Отворите главни мени

Злочини партизана у Србији

Партизански покрет у Србији периодично јачао и слабио, па су логично и злочини које су партизани починили били најмасовнији у периодима када је овај покрет био најснажнији. Мада је било злочина и пре 1944[1] године период када су злочини били најинтензивнији је последња година као и период непосредно по окончању рата. Према извештају Државне комисије за тајне гробнице, од 12. септембра 1944. на територији Србије страдало је између 55 и 60 хиљада држављана Краљевине Југославије, од који су око половина припадници немачке народности (фолксдојчери).[2] Више од 50% страдалих Фолксдојчера били жене, деца и старци.[3] Према подацима из 2014. највећи број страдалих (око 70% или око 38.000) је забележен на територији Војводине (са Земуном), претежно немачке и мађарске народности. На подручју централне Србије без Косова је забележено око 15.000 страдалих (27%), углавном српске народности, док је на територији Косова и Метохије забележено око 1.800 страдалих, углавном албанске народности.

Често се бројка од 59.000 имена пописаних у регистру Државне комисије за тајне гробнице од 12. септембра 1944. поистовећује са жртвама партизанских чистки у Србији по ослобођењу. Међутим, ова бројка обухвата и људе који су рођени на територији данашње Србије, а страдали ван ње, затим људе који нису имали пребивалиште на територији данашње Србије, а страдали су у њој, као и људе који нису нису имали пребивалиште у њој, нити су у њој страдали или за њихово страдање нису били одговорни партизани.[4]

ПозадинаУреди

Партизанске јединице које су почеле ослобађање Србије 1944. године, биле су састављане од бораца који су махом регрутовани ван ње. Борци који су чинили ове јединице су били претежно из српских крајева где је партизански покрет био најјачи и који су листом тешко пострадали током рата. Осим ових крајева добар део бораца долазио је из крајева где је сукоб између четника и партизана био веома крвав (Црна Гора, Херцеговина, Далмација) и где су обе стране чиниле страшне злочине. Такође је значајан део борбеног састава долазио из несрпских средина (Хрвати, Бошњаци и др) које свакако, врло често са добрим ралогом, о четништву није могло да има добро мишљење, а Србију су доживљавали као четничко упориште[5][6]. Озлојеђеност и пропаганда у великој мери су били заслужни за злочине који су по ослобођењу чињени. Често се ови злочини које су партизани вршили правдају чињеницом да су четници непрекидно позивани на предају и истина јесте да се део четника и хрватских домобрана који се предао, укључиван у јединице НОВЈ.[7]

Четници су непрекидно позивани на предају, делом третирани као заведени, амнестирани, укључивани у јединице НОВЈ, које су крајем рата биле засићене бившим четницима и домобранима.[7] Јосип Броз Тито је 17. августа 1944. прогласио општу амнестију четника и хрватских домобрана под условом да нису починили злочине и приђу партизанима до 15. септембра 1944.[8] Од амнестије су били изузети љотићевци и усташе. Ова амнестија, као и позив краља Петра II од 12. септембра 1944. да се све оружане формације ставе под команду маршала Тита је довела до великог осипања у редовима четника и Хрватског домобранства.[9][8] Према Титовом наређењу четници и домобрани који би и након 15. септембра 1944. прешли на страну партизана били би распоређивани у партизанске јединице. Амнестија је још једном поновљена 21. новембра 1944.[10], и поново усвајањем Закона о амнестији и давању помиловања од 6. јула 1945.[11] Између 10 и 15 хиљада четника је амнестирано на тај начин[12], што је представљало око трећине до половине четника у Србији у том тренутку.[8]

Чињенице о позивима на предају и амнестија ипак не могу бити оправдање за масовне вансудске егзекуције које су уследиле, тим пре што су многе од тих "амнестија" према сведочењу академика Дејана Медаковића биле у ствари клопке за оне који су били наивни да у њих поверују. Најпре су званично преко радија и штампе позивани сви неокаљани чувари јавног реда и мира да се врате на посао. Верујући у добре намере нових власти јавило се више стотина жандарма[тражи се извор], писара[тражи се извор], дактилографа[тражи се извор] и других. Сви су сабрани, у велику касарну гарде на Дедињу, без суђења и селекције, поскидани и стрељани.[13][14]

