Википедија

Koča Jusuf-paša

Koča Jusuf-paša (1730, Gruzija – 1800, Džeda) je bio osmanski državnik gruzijskog porekla, koji je dva puta obavljao dužnost velikog vezira (1786 - 1789) i (1791 - 1792). Pored tog položaja obavljao je i razne druge položaje: defterdara, kapudan-paše, seraskera[v], itd. Istakao se u ratovima protiv Rusa i Austrijanaca (1787 - 1792). Pošto je bio ljubimac sultana Abdul Hamida I i Selima III, bio je najmoćniji čovek u carstvu.

Koča Jusuf-paša
Portret Koča Jusuf-paše iz 18. veka
Lični podaci
Puno imeKoča Jusuf-paša
NadimciKoča
Datum rođenja(1730-00-00)1730.
Mesto rođenjaČildirski ejalet, Osmansko carstvo
Datum smrti1800.(1800-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (69/70 god.)
Mesto smrtiDžeda, Osmansko carstvo
Uzrok smrtistarost
PrebivališteIstanbul (najveći deo života)
DržavljanstvoOsmansko
ReligijaSunitski islam
ObrazovanjeAđami oglan škola
Zanimanjeoficir
Profesijaoficir
Politička karijera
Aktivni period1770—1800
1770. — 1785.
MonarhMustafa III,
Abdul Hamid I
1785. — 25. januar 1786.
MonarhAbdul Hamid I
25. januar 1786. — 28. maj 1789.
MonarhAbdul Hamid I, Selim III
PrethodnikSahin Ali-paša
NaslednikĆenaz Hasan-paša
28. maj 1789. — 19. decembar 1789.
MonarhSelim III
19. decembar 1789. — kraj decembra 1789.
MonarhSelim III
PrethodnikĆezajirli Gazi Hasan-paša
NaslednikGiritli Husein-paša
kraj decembra 1789. — 1790.
MonarhSelim III
1790. — 1790.
MonarhSelim III
1790. — 12. februar 1791.
MonarhSelim III
PrethodnikKajserili Hadži Salih-paša
NaslednikKajserili Hadži Salih-paša
veliki vezir (II put)
12. februar 1791. — 4. maj 1792.
MonarhSelim III
PrethodnikĆelebizad Šerif Hasan-paša
NaslednikDamat Melek Mehmed-paša
4. maj 1792. — 1800.
MonarhSelim III
Grb velikog vezira Zastava Osmanskog carstva

Politički uspon i položaj blagajnika

uredi
 
Bista Ćizajirli Gazi Hasan-paše, Jusufovog gospodara, kasnije saveznika

Kao dete je zarobljen i odveden iz Gruzije u Istanbul, gde je primio islam. Potom ga je otkupio Hasan-efendija, kapetan trgovačke flote. Posle napuštanja Hasana-efendije, Jusuf je služio Gazi Hasan-paši u Alžiru. Kada je Hasan postao kapudan-paša, Jusuf je imenovan za blagajnika. Tadašnje finansije bile su u užasnom stanju: nije bilo pravilnog računovodstva, ni protokola, a hartije su se čuvale u džakovima. Nije bilo ni budžeta; sultan i njegovi ljubimci uzimali su iz državne blagajne koliko žele. Nije bilo ni fiskalne uprave; prihodi, to jest porez na hrišćane i Jevreje, dohotci sa sultanovih dobara i carina na trgovinsku robu, izdavati su pod zakup preduzimačima, koji su stanovništvu uzimali sve.[1]

Veliki vezir

uredi

Preuzimanje položaja i stanje u Carstvu

uredi

Godine 1785. Jusuf je, zaslugom Hasan-paše, uzdignut na položaj vezira, a, postavši sultanov ljubimac, već sledeće godine, 25. januara, na položaj velikog vezira [2]. Kako je vlast bila despotska i neuređena, sultan je imao neograničenu vlast, ali kako je on živeo zatvoren u saraju i nije vršio državne poslove, već je upravljanje carstvom bilo povereno Jusufu.[2]

Vojska je bila neverovatno neefikasna i zaostala. Sastojala se iz konjice (spahije), koja je živela na timarima [g] koje im je sultan dao, i pešadije (janičari), podeljene na 199 četa, smeštenih po istanbulskim kasarnama. Spahije nisu više vršile svoju službu, a janičari, umesto da se regrutuju iz sultanovih robova i da ostanu neženjeni, počeli su se ženiti i svoja mesta predavati svojim sinovima, koji su ih smatrali kao naslednu državnu službu, uz koju su se bavili i drugim poslovima.[2] Sasvim su se izmetnuli iskvarili. Staro ratničko oduševljenje zamenila su druga, neposrednija i više sebična osećanja. Uživala se vlast, i posedi, a razvio se sistem podvale i neodgovornosti. Janičarski odžaci bili su mesta svih vrsta korupcije, a u isti mah legla bunta i nereda.[3] Tako da su postali veoma loša i bespotrebna vojska za vreme rata, a vrlo nemirna vojska za vreme mira.[2][3] Jusuf je imao velike probleme s njima jer su u svakom trenutku bili spremni da smene vlast i učestvovali su u dvorskim spletkama kidišući na samog sultana.[3] Ova vojska bila je nemoćna da smiri hrišćanske narode, koji su, ugnjetavani vekovima, bili u svakom trenutku spremni da podignu ustanak.[4]

