Hrana u srednjovekovnoj Srbiji
Teško je osetiti svakodnevni život našeg čoveka srednjeg veka. Ishranu stanovništva u srednjovekovnoj Srbiji ne poznajemo dovoljno. Izvori su sačuvani u fragmentima, stereotipno i daleko od pravog života u tom periodu, a upućuju nas na bolje poznavanje prilika na crkvenim, nego na svetovnim vlastelinstvima: uglavnom su sačuvane manastirske povelje. Takođe, bolje se poznaje situacija u Primorju, nego u unutrašnjosti zemlje. Luksuz u hrani je bio – luksuz srednjeg veka, koji su sebi mogli priuštiti samo pojedinci. Hrane nije bilo dovoljno za običnog čoveka, pa je pojedinac živeo u stalnom strahu od gladi. Svet je postio iz verskih razloga, ali i da bi štedeo u hrani. Poljoprivreda je jedva podmirivala potrebe porodica. U velikim srednjovekovnim šumama Srbije (koje opisuju mnogi stranci iz tog prioda) kojih danas na dosta područja uopšte nema, još uvek su živeli tur (divlje goveče) i zubr (evropski bizon). Od XIII veka, sa porastom stanovništva, šume su sve više krčene, u cilju dobijanja obradive površine. Veliki razvoj rudarstva u poznom srednjem veku, takođe je uticao na veće krčenje šuma: drvo se upotrebljavalo za topljenje rude. Tako se i prirodna sredina u državi velikih srpskih župana (XII vek) dosta razlikovala od one u Despotovini XV veka. Protokom vremena, poljoprivredne alatke su bile sve bolje, upotreba gvozdenih plugova sve češća, đubrenje obimnije, baš kao i krčenje zemljišta.
Navodi stranih savremenika uredi
Najviše podataka o dvorskoj ishrani u Srbiji toga perioda, ostavio je Teodor Metohit, 1299. godine, prisutan na dvoru kralja Milutina, po nalogu cara Andronika II. On navodi da njemu i pratnji, u „stanu“ (smještaju) na dvoru, hrana u obilju stiže, obilnije i vrsnije od onoga što ovdašnji stanovnici sebi mogu priuštiti: mnogo divljač i (veprovi i jeleni) i raznih ptica, ukusno pripremljena jela i razne poslastice, u zlatnim i srebrnim tanjirima i posudama (više radi počasti, nego potrebe). Na posni dan, kralj Tribala (Srba) šalje im i sveže sušeno voće, kolače, prigotovljene ribe (sveže rečne, masne dunavske i usoljene morske). Sam kralj Milutin je pri zajeničkim obedima jeo „njihova i druga jela“. Nepoznati pisac (verovatno francuski duhovnik) navodi 1308. godine, da „kralj i baroni piju mnogo vino, koje donose iz primorskih krajeva“, dok običnom narodu nedostaje vino i riba (masovno piju pivo i mleko) a u ishrani su bogati sa hlebom, mesom i mlečnim proizvodima. Barski arhiepiskop, Gijom Adam, kaže, 1332. godine, da je „kraljevina Raška“ bogata u „žitu, vinu, ulju i mesu“, puna šuma i divljači svake vrste. Po vizantijskim izvorima, njihov car, Jovan Kantakuzin i njegova prateća vojska, od strane kralja Dušana, dočekani su, 1342. godine, skromno (prema vlastitom načinu življenja). Godine 1366. Dimitrije Kidon u jednoj besedi kaže, da su Srbi i Bugari „siromašni narodi“ koji u svojoj zemlji svega nemaju dosta. Savremenici iz Vizantije ističu srednjovekovnu Srbiju kao „priprostu i siromašnu“ (Georgije Pahimer) „surovu i neprijatnu“, „surovu i neobičnu“... Ovakvi opisi od strane Vizantinaca ne čude, obzirom da su uporno insistirali (više ili manje, u zavisnosti od političke situacije) na varvarstvu Srba. De la Brokijer, sa druge strane, navodi da u Srbiji „ima svega što je čoveku potrebno“, da ima „veliko mnoštvo sela i dobrih namirnica“, a završava rečima: „Zemlja Rasija je, kako mi se čini, veoma bogata svim namirnicama“. Grk Kritovul sa Imbrosa (u službi sultana Mehmeda II Osvajača) ističe bogatstvo Srbije u hrani, navodeći stada: ovaca, koza, svinja, bikova, konja i drugih domaćih životinja. Poljski istoričar, Jovan Dlugoš, iz XV veka, takođe je pisao o bogatsvu Srbije, koja je u poznom srednjem veku važila za prilično bogatu zemlju (bogatiju od Bugarske, koju su pustošili privremeni upadi Tatara iz južne Rusije i nekih delova Vizantije, u dubokom opadanju posle Četvrtog krstaškog rata).