Свакако да је део оних који су ликвидирани своју судбину и заслужио, али је сасвим сигурно да већина од 60000 људи чак и ако је била нешто крива није требало да буде убијена. О начину размишљања оних који су доносили одлуке о животима говори и извештај ОЗНЕ из јануара 1945:

„Без много скрупула треба ликвидирати све оне за које знамо да су нам непријатељи и да ће сутра бити против нас“[15]

ЗлочиниУреди

Не треба имати илузије да су злочини чињени стихијски и по инерцији, мада је и тога сигурно било. Влада републике Србије донела је 2009. одлуку о оснивању Државне комисије за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после ослобођења 1944. Подаци о жртвама највећим делом су преузети из Архива Србије, Архива Југославије, Војног архива, Историјског архива града Београда и Архива Војводине као и из архива локалних самоуправа. Др. Срђан Цветковић, секретар комисије сматра да недостаје значајан део докумената и да грађа која је уступљена представља око 70% од укупне грађе.[тражи се извор] За истраживање су најзначајније Књиге стрељаних народних непријатеља и Књиге антинародних елемената, које су прецизно вођене, а садржале су: име и презиме, име оца, занимање, по чијој наредби је извршено хапшење, датум хапшења, датум стрељања и огран који је изрекао казну, (најчешће ОЗНА).[16]

Још пре нашег уласка у Београд ми смо установили критеријуме по којима ће следбеници Недића и Љотића бити убијани на лицу места. Ово је већ било објављено иако се већина следбеника Недића и Љотића повлачила са Немцима. Засигурно међу убијенима је било и оних које би и најгори и најнеправеднији суд поштедео. - Милован Ђилас.[17]

Процедура по којој је рађено била је углавном слична. По ослобођењу су постојећи затворски капацитети коришћени за притварање оптужених. Пошто су хапшења била интензивна па постојећи капацитети често нису били довољни коришћене су за притвор и саслушање и друге установе привремено приведене овој намени. Хапшења су вршена по пријавама, али и унапред припремљеним списковима. Лица су у истражном затвору често подвргавана најразличитијим облицима тортуре и мучењима (чупање ноктију, вешање за полни орган, сакаћења, пребијања итд.).[тражи се извор]После краћих саслушања одлучивано се за даљи поступак према притворенима. Суђења су по правилу у првим месецима била тајна и фиктивна. Значајан део је без суђења одвођен на стратишта и стрељан, а постојала су наређења да све треба да се одвија у тајности, као и та да места на којим су извршене егзекуције морају остати тајна, а тамо где се сазна за њих не сме да се дозволи окупљање, премештање лешева, или било какво обележје у знак сећања на жртве. Мада су неке егзекуције обнародоване у средствима јавног информисања, добар део је држан у тајности, а родбина није често могла да добије ни информације да ли је ухапшени уопште жив.[18]

Да се само за сумњу остајало без главе и да су се овакви злочини прикривали говори и следећи цитат:

„Уколико у току чишћења наиђете на случајеве да поједине породице одржавају везу са четницима у шуми,онога на кога се сумња да одржава везу – стрељајте најконспиративније, а породици забранити кретање из села и обавестите је да је стрељани упућен у логор“[18]

Мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила, a Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.[19]

„Ваш рад у Загребу је незадовољавајући. За 10 дана у ослобођеном Загребу стрељано је само 200 бандита. Изненађује нас ова неодлучност у чишћењу Загреба од зликоваца. Радите супротно од наших наређења, јер смо рекли да радите брзо и енергично и да све свршите у првим данима.”[20]

Егзекуције су углавном извршене по унапред добро припремљеном плану. Након обично кратког боравка у истражном затвору, затвореници су, по правилу, без суђења, везани телефонском жицом и обично само у доњем вешу, одвођени у групама 15 до 30. Најчешће и током ноћи до јутра стрељани су на локацијама на ободима градова, у кругу самих касарни, обалама река и другим местима. Постоје, нажалост, и многи примери стрељања малолетних лица ученика, као Живе Ковановића из Крагујевца, а својсврстан куриозитет је стрељање неколико лица албанске народности рођених 1933. па чак и 1935. године. Било је много неправилности у раду ОЗН-е приликом спровођења процеса ликвидације, па је почетком фебруара стигла наредба с врха да се уведе више реда и одговорности и да се осумњичени препусте више судским органима. Тек крајем 1944. и почетком 1945. стижу први сигнали од највиших званичника ОЗН-е да овакву праксу треба напустити и прећи на институционализованији облик репресије према народним непријатељима. А. Ранковић, а затим и Слободан Пенезић Крцун 25. децембра 1944. позивају да треба престати са праксом убијања противника без суђења. Исповести жртава у Србији су подударне у ставу да су бесомучна стрељања престала у другој половини фебруара 1945, од када се све више ишло на судске процесе пред војним судовима.[18]

