Википедија

Kraljevina Albanija (1939—1943)

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Kraljevina Albanija.

Kraljevina Albanija (alb. Mbretëria Shqiptare, ital. Regno albanese), poznata i kao Velika Albanija,[1][2] je, između 1939. i 1943. godine, bila protektorat Kraljevine Italije.

Kraljevina Albanija
Mbretëria Shqiptare (albanski)
Regno albanese (italijanski)
Himna
Himna zastavi
Kraljevina Albanija 1942. godine
Kraljevina Albanija 1942. godine
Geografija
Kontinent Evropa
Regija Balkan
Zemlja  Kraljevina Italija
Prestonica Tirana
Društvo
Službeni jezik albanski, italijanski
Religija islam, katolicizam, pravoslavlje
Politika
Oblik države ustavna monarhija,
protektorat Kraljevine Italije
 — Kralj Vitorio Emanuele III
 — Premijer Šefket Verlaci
Istorija
Istorijsko doba savremeno doba
 — Osnivanje 1939.
 — Ukidanje 1943. (4 god.)
Geografske i druge karakteristike
Površina  
 — ukupno 28.742,3 km²
Stanovništvo 1.084.159 (1940)
Valuta albanski lek (1939–1941)
italijanska lira (1941–1943)
Zemlje prethodnice i naslednice
Albanije
Prethodnice: Naslednice:
Kraljevina Albanija (1928—1939) Kraljevina Albanija (1943—1944)
Kraljevina Albanija u okviru Kraljevine Italije 1939. godine

Prema službenom tumačenju italijanskih okupatora, Albanija je učestvovala u uniji Albanije i Italije, koju su zvanično vodili italijanski kralj Vitorio Emanuele III i njegova vlada. Albaniju je vodio italijanski guverner, poslije italijanske invazije na Albaniju, od 1939. do 1943. Za to vrijeme, Albanija je prestala da postoji kao nezavisna država i postala je autonomni dio Italijanske imperije vođene vladinim zvaničnicima, koji su imali za cilj da Albanija postane dio Velike Italije asimilujući Albance i naseljavajući Albaniju doseljenicima sa Apeninskog poluostrva, želeći je postepeno pretvoriti u italijansku zemlju.[3]

Italijanski okupatori su se u svojim iredentističkim težnjama pozivali na Londonski sporazum iz 1915. godine, prema kojem je Antanta obećala Italiji srednju i južnu Albaniju kao nagradu za borbu na strani Atante.[4] Kada su italijanski vojnici, juna 1917. godine, preuzeli kontrolu nad velikim delovima Albanije, Italija je formalno proglasila protektorat nad srednjom i južnom Albanijom. Međutim, Italijani su bili primorani da povuku svoje vojnike iz Albanije u septembru 1920.[4] Italijani su bili bijesni zbog malih dobitaka koje je Italija dobila mirovnim pregovorima, smatrajući da je Londonski sporazum prekršen. Italijanski fašisti su tvrdili da su Albanci etnički povezani sa Italijanima preko Itala, Ilira i Rimljana, kao i zbog velikog uticaja koji su na Albaniju izvršili Rimsko carstvo i Mletačka republika. Ovim su opravdavali navodno italijansko pravo da posjeduju Albaniju.[5] Italija je pokušala da opravda aneksiju Albanije i time što je nekoliko stotina hiljada Albanaca već bilo apsorbovano u italijansko društvo u južnoj Italiji, pa je priključenje Albanije, prema italijanskim tvrdnjama, bilo "razumno zbog ujedinjenja Albanaca u jednu državu".[6]

Italija je podržala albanski iredentizam usmjeren ka područjima susednih država naseljenim pretežno albanskim stanovništvom, posebno ka Kosovu i Metohiji, zapadnoj Makedoniji i istočnoj Crnoj Gori u Jugoslaviji, kao i ka Epiru u Grčkoj (odnosno ka pograničnom području Čamerije).[7] Nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije od strane Sila osovine, Italija je svom protektoratu Albaniji priključila i delove Jugoslavije.

Istorija uredi

Italijanski uticaj i ciljevi u Albaniji uredi

 
Italijanski vojnici u Valoni, Albanija tokom Drugog svetskog rata. Trobojna zastava Italije sa grbom dinastije Savoj okačena je uz albansku zastavu na balkonu italijanskog sedišta.

