Nikolaje Čaušesku

Nikolaje Čaušesku (rum. Nicolae Ceaușescu; Skorničešti, 26. januar 1918 — Trgovište, 25. decembar 1989) bio je rumunski političar. Čaušesku je bio predsednik Rumunije od 1965. pa sve do svoje smrti 1989, kada je streljan. On je bio jedini lider neke zemlje u sovjetskom bloku koji je uspeo da otplati odnosno, vrati spoljni dug svoje zemlje. U martu 1989. u jugoslovenskim medijima je objavljena informacija da Rumunija nije više ništa dužna strancima.

Nikolaje Čaušesku
Zvanični portret iz 1965. godine
Lični podaci
Datum rođenja	(1918-01-26)26. januar 1918.
Mesto rođenja	Skorničešti, Kraljevina Rumunija
Datum smrti	25. decembar 1989.(1989-12-25) (71 god.)
Mesto smrti	Trgovište, SR Rumunija
Porodica
Supružnik	Elena Čaušesku
Deca	3
Politička karijera
Politička stranka	Komunistička partija Rumunije
Čin	general-lajtnant
Mandati Generalni sekretar Komunističke partije Rumunije 22. mart 1965 — 22. decembar 1989. Prethodnik George Georgiu Dež Naslednik partija ukinuta Predsednik SR Rumunije 28. mart 1974 — 22. decembar 1989. Prethodnik nova titula Naslednik Jon Ilijesku
Potpis
Standarta predsednika SR Rumunije

Posle njegove smrti na čelo države je došla privremena vlada na čelu sa njegovim bivšim bliskim saradnikom Jonom Ilijeskuom. On i većina komunističkog rukovodstva je formirala Nacionalni front za spasenje, u koju su ušli i opozicioni aktivisti. Na prvim predsedničkim izborima je bio izabran u prvom krugu, a privremena vlada je prerasla u političku stranku koja je došla na vlast, gde su se i dalje nalazili mnogi visoki članovi Rumunske komunističke partije.

Početak karijere

Rođen je u selu Skorničeštiju (rum. Scorniceşti). Sa 11 godina odlazi u Bukurešt, gde radi kao obućarski šegrt.

Godine 1932, pridružio se tada ilegalnoj Komunističkoj partiji Rumunije, i kao njen aktivista nekoliko puta je hapšen tokom 1933. i 1934. godine. Zahvaljujući tome, u njegovom policijskom dosijeu stajalo je da je „opasan komunistički agitator" i „aktivan rasturač komunističke i antifašističke propagande". Tada se povukao u ilegalu, no 1936. je uhapšen i poslat na dvogodišnju robiju u zatvor Doftana.

Po izlasku iz zatvora, 1939. upoznao se sa Elenom Petresku, sa kojom će se i oženiti 1946. - ona je igrala veoma važnu ulogu u političkom životu Rumunije tokom narednih decenija.

Nikolaje je ponovo uhapšen 1940. 1943. na robiji upoznaje George Georgiju-Deža i postaje njegov sledbenik. Posle Drugog svetskog rata, kada je Rumunija počela da potpada pod uticaj Sovjetskog Saveza, Čaušesku je bio na funkciji sekretara Saveza komunističke omladine (1944—1945).

Kada su komunisti potpuno preuzeli vlast u Rumuniji 1947, Čaušesku je bio ministar poljoprivrede, a zatim zamenik ministra oružanih snaga. Godine 1952, Georgiju-Dež ga je uveo u Centralni komitet, 1954. ulazi u Politbiro, a nedugo potom postaje drugi čovek u partijskoj hijerarhiji.

Lider Rumunije

Doček u Beogradu

Poseta Beogradu

Tri dana nakon smrti Georgiju-Deža u martu 1965, Čaušesku je postao generalni sekretar Rumunske radničke partije. Jedan od njegovih prvih poteza bio je da partiju preimenuje u Komunistička partija Rumunije, a da zvaničan naziv države, umesto Narodna Republika Rumunija, bude - Socijalistička Republika Rumunija. Godine 1967, još više učvršćuje svoju vlast, postavši predsednik Državnog komiteta.