Бројеви и статисткеУреди

Број страдалих се често из политичких разлога значајно преувеличава или умањује. На основу вишегодишњих архивских истраживања и рада комисије, узимајући у обзир да су многа лица из објективних разлога за сада испуштена из пописа Државне комисије број страдалих различитог вида „чишћења“ по ослобођењу Србије током 1944-1945. не би могао бити много мањи од 70.000. Од тога директно стрељањем око 35.000, мање од 3.000 осудама на смрт и преко 35.000 логорисањем и на друге начине.[3] Милован Ђилас у књизи Револуционарни рат, процењује да се број ликвидираних креће око двадесет-тридесет хиљада (под ликвидиране вероватно не подразумева оне који су помрли у логорима), а Владимир Жерјавић процењује ратне жртве непартизанских снага у Србији на 69 хиљада[21], што потврђује да је вероватан број страдалих које је комисија проценила коректан.

Према нацији у бази жртава највише је међу стрељанима и осуђеним на смрт страдало Срба (преко 15.048), Немаца (6.500), Мађара (око 4.500 Мађара) Албанаца (1.400), Хрвата (976) па затим непознате националности и осталих. Међутим, код умрлих у логорима, као последица тешких услова, болести или намерног нелечења у огромној већини претежу фолксдојчери (око 22.000) што их чини најбројнијом категоријом и у укупном збиру жртава (27. 654) па затим Срба (15.500) и Мађара око 7.000 и других. Изнети подаци говоре и о томе да унутар Југославије углавном није било националне мотивисаности репресије јер је страдао знатан број Срба, Хрвата, Словенаца,Црногораца, Мађара, Албанаца... Радило се пре свега о два јака фактора: ратној освети победника и идеолошкоим разлозима али никако националном реваншизму. Једини изузуетак и пример колективног кажњавања етничке групе је немачка мањина која је осим из Војводине колективно кажњена и протерана са територије целе Источне Европе.[3]

Структура убијених према друштвеној припадности можда најбоље осликава и статистички поткрепљује класну и политичку мотивисаност репресије. Пре свега мора се рећи да међу убијенима у бази је готово 90% цивила. Тај податак значајно ремети уобичајену слику о тзв. „четничко-партизанском обрачуну“ наметнутом у јавности. Узимајући у обзир укупну заступљеност одређених категорија у становништву види се да је у социјалном смислу на мети био имућнији, и образованији слој становништва. Међу ликвидираним већи је удео урбаног и варошког становништва ‚‚буржоазије’’ као и ‚‚кулака’’ на селу (кметова, председника општина, свештеника итд.) Подаци из базе Комисије говоре и да је међу страдалима доста лица испод 18 година (11%). Фрапантна је чињеница, без обзира на то што је то већим делом последица логорисања, да збир страдалих жена (око 17.000 - што је око 30%), деце (4.600) и стараца (8.600) досеже број од око 30.000 жртава што је готово 54% свих страдалих од од снага НОВЈ после 12. септембра 1944. (Изнети статистички подаци се односе на период док је база још била попуњавана, и сада би били нешто другачији, с обзиром да је у међувремену унето још података, али добро илуструју чињенице).[3]

Страдања у ВојводиниУреди

Да би се утврдила истина о страдалим цивилима у Војводини, 2011. године формирана је међудржавна академска комисија (званичан назив Међуакадемијска комисија САНУ и МАН за утврђивање цивилних жртава у Војводини током и после другог светског рата[22]), која је путем интернета ставила на јавни увид базу података жртава. База тренутно садржи податке 86.469 људи са територије Војводине (име, занимање, датум рођења и смрти, начин и околности као и место погибије) а односи се на све особе – без обзира на националност и веру – нестале од избијања рата 1941. године, односно нестале након 12. септембра 1944. током репресије без обзира од кога су страдали.[22][23][24] По резултату те комисије, број особа које је страдао активностима победничке стране је износио око 30.000 особа.