Nazivi za hranu u srpskim srednjovekovnim izvorima uredi
U pisanim spomenicima srednjovekovne Srbije, izrazi za hranu su: „hrana“, kao i „pišta“ i „krma“. Jelo je: „jedenie“ ili „jadenie“. Ručak je „obed“, dok se večera naziva istim imenom („večera“). U povelji za Htetovsku crkvu, kralj Dušan je odredio „da se psaru daje ili večera ili obed“, zavisno od toga kada stigne.
Priprema hrane i obedovanje uredi
Hrana se pripremala na:
- masti
- loju ili
- „maslu“ (maslinovom ulju)
U pripremi jela, jasno se razlikovalo „vareno“ (kuvano) jelo, od „sirovog“ (svežeg). Od ovog drugog se najčešće pominje zelje.
Ognjište uredi
Hrana se pripremala na ognjištu (koje se tako zove u ćiriličkim spomenicima). Nalazilo se u glavnom delu zgrade (kuhinji ili „kući“). Učvršćen gvozdenim verigama, iznad njega je visio kotao. Vatra sa ognjišta je davala svetlost, na njemu se pekao hleb, a u kotlu se kuvalo jelo. Oko ognjišta su se grejali ukućani i kraj njega se spavalo. Naša narodna medicina ukazuje na recept kako da se spreči dospevanje varnice u oko. Ovaj recept, kao i neki recepti iz „Hodoškog zbornika“ (jedan od terapijskih zbornika srpske srednjovekovne medecine) otkrivaju zašto su ta oboljenja bila raširena: ognjište, je bilo centralno mesto u kući i ljudi su oko njega provodili najveći deo vremena. Pripremu hrane i pranje sudova, vršile su žene (u manastirima „trpezar“, a u primorskim gradovima su to radili i profesionalni kuvari).
Sinija i sto uredi
Kod običnog naroda se najčešće obedovalo sa sinije, okrugle ili četvrtaste, a sedelo se na tronošcima („tripedes“). Od onih koji su obedovali za stolom (sedeći na klupama ili stolicama) trpeze („trapeze“) su (kod gospode) bile zastrte stolnjacima („troalia pro tabulis“, „mensalia“) često izvezenim. Vlastelini su imali salvete za ruke („toalie pro manibus“) ili „male salvete za ruke“ („toalia parva de manu“). U manastir ima se obedovalo za trpezom, u trpezariji („trapezarija“).
Posuđe u srpskim srednjovekovnim izvorima uredi
Najviše smo obavešteni o posuđu kojeg je bilo najmanje: luksuznom, dragocenom posuđu. Sudovi koji su korišćeni za pripremanje hrane i ishranu, pominju se u ćiriličkim izvorima, kao: „sasude“ i „sudove“. Međutim, teško je reći kako su izgledale neke od srednjovekovnih posuda. Bilo ih je od neplemenitog metala, ali i od stakla i drveta. Običan svet je koristio posude od: drveta, metala, kamena, a najviše od zemlje (u Srbiji srednjeg veka je veoma razvijen grnčarski zanat, a neki manastiri su imali i svoje grnčare). Iako je čovek u srednjovekovnoj Srbiji kuvao jela u zemljanim posudama, ne znači da su bila neukusnija od savremenih. U srednjem veku se menjao i nivo materijalne kulture, tako da postoji razlika u periodima od ranog do kasnog srednjeg veka. To se tiče i posuđa, koje su tokom vekova koristili pripadnici više klase, kao i bogati trgovci i stanovnici (posebno u primorskim gradovima). Razlike su u priboru srpskih kneževa i župana XI i XII veka i sve luksuznijeg pribora kraljeva i vlastelina XIII i XIV veka, posebno despota XV veka. Nož se smatrao predmetom za ličnu upotrebu : svaka bi ga zvanica ponela sa sobom na gozbu. Rezalo se nožem, a hrana uzimala prstima. U početku, viljuška je imala dva