Јакоб Авшич
Јакоб Авшич — Јака (Клече код Љубљане, 24. април 1896 — Љубљана, 2. јануар 1978), био је коњички пуковник Југословенске војске, учесник Априлског рата, Народноослободилачке борбе, амбасадор и друштвено-политички радник ФНРЈ и НР Словеније и генерал-лајтнант ЈА.
| јакоб авшич | ||||
|---|---|---|---|---|
 Јакоб Авшич Јака | ||||
| Лични подаци | ||||
| Датум рођења | 24. април 1896. | |||
| Место рођења | Клече код Љубљане, Аустроугарска | |||
| Датум смрти | 2. јануар 1978. (81 год.) | |||
| Место смрти | Љубљана, СР Словенија, СФР Југославија | |||
| Професија | војно лице, друштвено-политички радник | |||
| Породица | ||||
| Супружник | Татјана Сернец Авшич | |||
| Деловање | ||||
| Члан КПЈ од | 1941. | |||
| Учешће у ратовима | Први светски рат Априлски рат Народноослободилачка борба | |||
| Служба | Аустроугарска војска Војска Краљевине Србије Југословенска војска Југословенска војска у отаџбини НОВ и ПО Југославије Југословенска армија 1915 — 1916. 1916 — 1918 1920 — 1941. 1941 — 1947. | |||
| Чин | генерал-лајтнант ЈА | |||
| У току НОБ | члан Врховног штаба НОВЈ | |||
| Градоначелник Љубљане | ||||
| Период | 1951 — 1953. | |||
| Претходник | Матија Малежич | |||
| Наследник | Хели Мориц | |||
| Одликовања |
| |||
Биографија
уредиРођен је 1896. године у месту Клече, надомак Љубљане. Године 1915, био је мобилисан у Аустроугарску војску, а наредне године је на Источном фронту пребегао Русима. Добровољно се прикључио борцима на Солунском фронту.
У чину резервног коњичког потпоручника примљен је 1920. године у новоформирану Војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Године 1928, завршио је Војну академију у Београду и постао је активни официр Југословенске војске. Пре Другог светског рата имао је чин коњичког пуковника.[1]
Народноослободилачка борба
уредиПосле окупације Краљевине Југославије, у Србији на позив Драгољуба Михаиловића се прикључио четничким одредима. Од стране Михаиловића био је именован командантом четничких трупа у Словенији. Одбио је понуду, препоручивши за ту дужност генералштабног мајора Карла Новака, начелника Штаба Триглавског одреда. Након повратка у окупирану Словенију, радио је интензивно на окупљању официра ЈВуО у партизане, који су се придружили Ослободилачком фронту (ОФ) у Љубљани. Да би избегао хапшење током Народноослободилачке борбе, користио уместо личног имена псеудоним Бранко Храст.[1] У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1941. године.
У току Народноослободилачког рата (НОР), био је на функцијама:
- члан Врховног штаба НОВЈ,
- заменик команданта Главног штаба НОВ и ПО Словеније.
Године 1943, био је изабран за већника Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и Словеначког народноослободилачког већа (СНОС). Био је и посланик на Кочевском збору.
Када су августа 1943. године уведени чинови у НОВЈ, одлуком Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, Јакобу Авшичу је другом додељен чин генерал-лајтанта, први је био Саво Оровић.
Послератни период
уредиПосле ослобођења Југославије, вршио разне дужности у Југословенској армији (ЈА). Био је командант позадине и шеф Југословенске војне мисије у Берлину. Пензионисан је 1947. године.
Био је републички посланик до 1953. године и дипломатски представник ФНРЈ у Аустрији, од 1947. до 1949. Године 1951, постао је министар шумарства и градоначелник Љубљане, функција коју је обављао до 1953. године. Био је посланик у Савезној народној скупштини, од 1953. до 1958. године.
Преминуо је 2. јануара 1978. године у Љубљани.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су Орден народног ослобођења и Орден партизанске звезде првог реда, којим је одликован 25. септембра 1944. године.
Фото-галерија
уреди-
Јакоб Авшич (други слева), са члановима Главног штаба НОВ и ПО Словеније, 1944. -
Јакоб Авшич, 1945. -
Јакоб Авшич држи говор, 1945. -
Јакоб Авшич, 1965. -
-
.jpg)
Референце
уреди- ^ а б Матовић 2004, стр. 57
Литература
уреди- Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
- Енциклопедија Југославије (књига прва). „Југословенски лексикографски завод“, Загреб 1980. година.
- Војна енциклопедија (књига прва). Београд, 1970. година.
- Матовић, Иван (2004). Верни отаџбини и позиву. Београд: НИЦ Војска. стр. 57. ISBN 978-86-7530-113-4.
- Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4.