Svaka je oblast imala svog vojnog upravnika, pašu, poslatog iz Istanbula, koji je u njoj imao svu vlast. Većina paša je u to vreme kupovala svoj položaj od Jusufa, koji ih je postavljao.[2] Oni koji su zapovedali kakvim odredom vojske bunili su se često protiv naredaba koje su dolazile iz Istanbula.[5]

Osmansko carstvo kao muslimanska država nikad nije primano u društvo hrišćanskih evropskih sila, što je rezulitaralo otuđenjem od evropskih vladalaca; carevina je imala samo jednog saveznika francuskog kralja. Kako se Carstvo u Evropi utvrdilo osvajanjem, tako su evropski vladari sebi davali za pravo da osvajaju ili na bilo koji drugi način prisvajaju njegove teritorije, koje nisu bile pod zaštitom međunarodnog prava. Najveća opasnost pretila je od Austrije i Rusije.[6]

Tako da je opadajućoj carevini pretila opasnost s više strana: pobune janičara u Istanbulu, odmetanje paša po oblastima, ustanci hrišćanskih naroda, rusko i austrijsko osvajanje itd.[6][7]

Izbijanje rata s Rusijom

uredi

Odmah po preuzimanju dužnosti, carevina se našla pred velikim iskušenjem; zbog izvesnih sukoba na Kavkazu došlo je do zapetih odnosa između nje i Rusije.[8] Sultan predosećajući da carstvu preti opasnost tada objavljuje proglas o skorom ratu sa neprijateljima islama.[9] Ruska carica Katarina Velika odgovara na to svečanim putovanjem na Krim u proleće 1787. godine u pratnji austrijskog cara Jozefa II. Jusuf je osetio taj sastanak kao oštricu protiv carstva i da se ne bi dao preduhitriti 12. avgusta 1787. godine, na podsticaj Velike Britanije i Pruske, naredio je predavanje jedne note se ruskom ambasadoru u Istanbulu, Bulgakovu, u kojoj traži povraćaj Krima. Bulgakov je odbio taj zahtev, i njega zatvaraju u tvrđavu Sedam Kula, što je značilo isto što i objava rata.[8][9][6][10][7] Jozef II je odmah izvestio Katarinu da on smatra taj incident kao casus foederis. Rusi nisu uklonili svoje konzule iz Vlaške i Moldavije, a dana 1. septembra Turci su gađali iz topova dva ruska ratna broda blizu Očakova, na šta Katarina 18. septembra odgovara objavom rata.[9][7] U rat je bila uvučena i Austrija kao ruski saveznik, ali ona se priključila ratu kasnije.[8]

Rat s Rusijom

uredi

Ruski ratni ciljevi bili su u saglasnosti s grčkim planom [d], a ako se taj plan ne bi ostvario i Osmansko carstvo ne bi uništilo zadovoljavali su se ujedinjenjem Moldavije, Vlaške i Besarabije u jednu nezavisnu kneževinu pod nazivom Dakija, kojom će vladati caričin ljubimac i ministar Grigorij Potemkin.[9][6][10]

U ovom ratu turski serasker je bio Jusuf, dok je glavni ruski komandant bio Potemkin. Vojne operacije su počele jednim pokušajem nasilnog iskrcavanja turske flote na peščanim sprudovima na ušću Dnjepra kod tvrđave Kinburn, a koje pobednički sprečava ruski general Suvorov.[9][10] U isto vreme ruske trupe isteruju brđane šah — Mansura iz cele oblasti duž reke Kubanja i Laba sve do kavkaskih planina. Te je godine Osmansko carstvo od uništenja spasila petodnevna oluja, koja je skoro potpuno uništila Potemkinovu sevastopoljsku flotu pod koja se uputila ka Varni.[9]

Ulazak Austrije u rat i predratne operacije

uredi

Krajem januara 1788. godine, Austrija sa svoje strane objavljuje rat Turcima.[9][11] Stvarna neprijateljstva počela su, međutim, ranije.[12] Austrijska saveznička vojska, iako je donekle pomogla rusku, ipak nije dovoljno sudelovala u ratu, već se više oslanjala na Srbe.[10][12] Mnogi Srbi su ustali protiv osmanske vojske od Jadranskog mora do Timoka.[10][7] Na to su Turci u leto 1787. godine su navalili u Smederevski sandžak pre dolaska austrijske vojske, da počnu nasilnim merama i velikim zulumima ugušivati pokret.[9][12] Stoga su znatniji Srbi: Đorđe Petrović Karađorđe, kapetan Koča Anđelković, Radič Petrović i drugi, prebegli u Banat i Srem.[9][12]

 
Teritorije koje je osvojio Koča Anđelković — Kočina krajina.