Pre direktne intervencije u Prvom svetskom ratu, Italija je okupirala Valonu u Albaniji u decembru 1914.[8] Po ulasku u rat, Italija je proširila okupaciju na region južne Albanije početkom jeseni 1916.[8] Italijanske snage 1916. godine regrutovale su albanske neregularne pripadnike da služe uz njih.[8] Italija je, uz dozvolu savezničke komande, okupirala Severni Epir 23. avgusta 1916. godine, prisiljavajući grčku vojsku da odatle povuče svoje okupacione snage.[8] U junu 1917. Italija je proglasila centralnu i južnu Albaniju protektoratom Italije, dok je Severna Albanija dodeljena državama Srbiji i Crnoj Gori.[8] Do 31. oktobra 1918, francuske i italijanske snage proterale su austrougarsku vojsku iz Albanije.[8] Nakon završetka Prvog svetskog rata, Italija je povukla svoje vojne snage iz Albanije 2. septembra 1920. kao rezultat stranog pritiska i poraza u Valonskom ratu.[8]

Italijanski fašistički režim je politički i ekonomski prodirao i dominirao Albanijom tokom Zogove vladavine i planirao je aneksiju Albanije godinama unazad.[9] Albanija je postala. defakto protektorat Italije nakon potpisivanja ugovora iz Tirane 1926. i 1927. godine.[10][11][12] Tokom Zogove vladavine, albanska ekonomija je zavisila od višestrukih finansijskih zajmova uzetih od Italije počev od 1931. godine.[13]

U avgustu 1933. godine, Musolini je postavio Zogu stroge zahteve u zamenu za kontinuiranu podršku Italije Albaniji, uključujući zahteve da su sva nova imenovanja na vodeća mesta u albanskoj vladi morala da imaju „italijansko obrazovanje“, da će italijanski stručnjaci u budućnosti biti u svim albanskim vladinim ministarstvima, da će Italija preuzeti kontrolu nad albanskom vojskom - uključujući i njena utvrđenja, da britanske oficire koji su obučavali albansku žandarmeriju zamene italijanski oficiri, da Albanija mora da poništi sve svoje postojeće komercijalne ugovore sa drugim zemljama i da ne sklapa nove sporazume bez odobrenja italijanske vlade i da Albanija potpiše komercijalnu konvenciju koja bi Italiju učinila glavnim trgovinskim partnerom.[14] U 1934. godini, kada Albanija nije isporučila Italiji zakazanu isplatu jednog zajma, italijanski ratni brodovi stigli su do obala Albanije da bi zastrašili Albaniju da se potčini italijanskim ciljevima u regionu. Međutim, Britanci su se usprotivili italijanskim akcijama i pod pritiskom, Italija je odustala i tvrdila da je pomorska vežba bila samo „prijateljska poseta".[13]

Dana 25. avgusta 1937. godine, italijanski ministar spoljnih poslova grof Ćano napisao je u svom dnevniku o odnosima Italije sa Albanijom sledeće: "Moramo tamo stvoriti stabilne centre italijanskog uticaja. Ko zna šta nas čeka budućnosti? Moramo biti spremni da prigrabimo mogućnosti koje će se ukazati. Ovaj put se nećemo povući, kao što smo to učinili 1920. Na jugu [Italije] smo apsorbovali nekoliko stotina hiljada Albanaca. Zašto se isto ne bi dogodilo i na drugoj strani ulaza na Jadran".[15] Dana 26. marta 1938, Ćano je u svom dnevniku uporedio aneksiju Albanije sa aneksijom Austrije od strane Nemačke neposredno pre toga: "Izveštaj Đakomonija o situaciji u Albaniji. Naš prodor postaje sve intenzivniji i redovniji. Program koji sam pratio nakon posete izvodi se bez problema. Pitam se da li nam opšta situacija - posebno anšlus [sa Austrijom] - ne dozvoljava da napravimo korak napred ka potpunijoj dominaciji ove zemlje, koja će biti naša." Nekoliko dana kasnije 4. aprila napisao je: "Moramo postepeno naglašavati protektoratni element naših odnosa sa Albanijom".[16]

Invazija i uspostavljanje italijanskog režima uredi

 
Šefket Verlaci, premijer Albanije od 1939. do 1941.