Čaušesku je u početku bio popularan lider, prvenstveno zbog vođenja nezavisne spoljnje politike zemlje, uprkos dominaciji politike Sovjetskog Saveza u Rumuniji. Godine 1960, okončao je aktivno učešće Rumunije u Varšavskom paktu (iako je zemlja formalno i dalje bila članica); odbio je da na strani Pakta učestvuje u napadu na Čehoslovačku u proleće 1968, pa je čak i otvoreno osudio tu akciju. Iako je SSSR bio vrlo tolerantan prema Čaušeskuovoj neposlušnosti, zbog ovakve politike Rumunija je imala status „crne ovce“ u Istočnom bloku.

U martu 1974. Čaušesku je svojim titulama dodao i onu "predsednika Rumunije" (do tada funkcija predsednika države nije postojala, već je predsednik Državnog komiteta imao poziciju šefa države). U spoljnim poslovima i dalje je vodio nezavisnu politiku – na primer, 1984. godine Rumunija je bila jedna od samo tri komunističke zemlje koje su učestvovale na Letnjim olimpijskim igrama u Los Anđelesu, SAD (druge dve zemlje bile su SFR Jugoslavija i NR Kina). Isto tako, Rumunija je prva iz Istočnog bloka uspostavila zvanične odnose sa Evropskom zajednicom (ugovori o preferencijalima iz 1974. i o industrijskim proizvodima iz 1980). Čaušesku je, međutim, odbijao da sprovede šire reforme. Njegova politika držala se Staljinovog kursa koji je trasirao Georgiju-Dež. Protivljenje sovjetskoj kontroli uglavnom se ogledalo u odbijanju da se počne sa destaljinizacijom sistema. Tajna policija Sekuritatea čvrsto je držala pod kontrolom javnu reč i medije i nije dozvoljavala nikakvo opoziciono delovanje.

Godine 1971, Čaušesku je posetio NR Kinu i Severnu Koreju. Tada se veoma zainteresovao za ideju potpune nacionalne transformacije po uzoru na programe Radničke partije Koreje i kineske Kulturne revolucije. Ubrzo je počeo da uvodi severnokorejski sistem tamošnjeg predsednika Kim Il Sunga, a njegova filozofija prevođena je na rumunski jezik i naširoko distribuirana po zemlji.

Godine 1972, Čaušesku je započeo program sistematizacije. Promovisan kao način da se izgradi „višestrano razvijeno socijalističko društvo“, program rušenja, raseljavanja i ponovne gradnje započet je najpre na selu, a kulminirao je pokušajem da se potpuno preoblikuje i sam glavni grad. Više od petine centralnog dela Bukurešta, uključujući i crkve i istorijske zgrade, porušeno je tokom 80-ih godina, kako bi Čaušesku izgradio grad po svojoj zamisli. Palata naroda („Casa Poporului“), sada zgrada Parlamenta, druga je po veličini administrativna zgrada na svetu (posle američkog Pentagona). Kao deo svojih programa „urbanizacije“ i „industrijalizacije“, Čaušesku je planirao rušenje mnogih sela i raseljavanje seljaka po gradovima. Verovatno su u sprečavanju ovakvih nauma veliku ulogu odigrali projekti nevladinih organizacija „Bratska sela“, kojima su uspostavljane veze između evropskih i rumunskih ruralnih zajednica.

Dekret iz 1966.

Godine 1966, Čaušesku je zabranio kontracepciju i namerne pobačaje, a uvedene su i druge mere radi povećanja prirodnog priraštaja, kao što je poseban porez u iznosu 10-20% prihoda koji su plaćali pojedinci bez dece stariji od 25 godina, oba pola, bez obzira da li su u braku ili ne. Pobačaj je bio dozvoljen jedino u slučajevima kada je žena starija od 42 godine, ili je već majka četvoro (kasnije petoro) dece. Majke sa najmanje petoro dece dobijale su značajne beneficije, dok su one sa najmanje desetoro dece proglašavane „heroj-majkama“, dobijale su zlatnu medalju, automobil na poklon, besplatan prevoz železnicom, i sl.; međutim, samo je nekoliko žena ovo zaista i ostvarilo - u praksi, prosečna rumunska porodica ima 2-3 dece. Štaviše, zbog podvrgavanja ilegalnim pobačajima, mnogo žena je umrlo ili je trajno obogaljeno.