kraka i služila je samo za to da se komad mesa stavi na tanjir. Supa se srkala neposredno iz zdele (činije) a kašika je u upotrebi tek od XIV veka. I običan svet je jeo drvenim kašikama (ko ih je imao). Kod velike gospode, posuđe i zdele za ishranu i piće (velike i male, sa poklopcima i bez njih) pa i slanici (Đurađ Branković ih je imao pedeset, pretežno od srebra i kostira) pominju se i kao pozlaćeni i posrebreni (na primer, na dvoru kralja Milutina) kao i sa amblemima i natpisima, na nogarima ili bez njih. Pominju se i posebne posude sa vodom, korišćene za pranje ruku, pre jela. Zna se za „krugle“, srebrne kondire, bokale (sa pokrivačem ili bez njega) „kablove“ (kod vojvode Sandelja, od srebra) bardake, ibrike i vedra. Gospoda rado piju iz pehara (sa nožicama, stubićima ili sa širokim dnom, sa poklopcem ili bez njega). Slične su bile i „kupe“. Čaše (velike i male) su najrazličitijih oblika: okrugle, sa jednom ili više ručica i uglaste. Za razliku od današnjih čaša, to su u stvari bile ovalne zdele, kod gospode često sa amblemom ili natpisom. (Vuk Branković je imao čašu od čistog zlata, a njegov sin Đurađ je ostavio u dubrovačkom pokladu pedeset pozlaćenih čaša). U Dubrovniku je takođe bila pohranjena velika bela čaša vojvode Sandalja, sa njegovim znamenjem. Herceg Stefan Vukčić Kosača je imao crvenu čašu od drveta, sa srebrnim ukrasima, kao i čačkalicu od korala „s malo srebra“. Pominju se: kaške, viljuške i noževi („gvozdeni“, koralni, kristalni, srebrni, pozlaćeni). Despot Đurađ je imao srebrne kašike „s kristalom“, a herceg Stefan srebrne pozlaćene i od korala (posrebrene i pozlaćene). Stefan Vukčić Kosača je imao i viljuške od kristala i korala, pa posrebrene. Noževi su bili od metala, ali i sa drškom od kristal a, nekada okovanom pozlaćenim srebrom. Noževi su držani u „nožnici“ (takođe je mogla biti od srebra, kao i pozlaćena i posrebrena). U XV veku se pominje „srpska gvozdena boca“, „pehar srpski“ i „pehar na bosanski način“. Kod vlastele je korišćeno i uvezeno posuđe: iz Primorja, Venecije, Ugarske i Vizantije. U Dubrovniku su se koristili šarene drvene zdele i tanjiri („taglerios“) kakve je 1442. imao knez Konavala.
Hleb uredi
Ishrana mesom uredi
Srednjovjekovno stočarstvo je glavna privredna grana. Njime se bavilo gotovo svo zavisno stanovništvo, a Vlasi su bili profesionalni stočari. Stoka je glavni kapital naroda i služi kao sredstvo plaćanja.
U ishrani se koristilo meso od domaćih životinja:
- ovce
- koze
- svinje
- bika
- bivola
- konja i
- pernate živine (u Primorju je živinsko meso smatrano za delikates)
U odnosu na ostala, stada ovaca su bila ogromna. Godine 1398. u Srbiji je od strane Turaka dubrovačkim trgovcima zaplenjeno oko pet hiljada ovaca.
Poslije ovaca i svinja (u oblasti Brankovića, 1455. godine, zabelježeno je preko 25000 svinja) najviše su gajena goveda. U vezi sa gajenjem svinja (posječno dvije po porodici) obzirom da se ove životinje hrane žirom po hrastovim šumama, vladaru se plaćala dažbina „žirovina“ (često je ustupao manastirima). Naziv dažbine „svinjski desetak“ je predstavljao vid desetka od svega što je živo. Pominju se „carevi svinjari“ i „staništa kraljevih svinja“. Danak u stoci su dobijali i vlastelini.