" Kosovari su 850.000 Albanaca, snažnih tela, čvrstog duha i oduševljeni idejom ujedinjenja sa svojom domovinom. Izgleda da se Srbi plaše njih. Danas mora... hloroform Jugoslovena. Ali kasnije se na Kosovu mora usvojiti politika od dubokog interesa. Ovo će pomoći da se na Balkanu održi iredentistički problem koji će polarizovati pažnju samih Albanaca i biti nož u leđa Jugoslaviji..."

Galeaco Ćano, Mussolinijev zet, italijanski ministar spoljnih poslova, govoreći o pretenzijama Albanaca prema Kosovu kao značajnim za ciljeve Italije.[17]

Uprkos dugogodišnjoj zaštiti Albanije i savezništvu sa Italijom, italijanske trupe su 7. aprila 1939. napale Albaniju,[18] pet meseci pre početka Drugog svetskog rata. Albanski oružani otpor pokazao se neefikasnim protiv Italijana i, nakon kratke odbrane, zemlja je bila okupirana. Dana 9. aprila 1939. albanski kralj Zog I pobegao je u Grčku.[19] Iako je Albanija bila faktički italijanski protektorat od 1927. godine,[12][20][21] italijanski politički lider, Benito Musolini je želeo da direktnom kontrolom nad zemljom poveća svoj i italijanski prestiž, pruži odgovor na nemačku aneksiju Austrije i okupaciju Čehoslovačke, i da ima čvrstu kontrolu nad Albanijom zbog razmeštanja velikih snaga italijanske vojske za buduće operacije protiv Jugoslavije i Grčke.

Albanija je bila italijanski protektorat potčinjen italijanskim interesima, po uzoru na nemački Protektorat Češke i Moravske. Vitorio Emanuele III proglašen je albanskim kraljem, stvarajući personalnu uniju sa Italijom, a u Tirani ga je predstavljao vicekralj. Stvorena je carinska unija, a Rim je preuzeo albansku spoljnu politiku. Albanske oružane snage pretvorene su u italijansku vojsku, italijanski savetnici postavljeni su na svim nivoima albanske administracije, a zemlja je bila fascinirana uspostavljanjem Albanske fašističke stranke i njenih pratećih organizacija, po uzoru na italijanski prototip. Albanska fašistička partija bila je ogranak Nacionalne fašističke partije Italije, članovi Albanske fašističke stranke položili su zakletvu da će izvršavati naredbe Dučea od fašizma, Musolinija.[22] Italijanski državljani počeli su da se naseljavaju u Albaniji kao kolonisti i da poseduju zemlju kako bi je mogli postepeno pretvarati u italijansko tlo.[3]

Dok je Vitorio Emanuele vladao kao kralj, Šefket Verlaci je bio premijer. Verlaci je kontrolisao svakodnevne aktivnosti italijanskog protektorata. Dana 3. decembra 1941. godine, Verlacija je na mestu premijera zamenio Mustafa Merlika-Kruja.[23] Prirodni resursi zemlje takođe su bili pod direktnom kontrolom Italije. Svi naftni resursi u Albaniji postali su vlasništvo italijanske državne naftne kompanije.[24]

Albanija je bila kulturno i istorijski važna za nacionalističke ciljeve italijanskih fašista, jer je teritorija Albanije dugo bila deo Rimskog carstva, čak i pre nego što su Rimljani pripojili severnu Italiju. Kasnije, tokom visokog srednjeg veka neka obalna područja (poput Drača) bila su pod uticajem i vlašću italijanskih sila, uglavnom Napuljskog kraljevstva i Mletačke republike dugi niz godina (vidi Mletačka Albanija). Italijanski fašistički režim legitimisao je svoj zahtev za Albanijom kroz studije kojima su proglasili rasni afinitet Albanaca i Italijana, posebno u odnosu na Jugoslovene.[25] Italijanski fašisti tvrdili su da su Albanci preko etničkog nasleđa povezani sa Italijanima zbog veze sa praistorijskim italiotskim, ilirskim i rimskim stanovništvom, i da su uticaji koje su Rimsko i Mletačko carstvo imali nad Albanijom opravdavali pravo Italije da je poseduje.[5]