Istovremeno, zbog rastućeg broja razvoda, vlasti su maksimalno zakomplikovale proceduru rastave - brak se mogao poništiti samo u izuzetnim slučajevima. Do kraja 1960-ih povećan broj stanovnika pratilo je rastuće siromaštvo i sve veći broj beskućnika i dece siročadi u urbanim oblastima. Ovo je, u kombinaciji sa nekontrolisanim napuštanjem dece, doprinelo epidemiji Side krajem 1980-ih. Stvari je još više pogoršalo uporno odbijanje režima da prizna postojanje bolesti i omogući sprovođenje HIV testova.

Pačepino bekstvo

Godine 1978, visoki funkcioner rumunske tajne policije Sekuritatea, Jon Mihaj Pačepa prebegao je u SAD. General po činu, on je najviši oficir koji je ikad prebegao iz sovjetskog bloka tokom Hladnog rata. Svojom izdajom zadao je težak udarac režimu, što je nagnalo Čaušeskua da reorganizuje Sekuritateu. Pačepina knjiga Crveni horizonti: beleške glavnog komunističkog špijuna. ISBN 978-0-89526-570-8. objavljena 1986, otkriva pojedinosti Čaušeskuove vladavine, kao što su saradnja sa arapskim teroristima, opsežna špijunaža američke industrije i dobro razrađene mere za dobijanje političke podrške Zapada. Nakon Pačepinog odlaska zemlja je postala još izolovanija, a ekonomski rast je zaustavljen. U Čaušeskuovu obaveštajnu agenciju masovno se infiltriraju agenti stranih službi, a on počinje da gubi kontrolu nad zemljom. Pokušao je nekoliko reorganizacija ne bi li se rešio Pačepinih starih saradnika, ali bez uspeha.

Kasnije, povodom Pačepine molbe za povraćaj imovine i položaja, predsednik Jon Ilijesku zvanično je objavio da je Pačepa „jedan zbunjen čovek“ koji je imovinu stekao nelegalno, zloupotrebom svog moćnog položaja. Rumunski Vrhovni sud, pak, poništio mu je smrtnu kaznu, vratio mu čin i naredio povraćaj imovine.

Kult ličnosti i diktatura

Glavni članak: Kult ličnosti Nikolaja Čaušeskua

Čaušesku je stvorio sveprisutan kult ličnosti - sebi je dodelio titule „Vođe“ (Conducător) i "Karpatskog genija“ (Geniul din Carpaţi). Za njega je napravljen i specijalan skiptar, po ugledu na rumunske kraljeve.

Kako bi sprečio nove izdaje nakon Pačepinog prebega, Čaušesku je na važne pozicije u vlasti ubacio i svoju suprugu Elenu i druge članove porodice.

Čaušesku kao državnik

Rumunija je pod Čaušeskuom bila četvrti izvoznik oružja u Evropi. Međutim, brojni Čaušeskuovi potezi ukazivali su na to da je priželjkivao Nobelovu nagradu za mir. Zarad ostvarenja tog cilja, činio je značajne napore da se nametne kao posrednik između Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) i Izraela. Organizovao je i uspeli referendum za smanjenje rumunske armije za 5%; održavao je velike mitinge za mir, pa čak napisao i pesmu na tu temu.

Pokušavao je takođe da bude zaštitnik siromašnih afričkih zemalja. Bio je blizak prijatelj i saradnik Mobutu Sese Sekoa, predsednika Zaira. Više od međudržavne, to je bila međupartijska saradnja Narodnog revolucionarnog pokreta (MPR) i Komunističke partije Rumunije. Mnogi veruju da je Čaušeskuovo pogubljenje uticalo na Mobutua da 1990. počne sa „demokratizacijom“ Zaira.