Pošto pokušaj, da pomoću Srba, uoči Vavedenja, prepadom uzmu Beograd, nije uspeo, u Austriji se u zimu obrazovao zaseban vojni odred srpskih dobrovoljaca pod imenom frajkori, u kom su bili pored ostalih i oni prebegli Srbi kojima je zapovedao austrijski major Mihailo Mihaljević.[9][12] Posle uvežbavanja, frajkori su u zasebnim odeljenjima počeli napadati Turke.[10][7][12] Njihov prevashodni cilj, pored olakšavanja posla redovnoj austrijskoj vojsci, bio je da stvori povoljnije raspoloženje za Austriju u Srbiji i u tome su imali uspeha, pošto im se ubrzo pridružio Aleksa Nenadović, jedan od najuglednijih Srba.[12]

Od Frajkorskih je četa najznatnija bila ona koju je predvodio Anđelković.[10][7] Kad je Austrija objavila rat Turcima, Koča je, veoma hrabar i odlučan, učestvovao s jednom austrijskom četom u prepadu na Smederevo, a onda je sa svojom četom napao i uzeo Požarevac. Posle tog uspeha napao je Hasan-pašinu Palanku, Batočinu i Bagrdan, pa je i odatle rasterao Turke.[7][12] Ovim je stekao ratnu slavu i njegova četa je postala nekoliko puta jača; jedno vreme je brojala na 500 ljudi.[12] S toga je cela ova vojnička akcija, u kojoj se austrijska vojska nije mnogo izlagala, dobila je naziv Kočina krajina.[10][7][12]

Kočina krajina

uredi

Pomagan od Srba, Anđelković je u novom smelom zaletu dopro do Kragujevca i uspeo je čak da i odatle izagna iznenađene Turke. Na zapadu Srbije, knez Aleksa Nenadović očistio je od Turaka valjevski kraj i goneći ih dospeo je sve do Čačka. Sa učešćem srpskih dobrovoljaca austrijska vojska uzela je 16. aprila 1788. godine Šabac. Inače, prvih meseci rata čitav teret akcije pao je na Srbe, koji su imali da pripreme teren za glavnu vojsku. Anđelkoviću je posle pokazanih uspeha stavljeno u dužnost da preseče veze između Niša i Beograda. On je to jedno vreme vršio s dosta sreće, zbog čega je dobio čin kapetana i zlatnu medalju imajući uza sebe do 3.000 srpskih boraca, ali je posle, nedovoljno pomagan od austrijske vojske, morao uzmaknuti pred nadmoćnijom turskom snagom. Turcima je snabdevanje Beograda bilo veoma važna stvar i oni je nisu hteli upustiti bez teške cene. Srpske čete nisu bile dovoljno snabdevane ni hranom i to je dalo povoda osetnom nezadovoljstvu i nedisciplini, što se sve pojačalo kad se videlo da Austrijanci ne ulaze u borbu ni posle očigledne turske namere da se probiju kroz moravsku dolinu. Bilo je nezadovoljstva i sa Anđelkovićem, koji je optuživan da je samovoljan i da nepravedno deli plen.[12] Sredinom aprila 1788. Deli Ahmet, vođa janičara u Beogradu, je uspeo da razbije Anđelkovića i da ga natera na povlačenje sve do Požarevca.[11] Austrijanci su oklevali s planom. Oni nisu hteli da se mnogo založe sve dotle, dok ne vide šta Rusi nameravaju i dok ovi ne privuku na sebe glavninu turske vojske.[12]

 
Portret cara Jozefa II, cara Svetog rimskog carstva, rad Jozefa Hikela iz 1776. godine.

Banatski pohod

uredi

Ali mesto ruske ofanzive došla je turska. Početkom maja Jusufom je, predvodivši tursku vojsku, udario od Vidina prema Požarevcu prošavši do Beograda. Uplašeno srpsko stanovništvo ili se povlačilo ispred njega ili se smirivalo. Jusuf se svetio i kažnjavao strogo. Beogradski trg bio je pun srpskog roblja. Broj srpskih izbeglica u Austriji zato se krajem juna popeo na 50.000 ljudi sa 300.000 komada stoke. Srpski književnik Milovan Vidaković, koji je opisivao beg svoje porodice u Srem, kazuje kako su prolazili pored pustih sela, rečima:

Sva već u travi obrasla, nigde života u njima ne ima, sve je to otišlo bilo. Vinogradi, vrtovi, stanovi, sve je to pusto i u korovu leži.[13]