Italija je takođe pokušala da legitimiše i stekne javnu podršku za svoju vlast nad Albanijom podržavajući albanski iredentizam, usmeren pema Kosovu, pretežno naseljenom albanskim stanovništvom u Kraljevini Jugoslaviji i Epiru u Grčkoj, posebno u pograničnoj oblasti Čameriji, naseljenoj albanskim Čamima.[7] Tako je fašistička italijanska publikacija pod nazivom „Geopolitika“ tvrdila da je stanovništvo grčke regije Epir-Akarnanija pripadalo Albaniji, jer je naseljeno dinarskom rasom, i formiralo je „jedinstveni geografski sistem“ sa jadranskom zonom.[5] Uprkos naporima italijanskog potpredsednika Frančeska Đakomonija, da podstakne pobune i stvori petu kolonu, i povoljnih izveštaja koje je poslao italijanskom ministru spoljnih poslova grofu Ćanu, događaji su pokazali da među samim Albancima ima malo entuzijazma: nakon italijanske invazije na Grčku, većina Albanaca je dezertirala ili prebegla.[26]

Albanija u ratu uredi

Vidi još: Istorija Albanije u Drugom svetskom ratu i Vulnetari
 
Grčka kontraofanziva (13. novembar 1940-7. april 1941) tokom Grčko-italijanskog rata.

Strateški, kontrola nad Albanijom dala je Italiji važnu obalu na Balkanu: ne samo da je dovršila italijansku kontrolu nad Otrantskim vratima i ulazom u Jadransko more, već bi se mogla koristiti i za invaziju na Jugoslaviju (u tandemu sa drugim položajem preko Venecije) ili na Grčku.[20]

Korporativni savet Albanske fašističke partije, kvazidržavne organizacije, izdao je direktivu 16. juna 1940, ubrzo nakon italijanske objave rata Britaniji i Francuskoj, u kojoj se navodi da „Kraljevina Albanija smatra da ratuje sa svim narodima protiv kojih je Italija u ratu - trenutno ili u budućnosti."[27]

Oktobra 1940, tokom Grčko-italijanskog rata, Albanija je služila kao poprište neuspešne invazije italijanskog diktatora Musolinija na Grčku. Musolini je planirao da napadne Grčku i druge zemlje poput Jugoslavije na tom području kako bi Italiji dao teritorijalnu kontrolu nad većinom obale Sredozemnog mora, kao deo fašističkog cilja da stvore Naše more u kojem će Italija dominiraju Mediteranom. Ali albanska vojska pod komandom pukovnika (kasnijeg generala) Prenka Pervicija[28] napustila je Italijane u borbi, što je prouzrokovalo veliku pometnju u njihovim linija. Albanska vojska za koju se verovalo da je uzrok izdaje uklonjena je sa fronta. Pukovnik Pervici i njegovi podređeni bili su izolovani u planinama iznad Puke i Skadra na severu.[29] Ovo je bila prva akcija pobune protiv italijanske okupacije.

 
Albanski pasoš izdat 1940.

Ali, ubrzo nakon italijanske invazije, Grci su izvršili kontranapad i znatan deo Albanije bio je u grčkim rukama (uključujući gradove Đirokastru i Korču). U aprilu 1941. Grčka je kapitulirala nakon nemačke invazije. Čitava Albanija se vratila pod italijansku kontrolu, koja je takođe proširena na veći deo Grčke, koju su zajedno okupirale Italija, Nemačka i Bugarska. Italijanski planovi za pripajanje Čamerije Albaniji odbačeni su zbog snažnog protivljenja i etničkog sukoba između Albanaca i Grka, kao i protivljenja Cincara da se region albanizuje.[30]

Posle pada Jugoslavije i Grčke u aprilu 1941. godine, italijanska vlada započela je pregovore sa Nemačkom, Bugarskom i novoosnovanom državom klijentom, Hrvatskom, o definisanju njihovih granica. U aprilu je Musolini pozvao na proširenje granica Albanije - uključujući priključenje Crne Gore Albaniji koja bi imala autonomnu vladu u Albaniji i proširenje granice Albanije na istok, mada ne do reke Vardar kao što su neki predlagali - pozivajući se da će Ohrid biti prepušteno slovenskim Makedoncima, bez obzira da li će Vardarska Makedonija postati nezavisna država ili će biti pripojena Bugarskoj.[31] Međutim, italijanska vlada je tokom aprila promenila svoje stavove o granici, kasnije podržavajući aneksiju Ohrida, dok je teritoriju koja je ležala direktno izvan Ohrida (uključujući sveto rodno mesto Svetog Klimenta) dala slovenskim Makedoncima.[31] Nakon perioda pregovora, nove balkanske granice, uključujući nove granice Albanije, proglašene su kraljevskim dekretom 7. juna 1941.[31]

Nakon italijanske kapitulacije u septembru 1943, zemlju su okupirali Nemci do kraja rata.