Francuska je Čaušeskua odlikovala Medaljom časti.

Spoljni dug

Uprkos sve jačem totalitarizmu, Čaušeskuova politička samostalnost od Sovjetskog Saveza i njegova osuda invazije na Čehoslovačku 1968. privukli su pažnju zapadnih sila koje su ga smatrale antisovjetskim otpadnikom, pa su ga finansirale nadajući se da će time izazvati raskol u Varšavskom paktu. Ti zajmovi, međutim, nisu bili baš najpovoljniji - više od 13 milijardi dolara kredita za finansiranje programa ekonomskog razvoja, potpuno je finansijski iscrpelo zemlju. Pokušavajući da popravi stanje, Čaušesku je odlučio da u potpunosti eliminiše spoljni dug. Raspisao je referendum za promenu Ustava, čime bi ubuduće bilo zabranjeno bilo kakvo spoljno zaduživanje. Na referendumu je dobio skoro 100-procentnu podršku stanovništva.

Radi otplate dugova, 1980-ih Čaušesku je naredio izvoz najvećeg dela poljoprivredne i industrijske proizvodnje. To je dovelo do nestašica koje su stanovništvo dovele u situaciju da se bori za opstanak, jer su uvedena racionisanja hrane i redovne restrikcije grejanja, gasa i struje. U periodu od 1980. do 1989. došlo je do konstantnog pada životnog standarda. Karakteristične su bile stalne nestašice hrane i robe široke potrošnje. Zvanično objašnjenje bilo je da zemlja otplaćuje svoje dugove, a narod je prihvatio patnju u nadi da će to kratko potrajati, a zarad opšteg boljitka. Za sve to vreme, državna televizija često je prikazivala Čaušeskua kako ulazi u dobro snabdevene prodavnice.

Dug je u potpunosti otplaćen početkom 1989, nekoliko meseci pre svrgavanja Čaušeskua sa vlasti. Ovo je bila nesvakidašnja stvar u sovjetskom bloku, jer to nikada niko nije uradio. Mesecima nakon toga Čaušesku je prikupljao dobit u državnu kasu i počeo da daje afričkim državama kredite, ali po povoljnijoj kamatnoj stopi od SAD, Velike Britanije i Francuske. Ovo je po mnogim analitičarima bila "smrtna presuda" Čaušesku. Odmah je hiljade agenata CIA bilo poslato u Rumuniju sa ciljem izazivanja nereda i pobunjivanja naroda.

Propusti u vladavini

Čaušeskuova staljinistička kontrola nad svim aspektima verskog, obrazovnog, privrednog, društvenog i građanskog života sve više je otežavala situaciju u zemlji. Godine 1987, dogodio se neuspešan pokušaj štrajka u Brašovu - vojska je zauzela fabričke pogone i ugušila radničke demonstracije.

Tokom 1989. Čaušesku je bio još izolovaniji od ostalog komunističkog sveta - u avgustu 1989. zalagao se za održavanje samita na kome bi se raspravljalo o problemima istočnoevropskog komunizma i „branio socijalizam" u ovim zemljama, ali njegov predlog su odbacile članice Varšavskog pakta i Kina. Pad Berlinskog zida i smenu svog južnog kolege, bugarskog lidera Todora Živkova u novembru 1989. Čaušesku nije video kao nagoveštaj opasnosti po svoj položaj poslednjeg starovremenog komunističkog lidera u Istočnoj Evropi.

