обласног одбора Савеза металаца Југославије за Хрватску те члан комисије Агитпропа при Централном комитету Комунистичке партије Хрватске. Године 1940. повукао се у илегалност и руководио оснивањем илегалних синдиката.

Народноослободилачки ратУреди

Поткрај 1941. године Цази одлази у партизане, у Лику, где је постао руководилац партијског бироа у батаљону „Марко Орешковић“. Године 1942. био је комесар Другог личког партизанског одреда, затим Другог славонског, па руководилац Агитпропа комисије поверенства ЦК КПХ и Обласног комитета за Славонију, те уредник и сарадник партизанских листова.

Године 1942. основао је културно-просветну, а после казалишну дружину „Аугуст Цесарец“, за коју је писао и текстове. Био је већник ЗАВНОХ-а и АВНОЈ-а, те члан Обласног Народноослободилачког одбора за Славонију 1943. године. Године 1945. држао је реферат на оснивачком Конгресу јединствених синдиката у Београду.

Послератна каријераУреди

 
Гроб породице Цази на Мирогоју

Након ослобођења био је први уредник листа „Рад“ 1945. године, те члан редакције „Црвене звезде“ од 1948. до 1950. године.

Обављао је многе дужности:

  • члан Централног одбора Јединствених синдиката
  • министар лаке индустрије ФНР Југославије од 1945. до 1948. године
  • министар машиноградње НР Хрватске од 1951. до 1952. године
  • потпредседник Републичког већа Савеза синдиката Хрватске
  • председник Градског синдикалног већа Загреба од 1952. до 1956. године
  • председник Републичког већа Савеза синдиката Југославије за Хрватску од 1956. до 1963. године
  • заступник у Савезној скупштини и Сабору Хрватске
  • судија Уставног суда Југославије од 1963. до 1967. године
  • члан Централног комитета СКЈ и Централног комитета СКХ од Другог конгреса СКХ до 1968. године
  • члан Савета федерације

Умро је 22. новембра 1977. године у Загребу. Сахрањен је на загребачком гробљу Мирогој.

Носилац је Партизанске споменице 1941., Ордена народног ослобођења, Ордена јунака социјалистичког рада, Ордена Републике са златним венцем и осталих одликовања.

Рад у публицистици и књижевностиУреди

Уз политички рад, Цази се бавио и публицистиком, проучвањем историје радничког покрета и књижевношћу. Политичким и социолошким чланцима јављао се од 1934. године у листовима „Сарадник“, „Глас синдикално организованих радника“, „Слободна мисао“ (Торонто, 1939.). За време рата писао је политичке брошуре („Рад политичких комесара“, „Линија КПЈ“, „Ослободилачки рат“ и остало).

После рата објављивао је чланке, говоре, предавања и реферате у дневном и радничком тиску („Рад“, „Борба“, „Лака индустрија“, „Синдикати“, „Глас народа“, „Вјесник“, „Народни лист“, „Информатор“, „Привредни вјесник“, „Глас Славоније“, „Младост“, „Самоуправљање“, „Наше теме“ и др.). Проучавао је историју синдикалног и радничког покрета у Хрватској. Посебно је истакнут његов приказ политичке, организационе, економске и идејно-пропагандистичке делатности Независних синдиката од 1921. до 1929. године.

Цази је писао револуционарне песме, цртице и записе из НОБ-а. Прву песму „Чини што хоћеш“, објавио је у „Гласу омладине“ бр. 2, 1935. године. Циклусе песама „Јарам и окови“ (штампане 1969.. године као „Јарам и тамнице“) објављивао је од 1936. до 1941. године у загребачким публикацијама „Глас омладине“, „Радник“, „Глас“, „Израз“ и „Раднички тједник“. Године 1940. објавио је збирку од десет песама о зидарима пролетерима, који у неимашитини и глади свакодневно траже посао или граде раскошне градове, цркве и палаче богаташима, верујући у победу социјалне револуције („Зидари“).

За НОБ-а објављивао је песме и чланке у листовима „Звијезда“ (Лика, 1942. године) и „Славонски партизан“ (Славонија, 1942. године), које је сам покренуо. Од 1945. до 1961. године објављивао је песме, приповести, сећања и утиске с путовања у публикацијама „Извор“, „Рад“, „Црвена звезда“, „Синдикати“, „Књижевност“, „Лака индустрија“, „Металац“, „Социјалистички фронт“, „Вјесник“, „Глас Славоније“, „Пионир“, „ВУС“, „Бридски лист“, „Глас младих“, „Културни радник“, „Наша дјеца“ и остало.

Књига цртица о почецима револуционарног кретања радничке омладине источне Славоније „Лицем према бури“ преведена је на мађарски, албански, словеначки, македонски, турски језик и остале. Песме су уврштене у зборник револуционарне поезије, „Крилата ријеч“ (1978).

ЛитератураУреди