Progon uredi

Oko 200 albanskih Jevreja i 400 jevrejskih izbeglica boravilo je u Albaniji pre Drugog svetskog rata. Albanski Jevreji su generalno bili zaštićeni, ali su se suočili sa određenim ograničenjima. Strani Jevreji smešteni su u koncentracione logore. Jevrejsko stanovništvo Kosova prošlo je dosta lošije jer su ih italijanske vlasti predale Nemcima gde su ubijeni ili poslati u logore u Albaniji. Drugi su odvedeni u albanske gradove gde ih je lokalno stanovništvo štitilo.[32]

Kosovski Albanci sarađivali su sa silama Osovine koje su im obećale Veliku Albaniju.[33] Ovo je viđeno kao bolja alternativa represivnim merama kojima su bili izloženi tokom međuratnog perioda.[34] U junu 1942. premijer Mustafa Kruja izjavio je da će Srbi biti poslati u koncentracione logore ili biti ubijeni.[35] Između 70.000 i 100.000 kosovskih Srba prebačeno je u koncentracione logore u Prištini i Kosovskoj Mitrovici ili prognano u samu Srbiju, kako bi albanizovali pokrajinu.[34] Tokom okupacije stanovništvo je bilo podvrgnuto prisilnom radu, mučenju, uništavanju privatnog vlasništva, uništavanju i oštećivanju kulturno-istorijskih zgrada i groblja.[36] Proterivanje Srba pokazalo se problematičnim, jer su obavljali važne funkcije u regionu i vodili većinu preduzeća, mlinova, kožarske i komunalne službe, a bili su odgovorni za većinu korisne poljoprivredne proizvodnje.[37] Prema srpskim izvorima, procenjuje se da su Vulnetari i druge paravojne formacije ubile do 10.000 Srba na Kosovu.[38][39]

Ekonomija uredi

 
Albanija tokom Drugog svetskog rata

Nakon okupacije Albanije i uspostavljanja nove vlade, ekonomije Albanije i Italije bile su povezane carinskom unijom što je rezultiralo uklanjanjem većine trgovinskih ograničenja.[22] Preko carinske unije uspostavljen je italijanski carinski sistem u Albaniji.[22] Zbog očekivanih ekonomskih gubitaka u Albaniji zbog promene carinske politike, italijanska vlada je Albaniji svake godine obezbeđivala 15 miliona albanskih leka kao nadoknadu .[22] U Albaniji su se primenjivali italijanski carinski zakoni i samo je Italija mogla da zaključuje ugovore sa trećim stranama.[22] Italijanskom kapitalu je bilo dozvoljeno da dominira albanskom ekonomijom.[22] Kao rezultat, italijanskim kompanijama je bilo dozvoljeno da drže monopole u eksploataciji albanskih prirodnih resursa.[22]

Tokom 1944. broj kompanija i industrijskih preduzeća porastao je na 430, dok ih je u 1938. bilo 244 a 1922. samo 71. Stepen koncentracije radnika u industrijskoj proizvodnji u 1938. udvostručio se u odnosu na 1928. U to vreme, albanska ekonomija imala je trgovinske odnose sa 21 državom, ali najrazvijeniji su prvo bili sa Italijom, a zatim Jugoslavijom, Francuskom, Nemačkom, Grčkom itd.

Zemlja je ušla u kapitalistički ekonomski razvoj mnogo kasnije od ostalih evropskih zemalja. Uprkos prisustvu nekih stranih (uglavnom italijanskih) investicija, Albanija na početku Drugog svetskog rata nije krenula ka industrijskom razvoju. Poljoprivreda, koja je zapošljavala preko 87% radne snage, bila je glavni sektor privrede i doprinosila je 92,4% nacionalnog dohotka, a glavni proizvodi bili su pšenica, kukuruz i raž. Poljoprivreda je koristila primitivne alate poput drvenih plugova, đubriva nisu bila uopšte poznata, a priprema zemljišta za sadnju je bila loša. Stepen produktivnosti i nivo organizacije i mehanizacije poljoprivrede u ovom periodu bili su vrlo niski.