Rast tenzija

Tokom 1989. Čaušesku je pokazivao znake potpunog odbijanja da sagleda realnost. Dok je zemlja prolazila kroz izuzetno težak period, a narod deset godina unazad provodio sate u dugim redovima za hleb ispred praznih prodavnica, on je na državnoj televiziji prikazivan u radnjama prepunim hrane kako veliča „visok životni standard" koji je omogućio svom narodu. U drugoj polovini 1989. u TV dnevnicima izlistavani su kolhozi sa tobožnjim rekordnim prinosima, što je bilo potpuno suprotno od nestašica koje su tada osećali obični građani za koje su sapun i mleko bili luksuz, a kamoli nešto više od toga. Procenjuje se da je tokom i za vreme njegovog režima, najmanje 5 miliona ljudi umrlo od gladi, neuhranjenosti i bolesti, barem milion ljudi je ubijeno i streljano, pokušavajući da pobegne; vojska je dežurala na reci Dunav, na granici sa današnjom Srbijom, tada Jugoslavijom, gde su ubijali ljude, jedna Rumunka Kamelija je uspela da pobegne i prepliva Dunav zbog ljubavi i udala se za Srbina.

Neki su, misleći da je Čaušesku neobavešten o tome šta se dešava u zemlji, pokušali da mu dostave peticije i žalbe prilikom njegovih brojnih poseta raznim krajevima zemlje. Međutim, kad god bi dobio pismo, odmah bi ga prosleđivao ljudima iz obezbeđenja. Verovatno će zauvek ostati nepoznato da li je ikad pročitao neko od tih pisama. Narod je snažno obeshrabrivan da mu se direktno obraća; u protivnom, moglo je doći do vrlo loših konsekvenci po prekršioce od strane tajne policije.

Revolucija

Glavni članak: Rumunska revolucija 1989.

Čaušeskuov režim srušen je nakon serije krvavih događaja u Temišvaru i Bukureštu tokom decembra 1989. godine.

U novembru 1989, na 14. kongresu PCR (Komunističke partije Rumunije), tada 71-godišnji Čaušesku reizabran je za predsednika PCR na još pet godina.

Demonstracije u Temišvaru bile su izazvane vladinim pokušajem da progna Lasla Tokeša (László Tőkés), mađarskog sveštenika, zbog navodnog širenja nacionalne mržnje. Članovi mađarske verske zajednice, u znak podrške Tokešu, okupili su se oko njegovog stana, a spontano su im se pridružili i rumunski studenti. Ove demonstracije ubrzo su prerasle u opšti protest protiv Čaušeskuovog režima. 17. decembra 1989. vojska, policija i Sekuritatea otvorile su vatru na demonstrante.

Narednog dana Čaušesku odlazi u zvaničnu posetu Iranu, a supruzi Eleni i saradnicima prepušta zadatak da uguše demonstracije u Temišvaru. Po njegovom povratku iz Irana, 20. decembra, situacija postaje još zategnutija. U svom obraćanju naciji iz TV studija u zgradi Centralnog komiteta, Čaušeski je događaje u Temišvaru opisao kao „mešanje stranih sila u unutrašnje stvari Rumunije“ i „spoljnu agresiju na rumunski suverenitet". Pošto nacionalni mediji nisu izveštavali o događajima u Temišvaru, ostatak zemlje je za demonstracije čuo preko stranih radio-stanica (Glasa Amerike i Radija slobodna Evropa), a vesti su se širile i od usta do usta.

Za naredni dan, 21. decembar, spremao se veliki miting koji su državni mediji predstavili kao „spontani pokret podrške Čaušeskuu“. Ovo masovno okupljanje na današnjem Trgu revolucije ispred zgrade CK PCR, pretvorilo se u haos. Zbunjeni Čaušesku, dok mu okupljeni građani zvižde, ostaće jedna od karakterističnih slika pada komunizma u istočnoj Evropi. Zapanjeni bračni par Čaušesku (Nikolaju se pridružila i supruga Elena), u nemogućnosti da kontroliše masu, pobegao je u zgradu CK, gde su ostali do narednog dana. Usledio je masovan protest stanovnika Bukurešta koji su se okupili na Studentskom trgu i sukobili sa vojskom i policijom na barikadama. Nenaoružane protestante, međutim, ubrzo je savladala do zuba naoružana vojska koja je do ponoći očistila ulice i pohapsila na stotine ljudi.