Profesionalni pastiri uredi
Profesionalni pastiri su bili poznati kao „bivolari“ „svinjari“ „ovčari“ „kozari“ „govedari“, a čuvali su obično tuđu stoku za naknadu („o Đurđevdanu“). Dobijali bi jednu ovcu sa jagnjetom, za stotinu čuvanih ovaca. Izgubljeno su morali nadoknaditi. U manastirima su „ovčari“ dobijali mesečnu platu „mjesečninu“. Bivola je bilo na posjedu manastira Dečani, dolini Vardara i na Primorju. Kraljevi su poklanjali „bivoljake“ sa „bivolarima“, obično manastirima. U Kotoru je zabeležena visina carine za klanje bivola.
Divljač uredi
U srednjem veku se za hranu dosta koristilo meso od divljači. U vezi sa lovom pominju se „psari“ (čuvaju kod vlastelina lovačke pse) i „sokolari“ (čuvari sokola koji love pernatu divljač i zečeve). Postojala su i posebna, kraljevska lovišta „lovišta zverna“, a za vlastelu je posebno otmen bio lov na jelene.
Korišćeno je meso od:
- tura (divlje goveče)
- zubra (evropski bizon)
- šumskog vepra
- jelena
- srne
- zeca
- patke
- divlje guske
- jarebice
- divlji golubovi
- divlje patke
- prepelice
- šljuke
Srednjovekovni svet je pripitomljavao i ove divlje životinje. Ugarski kralj Andrija je velikom županu Stefanu Nemanji poklonio pripitomljene tura i turicu, a vlastela iz zaleđa pripitomljene jelene - dubrovačkoj gospodi.
Prodaja stoke i mesa uredi
Stoka se prodavala na trgovima, ali tek pošto bi bila prodata kraljeva stoka (dobijena kao danak u naturi) i „kraljevo meso“ (sa njegovih krunskih dobara).
Prodaja vladareve stoke bila je objavljivana, odnosno svima stavljano na znanje. Nadzor u trgovima, po pitanju prodaje i klanja stoke, vršilo je posebno lice. Za klanje stoke radi prodaje, plaćala se posebna carina . Meso se prodavalo sveže. U gradovima su postojale klanice i profesionalni mesari, koji su i prodavali meso, a cijene su tačno određene. Sačuvane su i neke od njih (propisi despota stefana Lazarevića) . Po njima je četvrtina najboljeg kastrata bila 18 dinara, lošijeg 14, a najlošijeg 12 dinara. Najbolja plećka je koštala 9 dinara. Četvrtina najboljeg brava: 4 dinara. Goveđe grudi su plaćane sedam dinara.
Izvoz stoke uredi
Srbija je bila veliki izvoznik stoke i stočarskih proizvoda, posebno u Primorju.
Kako je u Kotoru, 1406. godine, iz higijenskih razloga bilo zabranjeno držanje stoke, uvožena je iz unutrašnjosti. Za klanje životinja u klanici, naplaćivala se carina za meso (zakupcu).
Prerada mesa uredi
Vršena je prerada mesa: za ličnu upotrebu , prodaju i izvoz. Usoljeno meso je bilo nešto skuplje, a najčešće se radilo o svinjskom mesu, koje se izvozilo, za pomorce. Pravljene su kobasice i pršut, a sušeno meso je čuvano i za zimsku upotrebu. Slaninu je koristila većina stanovnika. Svinjska mast je više korišćena (nije gajen suncokret) a manje maslo (skupo maslinovo ulje) iz Primorja. Loj je bio na cijeni, zato što su od njega pravljene i svijeće i nije se smio iznositi iz gradova i Srbije. „Kamen loja“ je koštao osam dinara. Prodaja soli je bila kontrolisana, a mogla se vršiti u trgu Drijevima, Dubrovniku, Kotoru i kod benediktinske opatije Sv. Srđa, na rijeci Bojani.