Administrativna podela uredi

Italijani su usvojili postojeći albanski sistem prefektura (ital. prefetture). U skladu sa administrativnom strukturom ostatka Italije, one su se takođe zvale provincije (ital. provincia). Međutim, za razliku od Italije, zadržana je albanska podprefektura (ital. sotto prefetture). U početku je bilo 10 prefektura.[40][41] One su bile podeljene na 30 podprefektura i 23 opština (ital. municipalità).[42] Svakom prefekturom upravljao je prefekt koji se nalazio u istoimenom gradu. Godine 1941, nakon raspada Jugoslavije, dodate su tri nove prefekture: Kosovo, Metohija i Debar, sa 5 podprefektura.[43]

 
Administrativna podela Albanije, 1941.
Prefektura Podprefekture Opštine
Berat Fjeri
Lušnje
Balš
Skrapar		 Berat
Fjeri
Lušnje
Piškopeja Burel
Zerćan		 Piškopeja
Burel
Drač Kavaja
Kroja
Šijak		 Drač
Kavaja
Šijak
Kroja
Elbasan Libražd
Gramš		 Elbasan
Đirokastra Čamerija
Delvina
Kurveleš
Libohova
Permet
Tepelena
Saranda		 Đirokastra
Permet
Tepelena
Saranda
Delvina
Korča Bilišta
Kolonja
Leskovik
Pogradec		 /
Kukeš Ljuma
Đakovska Malesija		 Kukeš
Skadar Lješ
Dukađin
Velika Malesija
Mirdita
Puka		 Skadar
Valona Himara Valona
Tirana / Tirana
Debar Rostuša
Tetovo		 Debar
Prizren
Metohija Đakovica Peć
Kosovo Orahovac
Suva Reka		 Priština