Kad je potisnuo dobrovoljačke čete iz moravske doline i obezbedio Beograd, Jusuf je preneo ratište na austrijsku stranu, u Banat. Hteo je da preseče eventualnu vezu između Rusa i Austrijanaca. U leto 1788. počela je njegova ofanziva u Banatu, koja je imala brze i relativno lake uspehe.[13][7] Anđelković, koji se tada nalazio duboko u Srbiji, na glas da je Jusuf prešao u Banat, vratio se preko Dunava.[7] On je preuzeo odbranu rudarskog mesta Brzasku, ali ga je Jusuf posle ogorčene borbe, zahvaljujući izdaji i kukavičluku nekih vlaških odreda, savladao, opkolio, zarobio i sa 60 drugova kod Tekije nabio na kolac.[13][7] Austrijska vojska, slaba i iznenađena, nije mogla lako da se pribere i Jusuf je zauzeo ceo južni Banat. Ušao je i u Pančevo. Njemu su se pridružili nepouzdani Vlasi i tu i u negotinskoj Krajini, nešto iz straha, a nešto i zbog pljačke. To je, sasvim razumljivo, unelo paniku i među Srbe. Nažalost za Jusufa, ova ofanziva nije imala duga daha. Nedovoljno spremna vojska brzo je malaksala i nije iskoristila svoje prve uspehe. Na sreću malaksalost turske vojske nije iskoristila autrijska vojska, čije su se glavne trupe pod zapovedništvom Ernsta Gideona fon Laudona, proslavljenog feldmaršala iz Sedmogodišnjeg rata, u to vreme nalazile na bosanskoj granici. Ova vojska imala je nekakvog uspeha, ali očigledno nedovoljnog.[13]

Kao i Rusi, Austrijanci su načinili krupnu grešku: oni su prekomerno razvukli svoj front duž ogromne linije Dnjestar-Jadransko more, dok se Potemkin beskrajno dugo zadržao pri opsadi Očakova, umesto da se pridruži svojim saveznicima i da zajedno sa njima napadne Turke na Dunavu. Austrijanci su imali uspeha u opsadi Hotina, koji je osvojen tek u septembru i opsadi Jašija koji je u avgustu osvojila jedna divizija ruske vojske Petra Rumancova. Na Dunavu Jusuf je za Turke odneo dve pobede, kod Vidina i kod Slatine.[9] Treća pobeda, kod Karansebeša, bila je najveća. 17. septembra 125.000 Turaka pod Jusufovim zapovedništvom, razbili su oko 100.000 Austrijanaca pod vođstvom cara Jozefa lično. Jusuf je sa svojom vojskom došao na ratište posle dva dana bezpoštedne međusobne borbe pijanih austrijskih vojnika. Te jeseni Jusuf je sa austrijskom stranom sklopio primirje koje je trajalo sve do leta 1789. godine, da bi što uspešnije mogao da zaustavi rusko napredovanje.[13]

Odmetništvo

uredi
 
Sultan Abdul Hamid I

U Turskoj je u to vreme bilo odmetništva na više strana. Bili su to Džazar Ahmed-paša u južnoj Siriji, Libanu i Palestini; Sulejman-paša u Iraku, Murat-beg i Ibrahim-beg u Egiptu, Ali-paša Janjinski u Trakiji i Epiru, Deli Ahmet u Smederevskom sandžaku i Mahmut-paša Bušatlija u Skadarskom sandžaku.[14]

Mahmut-paša Bušatlija se odmetnuo početkom 1788. godine. Nedugo potom Bečki dvor je uputio je među Crnogorce majora Filipa Vukasovića sa još nekoliko oficira i patentom izdatim 28. aprila iste godine. Patent je služio kao legitimacija asutrijskim oficirima, koji su dolazili da se neposredno dogovore o zajedničkoj borbi protiv tirjanstva otomanske vlasti. Ovim aktom bečki dvor je na svoju stranu pridobio i Bušatliju. Za to vreme u Crnoj Gori su vladala previranja oko toga kome se prikloniti, Austriji ili Rusiji.[15] U međuvremenu, verolomni i nemoralni Bušatlija ušao je u pregovore s ovim oficirima, zakleo se i primio i dao prijateljske poklone, a onda je austrijske pregovarače, trojicu oficira i majora Savu Mirkovića, njihovog srpskog pratioca, iz zasede pobio i opljačkao.[16] Položaj austrijske misije u Crnoj Gori postao bi neodrživ, da im nije stigla posada od 100 ličkih graničara, za koju se govorilo da je prethodnica veće sile. Posle toga, Austrijanci su nagovaranjem i novcem nahuškali Crnogorce protiv Albanaca, što nije bilo teško budući da je zemlja i inače bila kivna na Bušatliju. Potom je usledio napad na Spuž, koji je izvelo 400 Crnogoraca, 220 ličkih vojnika i poveći broj Brđana. Pri napadu su bili svi crnogorski glavari. Austrijski izveštač, sveštenik i pesnik Josip Krmpotić, zabeležio je da su se Crnogorci borili neiskreno i sav uspeh borbe pripisuje Ličanima. Na kraju se ceo pohod završio neuspehom za Crnogorce. U narednih nekoliko godina, Bušatlija je Crnogorcima zadao dosta muka. On je privlačio sebi susedna plemena milom ili silom, tražio harače i diktirao ponašanje. Kazneni pohodi njegovih četa bili su česti i svirepi.[17]