So uredi
Kao prehrambeni proizvod, bez koga se nije moglo, so je karavanima najviše donošena sa jadranske obale (u vreme Nemanjića, Srbija je najviše uvozila so iz Svetog Srđa, na reci Bojani). U Donjoj Zeti su solane (tzv. „gumna soli“) bile brojne, u vlasništvu kraljeva, manastira i episkopija, kasnije kuća zetskih vladara, Balšića i Crnojevića. Monopolski je proizvod, koji se od Neretve do Bojane mogao prodavati na samo četiri mesta, nazivanim „slanice“: trg Drijeva, Dubrovnik, Kotor (solila u Grbaljskom polju ; godine 1425. bilo ih je 109, a od njih 32 kotorske opštine, 24 zetskog mitropolita, 26 Đuraševića tj. Crnojevića i 27 Luštičana) i kod benediktinske opatije Sv. Srđa na Bojani. Mogli su je prodavati primorske opštine i srpski kraljevi, a obe strane izdaju prodaju u zakup. Imali su svoja skladišta, zakupce, carinike i merače. Režim trgovine je do detalja regulisan. U Budvi i Risnu „trg soli“ nije bio stalan i samostalan. U Kotoru (kao i ostalim „trgovima soli“ su postojali „carinici soli“, a svakom je građaninu na besplatnu upotrebu deljeno po 600 modija godišnje (besplatno se u određenim količinama delila godišnje i građanima u drugim primorskim mestima). Srpski vladari imaju pravo specijalne prodaje soli i u Dubrovniku. So su naročito mnogo koristili stočari, Vlasi, a u obavezi im je bilo da dopremaju ovaj prehrambeni proizvod – manastirima. Manastirima se redovno od strane vladara poklanjala određena količina soli (Stefan Nemanja je, primera radi, odredio da se „u Zeti daje Hilandaru 30 spuda soli“. Osim sa Jadrana, so se dopremala iz oblasti Soli (Dragutinova država) u severoistočnoj Bosni, a po osvajanju cara Dušana i iz oblasti u Grčkoj i Albaniji. Pominje se solana Krstopolje (današnji Orfano, na ušću Strume) solana u Likostomiju. Po širenju mletačke vlasti u Donjoj Zeti, u Srbiju iz tih krajeva stiže manje soli, ali zato više iz Ugarske i Vlaške. Skladišta soli su bila u: Mitrovici, Slankamenu i Kovinu (odakle je prenošena preko save i Dunava). Stovarište ugarske soli je bilo u Bovanu, kod Aleksinca.
Začini uredi
Uspevali su na sredozemnim obalama ili donošeni sa istoka, a u Srbiju su stizali sa obale Jadranskog mora (najviše iz Dubrovnika). Pouzdano se zna da su u primorskim gradovima korišćeni:
- cimet
- biber (ponekad se pominje u prahu; jedan od najstarijih začina je plod biljke povijuše, koja uspeva u tropskim predelima, a kao domovina mu se smatra jug Indije)
- šafran
- mirođija
- karanfilčić
Tom robom se trgovalo u zaleđu. Dubrovčani su ponekad poklanjali začine srpskim vladarima i velikašima.
Voće i povrće uredi
U kontinentalnom delu su gajene:
Oraha je naročito bilo u Metohiji (ukazuje i naziv kasnijeg naselja Orahovac) a u Prizrenu dudinjaka (u tom kraju se gajila svilena buba). Smokava je bilo u dolini Drima, na imanjima Prizrenskih Sv. Arhanđela
U Primorju je gajen:
Voće se jelo sveže ili sušeno. Gajene su razne vrste jednog istog voća, a pominju se: „rana kruška“, „slatka kruščica“, „bele šljive“, „gorke trešnje“... Prodavano je na pijacama, naročito po trgovima i gradovima. Smatrano je za skromnu hranu monaha.
Zelje uredi
Povrće se gajilo u „vrtovima“, u okućnici, na selu, odnosno oko primorskih gradova (značajnih potrošačkih centara). Vladari su manastirima poklanjali posede „s vrtovima“. U srednjovekovnoj Srbiji je bilo navodnjavanja: pominju se „vodovođe“, „brazde“ i „vade“. Povrće se naziva zajedničkim imenom „zelje“:
- crni i beli luk
- rotkva
- kupus
- repa
- bundeva
- bostan
- mahunarke (najviše, sočivo ili leća, bob, grašak, naut (odnosno slanutak ili leblebija), pa i mak.
„Ljutim zeljem“ su nazivani luk i rotkva. De la Brokijer pominje mnogo pirinča oko Niša. Povrće se mnogo više jelo kuvano, kao varivo, a manje sirovo. Prodavano je na pijacama, naročito po trgovima i gradovima. U Primorskim gradovima je strogo propisivano mesto na kome se mogla vršiti prodaja voća i povrća.