НемциУреди

Немачко становништво чини највећи проценат страдалих. Немачко становништво је проглашено колективно кривим за сарадњу са немачким окупатором и одређено је за присилан рад и протеривање из Југославије и конфискацију имовине, осим Немаца који су сарађивали са партизанима. Због тога су затварани у логоре у Вршцу, Сремској Митровици, Гакову, Книћанину, Бачком Јарку, Крушчићу и Молину. Већина страдалих су били цивили који су умрли од лоших услова и тешког рада у логорима. Висока смртност међу логорисаним Немцима у Војводини забележена је нарочито 1945. и 1946.

Крајем 1944. и почетком 1945. између 10.000 и 12.000 Немаца из Војводине послато је на принудни рад у Совјетски Савез, од којих је према совјетским изворима умрло око 2000.[25]

СрбиУреди

Друго место по броју страдалих чине лице српске народности (14.567 према подацима из 2014). Око половине страдалих су припадници или симпатизери Михаиловићевих четника.[26] На Михаиловићеве четнике су се односиле амнестије са краја 1944. и 1945. па је тако број амнестираних четника са територије данашње Србије (10-15.000 особа)[12] већи од броја страдалих. У време од говора краља Петра на ББС-ју који је позвао четнике и домобране да се придруже партизанима па до пред крај рата четници су (изузев пар случаја) немачки савезници. Четници (заједно са недићевцима који су се ставили под Михаиловићеву команду) су тако страдали приликом повлачења кроз Санџак заједно са Немцима (при чему су их осим партизана нападали и амерички и британски авиони јер су ишли истим путем као и Немци), а затим у борбама у источној Босни и покушају повратка у Србију, мањи део је страдао у окршајима са усташама у Босни, затим део их је стрељан као ратни заробљеници, као одметници после рата, део је преминуо од рана и тифуса, док су неки истакнути команданти после рата осуђени на смрт за колаборацију и ратне злочине.

Са територије данашњег Београда без Земуна и приградских општина је до 2014. пописано 1852 страдале особе.[27] У списку за Београд налазе се имена неколико десетина особа која никада нису живела или страдала у Београду, као што су четници из централне Србије, Косова, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније, усташе из Босне и Херцеговине, балисти са Косова и из Македоније. Ипак, чак и према онима који оспоравају налазе комисије нема сумње да је број страдалих Београђана сигурно већи од 2000. Мање од половине (45,6%) ликвидираних у списку за Београд су чинили људи који су у списковима означени као четници, недићевци и љотићевци.[28] Међу страдалима су и бивши министри и чиновници Недићеве владе и особе које су носиоци окупаторске пропаганде (нпр. Момчило Јанковић, Светислав Стефановић).

МађариУреди

 
Споменик страдалим Мађарима, Немцима и Хрватима у Суботици после ослобођења.

Становништво мађарске народности је треће по броју страдалих после ослобођења. Према подацима Државне комисије из 2014. евидентирано је 6.112 лица (уз 300 потенцијалних дуплираних имена, од којих се за 589 лица тврди да су нестала (могуће избегла у Мађарску), 279 страдалих у логору.[4] За разлику од Баната, у Бачкој се приступило драстичном кажњавању припадника мађарске националне мањине, посебно оних за које се дознало, често и на основу изјава сведока, да су узимали директног или индиректног учешћа у јануарској рацији 1942. и у страдању српског становништва априла 1941. Под посебан репресивни удар дошли су припадници Партије стреластог крста, носиоци окупационе власти, вођство ДМКСЗ (Културног савеза Мађара Јужних крајева) која је такође проглашена за фашистичку организацију, али и други за које се сматрало да потпадају под категорију сарадника окупатора.[29] Највећи број страдалих припадника мађарске народности после ослобођења Војводине забележен је у местима у којима су мађарска војска и локални Мађари током окупације учествовали у масовним злочинима над српским, јеврејским и ромским становништвом. Највећи број страдалих Мађара забележен је у шајкашким местима Жабљу, Чуругу и Мошорину, која су била захваћена рацијом из јануара 1942.