Podjednako opasan bio je Bušatlijin saveznik Ali-paša Tepelenski. On je 1787. godine bio postavljen za trikalskog pašu, a već sledeće godine je preuzeo kontrolu nad Janjinom. Iste te godine Ali-paša je opljačkao, spalio i opustošio Moskopolje, centar Cincara. Od ovog se Moskopolje nikad nije oporavilo. Ovo je samo jedno od brojnih zločina Ali-paše. U njima su najviše stradali Grci.

Deli Ahmet je u Smederevskom sandžaku imao više ugleda od samog paše.[8] On je prema srpskoj raji, koja je tu živela, sprovodio nemilosrdna ugnjetavanja i teška nasilja, što je izazvalo Jusufove osude.[8][18] Jusuf je slao protiv njega spahije da ga obuzdaju, ali je to je, osim što nije bilo uspešno, još više pogoršalo položaj raje.[8]

U Egiptu su vladala dva od Osmanskog carstva odmetnutih mamelučkih vladara: Murat-Beg, koji je obavljao vojne poslove; i Ibrahim-beg, koji je obavljao administrativne poslove. Prvi zadatak Jusufa kao velikog vezira bio je da upravo njih vrati pod osmansku vlast i on je to relativno uspešno uradio. Koristeći se sukobima među Mamelucima, on je izradio da jedan deo njih formalno za vladara prizna turskog sultana. Potom je u Egiptu izbio pravi građanski rat između proosmanskog vođe Ismail-bega na jednoj i Murata i Ibrahima na drugoj strani.

Sulejman-paša je još 1780. godine bio poslat od strane Porte u Irak da primora beduine na poslušnost. Nekoliko godina kasnije on je napao i porazio Persijance, koji su osvojili južni deo Iraka, odmetnuvši se od Porte. Niko nije ni pokušavao da ga vrati pod vlast sultana.

U Siriju je bio poslat Džazar Ahmed-paša, da slomi tamošnje lokalne pobune. Posle uspešno obavljenog posla, on se odmetnuo osvojivši Siriju, Liban i Palestinu. Svi pokušaji da se vrati pod vlast Porte bili su neuspešni.

  •  
    Džazar Ahmed-paša, rad Tomasa Oldridža iz 1775. godine
  •  
    Murat-beg, francuska slika iz 1809. godine.
  •  
    Ali-paša Janjinski, rad Rajmunda Mouvajzen iz 1832. godine.

Dalje rusko ratovanje i smenjivanje

uredi
 
Pad Očakova, rad Januarija Suhodoljskog iz 1853. godine.

Potemkinova ostala je i dalje nepomična pod Očakovom, gde je provela više od pola godine. Kada je admiral Karl Hajnrih fon Nasau-Zigen uništio tursku flotu u junu, u dvema pomorskim bitkama, ruska eskadra konačno je mogla da opsedne tvrđavu s mora, dok ju je Potemkin okružio mnogobrojnim baterijama. Ali, iako je on mogao već odavno da zauzme tvrđavu na juriš, on naređuje juriš tek 17. decembra, kada su opsađivačke vojske iscrpele sve svoje namirnice. Posle krvave borbe koja je trajala sat i četvrt, Očakov je zauzet i ogroman plen pao je u ruke Rusima [9]. Ovim se zaista pokazalo da Potemkin nije dorastao zadatku [10]. Na glas o porazu, sultan Abdul Hamid I je dobio moždani udar i bio je u veoma kritičnom stanju.

Tursku je od ustanka egejskih hrišćana i sloma spasilo to što je švedski kralj Gustav III, podstaknut od Engleske, objavio je rat Rusiji. Naime, ruski general Grejg, koji je trebalo da ih podigne na ustanak, bio je zadržan u Baltičkom moru pomažući ruskoj floti da odbije napad Šveđana. On ih razbija u dve bitke i potom iznenada umire 26. oktobra. Katarina se premišljala da sa Turcima sklopi separatni mir, ali danska objava rata Švedskoj ju je odgovorila od toga [9]. Tokom zime nije bilo vojnih operacija.