Ulije i uljanici uredi
Starosrpski nazivi za košnice i pčelinjake su „ ulije“ i „uljanici“. Košnice su imali svi, od vladara i vlastelina, do manastira i običnog sveta. Neko je imao tek po koju, a neko više desetina košnica. Zavisni seljaci su plaćali „pčelinji desetak“: deseti deo meda, bilo svaku desetu košnicu. Postojali su profesionalni pčelari, a manastiri su bili poznati kao veliki potrošači meda za zaslađivanje i pčelinjeg voska, za sveće (korišćene u crkvenim obredima i za osvetljenje). Manastirima su se od strane vladara poklanjali posedi sa pčelinjacima i pčelarima (često sa decom i rodbinom) navedenim po imenu. Tako je, primera radi, kraljica Jelena Anžujska manastiru sv. Nikole, na Vranjini, kraj Skadarskog jezera, poklonila „uljanik moj na Kruševici“, a Stefan Dečanski je „postavio“ pčelinjak Bogorodici Ljeviškoj „na spomen Kraljevstva mi...“ Pčelari, na crkvenim imanjima, bili su oslobođeni ostalih rabota, kraljevskih i crkvenih, sa obavezom da samo „pasu“ i „roje“ pčele. Međutim, kada pčelinjak vremenom „propadne“, bili su dužni da ga o svom trošku ponovo „postave“. Od strane seljaka koji imaju košnice, na određene crkvene praznike, manastirima se predavao med (u Gračanici, o prazniku Svete Bogorodice: „ko li ne da, a ima, da uzme pop sam“). Nema popisa košnica u Srbiji srednjeg veka, ali sa dolaskom Turaka, koji su naplaćivali dažbine za svaku košnicu, pravili su se spiskovi. Znamo za prvi takav popis u Oblasti Brankovića, 1455. godine.
Slatkiši uredi
Od slatkiša, koji su služeni na kraju jela, na prvom mestu je korišćen med, kao glavno sredstvo za zaslađivanje, i u postu i u mrsu. Medom se mnogo trgovalo, a Srbija je bila njegov veliki izvoznik. Skupi šećer („zuccharo“) korišćen je u poznom srednjem veku, u ograničenim količinama (na dvoru i kod vlastele) a dopreman je sa primorja (Dubrovnik, trg Drijeva i drugi primorski gradovi). U Primorju se pominje „torta od sira“ („torta de caseo“, obično „prijesnac“ poznata poslastica od sira, koja se pravi i danas) i „masnice“ (vrsta slatkih kobasica). Sa obale su u unutrašnjost stizali:
Nerodne godine i ratovi uredi
„Po smrti cara Stefana Dušana, bist gladna godina“ zapisano je u Sečeničkom letopisu. „Nerodice“ su izazivale glad, zbog: suše, poplava, grada i slane. Ratovi su vođeni obično leti, pa je vojska uništavala žito u poljima. Glađu su iscrpljivljni opsednuti gradovi (Ser je od strane kralja Dušana zauzet „zbog gladi i duge opsade“). U gladnim godinama se jeo: žir, trava, korenje, lišće, kora od drveta, kožni pojasevi i kožna obuća.
Teško je naći deceniju, u kojoj nije bilo gladnih godina, u kojima su se mogla kupiti vredna dobra za malo namirnica (u popisu Htetovskog manastira, za 20 kabala žita, mešinu sira i polutku slanine, kupljena je cela jedna njiva „u gladno vreme“).