Став према Мађарима почео је да се мења од новембра 1944. Војна управа за Банат, Бачку и Барању је упозорила да су у неким случајевима, нарочито у Бачкој, учињене грешке и да је блажи био поступак над Нецима него Мађарима. У свом упуству се истиче да се у логоре требало да шању само они Мађари који су извршили или подстрекивали злочине над словенским становништвом, а да се из логора пусте Мађари који нису потпадали пд категорију ратних злочинаца.[30] Ове упутства нису у свим местима примљена са одобравањем, нарочито у Шајкашкој. Део становништва Чуруга и Мошорина је током јануара и фебруара 1945. захтевао да се из ових места раселе сви Немци и Мађари јер је по њима заједнички суживот немогућ после догађаја из времена окупације. Готово целокупно мађарско становништво Шајкашке је протерано и у највећем броју логорисано у логорима у Бачком Јарку, Гајдобри и Букину. Део је упућен у Срем као радна снага у припремама партизана за пробој Сремског фронта и поправку пруге Београд-Загреб. Особе логорисане у Бачком Јарку су коришћени као радна снага за пољопривредне радове. По књизи умрлих од јануара до маја 1945. услед лоших услова у логору (малтретирања, глади и болести) умрло је 66 одраслих одоба и 55 деце од старости од једног месеца до 18 година.[31]

Ипак, мађарско становништво је примано у партизанске редове. У време ових догађаја од мађарског становништва из околине Бачке Тополе и Сомбора формирана је 15. војвођанска ударна бригада „Шандор Петефи”. У завршним операцијама за ослобођење Југославије учествовало је око десет хиљада војвођанских Мађара.[32]

ОсталиУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ ЗБОРНИК НОР-а, том I - књига 21 - Борбе у Србији 1941-1944 - документи квислиншких јединица и установа
  2. ^ Radanović 2015, стр. 585, 586.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Срђан Цветковић, Репресија комунистичког режима у Србији на крају Другог светског рата са освртом на европско искуство
  4. 4,0 4,1 Radanović, Milan. „Kako su dželati postali žrtve”. Приступљено 9. 7. 2017. 
  5. ^ Лист Блиц - Што бих се мирио с оним коме сам брата убио
  6. ^ Александар Ненадовић, Разговори с Кочом
  7. 7,0 7,1 Petranović 1992, стр. 538, 657.
  8. 8,0 8,1 8,2 Tomasevich 1975.
  9. ^ Radanović 2015, стр. 187, 190.
  10. ^ Radanović 2015, стр. 188.
  11. ^ Radanović 2015, стр. 189.
  12. 12,0 12,1 Radanović 2015, стр. 37.
  13. ^ Дејан Медаковић, Ефемерис II
  14. ^ Љубомир Тешић, Црвени ураган над Београдом
  15. ^ Проф. др. сц. Александар Јакир, о књизи Дамира Боровчака “У спомен жртвама Мацељ 1945
  16. ^ Некад Било: Срђан Цветковић, Комунистички злочини у Србији
  17. ^ Срђан Цветковић, Имеђу српа и чекића
  18. 18,0 18,1 18,2 Годишњи извештај о раду Државне комисије за тајне гробнице
  19. ^ I пут у српској јавности: Злочини комуниста
  20. ^ Масовна стрељања 1944-45: Ознине „Књиге стрељаних”
  21. ^ Владимир Жерјавић, Демографски и ратни губици Хрватске у II светскомм рату и пораћу
  22. 22,0 22,1 Циљеви међудржавне комисије укратко Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 12, 2017) (на језику: енглески). Приступљено 27. 06. 2017.
  23. ^ Веб-странa међудржавне Комисије, на мађарском језику Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 10, 2017) (на језику: енглески). Приступљено 27. 06. 2017. (на језику: мађарски)
  24. ^ Циљеви државне комисије Приступљено 27. 06. 2017.
  25. ^ Radanović 2015, стр. 588.
  26. ^ Radanović 2015, стр. 555.
  27. ^ Radanović 2015, стр. 576.
  28. ^ Radanović 2015, стр. 578.
  29. ^ Kasaš 1996, стр. 161.
  30. ^ Kasaš 1996, стр. 179.
  31. ^ Kasaš 1996, стр. 182.
  32. ^ Kasaš 1996, стр. 189.

ЛитератураУреди