Dana 7. aprila 1789. godine, u Istanbulu je od moždanog udara umro sultan Abdul Hamid I, a na vlast je došao njegov sinovac Selim III. Ovaj je odmah počeo sprovoditi neophodne reforme u carstvu i zbog vojnih neuspeha 28. maja 1789. godine smenio Jusuf-pašu, a na njegovo mesto doveo nesposobnijeg Ćenaz Hasan-pašu. Jusuf je dobio položaj valije Morejskog elajeta i iako smenjen sa najvišeg položaja u carstvu, ostao je serasker u ratu s Rusijom.

Serasker u ratu s Rusijom i novi politički uspon

uredi
Koča Jusuf-paša
 
Bitka kod Rimnika, gde je komandovao i Koča Jusuf-paša.
Vojna karijera
Služba1785—1800.
VojskaVojska Osmanskog carstva
Rodjaničari
Činveliki vezir
Učešće u ratovimaprotiv Austrije:

protiv Rusije:

Kasniji radvalija Habeša

Ova promena na čelu Porte ne utiče na dalji tok rata; Turci i dalje nastavljaju da gube. Dok Potemkin ostaje neprestano udaljen od glavnog bojišta na Dunavu i vodi lokalne operacije blizu Bendera, Suvorov dejstvuje na reci u sporazumu sa koburškim princem Fridrihom Josijasom, austrijskim glavnim zapovednikom. Dana 1. avgusta oni su razbili kod Fokšanija Jusufovu vojsku od 30.000 Turaka. 22. septembra Jusuf je sa novim velikim vezirom i 100.000 vojnika napao Suvorovljevu rusku vojsku od 7.000 ljudi kod Rimnika. Za vreme najžešće bitke, ovaj sjajni vojni genije je izvršio neočekivane strategijske složene i oštroumne pokrete i tako desetkovao tursku vojsku. Ova bitka je postala čuvena po tome i bila je pravo otkrovenje u vojnoj veštini.[9][10] Osmansko carstvo, koje se tada nalazilo na kolenima, spasilo je držanje Potemkina, koji je kada je Suvorov zatražio da se izvrši odlučna ofanziva na Balkanskom poluostrvu nije odgovorio niti poslao tražena pojačanja; on umesto toga usredsređuje svoju pažnju na Bender koji se predaje u novembru, bez i jedne ispaljene puške.

 
Bitka kod Fokšanija, slika iz 18. veka

Turski slom mogao se videti svuda. Austrijanci su osvojili Beograd, Smederevo, Požarevac i Bukurešt, dok su Šveđani trpeli znatne poraze i na moru i na kopnu. Očekujući slom i Švedske i Osmanskog carstva, Potemkin smešta svoj glavni štab za zimovanje u Jaši. Međutim, Turska se nija dala slomiti i sklopila je s Pruskom ugovor protiv Austrije i delimično protiv Rusije.[9] Činilo se i da se Jusuf polako vraća na političku scenu kada je 19. decembra postavljen za kapudan-pašu, ali je samo nekoliko dana kasnije bio smenjen s tog položaja i 1790. godine postavljen za valiju Karamanskog ejaleta. Ali, ubrzo je smenjen i sa tog položaja i postavljen na još degradirajući položaj sandžak-bega u Đustendilu. Međutim, još iste godine je za njega počeo nov politički uspon kada je bio poslat u Bosnu da tamo služi kao paša. Za to vreme Austrija je osvojila ceo Smederevski sandžak, dok je Bosanski pašaluk ostavljen na miru.[19] U ovoj konzervativnoj provinciji vladalo je nezadovoljstvo, ali nije bilo unutrašnjih sukoba kao u drugim provincijama carstva.[20]

Godine 1790. nastavljaju se sukobi s Rusijom. U julu i avgustu 1790. godine, ruski admiral Fjodor Ušakov nanosi dva poraza Osmanlijama na Crnom moru, dok je Potemkin ostao neaktivan celog leta.[9] U međuvremenu, Švedska je poražena i 14. avgusta Rusija je sa njom sklopila mir i sva ruska vojska je poslata protiv Osmanskog carstva da bi mu zadala strahovit udarac.[9] Potemkin tada najzad stavlja svoju vojsku u pokret i upućuje ih iz Besarabije na ušće Dunava, dok flota admirala De Ribasa ulazi u Dunav, a Suvorov osvaja Kiliju. Posle pada čitavog niza tvrđava na Dunavu, Rusi su napali Ismail, na donjem Dunavu, napristupačnu i sjajno utvrđenu tvrđavu, a u isto vreme i najveću tursku tvrđavu na ovoj reci, sa odbrambenom posadom elitnih trupa od 30.000 ljudi. Osvajanje ove tvrđave 22. septembra od strane Suvorova, posle jednog krvavog juriša, jedan je od neumrlih podviga ruskog oružja.[9][10] Za to vreme na ruskom dvoru dolazi do zapleta i Potemkin napušta ratište.[9]