Hrana kao lek uredi
Hrana se u srednjem veku koristila i kao lek. Najveći deo lekovite hrane bio je biljne prirode:
- med (kašalj se lečio belim lukom prženim sa medom)
- vino (kašalj se lečio smokvama natopljenim u vinu)
- sirće (protiv mamurluka)
- luk (kašalj se lečio belim lukom prženim sa medom)
- bob
- grašak („crni slanutak“, posebna vrsta graška, korišćena je za rastvaranje kamena u bubregu)
- kupus (obloge od kupusnog lista za protiv bolova u glavi)
- dunje (kašalj se lečio dunjama pečenim na kravljem maslu)
- ulje (rane od mača su lečene smolom i uljem)
- mahovina
- semenje
- kora
- korenje
- badem
- biber (protiv zapaljenja grla i kijavice kao i problema sa varenjem; pomešan sa medom i sirćetom, protiv visoke temperature i stomačnih tegoba; obloge od samlevenog bibera i svinjske masti ublažavaju povrede i uboje; sprečava nadimanje i gasove u stomaku)
- smokva (kašalj se lečio smokvama natopljenim u vinu)
- smola (rane od mača su lečene smolom i uljem)
- biljno brašno (lice je ulepšavano noćnim oblozima, sa bašnom od pasulja)
Za lečenje, od hrane životinjskog porekla upoterebljavalo se:
Piće uredi
Postojalo je više vrsta pića:
U Srbiji srednjeg veka, najviše se pilo pivo i mleko. Omiljena je bila medovina (starosrpski „med“) osobito u planinskim krajevima. Sa Primorja je donošeno vino, više crno nego belo, a uglavnom su ga trošili vlastela i dvor, držeći ga u ledenicama. U Evropi se rakija prvi put spominje u srednjem veku, kao lek. Prvobitno se nazivala „aquavitae“ (voda života) i pripisivali joj čudotvorna svojstva, među kojima i ono da pospešuje varenje (što se zadržalo do danas, iako to nije dokazano). Prodavana je i u srednjovekovnim apotekama. U srpskim srednjovekovnim izvorima se ne pominje proizvodnja rakije putem destilacije. Običaj da se rakija peče u kazanima – stigao je kasnije (Srbija je pod Turcima postala poznati proizvođač rakije, posebno šljivovice).
Gozbe uredi
Priređivane su raznim povodima. Vladari su bili izdašni u gostoprimstvu, pod budnim okom nadzornika za hranu („stavilac“) kao i „sluga“. Stefan Nemanja se prije zakaluđerenja „dovoljno nauživao i veselio“, kao i naslađivao pri „bogatim trpezama“, posebno obilnim u mesu. Vlastelu pri stolu (po rečima Teodosija) često je uveseljavao i Stefan Prvovenčani (uz bubnjeve i gusle, kako je to običaj kod samodržaca, a iza onih za stolom, moglo je da se igra kolo). I nakon kraljevskog krunisanja, isti vladar je priredio veliku gozbu („pir“). Po Teodosiju, srpski kralj je sedeo na čelu trpeze. Kada je vizantijski car Jovan Kantakuzin boravio u Srbiji, Stefan Dušan mu je „na gozbama davao više i bolje sedište“. I kod običnog sveta znalo se gde sedi domaćin, a u manastirima je bio poseban red za trpezom (u Hilandaru, na primer „po redu koji odredi iguman“ i niko nije smeo zavideti „zbog sedišta, kako to čine svetski ljudi“). Dok putuju po zemlji, vladaru i crkvenom poglavaru (kao i njihovoj pratnji i konjima) narod je morao davati „obrok“ (hranu). U Starom gradu (Budvi) bili su obavezni da srpskom caru (njegovom glasniku ili poslaniku, kao carevom „kaznacu“ kada dođe prvi put) daju tri „obroka“.
Zdravice uredi
Na gozbama su često napijane zdravice. Teodor Metohit je opisao kako mu je za vreme obeda nazdravljao kralj Milutin, a kada mu je ovaj uzvraćao, kralj je bio prilično zadovoljan. Zdravice na srpskom dvoru upućene mu od strane kralja, pominje i car Jovan Kantakuzin.
Post uredi
Na post su u srednjem veku bili obavezni svi: od vladara, vlastele i običnog sveta, do (naročito) monaha. Sami događaji su se računali: pre i posle posta. Tako je Teodor Metohit (koji se u vreme posta našao na dvoru kralja Milutina) čašćavan: umesto mesa – ribom, uz „najbolje njihove kolače“, sirovo i sušeno voće. Još ranije, Srbi su se jednom prilikom raspitivali, hoće li vizantijski car doći u zapadne krajeve svoje države „pre nastupanja dana redovnog godišnjeg posta“. I običan svet je postio, ali je izuzetaka uvek bilo. Pominju se tri posta: uskršnji, božićni i post Sv. Apostola.
Literatura uredi
- Blagojević, Miloš (1973). Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji. Beograd: Istorijski institut.
- Momčilo Spremić: „Ishrana u srednjovekovnoj Srbiji“, Politika, Beograd, 1997.