Prekinut TV prenos „mitinga podrške“ i Čaušeskuova senilna reakcija na događaje od prethodnog dana, učinili su da se do jutra 22. decembra protesti prošire na sve veće gradove u zemlji. Čaušesku je preuzeo vođstvo nad armijom posle sumnjive smrti dotadašnjeg ministra odbrane Vasila Milee. Još jednom je pokušao da se obrati masi okupljenoj ispred CK, ali su ga u tome sprečili protestanti koji su provalili vrata zgrade, ovog puta neobezbeđene vojskom i policijom. Bračni par Čaušesku sa vrha zgrade pobegao je helikopterom, što će se pokazati kao pogrešna odluka (s obzirom da su kroz podzemne tunele mogli pobeći mnogo bezbednije).

Prevrat

I dalje su kontroverzna tumačenja događaja iz decembra 1989. Mnogi upućeni, uključujući i Filipa Teodoreskua, u to vreme visokog oficira Sekuritatee, navode da je grupa generala-zaverenika iz Sekuritatee tada iskoristila priliku da izvrši državni udar. Drugi, pak, iznose konkretnije tvrdnje o prirodi zavere. Tako pukovnik Burlan zastupa stav da je državni udar pripreman još od 1982. godine i da je prvobitno planirano da bude izveden tokom novogodišnje proslave, ali da je razvoj događaja diktirao promenu plana i prilagođavanje novoj situaciji. Ostaje u domenu špekulacija da li je postojala još neka zavera da se izvrši državni udar, i ako jeste, ko je sve bio umešan. Postoje dve moguće varijante: da su ova dešavanja jednostavno bila kombinacija prvobitne revolucionarne energije i konfuzije koja je nastala, ili da su pojedinci iz vojske jednostavno iskoristili priliku koja im se ukazala tokom masovnih protesta da prigrabe vlast za sebe.

Prema Burlanu, organizatori su bili generali Stankulesku i Nagoe, Čaušeskuovi bliski savetnici za bezbednost; Burlan tvrdi da su ga oni ubedili da održi prvi miting na trgu ispred zgrade CK, gde su bile postavljene daljinski kontrolisane automatske puške. Tokom Čaušeskuovog govora, automati su podešeni da pucaju nasumično iznad glava okupljene mase, a agitatori-podstrekači su preko ozvučenja počeli sa izvikivanjem antivladinih parola. Uplašen ovakvim razvojem događaja, okupljeni narod je najpre pokušao da beži; međutim, objašnjenja preko razglasa da će ih Čaušeskuove snage pobiti i da je revolucija počela, praktično su naterala masu da se pridruži "revoluciji". Miting se pretvorio u protestne demonstracije. Činjenica je da je bilo pucnjave i „ohrabrivanja“ preko ozvučenja; ostale, pak, informacije o ovim događajima još uvek su kontroverzne.

Dana 22. decembra vojska je bila bez komande - zvanični vrhovni komandant, Čaušesku, pobegao je po savetu (verovatno zaverenika) Stankuleskua, a ministar odbrane Vasil Milea bio je mrtav. (Revolucionarni lideri tvrdili su da je ubijen po nalogu Čaušeskua. U zvanično objašnjenje, da je izvršio samoubistvo, malo ko veruje). Obezglavljena vojska odlučuje da izbegne sukobe i da se pridruži demonstrantima.

Čaušeskuov kraj

Dana 22. decembra 1989. Čaušesku je sa suprugom Elenom helikopterom pobegao iz Bukurešta, najpre u njegovu rezidenciju u Snagovu, a odatle u Trgovište, gde ih je uhvatila lokalna policija. Nakon nekoliko sati čekanja (verovatno dok policajac na osnovu vesti sa radija nije zaključio koja opcija ima više šansi za pobedu), predati su vojsci. 25. decembra vojni preki sud osudio ih je na smrt po raznim optužbama, od nelegalnog bogaćenja do genocida. Streljani su u Trgovištu. Pre nego što su ubijeni, Čaušesku je otpevao deo "Internacionale" i rekao da će istorija pokazati da je on bio u pravu. Njegova supruga vikala je prisutnima da idu dođavola.