U međuvremenu, pošto je stekao poverenje novog sultana, čak i veće nego što je imao kod starog sultana, i postao i njegov ljubimac, svemoćni Jusuf-paša postao je opet veliki vezir 12. februara 1791. godine.[21]

Veliki vezir po drugi put

uredi

Svištovski mir

uredi

Još za života cara Josifa, Dunavskoj monarhiji je bio cilj da izađe iz ovog konflikta s Turskom, prevashodno zbog toga što su se prilike u Evropi izmenili na austrijsku štetu [đ]. Posle Josifove smrti, 9. februara 1790. godine, njegov brat i naslednik Leopold II je od mira s Turskom napravio osnovu svoje politike. Bojeći se najviše zapleta s Pruskom, Austrijsko carstvo je potom krenulo sa povlačenjem na svim stranama i Leopold je veštom diplomatijom u septembru sklopio primirje s Turcima.[7][19][9] U tom trenutku, Beč počinje s Portom pregovore za mir.[9] Nedugo po Jusufovom povratku na mesto velikog vezira, 4. avgusta 1791. godine je posle dugih pregovora sklopljen mir sa Austrijom u Svištovu i to na osnovu status quo ante bellum.[22][9] Odredbe mira bile su: prepuštanje Oršave i leve obale Une Austriji, uz amnestiju za sve koji su učestvovali u ratu i obavezivanje Porte da će sa Srbima u Smederevskom sandžaku lepo postupati i da u sadžak neće puštati janičare, koji su pre rata činili različna nasilja. Tako se tursko-austrijska granica ustalila na Savi i Dunavu.[7][22] To je bio poslednji rat Austrije s Turskom, mada ne i poslednji sukob.[3]

Mir u Jašiju

uredi

Posle izlaska Austrije iz rata Rusija je ostala sama u borbi protiv Turske i Švedske i sve je bilo jasnije da se Rusi moraju odreći grčkog plana, mada su i dalje nizali pobede. Početkom 1791. Nikolaj Rjepnjin, Potemkinov naslednik, prešao je Dunav i odneo je odlučnu pobedu nad Turcima predvođenim Jusuf-pašom. Ova krvava bitka se odigrala 9. jula 1791. pred Mačinom i posle silovitog napada ruskog levog krila pod Kutuzovom, Turci su se povukli u neredu. Koliko je poraz bio težak vidi se u tome što je Jusuf odmah posle bitke poslao pregovarače. Već 11. avgusta preliminari mira potpisani su u Galcu. Međutim, Potemkin je na Dunav došao prekasno i besan od gneva što je Rjepnjin završio rat bez njega, on je pocepao ugovor, i pregovori su ponovo počeli u Jašiju.[9]

Međutim, Pruska i Engleska su pokušali da primoraju Rusiju da smanji svoje zahteve i da se odrekne Očakova.[9][7] Engleski premijer Pit, čak je pretio objavom rata, ako se to ne ispuni.[9] U Jašiju pregovori su se previše odugovlačili i Potemkin je umro tokom njih. Tek 9. januara 1792. godine, Aleksandar Bezborodko, čovek zadužen za spoljnu politiku Rusije, je potpisao mir.[22][9][7][10] Po njemu Porta je morala priznati Rusiji osvajanje Krima, stepu između Buga i Dnjestra, severne obalu Crnog mora, Tamanjija i obale Kubana, i još je potvrđen Kučunkkajnardžijski mirovni ugovor [e] iz 1774. godine.[9][7][10] Ove odredbe bile su daleko od ispunjenja grčkog plana, dok je Crno more je za Rusiju ostalo zatvoreno, jer je nejasnost članova Kučukajnardžijskog ugovora koji govore o moreuzima dopuštala mogućnost beskrajnih sporova.[9]

Reforme, pobuna janičara i ostavka

uredi
 
Sultan Selim III, rad Jozefa Varnija-Zarzeckog iz 1850. godine.

Posle likvidacije rata sa Rusijom i Austrijom, nastao je dugo željeni period mira, koji je Jusufu ostavio slobodne ruke, da se posveti drugim zadacima, od kojih je najvažnije bilo izvođenje toliko potrebnih reformi u celoj državi. Novi sultan se, zajedno sa Jusufom, trudio se da tursku upravu i ceo sistem oslobodi truleži i digne na evropski nivo.

Među prvim merama u reformama bila je zabrana janičarima da žive u Smederevskom sandžaku. Jusuf, koji se obavezao da će čuvati red na granici, znao je dobro, da za taj red ne može jamčiti ako u Smederevskom sandžaku ostanu janičari, koji će sprovoditi svoju volju. Stoga je ova zabrana bila lako razumljiva sa njegovog gledišta, dok je u turskom svetu, međutim, naišla na žive proteste i na organizovan otpor.