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ Micheletta, Luca (2007), Questioni storiche: Italy, Greater Albania and Kosovo 1939-1943, Universita degli studi di Roma La Sapienza, str. 521—542 
  2. ^ Papa Pandelejmoni, Enriketa (2012), Doing politics in Albania doing World War II: The case of Mustafa Merlika Kruja fascist collaboration, Založba ZRC, ZRC SAZU, str. 67—83 
  3. ^ a b Lemkin, Raphael; Power, Samantha (2008), Axis Rule in Occupied Europe, The Lawbook Exchange, Ltd., str. 99—107, ISBN 978-1-58477-901-8 
  4. ^ a b Thomas 2001, str. 17.
  5. ^ a b v Rodogno 2006, str. 106 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRodogno2006 (help)
  6. ^ Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers. 2004. str. 389.
  7. ^ a b Fischer, Bernd Jürgen (1999), Albania at War, 1939-1945, C. Hurst & Co. Publishers, str. 70—73, ISBN 978-1-85065-531-2 
  8. ^ a b v g d đ e Nigel Thomas. Armies in the Balkans 1914–18. Osprey Publishing. 2001. str. 17.
  9. ^ Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers. 2004. str. 378, 389.
  10. ^ Kallis 2000, str. 132 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFKallis2000 (help)
  11. ^ Steiner 2005, str. 499 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSteiner2005 (help)
  12. ^ a b Domenico, Roy Palmer (2002). Remaking Italy in the twentieth century. Lanham, Maryland, USA: Rowman & Littlefield Publishers, Inc. str. 74. 
  13. ^ a b Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers. 2004. str. 378.
  14. ^ Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers. 2004. str. 351.
  15. ^ Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers. 2004. str. 389.
  16. ^ Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers. 2004. str. 396.
  17. ^ Zolo, Danilo. Invoking humanity: war, law, and global order. London, UK/New York, NY: Continuum International Publishing Group. 2002. str. 24..
  18. ^ Keegan, John; Churchill, Winston (1986). The Second World War (Six Volume Boxed Set). Boston: Mariner Books. str. 314. ISBN 0-395-41685-X. 
  19. ^ Zabecki, David T. (1999). World War II in Europe: an encyclopedia. New York: Garland Pub. str. 1353. ISBN 0-8240-7029-1. 
  20. ^ a b Kallis, Aristotle A. (2000), Fascist ideology: territory and expansionism in Italy and Germany, 1922–1945, Routledge, str. 132, ISBN 9780415216128 
  21. ^ Steiner, Zara S. (2005), The lights that failed: European international history, 1919–1933, Oxford University Press, str. 499, ISBN 9780198221142 
  22. ^ a b v g d đ e Lemkin, Raphaël (2005). Axis Rule in Occupied Europe. Slark, New Jersey, USA: The Lawbook Exchange, Ltd. str. 102. 
  23. ^ Pearson, Owen (2006). Albania in the Twentieth Century, A History : Volume II: Albania in Occupation and War, 1939–45. London: I. B. Tauris. str. 167. ISBN 1-84511-104-4. 
  24. ^ Pearson, Owen (27. 01. 2006). Albania in Occupation and War: From Fascism to Communism 1940-1945. ISBN 9781845111045. 
  25. ^ Kallis, Aristotle A. (2000), Fascist ideology: territory and expansionism in Italy and Germany, 1922–1945, Routledge, str. 132—133, ISBN 9780415216128 
  26. ^ Fischer, Bernd Jürgen (1999), Albania at War, 1939–1945, C. Hurst & Co. Publishers, str. 73—79, ISBN 978-1-85065-531-2 
  27. ^ Angelo Piero Sereni, "The Legal Status of Albania", The American Political Science Review 35 2 (1941): 317.
  28. ^ Pieter Hidri, General Prenk Pervizi, Tirana, Toena, 2002.
  29. ^ Julian Amery, The sons of the Eagle, London, 1946, s. 302–306
  30. ^ Rodogno, Davide (2006). Fascism's European empire: Italian occupation during the Second World War. Cambridge University Press. str. 108. ISBN 0-521-84515-7. 
  31. ^ a b v Rodogno 2006, str. 79 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRodogno2006 (help)
  32. ^ Bazyler, Michael J.; Boyd, Kathryn Lee; Nelson, Kristen L. (2019). Searching for Justice After the Holocaust: Fulfilling the Terezin Declaration and Immovable Property Restitution. Oxford University Press. str. 1—2. ISBN 978-0-19092-306-8. 
  33. ^ Denitch, Bogdan Denis (1996). Ethnic Nationalism: The Tragic Death of Yugoslavia. University of Minnesota Press. str. 118. ISBN 978-0-81662-947-3. 
  34. ^ a b Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-building and Legitimation, 1918-2005. Indiana University Press. str. 114. ISBN 978-0-25334-656-8. 
  35. ^ Pinos, Jaume Castan (2018). Kosovo and the Collateral Effects of Humanitarian Intervention. Routledge. str. 33. ISBN 978-1-35137-476-7. 
  36. ^ Antonijević, Nenad (2009). Albanski zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji u Drugom svetskom ratu, dokumenta (PDF). Muzej žrtava genocida. str. 9. ISBN 9788690632992. 
  37. ^ Fischer, Bernd Jürgen (1999). Albania at War, 1939-1945. Hurst. str. 238. ISBN 978-1-85065-531-2. 
  38. ^ Bataković, Dušan T. (1998). Kosovo: la spirale de la haine: les faits, les acteurs, l'histoire (na jeziku: francuski). L'AGE D'HOMME. str. 43. ISBN 9782825111321. Pristupljeno 21. 8. 2012. „On estime que la milice volontaire albanaise Vulnetari (env. 5 000 hommes), assistee per diverses formations paramilitaires, assassina en quatre ans quelque 10 000 Serbs.” 
  39. ^ Antonijević, Nenad. Arhivska građa o ljudskim gubicima na Kosovu i Metohiji u Drugome svetskom ratu. str. 479. „Najrealnije procene, na osnovu dostupnih arhivskih izvora, ukazuju da je u toku Drugoga svetskog rata na Kosovu i Metohiji život izgubilo oko 10 hiljada Crnogoraca i Srba, među kojima su većina stradali kao žrtve terora i zločina albanskih kvislinga.” 
  40. ^ Great Britain, War Office; Italy OR 5301 (1943)
  41. ^ Great Britain, War Office; Albania OR 5824 (1943)
  42. ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2014. g. Pristupljeno 2014-10-29. 
  43. ^ Rodogno 2006, str. 293 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRodogno2006 (help)

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Kraljevina Albanija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Краљевина_Албанија_(1939—1943)&oldid=27672614”