Čaušesku streljan, fotografija sa snimka koji je emitovan na televiziji u decembru 1989.

Egzekuciju nad Čaušeskuovima izvršio je oficir Jonel Boeru.

Suđenje i izvršenje kazne su snimljeni video-kamerom. Snimak je munjevitom brzinom obišao svet, a rumunska televizija ga je prikazala nekoliko dana kasnije.

Grob Čaušeskuovih, zvanično, ne postoji. Na grobnici gde su sahranjeni stoje imena dva generala sa datumom smrti koji odgovara datumu smrti bračnog para Čaušesku. Država je odbila sve zahteve porodice i sledbenika da se posmrtni ostaci prenesu u neki mauzolej ili crkvu i da im se grob obeleži.

Mesto gde je streljan bračni par Čaušesku u Trgovištu otvoreno je za posete turista.

Nakon što je Viktor Stankulesku, bivšeg ministra odbrane, rumunski Vrhovni sud 1999. godine osudio na 15 godina zatvora, priznaje se. Prema njegovim rečima, posle upotrebe oružja protiv demonstranata u Temišvaru u decembru 1989. godine, Sovjetski Savez je bio logistički u planiranju i sprovođenju rumunske revolucije. Eliminacija Nikolaje i Elene Čaušesku je delo specijalnih snaga — Alfa grupa.

Ostale informacije

Čaušeskuovi imaju jednog usvojenog sina, Valentina Čaušeskua (njega su usvojili da bi dali primer sunarodnicima kako se treba brinuti za siročad, kojih je u Rumuniji bilo jako puno), kćerku Zoju (1950—2006) i sina Nikua (1951—1996). Kada su mu umrli roditelji, Čaušesku je naredio izgradnju crkve na čijim su zidovima bili oslikani njihovi portreti .

Čaušeskuova zvanična plata bila je 18.000 leja (oko tri hiljade dolara po zvaničnom kursu). Od ove sume, svakog meseca je odvajano po pet hiljada leja i deponovano na račun njegove dece. Osim ovoga, primao je brojne i vredne poklone (npr. zlatna kvaka) od zemalja i organizacija kojima je išao u posete; jedna od tačaka optužnice protiv njega upravo se odnosila na zloupotrebe s tim u vezi.

Čaušeskuovo obezbeđenje bilo je relativno malo u poređenju sa brojem ljudi koji su danas angažovani za obezbeđenje visokih rumunskih zvaničnika - samo 40 ljudi obezbeđivalo je njegove rezidencije i celu porodicu. Šef obezbeđenja bio je pukovnik Dumitru Burlan, koji tvrdi da su njegovi ljudi imali samo dva pištolja, što je nedovoljno za bilo kakvu ozbiljniju odbranu. Razlog za to je, po njegovim rečima, Čaušeskuova samouverenost da ga sunarodnici vole i da mu zaštita zapravo nije ni potrebna. Ovo umnogome objašnjava zašto su tako lako Čaušeskuovi uhvaćeni nakon bekstva.

Samo u slučaju Čaušeskua dogodilo se da je dansko odlikovanje Medalja Slona opozvano nakon što je dodeljeno. Naime, 23. decembra 1989., Njeno veličanstvo kraljica Margreta II naredila je da se orden kojim je Čaušesku odlikovan vrati Danskoj, a da se njegovo ime briše iz državnog protokola.

I engleska kraljica Elizabeta brisala je Čaušeskuovo ime iz protokola odlikovanja i zatražila povraćaj odlikovanja koje mu je svojevremeno dodelila.

Od njegove smrti, mišljenje Rumuna o Čaušeskuu se popravilo. U popularnoj TV emisiji Mari Români sprovedena je anketa po kojoj je Čaušesku jedanaesti najveći Rumun svih vremena.