Porta je poverila energičnom, ali mudrom Bećir-paši da povrati red u Smederevskom sandžaku. Čim je došao u Niš, on je, svakako po dobijenom ovlašćenju, ubio čuvenog janičarskog vođu iz Beograda, Deli Ahmeta. Odmah potom ugušio je pobunu, koju su u Nišu izazvale pristalice ubijenog. Imanja razjurenih janičara paša je počeo da deli muslimanskim porodicama iz Poznja, čije je područje Svištovskim mirom Austriji. Da janičari ove mere neće primiti mirno moglo se unapred očekivati, u toliko više što su postali beskućnici u pravom smislu te reči.[3] Za smederevski sandžak je Jusuf-paša isposlovao naredbu da se uvoz austrijske robe naplaćuje u Beogradu za svu robu koja ulazi u Tursku, sem za onu upućenu u Carigrad.[14] U međuvremenu, Jusuf je, 4. maja te godine, podneo ostavku na mesto velikog vezira.

Poslednje godine i smrt

uredi

Ali, iako više nije bio veliki vezir, Jusuf je ostao najmoćniji čovek Osmanskog carstva. To se vidi u tome što je uz njegovu pomoć, u julu 1793. godine, za beogradsko vezira postavljen Hadži Mustafa-paša Šinikdžić (Šinik-oglu), bivši nadzornih javnih gradnja (bina-emin) u Beogradu i poseban kapidži-baša koji je ispitivao stanje u Smederevskom sandžaku. Glavna ličnost, koja je posredovala, bio je veliki carinik u Beogradu, Jusufov rođak Aziz-efendija, istovremeno i Mustafin prijatelj.[21]

Te godine Jusuf-paša je postavljen na položaj zapovednika garnizona u Džedi i Medini, tj. za valiju Habeškog elajeta. Na tom mestu ostao je do svoje smrti 1800. godine u Džedi, nastavivši da igra važan položaj u Istanbulu.

Napomene

uredi
  1. ^ Blagajnik Osmanskog carstva.
  2. ^ Vrhovni admiral osmanske flote, tj. veliki admiral.
  3. ^ Predvodnik većeg vojnog pohoda.
  4. ^ Feud u Osmanskom carstvu
  5. ^ Projekat kojim bi se, ako se Turci isterali iz Evrope, moglo obnoviti Vizantijsko carstvo na čelu sa velikim knezom Konstantinom Pavlovičem, caričinim unukom, kao Konstantinom XII. Rusija bi uzela Istanbul, Očakov, Krim, oblast između Buga i Dnjestra i dva ili tri ostrva u Egejskom Moru, dok bi Austrija dobila Beograd sa jednim delom Srbije i Bosne.
  6. ^ Prilike koje su uslovile izlazak Austrije iz rata s Turskom bile su:
  7. ^ Mirovni sporazum sklopljen posle turskog poraza u ratu s Rusijom (1768—1774). Tim mirom Rusija je dobila pravo na slobodnu plovidbu Bosforom i Dardanelima, postavši pritom zaštitnik hrišćana u carstvu.

Reference

uredi
  1. ^ Senjobos 1908, str. 294.
  2. ^ a b v g d Senjobos 1908, str. 293.
  3. ^ a b v g d Ćorović 1941, str. 511.
  4. ^ Senjobos 1908, str. 295-296.
  5. ^ Senjobos 1908, str. 293-294.
  6. ^ a b v g Senjobos 1908, str. 297.
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Zrnić 1927.
  8. ^ a b v g d đ Ćorović 1941, str. 495.
  9. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č Miljukov 1939.
  10. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Jelačić 1929.
  11. ^ a b Ćorović 1941, str. 495-496.
  12. ^ a b v g d đ e ž z i j k Ćorović 1941, str. 496.
  13. ^ a b v g d Ćorović 1941, str. 497.
  14. ^ a b Ćorović 1941, str. 513.
  15. ^ Ćorović 1941, str. 506.
  16. ^ Ćorović 1941, str. 506-507.
  17. ^ Ćorović 1941, str. 507.
  18. ^ Senjobos 1908, str. 296.
  19. ^ a b Ćorović 1941, str. 497-498.
  20. ^ Ćorović 1941, str. 569-570.
  21. ^ a b Ćorović 1941, str. 512.
  22. ^ a b v Ćorović 1941, str. 498.

Literatura

uredi
  • Šarl Senjobos, „Istorija savremene obrazovanosti“, Beograd 1908.
  • Vladimir Ćorović, „Istorija Srba“, Beograd 1941.
  • Luka Zrnić „Opšta povesnica za srednje i stručne škole — Novi vek“, Beograd 1927.
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Pavela Miljukova, koja je u javnom vlasništvu.
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Alekseja Jelačića, koja je u javnom vlasništvu.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Коча_Јусуф-паша&oldid=26907637”