Hvaljenje i veličanje Čaušeskua u medijima zabranjeno je zakonom.

Odabrana dela

• Izveštaj o zajedničkoj svečanoj sednici CK KP Rumunije, Nacionalnog veća Socijalističkog fronta jedinstva i Velike narodne skupštine: Obeležavanje 60-godišnjice stvaranja unitarne rumunske nacionalne države, 1978.
• Najveći problemi našeg vremena: iskorenjavanje nerazvijenosti, povezivanje država, izgradnja novog međunarodnog ekonomskog poretka, 1980.
• Rešenje nacionalnog pitanja u Rumuniji (socio-politička misao Predsednika Rumunije), 1980.
• Čaušesku: graditelj moderne Rumunije i internacionalni državnik, 1983.
• Nacija i kohabitirajuće nacionalnosti savremene epohe (filozofske misli rumunskog predsednika), 1983.
• Istoria poporului Român în concepţia preşedintelui, 1988

Literatura

• Mic Dicţionar Enciclopedic ("Mali enciklopedijski rečnik"), 1978.
• Behr, Edward (1991). Kiss the Hand you Cannot Bite. ISBN 978-0-679-40128-5. 
• Dumitru Burlan, Dupa 14 ani - Sosia lui Ceauşescu se destăinuie ("After 14 Years - The Double of Ceauşescu confesses"). Editura Ergorom. July 31, 2003 (in Romanian).
• Juliana Geran Pilon. The Bloody Flag. Post-Communist Nationalism in Eastern Europe. Spotlight on Romania. ISBN 978-1-56000-062-4. ISBN 978-1-56000-620-6
• Marian Oprea, "Au trecut 15 ani -- Conspiraţia Securităţii" ("After 15 years -- the conspiracy of Securitate"), in [https://web.archive.org/web/*/http://www.lumeam.ro/nr10_2004/index.html Lumea Magazin Nr 10, 2004 |url=http://www.royal.gov.uk/output/Page4872.asp : (in Romanian; link leads to table of contents, verifying that the article exists, but the article itself is not online).
• Viorel Patrichi, "Eu am fost sosia lui Nicolae Ceauşescu" ("I was Ceauşescu's double"), Lumea Magazin Nr 12, 2001 (in Romanian)
• Sweeney, John. The Life and Evil Times of Nicolae Ceauşescu. ISBN 978-0-09-174672-8. 
• Stelian Tănase, "Societatea civilă românească şi violenţa" ("Romanian Civil Society and Violence"), in Agora, issue 3/IV, July-September 1991
• Filip Teodorescu, et.al., Extracts from the minutes of a Romanian senate hearing, 14 December 1994, featuring the remarks of Filip Teodorescu.

Spoljašnje veze

• Nikolaje Čaušesku - Mračno doba Rumunije pod komunizmom
  • Poslednji Čaušeskuov govor
  • Transkript suđenja Čaušeskuu (jezik: engleski)
  • Transkript suđenja Čaušeskuu (jezik: rumunski)
• Demografska politika komunističke Rumunije
• Političari i revolucija 1989
• Gheorghe Brătescu, Clipa 638: Un complot ratat ("Propala spletka"). Kako je poginuo Milea i život porodice Čaušesku. (jezik: rumunski)
• Rumunski lider traži od Varšavskog pakta odbranu socijalizma u Poljskoj, Asošiejted pres, 30. septembar 1989.
• Uzbuna zbog dešavanja u Istočnom bloku Peking i drugi tekstovi, Rojters, 25. oktobar 1989.
• Smrt oca: Nikolaje Čaušesku Akcenat na njegovu smrt, ali se raspravlja i o drugim pitanjima, sa dosta fotografija.
• „Dosije Ubica“ podaci o Nikolaju Čaušeskuu Hronološki pregled važnih događaja u njegovom životu i vladavini.
• Ko je srušio „karpatskog diktatora“ („Politika“, 20. decembar 2009)
• Čaušesku od obućara do diktatora („Večernje novosti“, feljton, decembar 2014) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. decembar 2014)